Књижевне новине
аи пети панике, по аи та ваљано
ЕСЕЈ
Кад и како – два питања у „Проклетој авлији
Метар Шатаић
НА САМОМ ПОЧЕТКУ прозе „Проклета авлија", коју је Андрић једноставно означио као „повест“, суочавамо се са ликом дискретног и ћутљивог, анонимног младића, који у монашкој ћелији свог тек умрлог пријатеља фра Петра, евоцира његову причу о двомесечном тамновању у Проклетој авлији, затвору крај Стамбола. По устаљеној класичној приповедачкој конвенцији онај ко диже завесу има и да је спусти:' анонимни младић искрсава и на последњим страницама „повести", са истом ненаметљивошћу субјекта који себи не придаје нарочит значај и чије је присуство строго сведено на функцију онога „који даје реч". Садржај приче о Проклетој авлији, мада преломљен кроз свест младића, казује нам фра Петар. Са становишта композиције, суочавамо се са оним што теорије књижевности називају „уоквиреном причом".
Међутим, то није једини „оквир“ нити
"једина „прича у причи". На 44. страни“
лито значи на почетку друге трећине дела, када смо већ подробно упознати са туробним животом у Авлији и њеним становницима — „мешавином раса и народа" — дознајемо да „све то као да није било најважније ни заузимало највише места у фра-Петровим сећањима на Проклету авлију". Почиње да се формира једна нова прича у причи која у тексту „повести" има чак и свој посебан наслов — „о БаМИА ефендији и његовој судбини". Све што новој причи претходи, указује се сада као врста дугог увода, припрема за пети чин трагедије. Пре појаве главног јунака ми смо дуго на буњишту из кога ће нићи црни пвет ћамилове судбине.
Са појавом несрећног пасатисте и де-
' расинираног изгнаника Бамила, неочеки-
вано, изненадно, па и загонетно, мења се Петрова приповедачка оптика, његова дотле мирна, сигурна, самоуверена перспектива доживљаја. Нешто љуља темеље Петрове сигурности. Специфична неодређеност крњи јасност његових представа и ствара недоумице. Овај изразито „самоуверени" приповедач постаје у неким елементима перцепције изразито „несамоуверен." Чак и дотле прецизна Петрова меморија, одједном, у неколико наврата и на
карактеристичан начин отказује послуш-
мост. Већ први сусрет са Бамилом обележен је необичном „блокадом“ Петрове
меморије, симптоматичном заборавношћу. Дознајемо да „мислећи о њему, доцније, много пута, фра Петар није могао да се сети" времена када је Бамил дошао ни начина на који је дошао. Био је, додуше, то неки „ први сутон", и он је над собом осетио силуету високог, погнутог, на из глед младог човека, који се сместио поред њега учинивши то „без намештања готово без покрета, тако да му се ни дах није чуо", Време и начин Ламиловог долажења стављени су у заграде; он једноставно искрсава; сем тога у простору је „без покрета", „без даха". Техника Ћамиловог појављивања у овој сцени асоцира на технику појављивања „неког“ ко долази из сна, или у сан. На самом почетку делимично нестваран, као лелујав лик са фреске, он ће такав и остати.
При светлости зоре Петар покушава да се одреди према Камилу; поглед му прво пада па дошљакове ствари. У њима, он открива нешто познато и нешто непознато. Књига У кожном повезу спада у познато и припада „изгубљеном, људском и правом свету који је остао дадеко иза ових зидова ; то је нешто „лепо али несигурно као сновиђење". Скупоцено ћебе, које делује као крзно, спада у непозпато — „никад није видео предмете обичче, свакодневне употребе тако вешто израђене и од тако фине материје," Да је остао у Босни, „он не би ни знао ни могао веровати да заиста постоје".
Али ова двојност, ово нешто позна тон нешто непознато У дошљаковим стварима, одмах постаје и својство самог власника. Посматрајући Ћамилово лице, „другачије од свега што се овде могло очекивати“, лице које први пут у животу види, и „сјајне од влаге и ватре... модре очи", фра Петру „дође одједном све то познато. Не те, али такве очи он је већ гледао". Резимирајући, доцније, своје друговање са Бамилом, Петар ће још закључити да он спада у људе за које нам изгледа да „смо их вазда знали и као да су одувек са нама били".
реја уп — нешто већ виђено, живљено, доживљено, једним својим делом, и опет у извесној мери ново, непознато, страно намећу нам се у Петровом доживљају дошљака и његовог поседа. Слична неодреБеност карактерише и однос према дошљаковом пореклу: „Као и јесте Турчин и није Турчин, али несрећан човек је сигурпо“, каже на јелном месту Петар. Касније Петар сазнаје да је ћамил у истипи двојаког порекла, мелез: полу-Грк, полуТурчин. Но и Бамилов глас, у једном тренутку, открива карактеристичну двојакост: јавља се „као ехо неког другог, моћнијег гласа".
ж Према Сабраним делима Иве Андрића, књига четврта, Београд, 1963.
Двојност коју нам у првом тренутку откривају дошљакове ствари, елементом познатог и елементом непознатот, већ виђеног ми невиђеног, као да симболично одређују и статус његове личности: он је нека врста „познатог непознатог", „знаног незнанца".
Још: једна околност, уочена приликом првог сусрета, постаје константа ћамиловог присуства чинећи га, као и један њетов предмет — књигу, „несигурним као сновиђење". Јављајући се у сутон, ћамил остаје човек сутона. И најава и одјава ћамиловог присуства одвија се у сутон, када ствари губе јасне обрисе конкретности и у атмосфери најчешће посебно интонираној, која јунаковом појављивању прибавља симболичне акценте. Сутон је и када Бамила одводе из просторије у којој је смештен заједно са Петром.
„По црвенкастој светлости на небу и на ретким вршцима кипариса иза високог зида видело се да сунце нагло залази тамо негде на другој страни невидљивог града. Једно време и цело двориште било је пуно руменог одсјаја, али се брзо празнило као нагнут, четвртаст суд, и све се више пунило сенком првог сутона".
И последње виђење Петрово са Бамилом обележено је сутоном. „После уобичајеног кротког поздрава, нестао је у једном од завијутака Проклете авлије, на којој се по забаченим угловима већ хватале прве сенке сумрака."
Као и у првој сцени ћамил се по правилу „јавља“ неочекивано, као да ниче из земље или пада са неба.
Петар се диже „али одмах застане и изненађен. Са збуњеним и тихим поздравом пред њега је стао ћамил".
Мочавамо неколико сталних „рефрена", константи, у начину на који Петар до живљава ћамила, детерминисаних још првом сценом њиховог сусрета, која нам је асоцирала на технику сна. Сутон је један стални рефрен Бамиловог појављивања и нестајања; неочекиваност тог јављања и одласка други, „мешање" познатог, „већ виђеног“ и непознатог, трећи. Четврти и најкарактеристичнији свакако је у поменутој „блокади" Петрове меморије, у учестаној његовој потреби да одговори на питање кади како се Бамил јавља. Ова питања остају без одговора. Петар настоји да се сети, али му то не полази за руком.
Баш та два питања — кад и како рекли бисмо да су некарактеристична за Петра као приповедача. Познато је не само из „Проклете авлије", већ и из других прича чије садржаје казује Петар, „У воденипи", „Шала у Самсарином хану", „Чаша" и „Труп" — да их говори истом анонимном младићу и у истом, рекли бисмо симболичном, амбијенту своје монашке ћелије. У њој су поред алата и пушака и многи часовници — пасија овог чувеног „сахачије, пушкара и меканика". Пре почетка приче, часовници увек откуцавају, иако неџједначено, своје, хронолошко време, Откуцаји хронолошког времена увод су и контраст једном дроутом времену, „концентрисаном" времену приче, пред чијим прагом престаје њихова служба и њихова функција. Изласком из временске ситуације „мл Шо Тетроге«, из митског времена приче, када је прича већ готова, они се опет оглашавају да би означили повратак другачијој јави, хронолошком времену.
Никада се Петар током причања није запитао кад се збило оно што прича, а њетова приповедачка прецизност лако је излазила на крај са оним — како се нешто збило. Он чак избегава да се одреди и према ширем историјском времену. За збивања у Авлији није нам речено ни којој години, ни коме веку припадају. То је једноставно прошлост, у доста недефинисаном смислу те речи.
Видели смо, међутим, да се питања КАД и КАКО, намећу Петру од првог сусрета са Бамилом. „Мислећи о њему, доцније, много пута, фра Петар није могао никако да се тачно сети ни сата кад је до шао, никако је дошао, тражећи мало места, ни шта је при том рекао." (Подвукао овде и У наредним цитатима П. Џ.)
Од тог тренутка, питања обележена прилотом за време КАД и прилогом за начин КАКО постају скоро опсесивна за Петрову причу, израз његовог несамоувереног сведочења, заборавности, елеменат несналажења, али исто тако и сугестија нечег неодгонетнутот, „остатка“ који провоцира питања.
„Фра Петар се није право ни сећао кад је почела та прича без реда и краја. Исто тако није одмах ни право приметио тренутак, тешки и одлучни тре нутак, у ком је ћамил јасно и први пут са посредног причања туђе судбине прешао на тон личне исповести и стао да говори у првом лицу."
„Таквим гласом је једног дана и трена (фра Петар опет није могао да се
сетикади како!ј) дотле малоречиви
ћамил почео да прича историју Џем
_ судтана."
Пегрова заборавност преноси се-и на Ћамила.
ава а ера ера и ари танина нара аватар танана Нинива и ле тик
ИВО АНДРИЋ
„Не знајући како ни откуд ни зашто, он би се предавао својој страсти и тихо и живо, као да се исповеда, говорио..."
У другој прилици, када Њамил остаје сам у ћелији;
„У једном таквом тренутку, он сам није знао у ком, чуло се као да споља кључ тражи и налази кључаоницу."
Постоји време када је Бамил дошао, постоји начин на који је дошао; постоји време када је почела његова прича „без реда и краја", постоји „тренутак, тешки и одлучни тренутак", у коме је ћамил пре- | шао на тон личне исповести; постоје један дан и трен у коме је почео да прича историју султанову; постоји и тренутак у коме Бамил чује како кључ „тражи и налази кључаоницу". Но та питања остају без одтовора — Петар „не може да се сети". Ставља нам се до знања да нам једно сазнање измиче, а да нам није довољно јасно из којих нам је разлога такво сазнање потребно. Који су разлози што наводе Петра да ова питања уопште поставља, а поготову тако упорног
За тренутак ћемо се вратити структури композиције „Проклете авлије". Констатовали смо да се у „уоквиреној" причи налази још једна „уоквирена" прича, прича у причи. Налазимо, међутим, још један „оквир“, и још једну причу у причи. Као да скидајући прстенасти слој за прстенастим слојем долазимо до нуклеуса који читавим својим обимом зрачи садржаје и утискује их у претходне слојеве дела.
У једном тренутку Ћамил се поверава Петру и открива загонетку свога живота. Он му признаје да се „идентификовао“ са екссултаном Џемом из ХМ века, и да живи његов живот, да је Џем султан „он сам". Цела та нервозно испричана прича о животу Џемовом коју „неко" сређује, делује у „Проклетој авлији" као објективмо изложена, суха хроника, заснована на подацима, и без много литерарно транспонованих елемената, на плану спољних окол ности, као и на плану унутарњих Џемових доживљавања.
Та прича, међутим, има ни свој коментар. Џем губи битку у борби око престола са братом Бајазитом, и то је исходиште његове трагичне судбине. Коментар је следећи: „Откако је света и века постоје, и непрестано се понова рађају и обнављају у свету — два брата-супарника, Један од њих је старији, мудрији, јачи, ближи свету и стварном животу... Други је сушта противност његова. Човек кратка века, зле среће и погрешног првог корака..."
И каже се још: „То је у новом и свечаном облику древна прича о два брата". Џемова историја, дакле такође уоквирена једном древном, митском причом, која траје „Откако је света и века" и која се стално обнавља. У корену ствари је ле | тенда о „браћи-непријатељима", „браћи супарницима", која у различитим варијететима постоји у предањима многих народа. |
Преко Џем султана и контекста његовог живота, за који је карактеристичан мотив „браће непријатеља", ћамил се, У конструкцији „повести“, укључује у мМитску причу и лозу митских јунака, егземпларних личности, архетипова.
Да ли је ћамил један оживљени егземпларни јунак, архетип у акцији2
Познато је да се архетипске ситуације, као и ликови са архетипским ознакама, као уосталом и цео фонд „колективно, несвесног", јављају у сновима. А догађаје у Авлији Петар нам приказује као своје доживљаје на јави.
Но ако сада саберемо све изложене и амализоване елементе Петровог доживљаја ћамила — његово сутонско, мистериозно појављивање и нестајање, стално, симболично мешање нечег познатог и нечег непознатог, перспективу „већ виђеног", двојног, У којој чак и ћамилов тлас зазвучи као „ехо неког другог, моћнијег гласа" — постаје очигледно да овај јунак измиче оном пла-
и
ну мотивације који карактерише конкретне, реалне личности. Начин на који је отеловљена његова личност одудара од на чина на који нам је приказана било која
друга личност из Авлије. Петрова проме-
њена перспектива када је у питању лик Ћамила, у ствари је бременита симболичвим сугестијама путем којих се релативише Бамилова реална заснованост, и чини условном његова људска конкретност. Временска и начинска неодређеност његовог појављивања _ посебно _ акцентују 'неодређеност, _ нестварност или _ надстварност његовог бића. Таква мотивалија потцртава сугестију да је Бамил — „стално присуство у свету"; личност се трансформише у архетип а догађај у егземпларно понашање.
Међутим, нема сумње да постоји и један други план мотивације ћамиловог лика. Детаљно нам је приказана његова биографија са трауматичним тренуцима који доводе до коначног, схизофреног подвајања његове личности, до сутона ње тове _ свести и идентификације са бившим султаном и ' бившим човеком, сабратом патником. Но указивање на патогене елементе у Бамиловој личности, не значи и оповргавање могућности да се она јавља као продужени садржај легенде, као медијум архетипског модела једног од „браће супарника". Поменућемо да постоје четири основне категорије снова; у прве три одржава се, каква таква, веза са свешћу. Четврта, припада области чисто несвеснога; то су Велики снови, дубоко уроњени у баштину „колективно несвеснога". Схизофренија, може бити резултат препуштености Великим сновима. Ћамил би могао бити, посредством сна, а преко своје фикције Џема, изданик племена Авељевог. ~
Он нам је и приказан као нестварно: и стварно, у лебдећој неолређености налик сну, он се и отеловљује попут спојених судова сна и јаве. Продужетак Џем суалтана, који је само карика у ланпу „вечне приче" о браћи-непријатељима, Њамнла је не само изван приповедача Петра, већ и у њему. То ћемо приметити кала Петар, који прича „повест“, и који дакле види друге, али не и себе, у једном тренутку постаје Бамил и види себе.
„Младић (тј. ћамил — П. Џ) је не тремице, испитивачки али мирно гледао фратрово отворено, широко дице са'тџе! тим, црним брковима и јако размакнутим, крупним, смеђим очима мирна погледа."
Сада нам постаје јаснија и симптоматична Петрова заборавност. Питања кад и како сигнализују нам могућност да се у јаву Петрове егзистенције умешао сан. У сну ми немамо идеју о времену, а ни о реалним модалитетима остваривања ситу ација.
Питања кад и како могу имати им друго значење, али на истој равни. Пошто на њих нема одговора, једини који се спонтано намеће био би: незнано кад и не знано како. Незнано кад и незнано како јавила се и егземпларна прича о два брата, као уосталом и већина прича колективног наслеђа, заједно са својим „вечним", „увек живим" протагонистима.
И најзад, могли бисмо потражити још једне одређење за питања кад и како, де финисано у тексту. Када Бамил на крају и иследницима саопштава своју дубоку истину о идентитету, откривајући да је он — Џем султан, именује ке једно симптоматично време, „одређено“ у својој неодређености; свеједно, то је први афирмативан одговор: „Негде у току те ноћи извап времена које сунце одме рава својим изласцима и залас пима и изван свих људских од» носа, ћамил је признао отворено и гордо да је истоветан са Џем султаном..."
Тек касније, кад се буде спустила завеса над драмом ћамиловог живота у АвАији, Петар ће нам открити како он сам, У околностима што као водени вртлог вуку човека на неко тамно дно, неосетно прекорачује границу јаве, како почиње да му се привиђа. У таквом једном сну он опет види Ћамила и покушава да га теши, предсказујући му оздрављење. Одговор је: „Не могу ја... добри човјече, оздравити, јер ја и нисам болестан, него сам овакав, а од себе не можеш оздравити".
У том „правом" сну, Бамил је најпре Џем-Ћамил, а затим само Џем. „Неко пнетдје викне (то се двојица побила) и тргне ме. Пренем се, а оно никог поред мене нема. Моја се пигара угасила, а рука ми још непружена. Па то сам ја сам са собом разговарао! Уплашим се од лудила као од заразне болести и од помисли да овдје и најздравијем човјеку почиње с временом да се мути и привиђа. И станем да се отимам."
Тако овај „прави" сан приповедача Петра доприноси мотивацији личности са структуром појаве из сна, Бамила-Џема. Али свестан чињенице да сада прича о „правом" сну, Петар овде нема потребу да поставља питања кади како се ћамил-Џем јавио.
Одломак из студије
ПРИ ЛЕВНЕНОВИНЕ 7