Књижевне новине

а пре име А

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

ШТА СЕ НОВО ДОГАЂА У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ · КЊИЖЕВНОСТИМА «р

ТРЕНУТАК КРИТИЧКЕ НЕГАЦИЈЕ

У овом ЧАСУ, српска књижевност прожета је цела критичким духом и распоАожењем. Критички одзос према сопственој традицији и већини идеја савремености, које су изгубиле смисао и постале бледе крпе у рукама опсенара, критичка скепса према властитим могућностима деловања у друштву лаишеном — неопходних трађанских норми и моралних претпоставки, сумња и отпор, јетко незадовољство, интелектуални цилизам, бекство од стварности као облик пригушеног бунта — то су само неке заједничке црте многих подухвата данашњих српских писаца.

Већ неколико тодина српска књижевност

живи у грчевитом хтењу да осмисли своју слободу, да је прошири и употпуни. Прео„бражај, тако видан,и лесумњив у многим | областима, у поезији и критици подједнако као и у прози и драми, тражи чвршћи „идејни ослонац и нову светлосну идеју водиљу. На читавом духовном хоризонту нема, међутим, ниједне искре која обећава да ће се разбуктати у стваралачки пламен: заставе револуције и победе смештене су у музеје. Социјалне и културле противречности вреднују се без ширине, лажно и, што је још горе, без моралних импликација, од којих књижевност гради сво је хуманистичке принципе, Идеја новог на_ционалног препорода, која окупља и распаљује ичтелектуалне, политичке и књижевне кругове у неким другим срединама, у српској књижевности тренутно нема по„кретачку моћ. Једним делом свакако и зато што је национално биће српског наро"да већ остварено, и у историји и у мито" Аогији, а и због тога што у данашње време стварли препород духовности, савести и свести једног народа не може да се из"врши затварањем у уске границе и уситњавањем постојећих целина, пошто је то у супротности са општом тенденцијом ка сједињавању и интеграцији примарних вредности и егзистенцијалних условности савремелог света.

"Као и у другим литературама, ни савремене философске и социолошке теорије, као ни разна теолошка учења, не пру“ жају српским писцима довољно могућно

_сти за нужна контрастирања У ок-

виру · моралне и. психолошке — струк“туре савременог друштва. Трајне људ: ске вредности и општа хуманисти-

чка лачела толико су наглашена у свим књижевним и уметничким настојањима да нашњице, да се ни у једној истински модерној књижевности, каква, и поред од: ређених националних особености, и српска тежи да постале, не може наћи готово ништа друго изузев општих архетииских визија вечне људске самоће, зебње, тескобе, отуђења, беспомоћности, патње и смр·ти, свега што се дешава од искона, изван времена и простора, и што човека прати у светрајућој судбинској пројекцији. О6аици универзалних спознаја, којима се успостављају и одржавају везе српске књижевности с интелектуалном климом оста» дог света, истоветни су за сва подлебља и све системе. Где год живи и где год је затечен, човек је захваћен истим осећањем · немира и несигурности пред моћним силама мрака, мржње, зла и нечовештва. У данашњем свету, он се још увек бори за своје љулско достојанство и своје право на срећу. Његова судбина и његово проклетство исти су свугде, ма колико да се, на први поглед, разликују у спољчим ма· нифестацијама. Бол и несрећа, тежња ка светлости, миру, опуштању и лепоти исти су за све људе свих времена, свих раса и нација, свих друштвених система, политичких партија и свих религија,

Зато је, у другој половини двадесетог века, којој су футуролози, у принципу, већ прилично јасно предвидели даљи ток, вр. ло тешко говорити о нечем што би уистину било ново у једној књижевлости малог "народа и малог језика. Ново — у односу на шта» Ново као литерарни покрет, као књижевна идеја, или као нови стварала-

чки облик»

Једина општа прта готово свих садашњих књижевних хтења српских писаца јесте све јаснији и све одређенији критички став, који, међутим, није толико лов кодико је карактеристичан за тренутну си. туацију. Он се природно, у различитим областима исказује различито. У роману и приповеци, који се развијају упоредо, критички дух испољава се У обнови и трансформацији критичког реализма као дела општег процеса конкретизације критичке свести. Његово деловање је литерарним средствима остварена дијалектичка негација свега што стоји на путу слободе и човештва, зегација изражена и кроз неутралну неутралност и кроз грубу, мада посредну, полемику са својом епохом. Ли шен објективне могућности да буде при-

хваћен као рецепт, или наметнут као књи- |

жевна догма, критички реализам је само један од начина активлог деловања књижевне речи у немирној јави свакидашњице, потврла трајне и животодавне везе литературе и изворне људске стварлости, Та-

ко схваћен п тако остварен, обновљен и.

| ПВЛЖЕМЕНОННЕ 7

/

ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА

прилагођен модерним стваралачким облицима и методима, он је део богатог сазвучја нових књижевних опредељења, посту“ пак у коме савремени српски књижевници проналазе могућност активзог саучествовања у животу а утврђивању пољуљаних моралних стандарда данашњице,

У поезији, критичка интонација више је, у ствари, расположење духа него уобличен животни став и формирана фило» софија. Ма како била непреврела и недефилисана, извесна песничка настојања имају несумњиву целовитост, јасније етичко значење и зрелију мисаону оспову. Револт, који делимично одређује смер песничког деловања новог нараштаја, није никакав случајни емотивни афекат- сите и. неуротичле интелектуалне младежи ви-

· сокоурбанизованих средина, већ ' домиш-

љен критички став младе генерације, која уме да суди о стварима и која има шта да каже. Међу данашњим младим српским песницима има доста интелектуалне концентрације, рационализма и проницљивог расуђивања; ту се почиње да уобличује лова струја интелектуалне поезије протеста. Насупрот инерцији духовног комоди тета, уљуљканог јаловим сјајем пролазне популарности, нови српски песници покушавају да зауставе тенденцију илтелектуалног и моралног осипања, млаког духов ног опуштања и конформног политичког опортунизма. Снагу своје речи они траже на извору критичке скепсе и неповерљиве интелектуалне зрелости што је кулминира ла у студентској побули на Београдском универзитету јуна 1968. године. Трансформисан и прилагођен модерном времену и данашњем сензибилитету, тај романтични дух мисаоног лиризма у српској поезији зрачи јарком светлошћу као леугасиви жи жак човечанске топлине.

На одређен начин, критички дух српске књижевности остварен је у самој критици, чија се функција данас битно разликује од функције коју је критика имала пре петнаест или двадесет година. У време када су у српској књижевности посто јале оштре поделе писаца, критичар је силом објектливих околности био принуђен да се опредељује. Касније, када су се услови променили и када су у центар критичког интересовења дошла дела и књижевне идеје, а не више писци као припадници ове или оне групе, критика је избила на пут нужног преображаја и потражила, свој сопствени језик. Тај језик она и данас тражи: деловање бројлих критичара средњег и млађег нараштаја, који припадају београдском критичком кругу, сигуран је наговештај превладавања _ раније кризе књижевне критике, Интелигентним повезивањем различитих критичких приступа, у српској књижевности ствара се једна врста критичког плурализма, чије су основе подједнако везане и за рациолални концепт структуралног позитивизма и за бритку оштроумност и духовиту проницљивост најбољег дела традиционалне импресионистичке критике, Критику данас не пишу само нестрпљиви и ледоучени гневни млади људи, књижевни букачи чији се дух не издиже изнад нивоа улице, кафанског оговарања и кулоарских завера, већ је пишу образовани, компетентни и ларовити млади људи, који у српску критику уносе нов метод и лове погледе. Из подређеног положаја, упркос отпорима на које стално намлази, критика постепено излази на пут духовне и интелекту

алне обнове. Она постаје коректив и ката-.

лизатор мисаоног усмерења књижевлости, тумач њених идеја и носилац њеног ј ритичког расположења. Све то, у самим основама, мења њену функцију и њену друштвену позицију у књижевном и јавном животу.

Чињелица је, додуше, да тај наглашези критички дух данашње српске књижев-

ности није њено једино својство. То је само једна њена компонента, тренутно више изражена и доминантнија од других, с којима образује разгразатост мн богалство стваралачких опредељења. Већ су тра, у другим и друкчијим приликама, од носи се могу изменити у складу са општим померањима у структури савременог Друштва. Будући да књижевност више не води и не усмерава снагу и расположење народа, у оној мери у којој је чинила пре шездесет година, када се српски народ налазио у фази пуног националног препорода, не треба губити из вида да је критички став негације у ствари и облик моралне утехе и психичког растерећења писаца, немоћних да се одупру надолазећем таласу наше данашње друштвене и идејне кризе. Дух критичког отпора више је израз немира прогресивних умова него иде ја водиља деколсолидованог друштва, уздрманог дуго занемариваним противречностима. Друштва које је увек имало, а сада. поготову има, пречих брига него да се отара да ли седам библијских крава књижевности живи у изобиљу мли скапава од глади.

Предраг Палавестра

ИНОВАЦИЈЕ ВАН СУПРОТСТАВЉАЊА

КАЖУ: „У уметности, дакле и у литератур, У суштини се никада ништа вово не догађа. Реч је само о обнављању нечега и негде већ постојећег“ Рецимо ла није тако. Бар када је реч о савременој македонској литератури чије су традиције испресецане, тешко видљиве, заклоњене маглом тмурних векова. То нашу књижевност чини отворенијом за протоке нових струјања. Није нимало чудно што је средином 50-тих година, у тренутку свестраног отварања и преиспитивања наша литература била једно од најживљих, највредијих попришта сучељавања новог и старог. Поезија је ту изузетну позицију у великој мери искористила: афирмисала је свој спецификум ван свих канона и конвенција — неспутаном спонтаношћу, имагинативном снагом, дубоком и брзом аљсорпцијом, размакнувши у недоглед границе и моћи свог језика. Она то још увек чини (Петар Бошковски, Бузел, Влада Урошевић, нови Шопов, Андрејевски и др.) Оно право „ново“ у једном дубљем смислу речи могла би бити збирка стихова Петра Бошковског „Постеља од трња“ (1970). У тренутку кад смо посумњали у даљу креативну напетост наше најбоље поезије дошта је ова необична песничка књига као својеврсни сплет мисаоних и метафизичких садржаја, везана за фолклор али савременички супериорна над њим.

Шта је са осталима2

Шта се збива у македонској прози; шта у драми2 црн Ми

Од новијих и, млађих треба споменути Методија Фотева, Ташка Георгијевског и Владимира Костова. Можда и Божина Павловског. То су веома активни и радни писци. Последњих година они су објавили већи број позамашних романа. Иако по узрасту међу младима, Т. Георгијевски је већ афирмисано име наше прозе. Методија Фотев је све изненадио својим крупним и повремено силовито написаним прозама. Уз неоспорне: домете над њим се надноси сенка његовог претходника (Чинга). Уз то, његово је писање неекономично, преоптерећено непотребним дигресијама. Стварна вредност Божина Павловског још увек подлежи дилемама. Мени је у овом тренутку најзанимљивији Владимир Костов, Више као појава него као резултат он се издваја из опште заједничке линије нашег књижевног развоја. То треба објаснити.

У Скопју живи већина македонских пи- ·

саца. Ту се укрштају готово све релације њихових подухвата, креација, амбиција, жеља, ишчекивања. Али, ето, појављују се писци који свој посао раде далеко од осветљених „центара“, У дугим и тужним ноћима провинцијског битисања они размишљају о животу, посматрају људе око себе, муче се и утискују на хартију своје мукле протесте против сивила и испразности живота који их окружује и притиска. Такав је Владимир Костов. Почео је да 06-

· јављује пре неколико година, али је одмах

било јасно да је у питању један преосетљив писац за моралне проблеме друштва и

· појединца, писац који, на жалост, не раз-

мишља много о форми и изразу, али се зато не прави да не примећује све оно што се око нас и у нама самима збива. Његова три: романа: „Људи без маски“, „Марина свадба“ и „Нови ум“ — имају своје сигурно место у нашој новој прозној књижевности, Ако у њима нема снажнијих захвата и узбудљивијих иновацијских открића, они су свакако њена веза са моралним про блемима тренутка који живимо, његова меланхолична туга и опомена.

Шта се дешава са нашом драмском литературомг Рецимо отворено: ништа 0с0обито. Укратко: нема изузетних остварења. Велики број писаца ангажовао се током последњих година да унапреди нашу позоришну, радио и телевизијску драму. Димитар Солев, Симон Дракул, Миле Неделковски, Богомил Бузел, Петре Андрејевски, Бранко Варошлија, Благоја Иванов, Мето Јовановски, Живко Чинго, Да ли је наша драма након тога оживела Рецимо да није. Добри писци су се опробали и на филмском сценарију (Солев, Дракул, Г. Толоровски, Анте Поповски, Анрејевски, Чинго и др.). Резултати су, углавном, познати. У великој већини, све су то само бледе копије оног што су већ створили са много више уметничког оправдања у доменима где је њихова права компетенција несумњива. Дакле: нема изузетних остварења. На тај начин посрелно одтоварам и на постављено питање. Шта може значити инова.

ција. ван вредноснот језгра у њој или њоме оствареног2 Вероватно да се зачетак „језгра“ садржи већ у интенционалном пулсу, али у том случају увек имамо у виду дубину захвата, снагу израза, бар интенционални карактер новог. Тамо где првих нема а ове потоње бледе у измаглицама двосмислености, неизражајности, произвољности, интенционалност умире у пукој јаловости. Чему је истицати»

4

п

Па ипак, живот не посустаје: сложенији, богатији, замршенији но онај од јуче. Књижевност настоји да се према њему постави на начин којим би га учинила схватљивијим, подношљивијим, потврђујући сопствени смисао и функцију. Али, као да управо.ту на релацији живот — литература (имам у виду превасходно прозу) један део наше књижевности губи своју битку: наша је данашња књижевност још увек веома мало савремена; она касни описујући себе у једном нестварном окруже-

њу; она одустаје да постави дубока и теш-

ка питања своме времену и својој стварности. Тамо где је то знала да учини (Чинто) достигла је своје највише домете. И овде, интенционалност често не значи ништа више од пуке намере. Често се добија утисак да се неопходни дијалог одвија у оквиру једне новостворене антиномије: с једне стране затварање у „израз“, у вербалистички лабиринт рутинског писања, а с друте грубо разарање експресивне структуре уз раздражљиви сукоб са друштвом у целини. Општа, глобална негација. Нихилизам. Дакле, негација је и сама тенденционирана, без дубљих унутарњих импулса, често на нивоу публицистичких изазова, неретко ношена психолошком потребом за наткомпензацијом. Она и сама по стаје оруђе једног неопрагматистичког манипулисања. Дакако, можда и није најбитније што се један вид стваралачког отућења („социјалистички реализам“) замењује другим који у себи садржи одлике свог претходника. Поразније је видети како се дијапазон стваралачког и његова хуманистичка зрачења у таквим „новим“ облицима сужавају и елиминишу до склеротичности и атрофије, Природни савезник таквих „иновација“ постаје затвореност, страх од селективности, наметање тотално изрелативизираних критеријума. Национализам. Разуме се, ја говорим о неким новим појавама. Не о читавој македонској књижевности. Појаве, можда је управо то права реч која се сада намеће уместо правих остварења, иновација и сл. у којој су мери те појаве симптом неких дуб-

љих разлога, у којој мери ће бити у стању да поремете или прекину ритам даљег ус-

МИЛАН БУРЧИНОВ

пона наше књижевности, у којој су мери ефемерне, пропратне манифестације нашег живота у коме све ври, преиспитује и тражи себе, у којој су мери везане са оним што чини суштину нашег садашњег тренутка неким нитима мени сада непознатим и недокучивима Тешко да је могуће одговорити на сва ова питања која себи свакодневно постављамо,

Можда наступа тренутак предаха. Тренутак релаксације, прикупљања снага за следећи скокг Можда и наша млада литература. која то већ није у оној мери у којој је то била пре петнаестак година, почиње да добија и поприма обележја старијих тј. да губи своје некадање дивне изоштрене обрисе, да се растерећује својих напона и узлета, да почиње да личи на нешто што јој раније није било својствено, као што супружници након дугих година живота почињу да личе један на другога.

та

Очигледно, нешто се битно мења у на шој литератури. Престале су да важе некадашње књижевне поделе, али се нове при том нису успоставиле, Нема непремостивих граница међу генерацијама, проседеима, групама, схватањима, али ни јаснијих демаркационих линија, ставова, позиција, Из литературе је ишчилео дух супротстављања, дух борбе и страсних пледоајеа. Уместо њих захвата је летаргија, над њом бде

Наставак на 8. страни

Милан Бурчинов

миља лиман ивицама

винарија тв фина варнице ара ван – _-