Књижевне новине
мита зима
ди
АБЕОНЕ ФЕЛИПЕ
Леоне Фелипе , мо Њ
Песник пајац анђеоски и чудесан |
о
Одакле пишу песници»
Можда је сва тајна у том питању. Куда се отварају та врата>
Ко је тамо2
Шта тамо ради човек који седи» Ко је>
Зашто не устаје»
Зову га,
Зову,
сви га зову...
а он и даље пише...
Шта пише»
Одакле пише»
То је питање:
одакле пишу песници»
2 | на
И тај песник... како се усуђује да каже те ствари,
те страшне ствари које богослови
осуђују и згромљују2
Зашто песник збори те страшне ствариг
Затим заћути
и не зна да каже ништа, нити одговара на ишта што за питају. Прави блесавко!
— Нисам то рекао:!...
— Како ниси рекаор
кад је овде написано
ц то ће читати цео свет. Богослови ...
Бог.
— И Бог ће то читати» Тада песник отвара очи... Буди се
и не стрепи.
ЗНАМ СВЕ ПРИЧЕ
Не знам много, заиста. |
Говорим само оно што видех.
А видех:
да колевку човека љуљају причама...
Да повике човекове стрепње угушују причама...
да човеков плач заташкавају причама...
да кости човекове покопавају причама...
и да је човеков страх
измислио све приче.
Не знам много, заиста.
Али су ме успавали свим причама...
МИ знам све приче.
ТАМНИЦА СВЕ ЈЕ
И ево смрти
кроз густ зид ноћи
да те пресели
из затвора
на одар...
Тамница све је.
И ништавило таковће... бесконачност утамничена у нули празној и потпуној.
Ништавило:
С кастиљанског Мирослава ПАШИЋ
ЛЕОНЕ ФЕЛИПЕ (рођен 1884. у Кастиљи) не припада ни „поколењу 98", ни Лоркином нараштају. Самотник и луталица животом, писао је непосредно н без барокности збирке у којима је неуморно тежио | истини и лепоти, оправдању човека пред понором ништавила. Од петнаест написаних књига спомињемо прву „Песме и молитве путника“ (1920) п последњу „Ах, та стара п сломљена виолина“ (1966). Учесник | у грађанском рату, након пада Републике одлази у Мексико, где је живео и писао све до смрти, крајем 1968,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6
ЛИРИКА У ПРЕВОДУ
а четири силране сбета
у
ЕН СЕКСТОН
Еме Сезер
Поздрав трећини света
у Леополду Седару Сенгору
Ах! мој полусан острва се мути на мору!
И ево са свих тачака опасности, историје што ми даје знак који очекивах видим како се гоне народи.
Зелени и црвени, ја вас поздрављам, заставе, трла старог ветра,
Мали, Гвинејо, Гано
и ја вас видим, људи, без неспретности под новим сунцем!
Чујте: са свог удаљеног острва са свог будног острва, кажем вам Хоо! И ваши гласови ми одговарају а то што они кажу значи: „Светло је“. И то је истина: “чак за време буре и ноћи за нас је овде светло. Одавде видим Киву како силази према Тангањики сребрним степеницама Рузизија (то је велика кћи која при сваком кораку жупа ноћ. једним својим дрхтајем косе) одавде видим да су спојени Бенуе, Логоне и Чад; „везани ·Сенегал и Нигер. с Како хуче, тишина и ноћ хуче, одавде чујем како хучи Њарагзонго.
Из мржње, да, или обзнана или мотка
и оруђе које чека, али
једног непопустљивог ветра, ми угњетени, ја видим
да се смањује чељуст црначког ропства!
Видим Африку многоструку и једну вертикалну у бурном преокрету
са својим иступченим јастуцима, својим чворовима,
мало необичну али моћну,
сачувану вековима као срце.
ИМ ја опет кажем: Хоо мајко! и дижем своју снагу наслањајући своје лице. Ох моја земљо! Како се полако мрвим између палца и кажипрста да трљам леђа, руке, леву руку, да милујем десну руку. Уоо моја земља је добра, твој глас је такође добар у овом смирају које пружа рађање сунца!
Земља, ливница и труп. Земља што показује наше путеве,
овде се сагледава истина, |
тканина што ћути старог свирепог праска.
Види: . · Африка није више у дијаманту несреће црно срце које се бразда;
Наша Африка те рука изван рукавице, то. је десна рука, ч пружена шака и са јако стегнутим прстима;
то је набрекла рука једна — рањена — отворена — рука, испружена према смећђим, жутим. белим рукама према свим рукама, према свим рањеним рукама света.
Презео Миодраг Б. ШИЈАКОВИЋ
ЕМЕ СЕЗЕР (Аесте Сезајте), песник, есејиста и драмски писац, рођен 1913. године на Мартинику, “а Леополда Седара Сенгора, највећи афрички песник, који има великог утицаја на млађу генерацију црначких песника. Главне песничке збирке су му „Дневник једног повратника на родну земљу“ (1938) друго издање с предговором Андре Бретона, (1947), „Чудесна ору, жја'" (1946) „Катастар" (1961). Близак је надреалистичком покрету, али у своју поезију уноси афричке проблеме и изражава специфичне црначке тежње за равноправношћу, хуманошћу и благостањем. Његова поетска реченица је дутога даха и налик је на епску нарацију, Познате су му трагедије „И пси су ућутали“ и „Тратедија краља Кристофа“, а написао је и историјску студију о прначком вођи устанка на Хаитију с краја ХУШ и почетка ХТХ века Тусену Лувертиру, који је укинуо ропство и црнцима дао политичка и трађанска права,
|
Ен Секстон
Истина коју | мртви знају
За моју мајку рођену марта 1902, пре минулу марта 1959. МИ за мога оца роЊеног фебруара 1900. преминулог јуна 1959.
Оде, кажем и -одлазим испод црквеног свода, Не пристајем на усиљену литију до роба, Препуштам мртвима да сами јашу потребна кола. Јун је. Од непрестане храбрости ја сам - уморна. Возимо се на Рт. Оплемењујем се Тамо где сунце пружа с неба бразде, Где се море склапа ко двери жељезне — И додирујемо се. У другој земљи свет умире. Мој драги, ветар се сурвава као.кам Из воде белосрџе и када се додирујемо Ми у додир сасвим продиремо. Нико није сам. људи за то убијају или макар за толико.
А шта је са мртвима2 Без обуће почивају У каменим чуновима. Сличнији су · каменима Него што би море било када би се уставило. Одбијају Да буду блазосиљани, по оку, грлу, | чланцима.
Превела Милица МИНТ-ЋУРЧИЈА
ЕН СЕКСТОН пише песме од своје 28. године. Прва збирка песама. До Бедлема"и комад. пута назад“ (56 Магу ор Ветећет — душевна болница) објављена је 1960. Следе „Сви моји мили“, 1962, п „Живи или умри“ 1966. за коју је добила Пулицерову награду. Ен Секстон је „реалиста која излаже своје најдаичније искуство са скоро руском искреношћу“ (Роберт Ловел) а „речи претвара у ране“ (Џ. Хартман).
Макс Цимеринг
Крагујевац
Крагујевац сам видео.
Учини ми се, срце ми је застало, у магновењу јасно ми би
шта се овде догоди.
Шта се догоди у Октобру... ах, кад би казаљке да се обрну, да онај дан, она година
никада не беху, никада.
Позива белега на светлом камену. „Школски час" овде у „Споментпарку", да се ни једне жртве крик промукли не заборави.
Моћу ме стално један сан мори,
јер Немци ову смрт су донели.
И један Немац је пао, јер се усудио и „Не“ рекао.
Само један. Један! Мало је то.
Само један која није поднео.
Ипак, где ивеће мира гајите
и на њега мислите»
Превела Роксанда ЊЕГУШ
МАКС ЦИМЕРИНГ је један од најистакнутијих
песника старије генерације немачких песника из ДАР. За време Хитлерове Немачке живео је као политички емигрант у Француској п Енглеској. После завршет. ка другог светског рата вратио се у Немачку и био је, поред осталог први генерални секретар Савеза писаца ДАР.
Душан Радовић
Трампа на трампу
Густаву Крклецу
Натопљен сузама трули стари плиш. Све руже су мртве. Уморан је Грим. У последњој ноћи последњи шиш-миш проклиње живота шунд а смрти кич.
Још ти, у тој ноћи, с једном надом бдиш, да у Нишу расте животворни бич.
Ал, авај!... Није Ниш. што бејаше Ниш! Електроника — да! А паприке — ич!
Но кад нас живот замори присуством страха м смрти, и са тим искуством нов сонет прхне кроз времена кавез...
Теби, са правим братским чувством, мог Ниша Социјалистички савез даће орден-транзистор, са упутством.
не ис
слово О ЧОВЈЕКУ У ПЈЕСНИКУ
Наставак са 4. стране
бивше, а оно бивше садашње, у умјетно-. сти, у друштву, у свакоме од нас. С мно_ тим привидима _ рачунамо као великим превратима а кад станемо, па се упитамо гдје смо — видимо, тле, ту смо још увијек гдје смо били. Ми не знамо ништа о другима, само о себи, други људи увијек · су тајна. Што ми, на примјер, знамо о жени, она се не да савладати, узалудан је био тај мушки напор кроз вјекове, жена оста жена, а ми смо немоћни пред том загонетком, опијени, омамљени, судбински · смлављени.
„Пливачица" нам се смије „јетко отровом јегуље, а сунце паде треском у косе планина". И преостаје једино: загњурити главу „у пијесак тјескобе".
Зато „права пјесма" није никада „мо дерна", она је исказ традиционалног, само јој је израз привидно нов, без тота не би била вриједност, Ја мислим да је наше, моје, дјелић опћега времена, у њему тражимо заједничке именитеље с именитељима прошлих времена, у ствари осјећање сраслости, спојелости чини нас буд: нима, животворнима, без њега смо регистратори без духа, без ума, без бога. ·
Питање прогреса у људском смислу тешко је поставити без скептичког. Човјек је дио своје повијесне збиље, своје мисије, а те промјене формација не џтјечу релевантно на вјечне проблеме човјека, на | његову непреболну замишљеност. |
Али било би, опет, нељудски увијек шухје | тиувијек само пјесниковати, па Тисе || омакне, и подигнеш свој глас против. градње хидроцентрала, на примјер, кад се њима „убијају“ људи, њихово обитавалиштте, кад се ништи оно од вајкада сатворено. И онда мисле да си глуп, конзервативан, а знаш: све што и они, само још малчице више, и у свему ћутиш људску или нељудску, димензију. Па им кажеш: термоелектрале су боље људима, с угље ном то спајам, пребивадцима, и не требају нам локве, блало, а они ти се смију — то.
боже не видиш „перспективу“.
Па си натраг у пасивној резистенцији, тушиш буне и отпоре, док то не избије као гејзир, да се зачуде — гле: Мак помахнитао! Али — нека, нека бесједе своје, п ја ћу своје. Не волим јавне иступе, али, велим, ле можеш увијек шутјети и стоичким миром проматрати напад на чисту језгру, то отуђење у кући, и оно друто туђење, стварно, што пече као рана.
То је: најјаче се изљуштим у пјесми, тражећи праву ријеч, али појављују сем други наметници, који ме, у ствари, такоЂер избацују из самара.
Све битно у човјека као човјека оста исто. Пјесник трага за собом, објавом из лази из себе. Насиље је оно што га нука у бијег, насиље од памтивијека, насиље Каиза над Абелом, насиље у ближој и да љој повијести човјековој. Некад сам У много што вјеровао, данас више заиста не вјерујем, само живим. Али потенције су ту, и да се вјерује. Зато бјежим, бјежим. Бијег је моја најдубља истина, као неки мост до себе сама, до човјека који је мотао бити а чије био. Бијег је најљетши, он заобилази овештале облике и салржаје, узвраћа нас, чини узносито самима, То је оно од „гаијезда до звијезда".
Дотле новац не значи ништа, мораш та поштовати, али га не цијениш, презиреш га. КУ
Пјесник је увијек исти: воли траве, 06даке, цвијеће, врлети, гудуре, молру Ри: јеку. Кад је још срастао с Босном, има и свој животни назор, свој став, сигурност, мир, свијет, поглед. Не да се из тога иш: чупат живи свој живот су протан овом ланашњем техлократском. Ху манитет је оно што га држи, што му ка. зује да „нема краја". нето 16 и Џинтискани харају глобусом, ин ка не и горе, као пријг тисућу
· Као да свијет иле натраг, све се па ено со зауставити тај пад, а немо оне а е признаје се искуство, освје. МОГАа ве пр гази. Запад нам Зи да нам џема. и, непрекидно се труд
У овој стињ: : 1 1. шна је таи неловкедној, непресу
Зато Мак
бо" м „Воли дјевојке, швијеће и не
„страх га је вода у ноћи". Добри, лијепи МАК.
Сарајево, 19, просинца 1970.
Берислав Никпаљ