Књижевне новине
|
ПОЗНАНСТВА
Слово
о човјеку у пјеенику
МАКУ ДИЗДАРУ У ПОХОДЕ
Мак ДАиздар (рођен године 1917. у Стопу, Херпего“
. вини), хрватски пјесник (столује у Сарајеву), објавио
је прву књиту, кажу ујевићанску, саткану од буне и побуне, социјалну, пред рат. Педесет и четврте појавила се „Пливачица“, а затим долазе: „Повратак“, „Окрутности крута“, „Кољена за Мадону“, „Минијатуре“,, Жамени спавач“, „Острва“. Од бројних признања Диздаревој поезији истичемо Златни вијенац на Струшким вечерима 1969. године за пјесму „Модра ријека“. Диздара многи сматрају прваком босанско„херцеговачке поезије.
НЈЕСНИЦИ нерадо говоре о себи, своме дјелу. На то их је тешко склонути. Они су, наиме, свјесни тога да нас својим ријечима могу прије удаљити од дјела него што нам могу помоћи у приближавању. Порука пјесникова није оно што би он сам могао накнадно, као дубљи слој који само он познаје, исциједити у неком ус“ путном разговору. Занимајући се пак за пјесникову особност као да та помало по низујемо, тражимо да се исповиједа као кривац или га љубопитљиво малтретирамо, заборављајући да је човјек свијет за себе и ваља пустити да мисли своју МИсао, да се гласа кад му надобе. У одпосу с умјетницима, а и са свим људима, ово ме. Ђусобно поштовање при којем нитко пикога не дира и не пита (и не тражи, не узима) био би идеалан постулат хуманости који је, на жалост, само пуста жеља оних са жељом да живе свој живот и имају свој мир. Колико је тек грубо кад људима око себе намећемо своје теме, своје проблеме, своја питања. Ипак, живот је био друкчији и у овом случају. Мак је пристао на разговор с њим, а У тај разговор уплесмо и вијенац његових стихова и оно што се могло помислити разговаразући, и оло што би се, повезујући с њим, могло прочитати одабирући помно, Вјерујући — ипак — да је на оваквог пјесника, на једног и јединственог Мака, добро упозорити свијет, одлучујем се за ово СЛОВО О ЧОВЈЕКУ У ПЈЕСНИКУ. И Мак је почео говорити.
Јест, врло је незахвално кад стваралац, треба објашњавати своју поезију, накнадно тумачити „што је њоме рекао" _ или „мислио рећи". То копање по дјелу протусловно је пи с психолошког стајалишта, јер се дјело само одваја од свог створи“ теља, оно трелутком стварања започиње властити живот, и не да се више раичланити „процесна технологија". Дјело — је, осим тога, многосмислено, поливалелтно, како да нађеш праву ријеч у једном каванском тренутку, једне суботе кад ти је и опет по'тко зла који пут „клонула ДУша" и кад си чекао нешто друго, не разговоре, оно што вас дан чекаш, премда знаш да дочекати нећеш. _ |
: Неспознатљиво, тамно је значење пјесме, њена порука, тмача, као и живот, као и посљедња ријеч „Поруке“ из „Каменог спавача". Можда је самоме ствараоцу најмрачнија. Отргнута. је пјесма од свог тијела, али ја је ле познајем као што ни то тијело не познајем, Кад бих га познавао, ваљда и не бих писао. А да говорим о свом животу, о њетовим околностима, његовој површинској појавности, о ономе што се видно и видљиво догађало са мном у свих пролетјелих пет деценија — сматрам — било би отужно, бесмислено, чак незачимљиво, Оно што се битно догађало јесу те саме бјелодане алкемизиране ријечи, то „слово од искона , то трагање за, властитом збиљом, у озбиљење, та нека повијесност којој краја не видим. И како да сада ја у ове туђе сате кад ме моја збиља вуче у неке поноре останем овдје горе и загледам се истодобно у дно себе сама кад управо на супротноме традим пут ка лемогућем. Како напустити ту тјескобу „времена бившег, времена садашњег, времена будућег" (Т. С. Елиот) када је она вавијек у мени, 5
Књижевност није једнолинијска, није податна парафрази, није подложна „обу“ хваћању", ве да се превести па неки други товор (социолошки, психолошки, полдитички, филолошки), све су то само једнострани покушаји који не воде далеко. Прије сама књижевност може наукама и доктринама помоћи да схвате (виде) себе У људском смислу, у тоталитету, да се уоз» биље, значи посумњају у своју учеву егзактност. Јер „што је човјек а мора биг човјек" (Његош). Али п наука на неки начил дјелује.
Бто зато ја не могу кад бих и хтио прихватити разговор о себи, о битности свога дјела, и увијек ми се чини као да сам нападнут кад то нетко покуша. И овај разговор чинио ми се таквим, али та Теби никако нисам могао одбити, Али, рецимо, и није важно што, и о чему, разговарамо, схватимо то као један сарајевски трену-
КЊИЖЕВНЕ НОВИЦЕ 4
лави љиљана
МАК ДИЗДАР
так, па нећемо пожалити, а и разлог да некога анимирамо за поезију такођер је ваљан, иако би се то, можда, могло постићи и на други начин, без мога „тјелесног“ удјела. Ја бих радије да нетко мени по могне у тумачењу себе него да ја сам себе тумачим.
А читам оно што се писало о мени, о моме дјелу, биле су ту и докторске и матистарске дисертације, и паметно је то срочело, али ипак далеко од мене, оних тамних, дубоких слојева који ме даноноћно муче. Сви они пишу из једног, свог кута, пишу о себи самима, 0 ономе што знају, што су научили, прочитали, спознали, оно њихово није моје, није никако. Стога ме у овом трелутку посебно занима. што је мој стари Ахмед Муралбеговић писао у посљедњем броју „Форума" о мени, надам се да је поштеније, ближе нашем свијету, поднебљу босанском које ваља бити у властитим костима да би се разумјело, доживјело. Управо је апсурдно, опет кажем, стати изнад себе сама у тренунима кад си слаб, кад ниси „набијел", ниси усамљеник, стојиш међу људима, и сваки те граби на своју страну. Јест, мода је говорити о „познатима", али то је засновано на самољубљу и користољубљу журвалиста, што сам увидио давно. Нетко свакако воли каријеру, своје хијерархијско мјесто и драго му је да се објављу“ је, то му придоноси популарности, учвршћује статус, носи понешто и посвашта. Мене то не залима. Имам своје писање, оно мије као дисање. Не знам за што (и зашто) бих друкчије живио. А о другима ништа не знам, и не тиче ме се. Поезија ме, мислим, чини човјеком, Ако она у томе смислу може уопће оплеменити људе, „добро слово" донијело би и „добар дан". Али добро знам да нам је задуго, заувијек, дато само „добро слово“ и зе да нас откупљује, само да нас тјеши. Она јест и нека морална катарза свакако, али то је немјерљиво.
Али не, никако не мислим да је поезија у кризи, увијек ће бити и стваралаца, и оних који је воле као што се воли зрак, вода, сунце. Она значи много, много више но што се мисли управо на етичком плану, мени се тако чини, она није само регулатив, она најдубља бит, коријен човјека, оно тпраповијесно. Поезију не прима никад маса, нето појединци, и онда се то њихово примање (јер је снажно) шири, утјече на друге. МИ опет, велим, то су немјерљиви преображаји који се не могу пратити и баш зато суштаственост сама. Поетска објава није сама себи сврхом, али је самостојна, она је покушај да се нађе себе, као што је и свака друга објава, чак и ола нељудска, она која је у одређеном тренутку скренула, није се могла зауставити, па се човјек деформирао, није више оно што јест, не зна више тко је, повијест препуна је тога и оно шпо се сада догађа с неким нашим људима напу. штање је властите бити, кидање са собом, издаја. (
Тако ја, с муком и с радошћу, носим себе, своју емпирију, проничем у стару Босну, а заправо у себе — ти стећци, повеље, крстови, само су медији да се искажемо — букнуло би на други начин да није овако, неслучајно. Идеја није — мпак — у језику, У објави, већ у човјеку као иска-
зна немушта могућност, повод је увијек ·
дубљи, касније се то ортанизира, рацио“ пализира до језгре, себебити, па се небројеним спонама и стегама увеже, бог би га знао гдје је више извор а глје увири. Да није било овог прастарог медија босанског издјеланог камена, „спавач“ би се пробудио са истим сновима и осликао их, рецимо, азтечким писменима, свеједло. То је све идентификација властите збиље, и људска идентификација ако се тко други у њој узвиди. Оживио је камен — веле а ја знам, добро знам, оживио је спавач испод камена, па се загледао у те бјелине, облине, опорости, загребао ноктима по њему да би завирио у себе, да не би за. боравио љепоту ужаса што нас, прогони, тјера. Све је то некако срасло, јединствепо, не знам како да кажем, чини се свему је прапоријекло, словно, на. Истоку, источњачко, оно даље су блиједе, слабе копије, алијенација Запада којета је цивилизација највећма „супротна — култури. Јер љ~уљ ско се не мијења, и као да је ово доба
Наставак на 6. страни
Берислав Никпаљ
Нема сумње да се у времену 1:
Мак Диздар
то се остварује широким невољама мене
много шта дешавало и. од. големе комаде
са стабла до. краја сазрелог бића текло је што може да тече и да са мијења
Кроз равнодушан простор про да се у себи не троши
узимајући неке друге облике а. и не ишмезава у нетратовима
Глава је без икаксе двојбе расцијепљена дел: тако дубоко да никакво освједочено препознавање не долази 'више у обзир
И густослане капље савим шареног зноја веома вреле од блискога бола не знају куда би
Обадва. рамена не носе свој једини врат подједнажом упорношћу ровних бори
ужарено чело грких 207060 07 клати се у ритму
(Час напријед час натраг)
Да стуб свјетлости се из темеља љуља.
Груди од задобијених падања # заспужених рана су мрке и црне и пасељене веома супротним усхићењима,
и разнозначним
бојазнима
Једна рука удаљена је од друге тако далеко као небо од земље
и свака од њих одлази неку кудгод било
(Ту нема кода за кретање)
Ни сами прсти нису подрећена једном па ни киберну своје пести који би захтијевао намјенски покрет или смисао за неки редосљед и хармонију
Кључеви и браве од прије су вин употребе
Једна нога карача сасвим десно трема непспитаним предјелима друга би лејевим приклоном да се топло смјеста негдје до самога срна ,
(Мада је одавно раскомадано и поједено и. можеда данас постоји само оно мјесто гдје је несебично радило)
Утробу раздиру аромахична биља У варењу савим супротна укуса. доспјела у пакао без икакве намјере и жеље за опаким здружењима
С пићем је увијек друкчије
Аопадљиво отровна она играју коло «ако им се хоће мада нису ни припуттена тгроз бране гркљана
О очима чије су могућности усвајања. ш бијега недграничене не би требало ниуком случају говорити устут а то ће бити.
(Мада оне захтијевају посебан зналс та идсебно слово)
Мисли У пробушеној лобањи и изрешетане на јагодици. кажитрста расијане су све до зазгађених мара веома дебелих слутња
И савим су неповезани њихови отоци У олуји. којој се не види почетка ни раја
Изблиједјела сјећања су шсто што им покидана сива вуна годинама већ ношена у одјећи од оца на сина и трошена на излизаним канчелама
Вид незаустљиво замрачен не зна се да ли је вјетром што шиба мутне временске двојбе или незнаном болешћу ока Уморне и тотово уморене зјеницше
(Запањено лице мрене наслућујг се у дану што лута) .
Тежина нејасно распорећена исто тако на четири зидне стране изгубила је сваки спознајни знамо го у своме присуству
(Њено лакоумно лебдење попут бијелог прољетног поперја у свијету употребних предмета и изнад њега. не треба да зачуђује)
Овако раскомадан и расцијепљен на дробне је естиц, ; па: немје ; ч подијељен без збиљског. реда п смисла. ПРИ “ не можеш се огледати
Зар је могуће онда остварити нетаква | ЛА 02 7 увјтерљиву представу о цјелини У черстом битку
Нема шта сва дјела су завршена онако жажо јесу
Растворио сам се ето п нестао пред својим властитим видом
Филозофски и клинички испружен на
кахафалку ништавил тражим се сад посљедњом прашком духа. Уа у трозничаво ронећи у посљедњу трунку самосебе
Занисујем ријечи
и ево
С радошћу што трепери као звук са жице глазбала У хиту сазнајем да је настала пјесма о моме нестанку
Зато он и не постоји. више
СА тек сада и послиј ј
је свега. свијет ме на стотин. ; да сам стално и веома угледно мјесто заузимао + назина уверава у његовом именику
ИМ даје ми највећу прилику отварајући ши хако бих могао цијел да уђем у милост увијег раширеног. а: топлог
РОМ свој зрачни простор
крила
Без шкажвог. коментара. на ту златну замку указујем нагло продуженим прстом)
и