Књижевне новине

ЗОРАН М. ЈСВАНОВИЋ

КРИТИКА

(ан о телу

Зоран М. Јовановић: „Под ЗНАКОМ ЗОРИЈАНЕ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1970.

СВАКО ЧУДО за три дана. По свој при лици, огољени секс иде у ред оваквих, ефемерних, опсенарских „чудеса“. _ Истина, слике толотиње још увек су неопходне у реклами свакојаке робе, али реклама већ постаје потребна и самим тим сликама: порнографија данас опчињава и зачуђује, углавном, само забезекнуте паланчане и успаљене примитивце. Дакле, „нерв“ проОолема нијесу голом сексу, него у човековом ОДНОСУ према њему. Јовановићев постски свет изгледа, такође, центриран у том односу који осмишљава песникову реч.

Одређујући свој однос према еросу, песник потврђује телесност вољеног бића. У том потврђивању, његова љубав разара веру, интонирајући геротичну песму као „богохулну" псовку: „Мајку вам вашу богови" („Поновна молитва"). Но, под импулсом љубавне жудње, или пожу. де, иста афирмација предазиџу сакра х„изацију женине пути, заправо у „снове о њеном светом телу“, м баш та сакрализација наводи људе да своју без» _божну псовку замене богобојазном молбом: „Ништа нам више сем ње не треба — бићемо послушни — ако нам молитву мслишите", обећавају они боговима, Према томе, чек и кад афирмише „грешну“ путеност, еротика може бити нож са две опшљ трице.

Међутим, у садашњем рату за љубав, њена оштрина погађа правог противника: старинску спиритуализацију полности, а још више — савремену механизацију ероса. Ако ослободилачка потврда телесности чини смисао Јовановићеве љубавне поезије, тај смисао добија облик у свом контрасту, наиме — у једној особеној и ле. пршавојј маштовитости која прелеће читаво "растојање од архајске симболике до модерне метафоре. У Јовановићевој имагинацији, женино еротичко биће бива идентификовано ·са најопречнијим космичким елементима, веома често — с: водом, али и са каменом („Камен је твоје тело"). У песниковој машти, у транспонованим и сублимисаним облицима одсликава се женско тело; у исти мах, обратно, ово тело се указује као пројекција. те исте маште: „Коња па небу цртам луком твога тела". Сневаном телу одтовара отеловљеми сан, Својим маштовитим обликом, песникова потврда телесности негира матуралистичку чулност порнографије, која се најрадије користи фотографијом (уколмико не прибегава стрип-тизу).

Између такве маштовитости и телесно. сти пружа се песниково казивање као неко сазвежђе речи, као неки Млечни пут у коме је вољено биће поистовећело са именом оно та који воли, тачније — са песииковим властитим именом. Путем оваквог поистовећења, бића се узжјамно поседују: „Цар

сам твога тела — у коме расте тајна ја“ буке живота — а ти си цариџа — мог не

дозрелог бекства у детињство", Подразумевајући узвраћање љубави, баш ова узајамност поседовања укида. са мо поседовање које је свој срамипо жиг утиснуло традиционалном браку, не мање него проституцији, Иначе, у саз вежђу Јовановићевих вербалних слика до. минира слика звезде, присутна у насловима целих циклуса („Прва звезда Зоријане", „Запис звездочитача", и тако даље). Најзад, опа се стапа са другом, исто тако фреквентном представом — са представом о води (пиклус „Звезда на дну воде"). Ово стапање изгледа природно и адекватно зна чењу сједињених представа, јер су оне, обе, одвајкада биле симболички еквиваленти женствености.

Песникове сротичке представе имају одређену историјску имиликацију им тенезу, будући да је љубав бар исто толико једна културна тековина колико по приро дна појава, Управо током историје, љубав је доспела у делту профанисања и мистификовања, Она је данас профанисана сек“ суалном „револуцијом“ која злоупотребљава п ушкопљује човекову реакцију на индустријско-технолошки преврат, однос

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

но — његову тежњу да се од притиска хладног и отуђеног метала склони у топлину женског меса. Са своје стране, поезија би имала да буде реакција на такву злоупотребу која отућено тело заодева привидом присности, то јест комерцијализованом голотињом.

Она би значила иницијативу за разотуђење оскрнављене, обезвређене телесности; стога песник и каже вољевој жени: „Верујем у твоје тело", М својству те иницијативе, у отпору против сексуалне „револуције", поезија проглашава еманципацију љубави, да би љубав бар умрла у слободи, ако у њој не може да егзистира: „... Птица кавез ломи — али не излеће умире тако слободна".

Ова еманципација није неко хармоничио саживаљавање, већ једно драматично сједињавање у којем трошна телесност бића другује са хераклитовским огљем бивања: „дутка од сламе —- са душом од ватре".

Еротика је сушта дијалектика. Зато је њена противречна. многосмисленост неисцрпна, а ту многосмисленост песник ипак хоће да исцрпи својим многоликим изразом чије метаморфозе у Јовановићевом певању образују неку врсту лепезе од симболичног знака до реалистичког снимка, Као да је посустао у покушајима да телесну

реке, камена, птише, дуте и звезде, песник најпосле констатује да је она „само жена" („Летопис четврти"). Дакле: ни чиста апшта ни гола хавпа, него жена. Наведена констатаџија оставља утисак да се песник решио да мачку назове мачком. Она је подједнако страна „јесењинским" јецајима бубуљичавих шипараџа, као и питигриАијевском кикоту старкеља.

Па ипак, чак и у њој — у њеном контексту — титра пламен оне лаке и трепераве имагинације што по зиду песникове речи шара силусте налик на пастелне слике и дечје цртеже. Својом итром, ове чу. десне силуете разигравају вербални „зид" по којем плешу. Једном покренут, он по. стаје покретач: нацртаним ногама тркачи на „потребна је само једна је дина реч = па да то згурено тело — одбаце до циља". Отуда, вербални израз ЈТовановићеве маштовитости производи сутестивну импресију нечег телесног.

Насупрот ефемерним и шарлатанским „чудесима" порнографског шунда, таква импресија делује као мало, али трајно и не патворено чудо Јовановићеве поезије, која себи пробија пролаз ван утабане пута-, ње љубавног песништва, а донекле и над њом.

Радојица Таутовић

поре нетине рата

Вељко Ковачевић: „ВРТЛОГ“, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1970.

ПРАВА приповедачка афирмација Вељка Ковачевића долази истовремено када се појавио и његов роман „Капелски кресови", да би потпуније била потврђена „Младом шумом".

Сада се овај писац пред читаоцем појављује са збирком приповедака, „Вртлог". Није потребло да се посебно истиче чињеница да за писпџа који је по читавој својој вокацији У подручју масивног блока прозе какав је роман, свака приповетка представља ново искушење. А ту, сигурно, критичност писца према самом себи није увек довољан разлог за имунизирање Од тривијалности, падова, сентимента, невештог вођења тока радње, још мање за непотпуна сажимања појавног у суштину људске поруке, Нарочито за. Вељка Ковачевића за кога је — ако тако може да се каже — несумњиво највећи и заслужени комплимент то што није један од оних који „уме“ већ од оних који прича, који мора да прича, некад и спски широко, и да записује своју причу, често и углавном дистанциран од самоконтрола које се од носе на експозицију, на развојни део и на финале приповетке као једноделне али у захтевима не мање сложене прозне сонате.

И, он прича спонтано, истинито, баш

као што је и сам живот људи у рату, на крају крајева, био неартифицијелан, 0пор, од својих и туђих крви тмаст, увек у амплитудама неуроза, жеђи, освета и безнађа, остварен као лични пораз, реализација дивље воље или победа. Из ових премиса, из овог субјективно императивног казивања Вељка Ковачевића, у врутак спонтаности уливају се предности и недостаци његове прозе, Недостаци — садржапи у томе што Ће, додуше веома ретко али уочљиво, овај писац да употреом клишетирани израз, конвенционално лексичко решење и предности у људском, неконвенинонааном, надахнутом сеопштавању сво. је уметничко-стичке поруке. "Таква, ова проза са разлотом би_ могла да се назове — непретенциозном. Она је таква зато што је њен аутор очигледно неоптерећен литерарним, чак, рекли опсмо књишким асоцијацијама, МИ ово се посеоно осећа у приповеткама „Повратак“, „Пијаниста", „Молитва ватри", тим прозпим поемама судара човека у Рату са о6лицима једног _ заборављеног _ живљења, или, још тачније, тог човека у интеграл ности живљења које, то је ОчЧНГАСАНО из ове прозе, креира неспоразиме и разреше ња људских драма У континуитетима најопоријих истина.

За. Ковачевића би могло да се каже да кје уистину расан приповедач, писац који може да се дорекне и да води ритам приповетке до њеног логичког краја, ла „и вуче" њен сведени лук дО истинито љулске поруке, до скоро романтичног споја

· људске субјективности са немилим факто“

рима свакодневице, Да је такву своју прозу систематски пречистио од лексике

тајну жене докучи симболичким сликама.

ВЕЉКО КОВАЧЕВИЋ

која је клишетирано сведочанство са иви ца општег, што се на махове може да уо. чи, он би оваквом конпентрацијом сва. како више добио. Уосталом, независно Ол тога што је ова књига сведочанство њего. ве моћи да се огледа у приповеци која му није лостављала мање сложене задатке Од обимнијих проза.

Бранко Пеић

•.

Џесник изван моде

Светозар Пилетић: „ОБАЛЕ“, „Графички завод“, Титоград, 1970.

ЧАК И ЛЕТИМИЧАН потлед на темалски круг "поезије црногорског песника. Све. тозара Милетића, показаће нам да се овај песник већ петнаест година у битноме није променио. Остао је и даље ван моде и ужег, националног укуса, опевајући '/у ства. ри оно што спада у такозвани „вечни" репертоар поезије: родно место, небески азур, месечину, чежњу за женом, лични бол због пролазнсети, неизвесност путева. којима се као песник и као човек запутио. М сваковрсном епском ојкању и фетишилзазацији традиционалне романтике, којом се у последње време навелико баве песници његове генерације, Пилетићева. поезија. заснива се на посве супротним координатама, представљајући неку врсту рехабилитације лирског фрагмента и његовог права на егзистенцију.

Неки други песник, ташт на модерне се. мантичке облике, у којима се често због претераног експериментисања туби СПО таност креације, пазавидео би Пилелићу на спонтаности исказа и на очуваном, „ЧИ. стом" и импресивном осећању. Заиста, овде, у овој књизи, од почетка до краја, ни на јелмном месту песник не „употребљава" осећање које већ није дуго и дуго ношено, проживљено, одболовано им „припремљено за поезију". Штета је, међутим, што Пилетић нема комплекснију културу песничког мишљења која би му омогућила да. навуче максимум (од тог свог „чистог“ и „правог“ осећања, Овако се стиче 'утисак да је то поезија коју пред читаоцем репрезентује фратментарност и да је песников ум био лењ управо у тренупима када је фрагменте требало распламсати и довести до трансценденције, Ово се односи пи на песму , Како ћу ја" сачињену од ва. поттмно контрадикторна дела. У првом Ји детић ламентира над својим прохујалим годинама, служећи се орипиналним метафорама и доносећи алеторичан закључак себи за утеху. Остатак песме посве је излишан, одмдара. од целине п комтромитује је. дан оуптихни, метафоричии ламент којам се песник у првом делу послужио да би нам саопштио тему која, истина, није нова. и која је вечна", али о којој је оригинално пе вао, Но, не само у овој, него мн у осталим песмама, Пилетић оставља фрагмент „неиспрпљеним" и отвореним. Нама се ипак чини да поезија животних фрагмената, или фрагмената живота, којом се овај песник већ дуже времена бави, мора бити заокружена и целовита, јер се, иначе, дешава, што је и стварност ове књиге, да фрагмент пати од фрагментарности, а то је парадокс своје врсте и то треба песнику да буде џпозорење за даљи рад.

Извесна изолованост од савремених књижевних _ покрета по пдејно.естетских амбиција, довела је Пилетића у изолованост и од јемног ширег и комплекснијег тематокот „инвентарисања" стварности која се налази у чежњи и компетенцији поезије, То се десило и, такође црногорском, песнику Александру _Ивановићу, који је, као п Пилетић, био песник лирског фрагмента, Али, Ивановић је своју поезију спасао од "маниризма те врсте продубљујући до крајњих консеквенци своју рефлекситу и дајући свом лирском фратменту изглед (елегичне) целине. Пилетић, напротив, у дух своје поезије уноси елементе некаквог чудног и недефинисаног рационализма, који дозвољава да се у једној истој песми од двадесетак редака појави и песник који престрашен пролазношћу шлаче горко м безумно и над-песник, хладан и смирен, помирен са животом и његовом ефемерношћу, који оном првом даје лекције и учи та мудрости живљења, (У песми „Катарке од од кедровине" над-песник, нека врста. Хесеовог Нарписа, појављује се на крају да

поучи: „Ослони се, чврсто се ослони, /а страх А бродолома/ остави опама /чије су катарке/ крхке и А амливе, Јнаше _ оу катарке 95 кедровине!"). Ова врста муд. претворила се у манир који поезији Обала" одузима драж спонтане егзистен. цијалне манифестације. __Ако је Пелетић сматрао да треба да се бави дефинисањем леивотног покуства, онда је требало и дру. тачије да се представи, али би то већ било негација шелокупног његовог песништва, Нема сумње, међутам, да су „Обаце" с а књига, али не само у оквири. ма црногорске књижевне ситуације, него и специфична по садржају, по ирској мо. тивисаности која одудара од мотивмсано. сти што ове више бива израз моде, а све мање израз проживљеног, осећања.

Јездимир Раденовић

На спасоноенд! — вртешци хумора

Енвер Мехмедбашић: „ВРТЕШКА“, „Свјетлост“, Сарајево, 1971.

ТНЕСТОАПРИЛСКА НАГРАДА града Са. рајева, која је припала младом писцу Енверу Мехмедбашићу за књигу хуморески „Вртешка" само је један од података о апсурдности времена у коме живимо. У место да своје сатиричаре држи у затворима, држава почиње да их награђује! Није због тога нимало чудно што данас имамо гомилу дворских сатиричара, што наравно, није случај са Енвером Мехмедбашићем, али је веома чест случај са мнотим сатиричарима, који постају у толикој мери размажени, да оштрицу свога духа тупе искључиво за столовима политичких моћника, који их употребљавају обично као десерт.

Енвер Мехмедбашић припада оној фамилији писаца, која има тај незахвални посао да се попут тркача на дуте пруге, без икаквог изгледа на победу, троши на дневним страницама издања. Марк Твен, О'Хемри, Ринг Ларднер, Џемс Требер у Америци, Зошченко, Илф и Петров у Русмји и многи други писци присиљени да пишу из недеље у недељу, по новинама, покушавали су да из гомила исписане хартије извуку мале драгоцености, готово не верујући својим изузетним способностима, окружени презрењем кабинетских писаца и узвишених духова. На крају живота, иза њих су остале књиге, које нас запањују. Требало је издржати ту мртву

те и амто—цензуре. Сачувати довољно вед рине и довољно скромности да се ства рима које излазе из писаће машине не прида исувише велики значај. Све то и још много тога.

Ову сурову новинарску школу, која уништава многе осетљиве духове, Мехмедбашић је почео да изучава такорећи још од малих ногу. Савладавши макијавелизам журналистичког позива, он јен поред уредника, цензура, политичких тренутака и осталог, успео да протури претршти бриљантних хуморески које сведоче о једном запањујуће ведром духу.

Овај млади Херцеговац, носи у свом хумору типичну медитеранску ноту. Херцеговачко лукавство, које жаоку уме да сакрије веселом формом, шеретлук тако својствен сточанима, који данима дремају на сунцу испред једине кафеџинице на тргу, не пропуштајући да изоговарају све што им уђе у видно поље — од паса до луксузних путника у колима, власти, пореза и времена, и да касније, прилегну после ручка не узнемиривши нимало своју аичност — све је то урођена својина Мехмедбашића, нешто што се не може стећи, већ са чим се рађа.

шта друго сем прављења вицева на. свој рачун. Бескрајно много времена, сунчана опуштеност ми ничег сувишног што би заокупило пажњу, сем ближњих — то је одличан предуслов за хумор. хуморескама штампаним у облику „Вртешке", читалац у мањој мери проналази жуч м јед, а у већој — блату осмехнутост, Стари је задатак „Вртешке" да ствара слатку вртоглавицу. У тренутку када бивате спуштени на земљу, вама се пламета још увек окреће, али убрзо бивате отрежњени. Траг тог духовитог лудила, међутим, остаје још дуго времена у вама. У овим озбиљним и преозбиљним временима, насмешен човек је права рет“ кост. Епоха, која се такмичи у измишља њу генија, што од првог тренутка за пи" саћом машином, чине све што им је У моћи да пречицом стигну до Музеја лепих вештина, као да заборавља па чињепицу, да сем забринутих, постоје им они, који умеју да пресну у смех и њиме срује многобројне куле направљене у вазАМХУ ОД наслатаних „пакета мера" ми реферата. Не тврдим да их једна „Вртешка“ може срушнти преко ноћи; али она их може тако завртети да још дуго после тота тетурају, сећајући се узвика оног Велрог детета из Андерсена, које је кра“ У У Љице треснуло сентенпу „Па краљ Ј2 20!" — једну од најдивнијих мисли натле „зивилизације засноване на опсенама. и 5 е А случају, читаоци који се попње ехмедбашићеву „Вртешку" проРи пз У овом луна-парку духовитости и < сене време које би иначе потрошили на (тање првих страница забринутих новина, лао, више него икада. има толико та за церекање, зар нез

Момо Капор

трку. Избећи опасностима новинске дро- |

Мосталом, Херцеговини и не остаје ми- |