Књижевне новине
уУХовНи квалитет
Миодраг Павловић; ; „НОВА СКИТИЈА“, „Књижевност“, Београд, 1970,
ВРАЋАЈУЋИ СЕ „Великој Скитији“ пре чи. тања нових Павловићевих песама, које су се, ево, појавиле у засебним, сепаратним корицама у издању часописа „Књижевност“, стичем утисак да то није случајно транање једне већ широко разгранате инспирације и теме којој се овај наш иста_кнути песник у последње време потпуно посветио, Мислим да су нове Павловићеве песме, инспирисане раном словенском историјом, у ствари, круна свега што је до сада на ту тему написао, Мотивски, песник се у једном броју песама „Нове Скитије“ сузио на теме из наше националне, српске историје, Песме „Ноћна шетња Де“ чанскот“, „Косово“, „Опет то“, Београд, „Кавге", евопирају средњовековну визију Србије, најчешће засновану на историј. ским чињеницама, Те историјске чињенице су инспиративни покретач и полазиште у све немире који, очигледно, Павловићу Аоносе увек нове, свеже резултате,
Читаоцу који у Павловићеву књигу креће са, макар и извесном, лакомисленоћу и чулном неизоштреношћу за запажа ња и најситнијих детаља, за издвајање сва: ког стиха понаособ, учиниће се да „Нова Скитија“, у поређењу са „Великом Скити“ јом“, у погледу визуре, не доноси ништа ново, У том погледу, мишљења сам, „Нова Скитија“ је нова у погледу кондензованије песничке слике, коју песник и даље тради својим омиљеним, фабулативним, поступком, Границу са наративношћу тај посту“ пак помера. далеко ка пределима неке чу-
„ дне, готово бизарне, и наопачки окренуте визуре живота и света, Павловић у свакој строфи, у сваком стиху, прави засебну 01» ганску целину. Истргнута, таква целина може да живи сама за себе, али низ таквих целина гради песму, дајући јој једну врло смирену, готово мудрачку физиономију, која је, насупрот својој смирености ч наративности, зачињена и емоционалношћу, обојепа далеком средњовековном орнаментиком. И у „Великој Скитији“ и у „Новој Скитији“ има доста тог орнамента.
Стиче се, ипак, утисак да је Павловић песник слике, емоционално интониран, колико тод се говорило о његовој рационалности и хладноћи, Ваљда нема ни. једне пе сме из обе његове последње књиге која
емије у себе упила од осећајности и јасно ери "анрскот штимунта, Павловићева · посзија је, чини се, увек признавала ту постску одлику више, много више него што јој се то признавало, У „Новој Скитији“ није доминирајућа, не може ни бити, али носи. “ себи ону негацију животне јаловости м штурости, коју, у својој инспиративној побуди, негира, Сва мудрост њене песничке речи, проткана тим финим влакнима лирике, постаје још мирнија, дубља, величанственија; брани човека од празнине и не мира, а истодобно та пуни немиром, Брани човека од његове духовне расцепљености. И у темама. којима се бави, Павловић као да догађаје м њихове јунаке доводи у сукоб са том расцепљеношћу, У томе што се боре, што живе, остварујући слоболу изван које је логично да права слика ЖИвота нема своје основне линије од празнине — њихово је духовно јединство.
То је општа теза заступљена код сваког жесника, Павловић јој прилази на необичан начин; оно што је давно минуло није престало да буде садржај за модерне пориве, за сукобе у новом добу. Гледајући у себе и око себе, песник налази да су за живот увек важиле исте, или сличне, истине. То је брига да се не потоне у празнину, да се живот поштује као слобода чији су слојеви, у вековима и њиховим генерацијама, у великом распону духовних интереса, унутар једног устаљеног и затвореног света. У својој целини, а и појединачно у песмама, „Нова Скитија“ носи широко засновано гледиште да је вредност људских садјржаја и људске слободе управо у духовном квалитету. Џесник то гледиште развија једнум наоко уобичајеним поступком; прасловенску слику живота сведеног на ин. стинкте и примитивизам, слику која је У својој поетској функцији парадоксална, негира конфронтирајући јој једну савршемију, изграђенију духовну структуру која зна за људску свест и њен облик. То је онај људски слој који је у процесу културе отишао даље; просветитељи, властела, владари, народ из античких градова. Павловић је та два света у својој постској визури поставио као негацију једног другом, али са нагласком на негацији коју изазива овај други, префињенији, слој. „Нова Ски. тија“, градећи своја морална, интелекту. ална, естетска схватања на основу закона м обичаја који су давно постојали међу људима, долази до сазнања да људско друштво није далеко одмакло од тих првобитних времена. (Песма „Певачев повратак на земљу“, на пример). У тим сазнањима она превазилази границе обичних, факто-
афских чињеница којима се "користила.
реко тих граница прелази њена визија. Унутар њих песник поставља питања, а изван њих, у својим духовним просторима, тражи и налази одговоре, Са „Новом Ски. тијом“ круг Павловићевих поетских, инте лектџалних и естетских расуђивања се пролиирује и добија нове категорије и нове снаге. А самим тим и нова признања.
· Бошко Богетић
:
|
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ
Књига зла али и наде
Дервиш Сушић:„УХОДЕ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1971.
„УХОДЕ", најзрелије дјело Дервиша Суштића, композицијом и страсним бављењем историјом Босне много подсјећа на Андрићев роман-хронику „На Дрини ћуприја". И код Сушића као код Андрића нема главног јунака, јунак је колективно народно биће, Код Андрића је мост везивна твар која дјело држи на окупу, код" Сушића уходништво, а оба дједа пониру у историју земље Босне и љених мијена, И Сутлић попут свог великог учитеља гради роман на принципу приповијетки које, као мозаик, детаљ до детаља, остварују утисак ромалсијерског масива. И Сушић стра сно припада Босни, Босни _ легендарној, митској, Оба писца граде једну привлач„ну визију која је литерарно чврсто обликована на стварноме али и имагинарноме. Другим ријечима, Сушићев роман „Ухо-
“ де" најбоље се може схватити и до краја
ишчитати тек у контексту босанско-херпетовачке књижевне и културне традиције, којој је врло блиска хроника али м усме· на предаја, склоност причању ради причања. Е Роман „уходе“ има специфичан карактер, боље речено: угао под којим писац · осматра и доживљава Босну је наглашено свој и необичан — Босна виђена кроз визир бројних ухода који су као извидница
слани прије освајања и најезда 'туђина. ·
Радња се дешава у историји; чак тамо од времена косовске битке па скоро до наших дана. Кроз разне ситуације, згоде"“ пустоловине провлачи се та идеја Босне која се опире насиљу п поробљавању, Бо. сне која страсно и жилаво воли слободу и независност, а њен народ се злопати У
немаштини и сиротињи али се не да лот-.
купити ни сломити, МИ кад се привидно под силом примири, он се није покорио, он само чека бољу прилику и згоднији час да покаже шта мисли и какав је,
А и ухода има разних и са разних страна, од разних владара, увијек са задатком да шпијунирају и достављају тамо таје треба, али свима је заједничко зло које носе пи доносе п њихова сопствела несрећа која их најпослије снађе. =
Оно што најимпресивније оставља утисак у Сушићевој књизи и у поступку који је аутор примјенио јесте сам топор. Говор је она сната која Сушићеву ријеч и реплику диже до литературе и до аутентичних значења. Говор се од човјека до човјека, од лица до лица, од времена до времена мијења, мијења се према средини, према ситуацијама, али у основном он изражава људску личност, њене тајне и њене поноре,
Можда би се чак могло рећи ла је товор — монолог најчешће — право и једино средство путем којег Сушић постиже
· мајсторство у дочаравану својих јунака.
Мас је спор, лукав, препреден, закучаст, час епски откресан, снажан, брујан и елементаран, час скоковит и плах, час опет аналитички продоран, али у њему и њиме говори човјек свога доба и своје суд бине. Друтачији је кад та употребљава Учен човјек, другачији опет у сељака. Кол делнога је претенциознији и рафинованији, код АРругог једноставији али мудрији и дубљи, сочнији. Е
МУходе говоре своју судбину, своју травичну, криву по несрећну судбину, Народ их надтрајава, њих и њихове господаре. Јер народ увијек има посљедњу ријеч и његово је да надура и преживи. Освајачи долазе и пролазе, као онај хумус У Андрићевој причи који зараста аустријске ропове, Зло је страховито, сила моћна, али про лазна, за времена. ;
Чудновато, ова књига посвећена злу, његовим мрачним чинима, и његовим активним протатонистима разних фела у различитим раздобљима, али и људима којима је повјерено да бране слободу, књига пуна познавања људи и човјека, пуна искуства и трпљења, патње и пораза, мако ле дјелује баш оптимистички, јер би то било апсурдно, ситурно оставља крепак утисак. Јер, и поред свих опачина и зала које нам је немилосрдна историја мамосила, уз све кривине и окуке у људима, човјек се на своме одржао, одржао своје лостојанство, није се дао сломити,
То је порука пуна наде коју ова. књига изобиано и нештедимице НУДИ!
Ристо Трифковић
|
|
| | | |
[
Безименоет у
кругу традиције
Милан Комненић: „ГВОЗДЕНА ЛОЗА“, „Просвета“, Београд, 1970.
ПРИСУСТВО Милана Комненића у поезији обележено је не само објављивањем поезије, Познато је да је цела његова духовна сната мобилисана на тумачењима, сабирањима, превођењима, уређивањима. песничких дела тако да се он појављује на свим местима која су у вези са савреме ном литературом, Он је својом неуморном делатношћу постао нешто што би се најадекватније могло назвати роега јекате. Уз много труда савладао је примере филозофских открића савременог света, навикао се на питања која је та филозо“ фија постављала западној Европи већ један читав век и у херметичком сјају, који „видљиво заостаје пред примерима савла" дамних космичких простора, Комненић, У својој лирској уозбиљености, опева ИНАЧвидуалну тескобу или, како о каже,
муку.
Могућност изненадног, која је теоретски разумљива, у његовој песничкој пракси свела би се на семантичку промену враћену мору речи, Као што се ученик ослања на своје белешке, када је уверен да неће погодити тачан смисао питања, тако се и Комненић у трагањима за „суштином" осврће ка језику, верујући „поглавито језичким ширинама". вито језичких ширина" ом сматра да ће настати „нова димензија" суштине бића, у шта ми, разуме се, нисмо уверени. Идеалан језички поредак као садржај промене света не постоји. Језички идеал није идеал света. Свет се мења, не посредством лезика. нето много ширих ознака света које могу бити у међусобној противречности, укључујући и поезију као противуречност, Неки песници плаше се пропадљивости
световног, па по сваку мену желе да се“
одреде у духовном. Они мисле да ће тиме докучити тајне промене и тајне смрти. Али они подлежу мисаоном схематизму, који је у поезији највећма неодржив. Ево које су Комненићеве схеме „Гвоздене л0зе" дуж целе његова збирке. Схематизоване, такође:
Ми умиремо, „Земља расте" због на-
тег удеса. Наш удес је „удес плода", Ми“
искорачујемо „у слепи наш живот". У је зику „који не узмиче" колебају се вучје
стопе и „жарал пред кишу“, М восак ће,
једном да урони у мрак, .
У башларовској сенци воштанице Комненић дограђује свој свет посетом манастиру Жичи. Занимљиво је да у збирџи стихова у којој је песник заокупљен мотивима пролазности где се помињу имена. Касандре, Ероса, Мелехоса, Озириса, тде се песник опрашта са лозом Папића, Комненића, Шекарића и служи цитатима Дантед и Паунда инсистира на датуму предвечерја у Жичи (21. Х 1969) у коме се затекао не као „површан радозналац", да би завршио своје блатовести са стиховима.
' веома карактеристичним за његову мисаону оријентацију:
Загрљене су нам муке, Трње и глас Већ се очима нашим, хране,
И док баздв у зраку све дубље ове ране Изговарамо, слепци, ту кужну реч: бог:
. После ових стихова у збирци следи још једна кратка песма у духу завештања, где песник каже да није од овога света, пошто та „ни мржњом не дарује бог", и да ће нестајући понова бивати, На самом крају збирке одштампане су ауторове „Напомене" методолошки значајне зато што је сличне по амбицијама давао отац традиционализма Т. С. Еамот у „Пустој земљи".
Традиционалистичка, поезија се одАнкује херметичношћу, алузијом на митове, прерадом већ постојеће песничке грађе, цитатима из стране литературе, тежњом за академизираним формама. Ова поезија се подвргава пре свега циљевима теорија бића, структуре, егзистенције, које су се појавиле У западној филозофији, Те тежње стављају акценат на мисаони квалитет поезије, тде се стварно много потрошило мастила око неколико Хајдегерових медитација 0 судбини песника на примеру Хелдерлина и Рилкед.
_ Наштрадиционализам наравно заслужује много више пажње зато што је то најгласпија књижевна струја, која има неколико тенденција, а две су међу њима главне, Једна показује живљи интерес за наше паланачко-есхатолошке игре, а друга, којој припада и Комненић, интересовање за европски положај традиционализма као 0предељења и оплемењивања књижевног израза на одру постегзистенцијалистичких мисаоних струја. У поезији овога друтог типа преовлађује дидактички тон, са честом употребом придевских додатака на крају реченице, употребом показних заменица и стварањем глаголских именица као јединог украса ове песничке реторике. Пре ће бити у случају Комненића да су образац _ створили _ загребачки _ песнипи прездесетих тодима, јер је Комненић касније почео да га примењује, Ево једног згодног примера из „Гвоздене дозе“ са стилеким особинама о којима сам товорио:
„Та пи чула се У разградњи домогну оног недохватно“.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
3 тих „погла- ·
аи ајетаевани савета витешке степа =
»'мовићеву поезију, најновија традиционали- ; сетичка 'пдезија, чији је Комненић пред“ |
сарндмољ атара гета аманет а вевивииљмни > - = – ка “ и"
·" ВАН СУПРОТСТАВЉАЊА
' нама2 Након деценије и по плодног 'развр-
"коју уживамо богатији и лукавији живот ' поставља нове замке, не мање немилосрдне "и прождрљивије од неких ранијих: свето
"јарно тетошење, одсуство потреба за су ' протстављањем, за унутрашњим мобилиса
' видик без тешкоћа које треба превазићи,
. МИЛАН КОМНЕНИЋ
__ Иако је ова поезија, ограничена на суд: бину појединца као бића мало зависног од њетове друштвене позиције, песник, по инерцији ненндентификоване многозначности човекове судбине, врло често товори. у множини, Али када товори у множини са „ми“ он своју и туђу судбину узима за заједничку само онда када се оне за: једнички могу третирати под појмом стреп ње. Тај опрез који иастаје у овој поезији као транспоновањо већ готових ф
ских појмова у песничке џелине слаби песничку имагинативност и чини поезију неинтересантном, Сам песник као што смо видели из цитиране завршне строфе песме
· „Сумрака. у Жичи", опевајући „муку све-
та" неприметно губи прамен индентификације са другим, да би трњем правио алузију на Христа им индентификовао се у богу, Тај невешти бег јединке од мноштва, последица је схватања Комненићевог као једнота корака „даље" од Миљковићевот песничког успона, Приписујући овоме песнику тенералну примедоу („Дело", март, 1964) да се његово твораштво не уздиже до снате и учесника у драми бића која се одвија између лажног и нужног, Комненић избегава Миљковићеве дихотомије „бића која се надају м бића која су преварена", јер му се ова подела чини веро-
· ватно неартифицијелном.
Судећи по мерилима, у анализи поезије Бранка Миљковића, Комненићева књи-
та: песама одиста је више драма бића, не- |
то израз наде или. преваре, али, на жалост, иако нисам у стању да тлорификујем Миле
ставник скучена је, монотона, завезама. око неколико популарних мисаоних 1ојмова'и декадира у својој педотенези као што би рекао Главуртић. Овој поезији „божанске осмишљености" недостаје праве људске драме која се одвија у нашој поезији. Остоја Кисић
ИНОВАЦИЈЕ
Маставак св 7. стране
помиритељни духови, удварачи, фамилијарци, аминџије, Једна етапа, једно време, једно раздобље је иза нас, али шта је пред
ставања. и диференцирања не затвара ли сео поново некакав круг око насг У дивној, предивној (задрти конзервативци ОПОМИ- | њи! „преширокој“ и „опасној“) слободи
леранција, реклама, лицемерно и фамили-
њем, за оном врстом напора и мапрегнуто“ сти из које се муком и знојем, стрпљивош“ ћу м радом меди животворна нит ствара“ лачког, Уместо тота — живот без препрека,
без простора: који се нуде да буду освоје ни. Како све то приземљује, слама, одвла.. чи с попришта! Чак и талентоване,
Не, заиста не верујем да се моје стрепње могу до краја обистинити, Јер, као и пре петнаестак тодина, нови зид неће успе ти да до краја заклони видик. Неће му Аопустити, Разбиће га, као м тада мови %уди, главом по вољом, талентом и ризи“ ком, Ја их у овом тренутку не видим. Алп то не значи да их нема, И да их неће бити. Тај тренутак испуњава ме грозничавим нестрпљењем, МИ надом, Иновације на је ом вишем и другачијем нивоу преплавиће садашњу устајалост. То је извесно, Њи. хов карактер и смисао бесмислено је прел“ виђати, Чак и наслућивати, (Зар је пеко могао предвидети појаву Живка Чинга, кра јем педесетих тодина2 Или, Радована ПавАовского Ко је могао наслутити њихов 40' лазак, ко пророчански одсањати Њихово спуштање са Велтошта и Железне Реке У Аолину и градове, у устрептало пијанство поезије и креапије2)
Е 40. што је најлепше и најузбудљивије
пате којим се бавимо, није ли управо
речи ба. неочекиваност талената и нових
СЕ оолика који знају да букну као то“
> изненађење, као блесак и пролама
ту и увек недовољно исписаног, растре т и доослобођенот језика»
Милан Бурчинов
|