Књижевне новине

| ,

Уметност

миленија

И Модерна има своје одељење на изложби које треба да представи сликарство, скулптуру и графику од импресионизма до данас. У малом водичу изложбе пите да је то „само један поглед на неке покрете и неке групапије којима ова уметност захваљује за своје учешће у великим 'европским покретима" — „Нешто мало више Од 100 дела сачињава ову панораму ХХ века која више делује као ређање узорака различи= тих праваца чије контуре остају нејасне из два разлога: с једне „стране јер се за једну слику, једну скулптуру или једну графику не може сматрати да сама по себин може да сажме — за неприпремљену публику подухват једног уметника, а с друге стране јер вештачка равнотежа измећу _ различитих _ националних нартиципапија искривљује прилоте поређења" — пише критичар »Е.ев Тештез Егапсајзев« (10. март 1971) — и с правом! „Посебна је пажња посвећена сликарству чија. су дела сведочанство неконформизма, естетике и разноврсности стилова примењених сада у Југославији" — објашњава. даље мали водич изложбе. Шта то значи» По чему треба Француској — која зна нашу савремену уметност и по присуству многих уметника из Југославије који су добили највећа признања, и по писању сољфФтвених критичара о ликовном стваралаштву код нас — доказивати неконформизам и слободу ликовног стварања2 У Паризу треба само, и увек поново, доказивати квалитет наших остварења. То је једини критеријум који при свакој селекцији савремене уметности треба применити. Јер, ова шума од 109 експоната, као завршни део иначе величанствене изложбе, била би сигуран промаштај да није последње секције са пртаним филмовима _ Загребачке школе, заиста одличним!

Треба зато застати на прагу ХХ века, и осврнути се још једмом на овај наш музеј: каква. смо дивна земља кроз чију су дуту прошлост прохујале бројне цњ вилизације застирући је величанственим споменицима!

КОНЦЕПЦИЈА

Изложба која у Паризу показује уметност на тлу. Југославије тре свега је широка информација. о континуитету ликовног стваралаштва од праисторије до савремене уметности. Концепција је зато усвојила метод хронолошког приказа који следи уобичајену историјско-стилску класификацију за, развој европске уметности. У селекцији експоната примењен је естетички принцип са бригом да се покаже наше уклапање у све токове европског стваралаштва. У том склопу, инсистирајући често — вероватно због наших специфичних прилика и жеља да се нико не запостави — на приказу истовремених достигнућа насталих у разним крајевима натпе земље, обухваћен је одвише велики број експоната који оптерећују прегледност приказа. Истина, оваква грандиозна. конфронтанија објеката са пеле наше територије — поред тота што је пр. ви пут реализована -— неоспорно зе веома занимљива, а ме ретко чак и научно дратомена, али за нас и за наше компаративне. студије: Међутим, изложба је намењена иностраном тледаоцу. Па зар се није могла, кад већ постоји озбиљан сукоб количине скспоната и расположивог изложбеног простора, извршити извесна мосија концепције у смислу строжијет вредновања експоната, пенећи њихов значај у односу на тенезу и развој светске уметиости2 Намеће се питање да ли концепција једне овакве изложос може бити идентична када је она намењена. домаћем гледаоцу и када је припремана за иностранствог Чему на два корака од Лувра имсистирати на бројном грчком и римском импорту2 Чему у земљу врхунске тотике донети толико полихромираних скулштура кад је та наша готика, ма ко лико лепа п вредна, само капљипа у мору, доказ зрачења једног стила који би био оно што јесте м без наших остварења која у већини представљају више доказ мудтуре него новог доприноса 2 Наш барок, нама дратоцен као локаз континунтета стваралачке виталности у изузетно тешким политичко-историјским условима, мерен светским аршином, не прелази оквира бледог провинцијског одблеска овог последњег великог европског стила. У „Паризу, где се ми данас могу набавити изванредни примерпи сликарства мини-

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ |!

предратном бдења 5

осам Паризу _

јатуре, наших десет лепих портрета Загребачке школе делује ве ома бледо.

Превелик број објеката најдрастичније је осетан у секцији ХХ века где се поставља и питање квалитета. Зар јебаш Паризу, где се већ деценијама трудимо да се најбољим _ представимо, требало ноказати како изгледамо кад квалнтет није (једино) мерило. Тиме што је слаб сликар излагао у Паризу није ништа добио ни он пи његова република! Напротив, изгубила је изложба У целини. Сто девет експоната! Ни Париз као неоспорна метропола ·уметности прве половине века, ни цела Француска, земља са највећим бројем сликара, пема стотину уметника који маркирају зенитне моменте модерне ликовне мислм. (Зар се заборавило да су фовизам У ствари изнела само четири човека, а кубизам три2) На овим пословима. крутост ничему не води: принцип излагања само по јежног дела од једнот уметника оштетио је целу изложбу када су у питању најзначајнији од њих., Као лито би послератни период нашет сликарства био лишен једне од својих _ највреднијих _ димензија „без Хетедуишића, тако исто.се ни „Земља" без њега не може представити. Исти је случај са Лубардок око 1937, око 1981. т данас, исто и са Бакићем из 1953. пи данас, и тако даље, и тако даље све до пеколико млалих. Има снажних, _ богатих _ индивидуалности који своју епоху маркирају на више начина, не показати то значи осиромашити приказ а не уметника. Врве питања која би се могла упутити оваквој кониепцији нарочито у погледу избора дела од већ одабраног уметника. Снажна фитура Јакопича колористе изгубила се због једне бледе ране слике, а слично је прошла ми Надежла и Краљевић јер је требало да по сваку цену буду импресиони сти, и то по париском аршину. Такав се поступак паставља ми да ље, до данас. Да лим је заиста требало показати Паризу све наше слабашне одблеске Њихових . водећих праваца, осакатити уметника да би стао ум њихову фФиоку, или му је требало дати најбоље што имамо, без обзира на често ионако вештачку етикету2 У оваквој прилици нису се, на пример, смеле изоставити ове слике: „Сеоска свадба" Тонета Краља, Бијелићева „Велика купачипа", Тартаљин „Џрвени атеље", Коњовићев „Стари порцелан", Гвозденовићев _ „Парк“, Пеђин „Нотр-Дам"... Апсурдно је граду надреализма не послати Нојево „Привићење у лиму" и Јунековог „Цртача", а Крегару ускратити могућност ла буде представљен добром послератном сликом ни жртвовати та неком _ олблеску надреализма. А како је представљен наш велики мајстор графике Рико Дебењак> Међу 14 листова. сабијених у пољумрак низ излазно степениште! Зар смо заборавили да је баш југословенски гра-

фички бијенале пронео име наше.

уметиости широм света. Није боље ни са савременим периодом: зашто нису акцентоване „Лове тендевпије", тле је Дадо Бурић и Београдска фантастика и тако даље, ми тако даље, Све је чудно — па и однос формата: Краљевић са 40х33, а Ф. Филтповић са 220 х 165, Бијелић са 76 х 76, а Берник са 190х 200 итд., ита“ Бар за Модерну су сви експонати били под руком, у галеријама или код аутора.

Није ли било боље бити скром нији у приказу „општих места" у развоју наше уметности уопште, али знатно и оправдано амбициознији у истипању оних периода у којима је аутентичност нашег доприноса неоспорна, а наш прнилог такав да. представља оботаћење у светским размерама. Пропуштено је да се јасно истакне и посебно акцентује оно што је изричито наше, што је различито од Европе, што је аутохтоно, оно по чему не бисмо могли бити изостављени из светске историје уметности а да она не буде оштеЋена. Такви су неоспорно: Лепењ ски Вир, неолитска пластика, надаз из Требеништа и Новог Пазара, илирска пластика, предроманичка. скулптура, средњовековма уметност византијског круга, ристична уметност стећака. Зар је то мало2 Слично је # са ХХ ве ком: „Изложба је дивна, али жаим што избор савремених уметника није био смелији. Ми знамо да у Југославији постоји жива модерна уметност — итто се овде уопште не види. Можда би боље било да се представило пет уметжика са пелесет слика, него пелесет њих са по једном, Имала би сетаља боља представа о неким занста великим уметничким личностима у вашој земљи" — каже оправдано директор Музеја Талијера. За жаљење је што је несластичност конџешције отежала мо-

гућност истицања најзначајнијих беочуга овог иначе монументалног низа.

ПОСТАВКА

Разноврсност и обим предмета и њихов неједнак значај, превазилазећи проблематику презентације једне изложбе, наметали су веома компликована решења поставци, захтевајући студиозно прилажење начину излагања. По карактеру експоната реч је овде о једном својеврсном музеју, па према томе и о адекватним музеолошким реше њима која је требало применити да би се избегла монотоност приказа, да би се истакли експонати од прворазредног значаја, да би се још више акцентовале највите и најређе вредности, Међутим, отроман број предмета на скученом простору смањио је преглелибст и пореметио ритам контемплапије, Неминвентивно презентовање — које на исти начин и на истој сивој, неутралној подлози излаже и камен и метал, и иконе м позлаћени дрворез као и аљстрактну слику — уз слабо осветљење које долази са сувише високог плафона, а уз то и честа неподударност каталошких података и написа уз. експонате, само одмаже гледаопу. Њему се отромна количина објеката стапа у општи утисак из кота у сећању теш

ко издваја поједине вредности.

амстова у изложбени ХОЛ ИМАМ ИХ сасвим уклонити.

Висока _ вредност материјала захтевала је више пажње и више нете. |

КАТАЛОГ

Мучно је говорити о каталогу, јер осим текстова о појединим историјско-стилским _ периодима које су писали наши познати стручњаци (М. Гарашанин, Б. Ма-

по-Зиси, 3, Вински, М. прелот, (С Радојчић, Е. Цеви, К. ијатељ, Ф, Стеле, М. Коларић и М. Про-

тић) што чини озбиљну вредност каталога, он ни по чему Арутом није одговарајући пратилац овако монументалне изложбе.

Била је ово прилика да Ларизу прикажемо и ликовио-естетски ниво наше савремене књите, разлог више да се озбиљно потрудимо. Међутим, наш каталог баналног изгледа и с многим грешкама као да је настао случајно, уз пут: без модерног графичког ретења, без прелома на уметничком нивоу, без списка садржаја, без последње странице која би каталојики део одвојила од корица и на којој би се можда нашмо и име за ово издање одговорног липа које узалуд тражите иако је њетово назначење законска одреаба. Али анонимни су овде остали и технички уредник каб и стручни редактор...

НИКОЛА БОЖИДАРЕВИЋ: полиптих, ЦРКВА НА ДАНЧАМА, ДУБРОВНИК,ХРВАТСКА

М археологији, тде се пелина чува и обележава, измешана су налазишта, у лоше постављеним витринама угушеним античким ка пителима жртвовано је дивно стакло из Сплита и Љубљане и чувена камеја из Кусатка. У низу римске _ скулптуре _ јединствена глава Константина Великог, нађена у његовом родном Нишу, ничим није истакнута. На слабо осветљеној Ситули из Вача са муком се види фигурални рељеф, док су значајне фигурице из Компоља и Новог Пазара сасвим ненаглашене, чувени Приљски накит није ни обележен, а лоше постављена Атена. Партенос сасвим се изгубила. Три изванредна романичка крста. сабијена на малом простору сметају један другом. Три византи низирајуће иконе из Далмације које чине целину, али нису ни најста рије ни најзначајније, заузимају знд у романичком одељењу, на улазу у ротонду са иконама, ла; јући погрешан утисак да су временски најстарије, а тек иза њих следе охридске из ХИП века. А шта рећи за изглед мале сале у којој је на зидовима 30 хронолошки испретураних икона, плаштаница и вез, престо и делови насло на, три фреске и усред сале осам витрина, а“ изнад експоната ве лики дијапозитиви у боји, док су лево и десно врата од којих ова друга са степеништем и ознаком „излаз у случају пожара"! Веома често недостаје основни размак потребан за посматрање као кол двОјнНИХ икона, пред огромним барокним олтаром који је уз само степениште испод којег је „изложен" класишиста ДИмитрије Аврамовић! По свим одељењима где. се налазе, рукописи се слабо виде, а о ХХ веку не треба ни говорити; немотуће је олмакнути се од слике а не гурнути скулптуру. Презентација графике у полумраку степеништа без међусобног размака или паспартуа, заиста је мелопустива. Можда би се још п сада овле МОГАО

нешто учинити: поставити ових 14

Окрепимо илустрације ради са-

. мо неколико првих страница. Чега ту све нема!) Спискови очигледно нису јака страна ове публикације. Оргапизатор се захваљује власницима по списку који. је, како се то нарочито наглашава, састављен по алфабстском реду. Само, ако тај ред изгледа овако: Аславите, ВЊНотеачџе, СојЈесПоп, ОСајеме, Мизсе, Таи, Зестетаттаћ, ' МПаве, _ Мопитетиз, Атећу џез, ВЊЛоћеаце, Саедгаје, Вазе, Сопатипашке Мизсе, Мспасгате, Осе, Тгезог, МтеНе, ВЊЕоћедие, Мизес, Маша готтвсће5, Ттезвог, Џтимега у (да наведемо само прву реч наслова) — онда постаје прави ребус 0 коме је то алфабету реч. Пре него што оставимо овај чудан списак где су земаљски музеји постали у преводу напионални, лопустите још једну примедбу: Ризница Св. Петра заиста није у Риму — како то овде пише — познато је да је још у Ватикану и да из ње дела могу изаћи само са посебпом папином дозволом! Овај погрешан податак јавља се ми уз икону „Апостоли Петар и Павле са Донатором" (бр. 283), коју су, мако то овде није наведено, сриски краљеви Драгутин и Милутин са мајком Јеленом даровали папи и чува се у Ватикану а не у Риму. Теотрафија изгледа да такође није јака страна нашег каталота јер поред Шида, који се јавља у Хрватској (бр. 606) ево још јел не новости; теотрафска карта СФРЈ с гранипнама које, чини се, означава постојање осам репуб. лика! _ Доследнест _ није одлњса ове књиге, аљи је чињеница да се ова омашка протеже и на теотрафске ознаке за експонате у каталошком делу које су сада доследно спроведене према овој мапи Југославије која овде има осам република и то са непотпуном ознаком као „Дечани, Косово" — „Крушедол, Војводина" „Призрен, Косово"... мако по Уставу СФРЈ постоји 6 суверених република, мећу којима је и Сопијалистичка Република Собија,

у чији састав улазе Социјалистичке аутономне покрајине Војводина и Косово као интегрални део Србије. Па према томе, ако се хоће истинита информација, онда се мора обавезно натласити поред евентуалне покрајинске одреднице, свакако и републичка. крипадност, што би, уосталом, и странцу коме је каталог и намењен помогло да лоцира експонате појединих раздобља. Овако добија информацију да српска уметност тотово и нема споменика на својој територији, јер од 63 секс ноната који се односе на најмаркантнији део уметност средтовековне Србије (од бр. 328 до бр. 265) по каталогу их је само 13 у Србији!

После овакве географске карте долази и осам репродукција У боји којима је покушано представити поједине стилско-историјске периоде. Свакако да је у овом скученом избору требало дати најтипичније и пајкарактеристичније експонате — зашто две касне иконе заиста нису! Прва, рад Мајстора Козме из ХУП века (у каталошким подацима др. 315 нстина без датума) и друга ВојвоБанска икона ХУПЈ века са већ фолклорним елементима, обе занимљиве и допадљиве алп у овој уској селекцији неоправдане, јер својим ликовним достигнућем заиста не моту да представе ни дух ви квалитет иконе — а она је ипак један од најзначајнијих делова изложбе!

Недоследност се јавља и у на словима поглавља. Они се сви односе на епоху или стил (Прансторија, Готика, Ренесанса ...), али се један наслов издваја необичном територијалном формулацијом: „Византијска Југославија"!

И у каталошком делу појединих поглавља настављају се пропусти у подацима, нелостаје порекло предмета или одређење где се налазе (бр. 51, 63, 77 . . .) илну да тирању, као и трубље грешке (бр. 10 скулптура је у Светозареву а не у Архехолошком музеју у Загребу: бр. 288, тзв. икона „Цара Лушана", под тим именом остала је у Охриду, а њен мазив погретино стављен уз Ботородиплу са Дечанског иконостаса; Од Лонтинове руке су четири иконе бр. 306, 307, 308 и 309 што се“ каталоту не види итд...) Немурације нспод репродукција често уносе забуну, као на исламском рукопису у боји који носи чак три броја (од 447 до 449) који се односе на три различита рукописа, па остаје питање који је у ствари репродукован итд.

Зар заиста није

било никог

да погледа ову публикацију пре)

него што пође у света Заје су аљкавост и неодговорност морали, да стигну и до Париза2

КОНЗЕРВАЦИЈА

Паралелно _ са трогодишњим припремама изложбе трајале су и дискусије са конзерваторима ин музејским стручњацима. Дилеме су подстицале сукоб осећања задовољства пред могућношћу приказа највреднијих дела наше прошлости и страха од њиховог оштећења, од последица померања, од огромног ризика. Људи из струке, којој је завет ла чува уметничко наслеђе, са зебњом су гледали како се лела отискују на далеки пут... Изложба, међутим, бар за сала, делује у том погледу умирујуће: све је очувано, чисто, неговано, конзервирано, за оспособљено!

На подручју заштите и чувања уметничког , наслеђа, на овом, дакле, мајделикатнијем послу, писме полдбацили — п то треба истаћи!

СТРАНЕ КРИТИКЕ

Свесни смо да је велика ве ћина уметничких дела из Југославије морала кол публике и стручњака наићи само на дивљење п поштовање. Али, како је изложба својеврсна антолотија, компонована па основу одређених критеријума и презентована на одређен начин, неоспорно је да нас интересује како је страна критика примила нашу изложбу. Многи наши листови покушали су да нас о томе ниформишу. Дознали смо да је одзив стране штампе велик, а критике познтивне но похвалне. Тачпо је да простора У новинама за интегралне стране текстове ове врсте нема, али, тај. се про стор занста не би смањио када се натиа штампа не би ограничавала само на оне изволе из критика који су пуни комплимената и када би, уместо да их изоставља, објавила и оне делове који указују на проблеме, доносе питања, чак п замерке. (Кев Гештгез Ргапсаве“, 10. МЕ 71. — Т'Ехргеззе, 10. ПТ 71. — Мопхеј Орбзетулети, 15. ПЕ 71. п др. Тиме би неки од страних приказа изгубио куртоазнодипломатски призвук. или површност благонаклоне белешке, а ми бисмо зпали да смо мерени мн онењивани објективно, са пуном озбиљношћу стручног интересовања, а не ретко, што је веома значајно, п са стварним познавањем наше уметности. Није ли управо та озбиљност критике највећа сатисфактија за овако гтрандиозанп полухват2

| Катарина Амброзић

пут

иностране _