Књижевне новине

сааашацне ~

навала њени

а с птитимтљаититња та и аи па пат аи отето аи паљена ваља па аналима тнинта ел => =

савРЕМЕНИЦи (кица за портрет

Макенмовић

ЗА. ДЕСАНКУ МАКСИМОВИЋ живот је вечан, без обзира на то што се смењују јесени и зиме, умиру стари позваници а рађају се нови. По њој су увек живи живот и поезија. Пошто је основно њено гледиште на живот такво, с правом се може веровати да су јој најдраже песме у ко. јима је кликтала животу и молила се младости да не пробе. Десанка Максимовић је, од оних људи и песника који прво ду. боко ослушну себе у себи и тек потом протоворе и запевају олако како им то звучне дубине дошаптавају. Ако јој. се, рецимо, метафоре не намећу, она их на сиАне тражи. Никада не пише против сво. је:природе ин увек успева да се изрази јед ноставно и мудро, не изабралим, вештач ким, већ изворним народним језиком. Зато “се код њених читалаца и слушалаца одмах да приметити велико уживање које није резултат само добре песме већ и правилног певања и мишљења. Зато је и ме Њу песникињама, у српској и југословен. ској поезији, заузела почасно место,

њен утицај на младе, ларочито после о

“ ки)“ з . слобобђења, веома је велик. Они су се о

купљали око ње јер их је привлачило њено велико знање, њена култура, мудрост и животно искуство. Она је младе писце пре свих других схватала и давала им за право. И зато верујемо да ће она убудуће у тутословенским песничким размерама имати:све више следбеника.

Десанка Максимовић је од оних људи који преко вредлости неке земље заволе њен народ. Многа познанства и пријател“ ства са обичним људима ин ствараоцима склопила је преко свог доброг познавања њихове историје и књижевности, А заволевши један народ, она заволи и лепоту његових шума и река, гора и долина, гра» дова и села. ;

Задовољство које осећа стварајући толико је да је чини равнодушчом како ће њене песме бити примљене. Није то, да кажемо, никаква самоувереност, него 32 чараност својим осећајним изобиљем. · М време када је у нас почела борба праваца "у поезији, никад се није питала да ди она греши или то чини други. Чак-и да је дошла до одговора да није у праву, не би мењала свој песнички пут, јер Јој је био толико својствен да га никада није могла напустити. |

Вредност, – осећајност и популарност њене поезије пре свега леже у томе што она најпре говори себи и са собом разговара, а то бива једнако ономе што маса људи у нашој земљи, и не само у нашој, мисли и осећа. Тако је било када је почеда писати песму „Крвава бајка". Прво је У срцу заплакала за демом, стрељаним Ђацима “и када је почела писати, родио се протест, протест пун истинског бола и љуба» ви за оне чије је животе окупатор тако окрутно уништио.

"Ако има нешто страно и далеко природи Десанке Максимовић, онда је то скломост да нешто одабере и каже: то је нај“ дешше, то сви читајте. Она то никада не би. могла рећи. Могла би изабрати антодогију за себе, песме које су њој драге, песме које воли, које најчешће и најрадије чита, али то, никако не би била ан: толотија коју би препоручила да и неко Аруги чита, да јој се диви и да је учи на, памет. А када би, ипак, почела правити је Ану антологију или један зборчик, она се онда, заситурно, не би обазирала на то да ди је неко лево или десио, него би се трудила да осети ко јеправи песник, паон их тако 'уносила У антологије или зборнике. - "Друга, битна, карактеристика Десанке Максимовић јесте та да је она неполемичма. личност. То лежи у њеној природи и то се види и по њеним песмама. Она. је, наиме један од оних писаца који сматрају да само кроз своја дела треба да кажу све што имају да кажу. У такве писце спада и Иво Алдрић. И он, као и Десанка, гретко улази у полемике; он само, како би рекао Бранко Копић, „гледа своја посла. Што се тиче књижевних праваца: и подела жна:модерне и класичне писпе, Десанка има своју максиму — свој животни став: „Ми се" нисмо полелили по изразу, него по то ме.како нас је млалост. куда нас је жи. Гвот повео“. Десанка каже; „Увек мислим уда треба помоћи младом човеку, можда му "једна реч скрати огромчо лутање, отвори ~ Е » Миа Како, у ствари, изгледа јелан обични дан у животу песникиње Аесанке „Макси"мовић> Рано устајање, куповине по.тргу, 7 самоуслузи, по робним кућама, одговарање на очекивана и неочекивана "писма, шримање очекиваних п зеочекиваних посе»

· та. телефонирање, губљење времена с они» ма који су. погрептили, намерно или слу“ чајно. број телефона, читање по школама, сусрети с младим песнипима, седнице, из"ложбе, опоскопи, позориште и, у пропепу Гсвега тога, часови кад може да пише, обично ноћу.

Дело и показују, пре све

живот _ Десанке, Максимовић га. да је она мулар и 'човек и песлик. Неке ол карактеристика ко"је има овај портрет само су повод да се "упозна и она лрута страна Десанкиног животног п песничког искуства, оно што се не налази међу копипама њених књита. То су максиме животног и песничког. ис куства које су особито важне за књижев"ду историју и за потпуније схватање це

„локупнот њенот дела.

Милорад Р: Блечић 5

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Узтредио неказана мишљења о животу и стваралаштву

Десанка Максимовић

Оно што у срцу носимо прави је живот и мрава поезија. Чак и песма док се не напише права је песма, а када се напише она је већ изгубила нешто од песме.

Мени је исто толико важно да 0д20ворим неким својим императивима човека, колико год и уметника.

'· Волим песнике срца и песнике осећања, али могу заљубљенички да се дивим и нечему што је потпуно страно мојој природи и у чему слутим великог песника,

По мом мишљењу нема ни модерних, ни немодерних песника, већ има песника. а нема песника. Добар је у не знам каквом изразу онај песник ако је право и наравно дао време у коме живи.

људи су се одувек делили на оне који радије дају него што узимају, који својим огњем друге греју уместо да траже светом на чијој би се ватри огтрејали.

Не сме се припадати само онима који. сматрају да је на земљи човек најважније биће, или најсложеније. Мора се знати да и у немуштом свету владају општи не само физички нето и морални закони, ко ји би се, ако се то коме више допада могли назвати и равнотежом у природи.

Змај живи међу онима за које је живео. Њега сваког тренутка понеко дете чита, сваког тренутка понеко вади с полице његову књизу; сваког тренутка он васкрсава у нечијем срцу.

Змај је у дечјој поезији оно што је У медицини лекар опште праксе који лечи и мале богиње и старачке астме и реума» тизме, запалења плућа и заушке, који да= је инјекције, али ни чај од слеза не избегава, који се смеши треписујући горку медицину, кога нестрпљиво – очекујемо кад ће отворити врата наше забринуте собе негде под далеком планином. А ми који настављамо онда где је он стао, постали смо специталисте, један је узео шар лах и богиње (да останемо још на истом поређењу), други крајнике, трећи само плућа, четврти само желудац. Или да се' вратимо на поезију, ниједан од нас

није био кадар да настави цело његово дело, него је један узео небо и звезде, други шуме и зверке, трећи традове и

трамваје; једни певају за децу до шест година, а други за оне од шест па до де“ сет: понеки су Увек озбиљни и тужни, а понеки увек ведри — али сви ми да се саставимо, чини ми се, ние можемо у данашњем времену, данашњем детету да будемо оно што 12 Змај био нама.

ж 1

У часу док се ствара све особине песникове су будне, а он се осећа некако увећан, помножен, као број дигнут на трећи или четврти, или не знам — који, степен.

Мада сам једном у младости написала да сам „ловац срца свога рођеног", 20тово је неуловљиво како настаје нека песма;

Песме за децу сам почела писати тек кад сам сама потпуно изашла из детињства. Оне су се јавиле као потреба да се сећањем враћам у то доба које је заувек прошло. Прва моја збирка која се сматра збирком песама за децу је, у ствари, само сећање на детињство. То је књига или: детињства"

Често се догоди да мапишем песму, не мислећи коме је намењујем. Тек после

видим да по нечему, по ведрини, по јасности, по мелодиозности, или којој дру20] особини, може бити ближа деци и објавим је у дечјем листу. А кад с намером узмем да пишем за децу, говорим јој о лепоти природе, старам се да у деци пробудим и учврстим родољубива осе“ ћања, веру у живот, у вредност доброте, части, искрености. Не избетавам да се деци обратим и тужиом песмом, јер у деце је срце топло и нежно. ж

Деца су врло озбиљна бића, бића која мисле, која су радознала, правична, која воле лепоту, која имају маште и срца и смисла за хумор. Дете од пет тодина већ пазмшиља о смрти, труди се да је схва» ти. Нема живље антене за живот око себе него што је дете.

Особине мога дара остале су исте: од романтика нисам постала реалист, нити сам због трагедија којих у свачијем животу има, постала животомрзац. Понека нова младица је на стаблу мога, назови= мо га опет тако, дара избијала сваког про лећа, али је имала особине дрвета из коза је никла. Не сматрам за недоследност у свом песништву што сам са љубавне лирике, прешла за време рата на патриотску, а с ње опет на интимну кад је рат врошао. То све било је природно за песника и човека какав сам ја.

У поезији за децу највише ме привлачи хумор и ритам, а онда топлина и фантазија. Дете воли реч музичну, без мно• г0 консонаната и реченицу која слободно тече и радује се кад нађе у поезији себи намењеној свет бајки и снова, лепши им бољи и занимљивији од онога којим је свакодневно окружено.

У младости се нема времена за свет око себе, гледа се само у своје срце. ж

Љубав ће увек бити тема песника, са= мо ће се увек обрађивати на нов начин. Банализовање не долази од теме него од обраде,

Нисам се никад питала зашто пишем, као што се човек не пита зашто гледа, или зашто корача. Нешто изнутра ме 20нило да то чиним. Пишем јер то чини задовољство најпре мени, а кад чујем да га пружа и другоме, радујем се.

У младости човек највише чита, чи тање највише утиче на младе људе. У то доба живота жеђ за сазнањем је огромна, време се чини огромна пучина пи младом створу није жао да га од југра до мрака троши на читање.

Као ствараоим млади људи су обично нестрпљиви, желе часпре да стекну приз нање, да се прочују. Понекад им је свеједно на који начин. Рецимо, млади кри= тичар у том циљу хвали онога кога дру. ги нико не хвали или куди писца кога сви Хвале, тиме привлачи пажњу и име му се памти. Стварају вшше срцем нето разумом. Ретко се у младости пише рефлексивно. Сви скоро почињу поезијом мада су рођени да се баве прозом, мада их врста њиховог талента за њу опредељује.

ж Право је да и они који пишу нађу вре

· мена да прочитају шта су други написа»

ли. Зар не“

“ Мисли, ставови, закључци и запажања у овим максимама резултат су многих разговора које сам воАно последњих тодина с Десанком Максимовић У разним приликама, (М. Р. Б)

Марко Врањешевић

рпа кола

КАД ЗАУВЕК ОДЕ НЕКО

БЛИЗАК, АРАГ Брату Жарку

Скаменимо се најпре, од туге, |

а онде одушке нађемо у сузама.

А време протиче

најпре сасвим лагано

па све брже и брже.

И свег мање тугујемо,

а смешимо се све чешће,

понекад и веселимо · као да се радујемо поновном сусрету који неминовно долази , све брже и брже.

СЛУЧАЈ НЕ БАШ САСВИМ СВАКИДАШЊИ

Уза саму вишеспратну зграду

у Улици ратних војних инвалида.

стоји. трошна потлеуша још из прошлог ; . века.

На њој обунарска фирма са два имена:

дуже име мршавог је старог обућара

увенулих, бледих образа,

а краће је било оног другог,

пуначког и руменог.

Сваког дана чуо би се чекић како куцка час спорије, а час брже, час са малим

: 55 6 прекидом, као срце обућара с краћим именом,

Једног дана чекићи се нису више чули. На посивеломе зиду, испод фирме, црнела се листа посмртна,

обућара с краћим именом.

КУЋА КОЈЕ УСКОРО НЕЋЕ ВИШЕ БИТИ

Штћућпурена, ко озебла старина, чами она на углу Његошеве улице и Молерове. Можда још који месец, а можда тек који дан она Ре стајати ту, пуста и заборављена. С њене фасаде већ одавно љушти се малтер и креч, а сасвим на врху, ко једини украс на њој, још сг држи, невештом руком вајана, бројка, година њенога постанка.

Застанем ту, покрај ње,

и, више равнодушан него потресен, гледам тај број на оронулој кући, годину мота рођења.

ДЕВОЈКА СА ВИОЛОНЧЕЛОМ У КОНДРАШИНОВОМ ; ОРКЕСТРУ

Млада, сасвим млада (двадесетак лета),

драгуљ у оркестру славног диригента без палице.

Бледолика, с увојцима тамне косе,

крупних, сетних очију.

Такве рађа ваљда само Молдавија

ил поносна лепотица Грузија.

Озбиљног ми: смиренога лица

с дугом сенком-спуштених трепавица, извлачи гудалом чудесне звуке

Баха и Чајковског.

Младићи је гледају с дивљењем: ; пешице би пошли све до Молдавије илт чак до загонетне Грузије. „ Старци се с уздахом сете прохујале

| младости а сетно мисле на далеку Молдавију и- на дивљу, недостижну Грузију.

СТАЦИОНАР ЗА ПЕНЗИОНЕРЕ У ДИЉСКОЈ 2

После вечерњег оброка

(редовно, свако вече, у шест:

кришка хлеба, комадић сира и шоља чаја). неколико њих, старица и стараца — ; оних што још могу да се крећу —

неко на штаки, неко са штапом,

вукући ноге, стопу по стопу,

добауља. до собе с телевизором

и: смести. се ту у побожном ћутању.

А тамо. на екрану:

полунага тела младића и девојака с вратоломним покретима, савитљива као | од гуме (Светско првенство у гимнастици). ;

Старици. што пати од Паркинсонове болести

незадрживо тресу се руке и глава, коју она узалуд покушава да смири макар. на трен. Понеком од њих уздах се отме налик на

; ропац док: гледа ту чаробну игру на екрану и далеке сети се младости.

А онда, на сачекав ни крај те чаролије, једно по једно, неко на штаки, неко са

| штанолм,, вукући ноге, стопу чо стопу, . одбауљају — свако до своје постеље, до оно мало простора у заједничкој соби, тек малчице већег од онота где ће их

спустити.

када их, сасвим ускоро, сасвим ускоро, црна одвезу кола.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5