Књижевне новине
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
Сећање на Бруна Мериђија
У последње време у нашим листовима и часописима доста се то ворило о делу „Књижевности Јутославије" (Те Јебегаште аеЛа Јигозјамја) које је написао Бруно Мериђи, професор славистике на универзитету у Милану. Међутим, ретко ко је поменуо да је, непосредно после изласка књиге, Бруно Мериђи ненадно преминуо, и да је италијанска славистика, а посебно њен јужнословенски оде љак, после Кроније и Мавера, изгубила још једног врсног научника. Славистичка култура Мериђијева била је веома широка (са свим границама које ширина собом доноси) и простирала се од руских истраживања (пре свега истраживања _ руског народног стваралаштва) до најновијих проблема македонске књижевности. Поред књижевних проблема, Мерибђи се бавио и лингвистичким истраживањима и смрт га је прекинула у сакупљању материјала о словенским дијалектима који се говоре у Абруцима за Словенски лингвистички атлас.
Историја књижевности југословенских народа, „Књижевности Југославије", изашла је у из дању издавачке куће „Сансони" из Фиренце као део збирке од шездесет књига која ће обухватити историју свих књижевности света. На 617 страна Мерићи је дао историју југословенских књижевности подељену у три дела: 14 поглавља посветио је књижевности на српскохрватском језику, 9 словеначкој књижевности, а 4 поглавља македонским литерарним проблемима. После „Историје српскохрватске књижевности" коју је Кронија објавио 1956. године и раније Мериђијеве „Историје словеначке књижевности", ово је сигурно најзначајнији подухват те врсте у Италији после другог светског рата.
Изненадна смрт која је МериВија прекинула у напону ствара лачког рада, у петој деценији живота, нанела је велики губитак италијанској славистици и славистици уопште. То су нарочито осетили бројни Мериђијеви сарад-
· ници и пријатељи у Југославији
чији је Мериђи био чест, вољен и цењен гост. Надамо се да ће позната миланска славистичка катедра наставити дело свог професора и великог нашег пријатеља Бруна Мериђија.
Срђан Мусић
Маке Фриш – протест једног екептика
Швајцарски писац немачког језика Макс Фриш даје поетске документе непрестаног трагичног обрачуна између индивидуе и заједнице, у који је аутор непосредно уткан, — пише професор Ханс Бенцитер у штутгартском часопису „Универзитас". Сасвим
једноставно формулисано, његови
односи непоказивања воље су интегрисани делови уметничке поруке коју нам саопштава као поданик једне државе. Тиме намлази, уопште гледано, на "проблем уметника који протестује. У протестовање спада увек слобода, став споља, једна виша инстанца. Протест је теоретско одбијање друштвено санкционисамог гледишта, које захтева више уважавања пи прихватања него што је моје“ гледиште.
У ранијим делима Фриша не може се, међутим, говорити о протесту у смислу „замерити, „одбацити“. Различити коментатори, као Карлхајнци Дешнер, Јоаким Кајзер, Марсел РајхРаницки са: глашавају се ла Фриш није јелна нарочито борбена природа. „Макс Фриш је писац пуп такта, Човек трезвепости и куртоазије. Оп пп у ком случају није задовољан дру-с штвом, али је опо (ланашње) задовољно њиме. Јер, оп је љубазан, окретан, мудар — каже сео њему. Или; „Макс Фриш је симпатичан. Изглела да се нико, ма где се распитали, не љути на њега, сви га цене и верују такође да их и он џени" — каже о њему Јоаким Кајзер у студији „Макс Фриш и роман". И најзад: „У суштини пробија кроз дело Макса Фриша нешто дефанзивно, Он не спада у писпе који нападају, него у“ оне који једино хоће да се од: бране од реалности која на њих јуриша. Он не изазива свет — он се осећа од света изазван , — стоји у студији Марсела Рајх — Раницког „Романсијер Макс Фртш",
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11
аи ата и папи —=______—__________________________
МАКС ФРИШ
где се даље може наћи и још једна реченица у овом смислу, која говори о тужитељу пуном саучествовања. Осећања и разум забрањују Фришу удобно разумевање са органима. јавности. Налазимо код њега и сасвим мало оне опозиције ради опозиције која је данас тако у моди. Он се осећа тешким, јер с пристрасностима свакодневице не жели да изађе на крај. Он је увек неко „трећи", сведок једне више истине. Извесна животна искуства су овај њетов положај и став још више појачала. Фриш никада не жели да. поезија покрене процес против нечега; он захтева трезвену дистанцу уметничког стварања према свету. Али при том наслућује и сву огромну моћ песника да донесе суд о времену, друштву, понашањима. (Р. С.)
Јефим Пермитин о својој награђено! трилогији
Крајем прошле, 1970. године, 06јављена је Одлука Савета министара РСФСР о наградама за најзначајнија остварења у области књижевности, уметности и архитектуре. На списку награђених за књижевност нашли су се, овај пут, Виталиј Закруткин, награђен за причу „Људска мајка". Јефим Пермитин, коме је награда припала за трилогију „Рано јутро", „Прва љубав" и „Поема о шумама", затим Сибгат Хаким, коме је напрада додељена за поеме „Писмо Лењину од сељака села Кокушкино", „На Лењинов позив", „С Лењином срце моје разговара“ ми за стихове, настале последњих тодина његовог рада, као и Сертеј Алексејев, аутор награђене књиге „Сто прича из руске историје", намењене најмлаЂим читаоцима,
У разговору са сарадником недељног књижевног листа „Литературнаја газета" (који је редакција организовала са свим лауреатима за књижевност), објављеном у броју 1, од 1. јануара ове године, један од најзанимљнивијих сатоворника бпо је, свакако, „супталан и оригиналан уметник" Јефим Пермитин. На питање да ли је најновија књига његове натрађене аутобиографске трилогије, „Поема о шуми", која је недавно изишла, постала она „заветна" књига о којој је маштао главни јунак трилогаје, он је одговорио: „Књига па којој радите увек је заветна. Њу диктира време... Главни задатак који сам, радећи на. трилогији, себи поставио, био је да што потпуније изразим моју љубајв према природи и да читаоце побудим да се према њој односе онако како се ја односим. Чини ми се да је то веома важно; ни за кога није више тајна да у натпем веома бурном техничком веку односи човека према природи веома често одстрањују жељу за добрим. И, као што показују писма читалаца, пошло ми је за руком да некако изиђем па крај са овим задатком. — Закони композиције су, на жалост, веома строги, тако да МмПОгОо од онога што сам проживео и што сам забележио није могло да уђе и трилогију. Стога само замислио циклус прича које би је, на неки начин, допуниле, које би заокружиле започету тему. Десет прича овота циклуса је већ написано, Сем тога, у 197. ми предстоји велики посао на припремању сабраних дела... М, коначно, уверен сам, време ће ми наметнути неку нову тему. Стога ћу, враћајући се на питање које сте ми поставили, Одговорити конкретније: најдража књига је — у бу дућности",
РоФфФФеоеФње%% Фе Фе Фе ефефоффеффе Ф96%%%%%%9%9%%%%%%%%%9%9+%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%9% 9999%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%% „Фоо...
ХУМОР И САТИРА
( теби,
народе ...
Да ли постоји глуп народ»
Видите, лако је рећи за неког да је глуп, али за народ...
То још и може неком да се омакне. А после, ако се направи аналогија2 Народ који је глуп има, дакле, глупе представнике, глупе вође, предводнике, глупе. посланике, глупу здравствену служебу, глуп феријални савез... Страх је човека да и размишља о било каквој аналогији.
У ствари, то није немогуће. Ако постоје глупи појединци (глупи трактористи, лекари, ковачи, клавиристи, шефови и предрадни“ ци), и ако се зна да појединци сачињавају народ, није немогуће.
Само, то је тешко утврдити.
Још се није чуло да неки народ каже: „Ми смо глуп народ". Није се, додуше, чуло ни да лекар каже: „ја сам глуп лекар", није ништа слично рекао ниједан металостругар или жњиговоба,
Напротив, сви народи су нај паметнији, најдуховитији, сексу« ално, културно и технички најјачи, сви лекари су најбољи лека“ ри, сви: инжењери су проналазачи, сви ноћни чувари су непотрешиви, сви књижевници су најавангарднији. Сви попови најлепше сахрањују. Најистакнутији део једног на“ рода су његови руководиоци. Најпаметнији су они руководиоци који имају најпаметнији, најраднији м најпоштенији народ, поданике. Постоје земље у којима се дешавају државни удари. Смеим се читава једна влада која је пре тога била најбоља, најпамет« нија, најнароднија, најенертични“ ја, најлибералнија, најнапреднија, која је најближе и најдаље видела, која је највише учинила и највише могла, која је највише покушавала и започињала.
А ко дође2
дДође нова влада, која је најправичнија, најенергичнија, најстваралачкија, најплодоноснија, најлевија и најпрогресивнија. Министар културе. из претходне вла-“ де је најобичнији шупљоглаван У порећењу са министром лаке индустрије из нове владе, а министар одбране оборене владе не би могао ни портир да буде у новодошлој влади.
Народ воли своју владу, и у томе се народ о коме је реч (а реч је о свим народима) разликује од других народа. Наравно, има и народа који не воле у потпуности владу, али, чланове владе в80ле. Топло, људски, то је у природи народа. Најомиљенији су чланови владе који расписују порезе.
Живео је на свету један народ који је са свих страна био опкољен високим планинама. Оне су му заклањале не само видике не20 и све друге народе. Људи су живели У слози, нису се тужили ни сваћђали, тако да војска и полиција нису постојале. То се, наравно, одразило на општу струк= туру, јер бар половина народа није имала шта да ради.
Један је предложио да се формирају полиција и војска, њега су изабрали за министра војске пи полиције. Народ је сада имао шта да ради, а нарочито полишајци, који су у сваком човеку видели потенцијалног бунтовника. Касни“ је су потенцијални бунтовници постали стварни, а министар полиције је товорио: „Шта бисмо ми радили да немамо овако мудру полицију“, и заиста, шта би радили
Тај народ више не постојнч. Али постоје други, који се разликују од осталих по томе што су сви најпаметнији, најбољи, најху“ манији и што имају такве руководиоце. МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Речник
раба
Томислава _
ЊИВА
Старински назив за радно место МАНАСТИРКА
Религија која може да загреје сваког атвисту :
КОПАЧКА Пасош за све земље ДЕТО
Доба у коме свима гори под ногама ·
сома ва ан
|| | М | : Н | | || | | |
== у = == и таф ар рај == а ЕР Да ер НЕ Ер Ер а прерана ср = == = | ај И нре ЕН ЕН ар рта ЕН пир ГР - пр НЕ и и ЕЕ не рнрИ РЕНЕЕ пл а ер ИЕ Ер рвинарНЕЕРЈа Рт Нара аи ВЕНА ле НЕ ти је ара ПР ЛЕ НИ рата етра сеје Бате НД ди и ин е а Дре рнани-=а па | = ер ар ЕР Ен ера “ ЕВРЕ ЕЈ | === Ес Е- а БЕ ! ер Е а КА ар пет ер ерШНЕ пера Та р ИЕ НЕ – пр ер и Беара -_— пре = | Ја – --- = 555 па ране РЕНЕ ера На пера ер р-== ТЕРЕН | = пне а а ар пера арта ла Ева ра пи тнЕЕ ЈЕ о р пр пи па ЕР ЕН ла ерла == = Бе | илне Е == па Нара ер
= == РЕ- = ______-_--
КАРИКАТУРА МИЋЕ МИЛОРААДОВИВА
та -== | а та = НЕ Е НЕ
=== ар вЕЕ | НЕ ==
а | == пре фине а
ЊЕ == Рава ИЕ ЕРЕ
па
– јер ен јенрЕ Ен
|
= пп
Песма о пророковању
Није порок бити пророк јао
песмом сам на срце своје стао
ПЕСМА О ВАЖНОСТИ НОВЦА
У своме незнању ни једнога словца написао нисам
о важности новца
Тек када се прода песма има предност пошто се претвори у новчану вредност
ПЕСМА О ВЕЛИКОЈ ШУМИ
Песма ми се врзмала но уму Бог посади солитера шуму
У шуми се населише звери Господ тлаче расту солитери
ПЕСМА О РАСЕЈАНОСТИ
Толику сам тугу носио са собом
да расејан плаках
над погрешним 7тробом
ПЕСМА ПОСЛЕ СМРТИ
Бити мртав није срамота, — говорио сам за живота
Могу да кажем исто тако да ни мртвима није лако
МИЉЕНКО ЖУБОРСКИ
ПАКАО
Посмртни сабирни центар РРБСТ | Југословенски у Италији ЦРНАЦ |
Припадникх беле расе на негативу филма
МАРСОВАЦ ! Онај којц тражи посао
ЈЕТИ
Хималајски човек у праху, пере ваш по кућама
трговачки центар
ИНДИЈАНАЦ
Копродукццони Југословен са. пегрушкама :
|
Афоризми без предумишљаја
Култура је у нас — ма концу конца — на првом мјесту...
Има у нас карактерних глума“ ца која су се специјализирали за бескарактерне улоге...
људски говор представља прави парадокс: он може имати мека“ кав облик а да при том нема ама баш никаквог садржаја!
Човјек не живи само од лије“ пих ријечи — с времена на вријеме треба га и потапшати по рамену! Има људи који су крајње проблематични а ипак — немају про“ блема!
У правној држави ни неправду није допуштено чинити — ако није основана на закону!
Месар чита паролу: Народ без
културе — као месо без кости! Месар пише. паролу: Месо без кости — као народ без културе!
Пера је човјек од ријечи: он стално држи говоре;
Вата је човјек од дела: ради у редакцији „дДела".
У имовинскоправној терминологији израз КОНФУЗИЈА значи: сједињење имовине. Позивају се привредне организације пред интеграцијом да то не схвате — дослов::о! Блажени који (нејвјерују, јер је њихова. боља — садашњост!
ТОМА ХРСТИВ—ХРТ
ПЛАЖА Плантажа на којој расту зазубице
РОДА
Тата и мама кад се не свађају
ТРАЧАНИ
Староседеоци Балкана, оавилц се оговарањем; отуда — трач
БАВОЛИ Висококвалификовани пакленци стручњаци
ЖБУН у
Старословенски назив за ВЦ
ОМА СЛАВКОВИЋ
Пи виа = | __= Ена Уни Вист питали тишини и и па С С