Књижевне новине

Бранислав Петровић

Како је лепа сбешлосна година

Како је лепа светлосна година

и коњаник на њој пре ће да стигне него што је пошао _ али се никада вратити неће

Како је чудесна светлосна година „и путнички воз на њој

путници су из свих времена

нико никога не познаје

«

Како је осветљена светлосна година и девојка на њој

виде јој се унутрашњи органи

и вереници које је прогутала

т

Како је блага светлосна година без узбрдица и низбрдица

без путоказа и места насељених без ограничења брзине

Како је узбудљива светлосна година како је живчана како је непојмљива. који се домогнете светлосне године срећан вам пут браћо моја.

ИМА ЈЕДНА ЗВЕЗДА

Има једна звезда

лукава лепа невидљива дрска и зла крије се као да је неког опљачкала као да је неком кућу затрла

Шта све не чине астрономи

шта све ти шашавци у свом фанатизму

пентрају се по сазвежђима завирују у пакао

али те звезде нигде нема

Запоставили породице

и дању и ноћу зуре у небеса жене их варају са трговцима љубавнице на небесима

Набавили најскупље инструменте

консултују пророке јуродиве на смрт осуђене

змијама се под језике завлаче

ево већ хиљадама година па ништа

Екипе хемичара и физичара

најпознатији светски стручњаци и нобеловии

износе невероватне доказе и аргументе

али звезде нема па нема

Ни циганке нису помогле

ни чувени старци прослављени на ломачама

ни власник свиње са главом пантера

ни свиња ни пантер нису помогли

Ни музичари нису помогли

још мање собарице у новим хотелима

ако ико полиција је могла указати на неки траг

али ни полиција није могла

Има једна звезда

не само у песмама не само у сну мађије и чини на нас је бацила

"и далеко нас младе одвела.

ШТА МОГУ

Шта могу

"шта могу моје видовите очи шта можемо очи моје

у свету невидљивом

Шта могу

шта могу моје звучне уши куд да одлете уши моје кад их лозиви мртвих салете

Шта може

шта може мој брзоплети језик шта још можемо језичино која реч није осрамоћена

Шта може

шта може срце моје

шта можемо срце моје пред великом најездом света

Шта може

шта мој мозак може

шта можемо лрати мислиоче с које стране да почнемо2

вели авва ваша чеикснишстнивиилиалишиика давана ваши да

шаљи ===:

љевагсиисец

леска

твитша:

|

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

рнина

Милипа Мићић

КАДА ЈЕ МАТИ наумила да се убије, могле смо јој сатиу говорити како је то кукавички, она је само укочено зурила у нас, сјајних очију, и правила се као да нам одобрава; „Наравно, наравно, то би било кукавички“. Прво је попила бочицу апаурина, али су јој у болници испрали стомак и рекли нам да пазимо на њене пилуле за умирење. Свако вече добијала је по једну пилулу, остале смо криле под томилом постељног рубља, у орману. Ноћу их је тражила, чуло се како боса хода по паркету у другој соби, отвара ладице и претура по њима. Ујутро би нас хладно, скоро презриво погледала:

„Негде сте сакрили моје лекове“, рекла би, а глас јој је дрхтао од љутине.

Прошле године, у понедељак, још се по земљи вукао танки мартовски снег, искрала се из куће и отпутовала у Београд. На цедуљи коју је оставила, написала је: „Отишла сам у Београд код Зорке“.

Помислиле смо: биће јој лакше када се изјада пријатељици. Увече се није вратила. Сутрадан ујутро смо добиле телеграм: „Софија умрла. Зорка“. Одмах смо одјуриле за Београд. Њена пријатељица је становала код Бајлонијеве пијаце, близу трамвајске станице, у једној старој зградурини са мемљивим степеништем, на петом спрату. Она нам је отворила врата, сва узрујана, рашчупана:

„У мојој кући да се отрује! Шта сам јој скривила2 Лепо смо причале, онда ме замолила да оде у купатило. Пустила сам је, мислила сам да можда хоће у клозет, клозет је код нас у купатилу. Када је изашла била је весела, и, онда је

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

одједном почела да повраћа. Одмах смо је одвели у болницу, али су нам рекли да нема наде. Синоћ је умрла“.

Отишле смо у болничку мртвачницу. Лекар је викнуо:

„Откуд јој две пуне бочице пилула“.

„Не знамо. Ми смо сакриле пилуле у орман“.

Довео нас је до стола: |

„Хоћете ли да је видите“ Повукао је чаршав. Угледале смо њено лице жуто и затегнуто, као од воска. Усне су јој биле умрљане смебом скрамом. искривљене од гађења. Сесгра и тетка су заплакале, лекар је прекрио лице чаршавом.

Око погреба побринула се тетка и остали рођаци. Маму смо сахранили до оца.

„Нека буду сједињени и у смрти“, рекла је стрина.

Њена фраза је зазвучала иронично у мојим ушима. Се тила сам се маминих свађа са оцем, док је био жив, због његових љубавница пи другова-картароша. Увече би га сачекивала у дугој спаваћици од сатинета која је висила ма њеном моткастом мршавом телу, као пустолина: „Зар хоћеш све паре до потрошиш» Треба ову децу обући“, викала је. Облетала је око њега: „Зар љубавницама све паре“.

„Погледај се каква си, као вештица“, одговорио би он. „Очешљај се“. '

Она би набрзину загладила косу п настављала да га опомиње све док се он не би сасвим изнервирао, викнувши не. стрпљиво: „Ма кад ћеш већ једном престати!“ .

А била је то велика љубав пре брака. Мати је причала како су се упознали на балу у официрском дому. Онда су девојке долазиле на игранку у пратњи својих мајки које су обично седеле на столицама поређаним дуж зидова сале. Те вечери носила је тамно-плаву хаљину са набраним рукавима. Он је дошао да је замоли за игру. Плесали су валцер. Тада је он радио у фабрици као техничар.

„Вас две личите на мене када сам била млада, Иста бујна коса, тамне очи. Он је имао плаве, ни једна од вас нема његове плаве очи.

Када је отац погинуо, мати је заборавила све његове авантуре са другим женама, као да никада нису постојале. Одједном га је поново заволела. Уздисала је: „Мој Ранко, мој Ранко“. Сећала се како су једном били на мору док је она била у другом месецу трудноће:

„Куповао ми је сладоледе, колаче, све што бих пожелела. Шетали смо поред мора. Он је рекао: „Биће то татин велики син“.

Погледала би нас прекорно. „И уместо сина родила се кћерка“, рекла сам јој. „Није то важно“, одговорила је, али јој се у гласу осетила хладноћа. Та хладноћа према мени и сестри се ускоро, како су одмицали дани од татине смрти, претворила у презир, скоро мржњу. Забранила нам је да сатшамо музику и да гледамо журнале, Када би нас ухватила, а било је прошло већ неколико месеци од сахране, грдила би нас јетким, сувим гласом који би се изненада. мењао у промукло шаптање: „Како ћете тек за мном жааити“, Ми смо гужвале журнале испод душека и гунђале

непажњом“.

је тешко да са н

ткама које су срећне за разлику од досадно о другим ариај : Тада би ућутала. Подигла 5 тегнуту сукњу ближе коленима, притежући олаЛЕ појас око Мо ЕЗек: струка и посматрала нас укоченим, непријатељским погледом, због кога смо устајале са кауча и почињале да радимо било шта, да дижемо ролетне или отварамо прозоре или исправљамо наборе прекривача ме одмицало она је све чешће одлазила

на каучу. Што је вре зе ПИ ера бити сав у цвећу. Смрт га је пресекла туђом Али то није била истина. ке је. кола преду-

а: 7 дрво и погинуо. Док је био жив гово-

Јил Зе Да бог ха сломио врат негде“. Колико се само изменила од тада, као да смо ми криве што је налетео на дрво. Он је постао херој. Нас уопште није марила, било јој ама о нечему другом разговара осим о њему.

Након три месеца почела је да прича како ће се убити. Прво нисмо веровале, али она је све упорније то понављала, њена одлучност је збуњивала, „Колико само људи прети да ће се убити, па се не убије!", мислиле смо. |

На сахрану су дошли готово сви рођаци. „Каква несрећа, каква несрећа!“, уздисали су и јели оно што смо припремили за даћу. Сутрадан увече су отишли. Тетка-уседелица се преселила код нас. Издала је свој стари стан самцима тако да добија нешто пара од те кирије. Тетка се обукла од главе до пете у црно. Сваке недеље преподне иде на гробље. Ми смо ишле пола године, а затим смо престале. Она је про. пела глас да смо неосетљиве као два камена: „Тешко им је да дигну своје задњице са кревета и пођу са мном на гробље“, шапутала је сусеткама. Обожавала је да се направи као ла она једино пати. У ствари била је веома зла. Једном смо разговарале о мами, рекла сам како не разумем зашто се убила. Тетка је одговорила: „У њеној породици су већ извршавали самоубиства, Мајка и друга кћерка су се убиле. Нико не зна зашто“.

„Али оне су умрле од дифтерије“, рекла је сестра.

„Какве дифтерије! Обе су имале неке мушице у глави".

Сестра и ја смо занемеле. „Наследно у породици“, помислила сам. Једно време сам била очајна, све док се сама себи нисам подсмехнула: „Баш си луда, као да самоубиство зависи од неког другог а не од тебе“.

Још ме ниједном није обузела жеља да умрем. Већ маштам да скинем прнину иако још није време за то. Тетка би помахнитала од љутине да сазна о чему мислим. Пре неки дан је купила црну чипкану мараму и црне чипкане рукавице, у тону. Ужива да носи црнину јер се тако истиче њено бледо паћеничко лице. Људи могу да кажу о њој: „Сирота Ранкова сестра сва је сломљена“.

На годишњицу мамине смрти, у прошлу суботу, однеле смо велики букет цвећа на гроб. Тетка је спремила колача за покој душе. Дошли су нам неки даљни рођаци на ручак. Цело време су нас посматрали радозналим погледом пуним саџчешћа, као овце. .

Црнина је и сестри досадила, носимо је укупно две године. Она. је прва предложила да је скинемо у идућу суботу. Приредиће се жур код једне моје другарице. Позване смо. Тетка ће се избезумити:

„Ја бих умрла од стида да сам на вашем месту. Одвратно. Одвратно“.

Питала сам се да ли осећам трижу савести. У мени је лежало нешто тупо, непокретно. Нека дан сам сањала обоје, и маму и тату, како седе за ручком и срчу супу. У мом тањиру је пливала длака. Извадила сам је и отрла о стољњак. Мати је видела и рекла:

„Покупи нечим косу док ручаш“.

И непрестано сањам најобичније снове. На пример, заглавио се лифт између спратова. Мама не може да изађе из њега и бесомучно лупа по вратима. Свет из куће се скупио на ходнику и загаламио:

„Доведите домара, лифт се заглавио. Ко је то унутра2“

„Госпођа Софија“, рекла је нека жена. „Познајем њене црне чарапе и ципеле“.

Мамине ноте су се виделе иза стакла, мршаве, танке као у птице. Стојале су укочено, мало размакнуте, пресе; чене ивицом црне сукње. Домар је спустио лифт. Она је изашла са зембиљом пуним поврћа.

„Јесте ли се уплашили», упитали су је окупљени људи.

„Ма не“, рекла је. „Ето враћам се са пијаце кад нема ко други“, додала је. Људи су са одобравањем климнули главама.

Питала сам сестру да ли она сања нешто слично. Одго: ворила ми је да сања али да изјутра све заборави. Поне кад се сети само неког делића из сна, као отац јој купио сребрну куницу али она никако не може да је лепо намести око врата, стално јој измиче и мигољи се као да је жива,

Рекла сам јој да то значи да је гризе савест. Увре дила се:

„Због чега. Нисам ваљда ја крива“.

Она нестрпљиво чека суботу да скине црнину, преправила је стару хаљину, пришила на њу некакву крагницу од беле чипке. Када само помислим како ће се тетка помамити: „Фурије, хоћете да вам дупе види забаву, жур, љуба. кање“. Уседелица! Нећемо ваљда да постанемо старе девојке као она.

„Имала сам и ја љубав“ , похвалила се једном.

уде јој је та Љљубавг Измислила, нако кажу да је била лепа у младости, али да је много успијала, те овај онакав, те онај овакав, нико јој није био по вољи.

Сестри се већ један удвара, поздравио је преко другарице. Цео тај дан је певушила. Правила сам се да не при. мећујем те отужне песмице. Не треба се толико радовати. Она већ машта како ће бити на журу. Говорим јој да може баш обрнуто да се деси, да буде досадно, без младића. То сам рекла само из сујеверја, јер можда ће ипак бити добар жур. Не морам одмах срести неког, али барем ће се видети како изгледам без црнине. Обући ћу нову хаљину од зеленог жоржет штофа, стегнућу је у струку кожним појасом. Коса ми је нарасла. Скупићу је на потиљку у овалан густ рел.

Мислим да сам у вези са тим маштањима о журу, сањала рано јутрос још један сан. Пробудила сам се од њега, био је друкчији од осталих. Необичан.

Сањала сам како су маму донели мртву на бал у официрском дому. Младићи су седели на столицама поређаним дуж зидова. Мати је била прекривена белим чаршавом, само су јој ноге вириле, кошчате, обрасле длакама. Питали су да ли је неко познаје. Открили су лице и ја сам се нагла да је препознам иако сам знала да је то она. Младић који је играо са мном је упитао: „Је ли то твоја мама» Климнула сам главом.

„Она се убила“

„То само причају“, одговорила сам и погледала у њу. Лице јој је било равно пи мирно као слика, само су јој очне јабучице биле испупчене и као да су дисале. Чула сам како ударају о капке као дамари. Уплашила сам се и хтела да повучем чаршав, али она изненада отвори очи и погледа ме заверенички весело, као да хоће да ми припрети прстом због нечега, али не из љутине, већ тек тако, да се мало нашали са мном.

Од јутрос мамин весели поглед ми никако не излази из главе.

Размишљала сам како се стварају такви снови. Чини ми се као да их неко саставља, па их шаље мени, иако за то нема никаквог разлога, да ме узнемиравају. Пожалила сам се сестри, одговорила је да не смем много мислити о сновима. Она је понекад разумнија, иако је млађа.

Још ми је рекла да након годишњице мамине смрти можемо сасвим мирно отићи на жур, не обазирући се на тет-. кино запрепашћење и самомученичко јадање како је она

једина особа у нашој кући која „истински пати после смрти

«

наших најдражих“,

КРИМЕВНЕНОВИНЕ