Књижевне новине

ПОРТРЕТ

или тријумф

поетске слике

Павле Зорић

У ПЕСМИ „Тражење речи" Љубомир Симовић машта о речи која би најпотпуније изразила његов доживљај света. Како замишља ту реч која треба „да постоји ван нас ко биће!'2 Она живи у његовој чежњи, у његсвој свести опседнутој сликом идеалног израза, пре свега као чулно биће које има све овоземаљске физичке квалттете: чврстину, светлост, тежину, топло ту... Симовићево схватање Логоса је сензуалистичко, а песма, састављена од пуних, сочних, живих речи, звучи као магична. мелодија која узбуђује човека, Не 0о6раћајући се посебно ни свести ни подсвести, песник жели да васкрсне све снаге духа пробуђене и уједињене чином стваралеаштва. Он сањари о проналажењу савршене, свеобухватне речи „коју не могу да обележе слова" и која „није само глас", већ, наизменично, дрво, извор, камен, крвави пољубац, киша, цвет, пшеница... Песничка реч не садржи само чисту мисао већ и нешто дубље, животније, исконскије, нешто што се тиче самих биолошких основа људског постојања. Артикулисати такву реч могуће је само онда ако се напрегну све силе духа и тела, ако се цео песник, овога пута симбол опште енергије живота, баци у трагање: Како да наћем реч у коју могу да посадим Дрво или жито, реч у којој рибе плове, Реч којом ребра грејем или тело хладим, Коју бгз помоћи руку и ногу не могу уста да прослове!

Признање неуспеха, на крају песме, има само релативан значај. Сваки песников покушај да досегне идеално завршава се разочарањем, али већ само истицање идеал“ них циљева и успешно настојање да им се бар приближи кад не може да их досегне, речито је само по себи и због доследности и због смер којим су управљена његова. хтења.

Илеално није у Симовићевој лирици замитпшљено у оквирима надземаљског, а његова савршена реч (како то показује и песма „Тражење речи", која најјасније: изражава његову поетику) превазилази својим смислом пи ширином границе интелектуалног говора. Бранко Миљковић је тежио нечем друтом: његов Логос је апстрактно замишљен и отуда у његовој лирици онолико много рефлексивног елемента. Крећући се у сфери чистог мишљења, апстрактних филозофских категорија и симболдичних уопштавања,. морао је писати онако како је писао: у сентенцијама. Љубомир Симовић представља једну друкчију струју савременог српског песништва која, насупрот миљковићевском интедектуааизму, истиче као узор конкретно, сензуално певање, певање које се намеће обиљем свежих слика, густином емоција и спонтаном мелодијом. За разлику од Мил ковића који је често саопштавао само филозофске мисли, Симовић се користи сликом као основним елементом поетске структуре. Он ретко изводи апстрактне закључке. Подстицај за писање налази у нечем конкретном: таласању пшенице, заласку Сунца, у некој љубавној успомени или догађају. Та конкретна подлога песме бива као пуки „повод“ превладана самом ортанизацијом песме; слике се гомилају и, на крају, читалац запажа да се прво. битви чулни утисак „истопио у артистичкој игри: пред њим се сада налази песма као самостално уметничко дело које привлачи пажњу својим сенкама, светлостима, преливањем метафоричних слика једне У друту. Грађа Симовићеве песме је највеБим делом аудитивне и визуелне природе. Када желимо да поново доживимо њен уну трашњи свет, замишљамо у сећању преде. ле јасно оцртане, бића и предмете прецизно именоване. Та страсно изражена потреба за конкретизапијом песниковог доживљаја кроз појединачну слику представља једно од главних обележја Симовићеве лирике. За сваку своју мисао он тражи њен сликовни корелат; или, тачније, слика се ту јавља као субјекат песме која нам омотућава да ауторов интелектуални став 50ље и непосредније схватимо. Његова лирика, иако је далеко од сваког интелектуахизма, није меинтелектуална. Њен творац, ужасавајући се свега онога што је апстрактно, безлично, опште и хладно, неће своју мисао да „обуче У рухо слике, већ да је са њом изједначи. Слика треба да се наметне читаоцу својом животношћу и посебнозићу и да га заинтересује за мисаоно значење које садржи. Да би открио „смисао", оп нема потребе да га тражи испод наслага слика; смисао се налази у самој слици, слици као примарној категорији Симовићеве поетике. Симови-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Т

=== ==

' Под сводовима бескраја

бурну

ћева поезија није поезија сувих рефлек сија, већ, у првом реду, поезија сензација.

Песникова чула реагују живо и устрептало на спољне подстицаје. Отворен према свету, он се радосно препушта његовим " загрљајима, као што се купач баца са оду' шевљењем у морске таласе. Само то непосредно саобраћање са околним светом доноси осећање бескраја, ширине, интензитета живота. Човек и природа, не међусобно супротстављени, већ повезани осећањем привржености и љубави, стварају сцену бујну, раскошну, интензивно осветљену. У овој лирици преовлађују јаке боје, штимунг зрелости, расцветалости, омамљујуће плодности лета. Песник медитеранског духа који слави светлост, који воли бујање природе и људску радост, Љубомир Симовић избегава употребу бледих, недовољно изражајних слика. „Крваре ноздрве од мириса. цветне земље", каже на једном месту. Тај поступак хипертрофиране сензације карактеристичан је за Симовићеву лирику у целини,

М својим почецима („Словенске елегије") Симовић је песник опојних љубавних доживљаја, сетних успомена, сликар пет зажа, осетљив за светлосне ефекте. Он је своју песму поступно ослобађао од исповедне сентименталности и анегдотског причања, пречишћавао је тежећи стварању чврстог поетског језгра сачињеног од ве ликог броја згуснутих слика. И његов језик је постајао све лепши, богатији, једрији. Мало је песника у нас који толико много пажње посвећују језику као Љубомир Симовић. Реч у његовој песми има

своју боју, звук, свежу лепоту као “ља-је --

"први пут употребљена. Сплетовима тих речи он ствара слике које делују снажно им функционално, поред осталот и 'збот богатства језичког материјала у њих уграђеног.

Погледајмо изблиза једну карактеристичну песму која се зове „Јесења снохватица". То је љубавна песма у којој преовлађују осећање благости и огромна количина заслепљујуће мистичне светлости:

Сунце што пада на ове руке учинило их је благим.

бели се на води Београд На улици је светло ко међу женама нагим.

Ова реалистичка слика у даљем току песме богати се новим детаљима који почи њу да делују на нашу свест опсесивно. Мотив нагих жена које светле, враћа се, али овог пута у конкретнијем виду;

Под храстом постаје видно од наших тела.

И тама која се спушта (тама која нагло смењује сунчани дан из прве строфе, у неком свету зачараности, на граници измеБу сна и јаве (почиње да зрачи светлошћу двоје нагих љубавника:

И тама бива тамна на светао начин. Њено лице пуно косе окреће се ка мени! Њеном голотињом обасјан, ја зрачим!

Појединачне светлосне слике (сунце, Београд који се бели на води, светле улице) стапају се и образују бескрајни светлосни призор:

Благо је све што смерамо, И наша блага светле по целој земљи.

Еротски напон песме (који наслућујемо у другој строфи, У слици нагих љубавника под храстом) преображава се у стање блаженог мира, спиритуализује се у осећање заноса који не тражи крупне речи, већ се задовољава тиме да буде искрен, чист и смирен. Необична лепота ове песме долази отуда што је она грађена на једном необичном контрасту. С једне стране, 32пажамо само голотињу, а с друге — примећујемо благи, готово бестелесни мир, душевну срећу, неку озарену уздржаност. Као да тела стреме, уместо трчу сједињења, ишчезавању у светлости, Метафорична слика је, као што смо рекли, конститутивни елеменат Симовићеве поезије. У њој, иначе преовлађује неколико врста тема Још као сасвим млад, певао је на обесно-враголасти начин о ле поти љубави. Али већ тада наметнула му

се тема којој ће се касније враћати више |

пута: тема војничког пораза („После битке на Трешњици", „Родољубива песма", „Епитаф за трећи вод“). Војници који полазе у рат, тукући се и гинући за туђе интересе: то је призор са којим се често срећемо у модерној литератури, Симовић, међутим, питпе о томе без грча, мирно, чак иронично, У ствари, њега узбуђује несрећ-

на судбина не само војника у ралу, већ свих жртава палих у име неких далеких, неостварених или лажних циљева. Људска бића унакажена на пољима битке, која тзв. вођи немилосрдно жртвују, јунаци су његове књиге „Шлемови". Историја је непрегледно разбојиште где су сахрањене све идеологије. Само лаж, обмана и сурова сила тријумфују у свету. Ипак посто ји једно упориште у хаосу историје коме се песник враћа и које га надахњује на разне начине: то је српски народ, његов средњи век, његова усмена књижевност и језик, његова херојска и трагична суд бина. („Виђење Филипа Вишњића", „Запис златом", диклуси „Војевање" и „Клетве"). Љубав према жени је осећање нестално и варљиво. У песми „БВаво на селу" песник зна да ће девојка која му је лежала у загрљају ускоро отићи. Часови среће брзо прођу, па и њих двоје натих и светлоносних из „Јесење снохватице" вероватно неће моћи дуго да уживају у благој, блиставој ноћи. Само је дубина националног тра. јања са својим знамењима која се зову Сопоћани, Жича и Дечани, неисцрпна, вечво присутна и животворна. Симовићева стихови о Србији лишени су сваке патетике. Низови слика, које говоре о изванредној моћи песникове визуелне имагинације, дочаравају основно расположење које бисмо могли назвати патриотским кад се том речју не би тако често изражавала свака родољубива разметљивост.

Обично се мисли да је Љубомир Симовић најбољи у „Епитафима са каранског гробља". Та елегија има заиста у себи доста снаге која може да узбуди својом трагичном једноставношћу. Али треба прочитати неке песме из новијих циклуса „Војевање", „Чуда са вином" и „Смрт песникова" па се уверити колико је песник напредовао. Песме које имамо у виду („Гласник", „Семегњево", „Поглед на свет", „Пред суђење", „Стварање вина", „Смрт песникова") спадају у најуспелија остварења српске поезије данас. У њима су поетске сли-

ке највише разуђене и осмишљене; оне,

су рађене применом најједноставнијег речнпичког градива; тон је махом смирен, помало туробан, ређе огорчен. Значење им је широко: оно се односи на доба у коме живимо. Песник се поново суочава са историјом, али сада решен да иде до краја. Своје главно изражајно средство — слику — ослоболиће сваког приватног тона и кроз њу ће изрећи суд о нашем времену. Нема ту ни једне непотребне речи, ничег што би личило на лирско каћиперство. Притиснут тежином задатка — да прихвати изазов историје и да заузме став према њој — он исувише добро зна да мора говорити сажето, са подтекстом који ће се просто распрскавати услед властите густине. Песников суд нимало не охрабрује. Појавиле су се апокалиптичке немани, и тренутак спаса за који се некад чинило да је тако близу, сада је опет далеко. Уморни и преварени људи скапавају на беспућу. Наступила је ера распалања. Песник то своје сазнање исказује овако:

Мртве ли земље! У води пуној трулог воћа и сламе Растачу се бродови, добро грађени.

Ова три стиха приказују различите видове материјалне декомпозиције, која је у исто време пи духовна декомпозиција. Први стих је мнајуопштенији. Он једном широком концепцијом утврђује опште стање ствари. У слици другог стиха доминирају елементи труљења и сушења, а у трећој елементи растакања моћних конструкција (бродова) које у уобичајеној и распрострањено! симболици означавају полет, радост, победу.

Песник инсистира на апокалиптички ин. тонираним сликама немани које уништавају лађе, затрпавају реке, исушују воду. Тему јаловости модерног човека и друштва обрађивао је и Елиот, али оно што нас У овом тренутку интересује то није Симовићева сличност с другим песницима (сличност, уосталом, веома мала), већ његова специфичност. Аутор „Погледа на свет" и „Пред сућење" проналази нове визуелне и симболичне квалитете од којих прави оригиналне слике. А те слике не делују на нас само као лепе уметничке творевине; пошто се у њима естетско прожима са етичким и интелектуалним, ми их примамо и као ново виђење света,

Песма „Пред суђење" показује нову Симовићеву оријентацију на најбољи могући начин. Она почиње исповешћу човека ве: заног за колац и претученог. Док он покушава да, затворених очију, упамти слику сањане жене, ударци пљуште по њему:

Док ми од удараца'

одзвања лобања

дотле сам стиго, да помишљам

да облак над морем и није облак, већ обала.

Када прочитамо ову строфу, можемо помислити у првом тренутку да је реч о не срећнику који, од силних удараца, почиње да халуцинира. Аутор ипак има други циљ: проширивањем оквира поетске слике он изражава једну дубљу идеју (сличан поступак Симовић је применио, видели смо, и у „Јесењој снохватици"). У следећој строфи читамо ове стихове препуне горчине, немоћног очајања и пркоса:

Залуд мга жар на језику, сунце на уму, на извору страже! Не правду, брате, него оправдање, не јунаштво, него издају

траже немоћна царства!

Ови последњи стихови су занимљиви, из. међу осталог, и због тога што је у њима саопштен мисаони став у апстрактном облику, а то Гоубомир Симовић иначе веома ретко ради. Али, већ у стиху који следи поново се јавља слика необично сугестивна, слика — крик:

Залуд је п“ у облаку да синеш, црног те хоће, и бићеш осуђен црп.

Љубомир Симовић

ге Во јебање СЕМЕГЊЕВО | Сребром десница окована —

(у крљушт обрасла шапа аждаје! није то, кажете, десница куге, десница глади, десница. дима!

а шта је2) —

сребром десница окована,

горе на коњу, па јабуци седла, четвртином овсеног хлеба храњене обиљу нас, каже, води.

Златна брда описује, >

а кола нам празна,

лонци празни, торбе празне, празни под храстом столови.

И није нам више стало обиљу да нас доведе, но да нам и ову четвртину не ·

ПОГЛЕД НА СВЕТ

Где су нас ово довели2

Зар смо се толико напрезали

да бисмо овде стигли»

Зар смо толико клицали пророиима да нас овде доведу = дотуку2

Са балкона се види гробље змија.

У страху

пред вихором што се на врховима !! прозор се гаврану отвара,

врата вуку.

Мртвг ли земље! У води пуној трулог воћа и сламе растачу се бродови, добро грађени.

А зоре, у шаши на облаку,

с једном голом женом у крилу, и с две на рукама двема,

после много вина певуши, дремајући, дебели бог!

Око њега лете вране његови анђели.

Склупчан око смртне ране, за плот« видим: преживели, уморног корака, с коњима залазе у намрешкан потоп; руши се у потоп огња са облакс«.

Бесомучно, као клатно у звону,

ма куд кренуо, у бронзани удараш Ништа, ништа се није променило! Ни на видику, ни на коњу!

У сенци ала, у гомилама, спавамо, ни. звоно, ни сунце, ни крик, ни пуц'», не могу да нас пробуде.

Шта ћемо ако не могне ни стидр

ОГЊЕНИ ДАН

Долази казна, на коњу јаше пакао!

Јара бије, топе се врата гвоздена, све гори, река кључа,

са звоника

цеди се бронзано тесто,

цури са зида у прашину мач!

Пакао долази, где ћете сада, џелати и чедоморци, 1 под који скут, за која тешка врата»

Онај, који је златан пуцањ у облаку, обасја вас у тами свакој,

паклу под копита изгони. вас,

— за ваше труде, на коњу огњеном,

у субен час! — прићите, стиже вам плата!

Још се пакао није ни распаково

још се није одморио од пута

нити је зној прашњав обрисао с чела нити је опанке почео да свлачи

— ама још. му је друга нога у узенгији стајала! —

а већ се сви чедоморци, сви родоскрвници, џелати, оцеубице, запослили у паклу ко ложачи!

Узбуђење је достигло врхунац, истина 0 свакој декадентној епоси је заказана: човек успева онда ако говори само оно што се од њега очекује да ће рећи. Затим наступа помиреност са судбином:

Мислим да би чајбоље било да спустим главу у прашину у сопствену крв.

У неколико сјајних песама насталих последњих година, Љубомир Симовић води полемику са владајућим идејама нашега времена. „Џелати", „чедоморци", „војво де", „вуци", „зазлоборци", „пророци", сви опи моћници који се служе силом да би наметнули своје истине, изазувају у песнику осећање протеста. Не ретко он им се и руга у песмама циклуса „Чуда са ви ном". Тема медитеранске ралости и светлости поново избија на површину, Вино је у тој медитерански светлој слици света симбол плодности и лепоте живота. Симо. вић пева у име свих мртвих, унакажених, безимених, у име обичних љули који ужи вају у животу иако им главе нису окруњене; велича каранског чобанина коме завиде војводе, јер га три жене обожавају и назива га архантелом. Немогуће је уни: штити за сва времена срећу и љубав. Хајкачи су у стању да протоне песника до смрти, али оп ће на крају доживети апо: теозу:;

И храстом разваљен ваздух,

и сурови народ им мрачна поља и звери гледају његов троб како се диже у свет прогонећи оне пред којима је бежао.