Књижевне новине

. Продужујући

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

ПИТАЊЕ ОДНОСА

МЕЂУ ЛИТЕРАТУРАМА

Поштовани другови,

Сматрајући. „Књижевне новине" једним од ретких места јавног и коректног дијалога међу писцима, молим вас да. известан део простора у листу уступите приложеном напису који садржи мој одговор на текст књижевника Младена Ољаче „Више свјетлости и толеранције".

На дан 11. марта текуће године, ја сам исти напис упутио главном уреднику ревије „Одјек“ која је и штампала Ољачин текст. Међутим, „Одјек“ није објавио мог намис ни У броју од 15—31. мартани У броју од 1—15. априла, а сем тога главни уредник поменуте ревије до данас није ни одговорио на моје пропратно писмо. Довољно речит сам по себи, без коментара, овакав поступак уредништва. „Одјека" приморава ме да од „Књижевних новина" затражим тостопримство за свој одговор на Ољачин чланах.

Разлози овог одговора изнетису у њему самом, па их зато овде не морам понав“ љати. Надам се да ће их редакција „Књижесних новина" уважити, с одзиром на то да они обухватају један актуелан општи проблем, нашме однос међу разним деловима југословенске литературе. Према томе, верујем да ће „Књижевне новине" 0о6јављивањем мог написа омогућити да се унесе „више светлости и толеранције" У разматрање проблема о коме је реч.

По себи се разуме да сву одговорност за. приложени. напис преузима на. себе искључиво његов потписник.

Захваљујући вам за гостопримство, при“ јатељски вас поздрављам.

4. април. 1971. тодине Београд

Радојица. Таутовић.

ПОДЕЛА ИЛИ ЗАРУЖЕЊЕ2

„дискусију о књижевности" (о књижевности Босне и Херцеговине), „Одјек“ бр. 5 од 1—15. марта 1971. године објављује, између осталог, и дискусију Младена Ољаче о тледишту које сам заступао на сарајевском симпозијуму (Младен Ољача: „Више свјетлости и толеранције"). У ствари, Ољачина дискусија је одломак његовог излагања У оквиру поменутога симпозијума. На истом скупу, ја нисам хтео одтоварати Ољачи, пошто су учесници имали при лике да чују и њега п мене, па су могли упоредити и опенити наше ставове, Међутим, читаоци „Одјека" не могу да начине такво поређење, јер ревија не репроаукује моје излагање, већ само Ољачин суд о њему. Стога је веома вероватно да ће читаоци стећи једнострану представу о мом схватању.

Оваква представа изгледа ми крајње непожељна, и то из два разлога: пре свега, зато што се стиче на подлози Ољачиног метачног коментара о мојој концепцији, а опда још и зато што се ова концепција. односи на неке битне проблеме (које и сам Ољача квалификује као „врло осјетљива питања"). С 06зиром на све то, надам се да ће уреднититво дати места овом мом одговору, лоштујући старо, али још увек добро правило: Апџфаг еб аМека рагз. Моју наду, уосталом, подржава увереност у начела „свјетлости и толеранције", истакнута у наслову Ољачиног текста.

Одмах морам нагласити да се моје критичке примедбе не тичу саме дискусије као такве, него њеног предмета и, знатно више, начина па који Ољача лискутије о том предмету. Имам утисак ла се Ољачин начин, па жалост, коси са нормама Еиг-рјау-а у дијалогу. Сходно тим пормама, свак може третирати и критиковати само оно што је други дискутант рекао; иначе, он ће свом опоненту произвољно импутирати свакојаке мисли. Насупрот томе, Ољача оповртава нешто што ја уопште нисам казао у свом излагању на које се он осврће, Што је још чудноватије, Ољача изричито признаје ла ја то нисам ка зао. Наиме, он побија извесне моје „претензије", али одмах констатује ла су оне „неизречене од стране Таутовића, паравно" (тшпационирао Р, Т.Ј.

И сад, ако дискутант не негира оно што сам изрекао, шта он онда пегира у мом ставуг Ваљда нешто што сам ја, но његовом мишљењу, мотао пили морао мислити. Горка искуства нас подсећају да је то лош знак, када неко чини ч0века одговорним за његове неизречене мисап. Отула, Ољачин начин расправљања никако не би био подобан да унесе „више свјетлости" у предмет дискусије. Заиста, Ољача замрачује разматрани предмет, бар уколико овај обухвата и моју конпетптију, саотиптену на симпози“

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10

јуму. По њему, та концепција садржи „претензије, неизречене од стране Таутовића, наравно, о подјели и поклапању једног или другог дијела шатираног круга. То су два круга која затварају у средини једно подручје које се може шатиРрати и назвати Босном и Херцеговином". Ради се о круговима хрватске и српске књижевности.

Премда Ољача није моје речи репродАуковао богзна како спретно и прецизно, смисао његовог излатања је јасан: по њему, ја сам могао претендовати на поделу босанско-херпестовачке књижевности између Срба и Хрвата, — али ту могућну им латентну претензију нисам изрекао. А шта сам „изрекао"2

Изрекао· сам „претензију" на поклапање српског и хрватског књижевог круга у простору Босне и Херцеговине. Стварно, то сам казао не само на симпозијуму, већ и у листу „Ослобођење" од. 25. новембра прошле године: „Али, изјавио сам у сарајевском дневнику док су хрватски м српски елементи у Загребу и Београду били мање-више одељени, они се овде међусобно прожимају п задружују, — и баш то здруживање српских и хрватских специфичности прелстављало бин босанско-херцетовачку спеимфичност" (потцртано у оригиналу).

Према томе, јасно је да у мом казивању нема ни трага од „претензије" на српско-хрватску деобу Обосанско-херцеговачке књижевности, Штавише, дефинисано као „здруживање", поклапање крутова на недвосмислен начин искључује „поделу“ на коју бих ја, по Ољачн, могао прећутно претендовати, Насупрот Ољачином закључку, ја не бих мотао претендовати на ту „поделу“, пошто сам експлицитно пледирао за здруживање. Заиста није потребно много лотичке оштроумности, па да се увиди како „поклапање“ у контексту мога казивања искључује „поделу“.

Најпосле, на шта се у том контексту своди „подела“ која је толико узнемирила Ољачу2 На неоспориву, ноторну чиње ницу да јединствену књижевност у Босни и Херцеговини стварају (заједно са осталим) хрватски и српски писди који истовремено партиципирају у хрватској и српској литератури. У вези с тим је могућно, — али и сувишно, — објашњавати елементарну дијалектику истоветиости и различитости.

Остаје још да се види није ли мој концепт здруживања „оптерећен свијешћу 19. вијека", рецимо — схватањима Илираца или Илије Гарашанина. Тај кондепт конкретно одређује социјалну

(заправо класну) карактеристику означенота здруживања. Указујући на дуХ универзалности _ у _ литератури — Босне

и Херцеговине, ја сам додао „да је посебну улогу у развијању такве универзалности одиграла међуратна социјална литература, а још раније књижевност Млале Босне" (,„Ослобођење" од 25. ХТ 1970. године). То исто рекао сам и на симпозијуму.

Морам признати да је мој концепт заруживања ипак „оптерећен свијешћу 19. вијека", само што је то у датом случају она свест која се манифестовала у „Комунистичком манифесту", наиме — у констатацији да се „из многих националних и локалних књижевности ствара светска књижевност" (Марке — Енгелс: „Комунистички манифест", стр. 6. Превео Мопа Пијаде. Београд 1947. године). Говорећи на симпозијуму, изричито сам се позвао на наведену констатацију, да бих свој концент универзалности и здруживања ставио у један општи друштвеноидејни контекст. У неку руку, овај последњи укључује „свијест 19. вијека", но та свест зрачн у једну будућност која се тек у нашем столећу почиње да актуализује.

Колико знам, само је Ољача у таквој мојој концепцији , нашао извесну (па ма само „неизречену"“ и могућну) претензију на „поделу". Напротив, други су у истој концепцији видели оно што је у њој одиста присутно и -— изречено, Тако, залажући се за јединство језика и духа у књижевности, др Бошко Новаковић је на симпозијуму изјавио да је сагласан са Чолаковићевом, Кошевом и мојом иптервенцијом. Уредништво „Ослобођења" је мојој изјави дало наслов „здруживаже и прожимање". Један учесник у дискусији замерио ми је да пренаглатлавам _ јединство књижевности српскохрватског језика...

Међутим, Ољача налази код мене претензију на поделу. Како и зашто Не знам. Уосталом, то ме сад и не занима. Неупоредиво више ме интересује проблем „поделе" који, као и Ољача, сматрам „врло _ осјетљивим питањем". За мене, претензија на „поделу" представља. потубну појаву (па се баш зато и осећам обавезним да одтоворим на Ољачин коментар). Ољача је у праву када критикује претензију која је овде у питању. Но, када такву критику упућује мени, он је сасвим погрешно адресује. Права адреса је на — супротној страни. На страни која је дијаметрално супротна мо јој позицији, као и Ољачином општем становишту. Стога, „уз дух толеранције, слободе и заједништва", хтео бих да верујем да се Ољача и ја нећемо више де. лити У „врло осјетљивом питању разматране „поделе". .

Радојица Таутовић

ХИДРИЈА-МЕИДИАС ВАЗА И3 ДЕМИР КАПИЈЕ, МАКЕДОНИЈА

Шта се ново догађа

у југословенским књижевностима

Наставак са 3. стране

захтевају његову обнову и прераду. Марку Швабићу смета, рецимо, Шелитов „чиновнички“, инвентарски идеологем који тражи тоталну непомичност; не слаже се са Шелитовим поступком потпуног изједначавања личности и ствари, ствари и ствари, који та одводи томе да од литературе у ствари првенствено направи географску карту, осликани рељеф предела од гипса. Његова борба је уперена против принципа идентитета, Идеолошки пројект — та основна зидарска сцена п статички прорачун сваке литературе — постао је разлика или чак дијереза (не без везе са изванредним утицајем филозофије Жака Дерида-а, која је у Словенији већ неколико година одлучујуће присутна, а њен је филозофски представник у првом реду Славој Жижек). Ствари су оно што нису (домаћи родослов би овде указао на поезију и драму Грегора Стрнише). Нису оно што су (оно су што казују — то је формула код Шелига). Оно су што не казују, али нипошто оно што би било иза њих као њихово биће. Биће — идентитет, присутност — не поседују, имају само многозначењске функције, а оне су провокација. Наравно, пе провокација у обичном политичком значењу нлм као тесло срајех, Је ћоцгееојв (мада је буржуји, то јест традиционална словеначка свест, тако разумеју). Провокација значи наметање потпуне неизвесности, разбијање сваке чврстине и сталности, уклањање основне тезе о идентитету, без које се руши наша грчко-европска логика. Нека се руши, каже НТвабићева литература. Зато сам ту да је растурим; надувам да би прсла. Ова литература на изглед је нешто као политички памфлет, новински подлистак, идеолошки манифест, приватно оговарање, натписи ло нужницима или упадљивим зидним плохама, нешто до краја несакраано, нешто лаичко, дневно, тренутно, пролазно, што нема ни сопствене ни трајне облике (сетимо се заповести и констатација традиционалне књижевно-историјске аксиоматике: литература је род, захтева чисте облике, спознајсмо је по затвореним формама), ни трајне садржаје (сетимо се видмаревског бајања о уметности као сликању судбина, карактера, осећања), ни поруке, нигде никакве академске кохерентности. Социолози и полнтиколози (као недавно уредник политичко-социолошког листа „Теорија п пракса“ Зденко Ротер) узнемиравају се п дискутују са Швабићевим текстовима као са политичким и сопиолошким; не виде да је у питању литература, а суштина те литературе је пгра (отуд надимак лудизам). Али каква играг

Вратимо се неколико реченица натраг и подсетимо шта је бнло речено у вези са Шелитовом прозом, о оној њеној граници на којој човек постаје монструм, гле се туби: где се више не може идентификовати ни као ствар, ни као тотализирајући пројект. Управо на том месту ускаче и наставља Швабић. Његово исходиште је човек без дефиниције, изван дефиниције. Пошто је неопредељив, може да буде било шта. Али се на први поглед указује увек као оно што узнемирује, провоцира, што је познато најповршнијем свакидашњем погледу. До крајности баналан, Новинарски. Као јунак из популарног вечерње-новинског фељтона. Тај изглед, тај плакат, тај фластер и омот су његов — лажни идентитет. За њим, његовим трагом, пси

трагачи, узвикује Швабић читаоцима и тако их плански заводи (провокатор, подрутљивац што се забавља ма рачун „озбилиог“ грађанина). Доћи ћете тамо где вас хоћу; интерпретираћете моје јунаке, моју материју, повест, мене као нешто што сам у ствари најмање. Намамићу вас на танак лед, у живи песак. А управо је то. суштина литературе. Нема никаквог идентитета, ни на овом ни на оном свету (код Бога, у комунизму; нако Швабић о послелњем непрестано товори и за њ се „бори“; то је његова. најкрупнија шала и обмана). Ви мислите, драти читаоци, да следите Циљ, Смисао, да сазревате, развијате се, богатите, да уопште јесте; будете ли ме читали, ви ћете, наравно, огорчени спознати да вас нема, да сте заблуда, лудорија, темељити несклад са собом. Ви сте (само) монструми. Вештице. Али не оне „аутентичне“ из старих христијанизираних бајки, тде су оне метафоре Зла, где имају тачно одређена места у процесу спасења Смисаопог света. Него нове, „модерне“, без моралне природе, мада са сличном функцијом; застрашивања, бегства, рушења, при премања терена за „истину“. Наравно, „ис тина“ пије у позитивној религиозној наупи универзалне пи моралистичке конфесије, не го у репродукцији истог: застрашивања, Истина је провокација, Литература су игра вештица на метлама, чудни покрети, изобличена лица, фантастична тела, „ненормалне“ побуде, непрестрано рађање у пр ној ноћи страшљивих снова: игра. Чо. век је још увек ствар, ако ствар значи негацију хуманистичког Човека (одсутност тотализирајућег пројекта, заснованог на претходном, датом, наговештеном, божјем Логосу итд.), али не више ствар у дескриптивној кутији, статична и хладна, већ распукнута, тмизава, која сваког тренутка узима све облике, спушта петарде, шушти веиттачком маглом, лражи носеве, голица, као балон падувана по као сценска олуја премначујућа ствар динамичне протопла» ме, отпор сперме што разбуђује п раздрмава, што сваког тренутка ствара милијарле нових живота, језгара, планетарних систе» ма, значења, облика, лепота, па их сваког тренутка поново укида у онанистичкој наслади своје аутокреације која је пуштање недужних голубова из празног мабионичарског цилиндра. Лудизам испуњава празни међулростор између два „јесте“, између суојекта и супстанце. Да ли је лудизам на. шта реална будућноста Формула комију тера2

Са пеколико невезаних реченица поводом Швабићеве прозе покушао сам да плу струјем оно непосредно ново што се јав: а У словеначкој литератури последњих тодина. Наравно, Швабић није једини носилац овог новог: као пример је одабраћ више или мање случајно, али никако не оправдано. У слична тражења се упушта и Аимитрије Рупел (у више објављених књ та, нарочито новела „Беле собе“ п роман „Секретар"), нешто старији Душап Јоване. вић (драме „Лудаци“ и „Марке“... те роман „Дон Хуан се прешао“), песипин Иво Светина и Милан Јесих, као и низ других, првенствено младих и најмлађих писапа које покушавам све заједно да угурам У дитерарно-историјски, а уједно и идеолошко-борбени претинац-амблем: лудизам.

Тарас Кермаунер