Књижевне новине

ТРИБИНА

з разговора 0 уставним амандманима

ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ ИНТЕРЕСОВАЊА ЗА РАЗГОВОРЕ О УСТАВНИМ АМАНДМАНИМА, КОЈИ СУ ПОД

НАСАОВОМ „КУЛТУРА М НОВА УСТАВНОСТ"

АПРИЛА ВОЂЕНИ МА ТРИБИНИ „ФРАНЦУСКА

7". У УАРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ, ДИС КУСИЈА ЈЕ НАСТАВЉЕНА 28. АПРИЛА УЗ УЧЕШЋЕ НИЗА КЊИЖЕВНИКА, КУЛТУРНИХ и ЈАВНИХ РАДНИКА. „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ" ПРЕМА МАГВАЕТОФОНСКОМ СНИМКУ ОБЈАВЉУЈУ ОДЛОМКЕ ИЗ ИЗЛАГАЊА ДРА БРАНКА ХОРВАТА, НАУЧНОГ

САВЕТНИКА ИНСТИТУТА ЕКОНОМСКИХ НАУКА, И

АРА МИХАИЛА МАРКОВИЋА, ПРОФЕСОРА ФИ-

ХОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА, (НАСЛОВЕ ЈЕ ДАЛА РЕДАКЦИЈА).

УЗРОЦИ РАЗБУКТАВАЊА НАЦИОНАЛИЗМА

ЈА БИХ ОВДЕ покушао са неколико речи да окицирам како видим развој, односно разбуктавање национализма код нас, Ако се мало удубимо у анализу јразбуктавања националних страсти последњих тОдина, онда ћемо доћи до закључка да није чудно што су се ти национални антагонизми појавили, него је чудно што су се они испољавали много жешће него раније. Толико је претпоставки за развој нациомализма било упрађено у наше друштво ч корекције за те мотуће деформације оу сасвим изостале. Ја сам покушао да дам једну анализу, која ће изићи у идућем броју „Гледишта" и због тога је овде не оих понављао, али бих хтео да сокренем пажњу на два момента, од којих је један економски, а друпи политички.

Пре више од десет година већ је сасвим јасно било премвиђено шта може овој земљи да се деси због неадекватне економ. оке помнтике. Ја имам у виду један мнтерни меморандум на коме сам и сам радио ти тде су ставови били отприлике овако формулисан (било је то негде 1960. године); ми џулазимо у једну децентрализовану привреду која је много комплашкованија од административне привреде. Ми смо, осим тога, знатно повећали произвој. не снате наше земље. Да вам дам само једну _ плустрашију: надионалмни доходак Јутославаје данас је иста као национални доходак Франшуске 1939. године, А Француска је била, као што сви знамо, једна Од водећих земаља у свету — у сваком ПО гледу. Та два момента знатно већег јразвоја производних о соната чине структуру правреде много комплнковавијом, а до чега је дошло у раздобљу једне тенерације. Француска је тај свој развој постигла. џ току једног столећа. Дакле, та два момента чинила су апсорбовање те комплексности привреде много тежом. На све то се суперпонирао један систем, и привредни: по Арушттвени, који у стварт нилиде није 10стојао,. Самоуправљање како та ми данас '"развијамо зашста не постоји штипде 'у све"ту. То је био један додатни притисак на

организационе могућности земље, тако, да је било очитледно већ 1960. године да ми морамо прићи једном убрзаном не само образовању кадрова у савезној администрашији, у банкама, у коморама, шта, да буду припремљени на оно што их чека. Кадрове које смо ми у то време имали, које још данас имамо, штколоваћи смо у административном периоду, у једној врло простој привреди, где су људи добијали омређени менталитет кога не моту Орзо да се реше. Очигледно је било да ми са том оргавизапионом структуром и са тим кад. ровима мећемо бити у стању да савладамо комплексност привреде у коју омо улазили, То је био један моменат. |

Други је моменат опо иморовиазаторски,

партизански начин вођења економске помитике који је могао функционисати У време док је ова земља имала неколико фабрика ин док је очитледно било шта где треба направити и шта треба протавомити, лок смо били аутартични итд. али што је постало сасвам немогуће у ситуацији када смо се отвори према. иностранству, каха. смо прокламовали заиста, потпуно овесно п са много добре воље, изградњу јел ног самоуправног друштва, то значи јез ог аутономног друштва, што значи да је требало решити задатак да (радни колектив и сваки појединац буду потпуно аутономна у доношењу својих одлука, а да те одлуке ипак у свом тлобалу не буду кон. трамикторне, олмносно да ипак Суду мека. ко координиране, један задатак који је пре свега две:три деценије изгледао као контраликција и који данас мнотима тако изгледа, али који се са савременим стањем економије може решити, Ми смо се на те задатке морали припремити, На њих · се писмо пратрем ићи. и већ прва. реформа. "која је на тој линији децентрализације изведена, а то је 1961. године, довела је до кризе. Године 1962. имали смо потпуну реортанизапију апарата — низ људт мора. лО је да оде ИТА,, ами се ствари нису мното поправиле, јер смо имали 1965. поново једну реформу У којој ниједна Научио организација _ ове земље _ наје _ била антажована, јемиу реформу која је тражеља по својим амбицијама, оно што је спроведено, врло „озопљно проучавање и припремање, а која је омла припремљена “ око четири месеца од ЗЕН јелног ал. министративнот апарата, У И РУ, јасно и већ 1965. и 1966. је сасвим децихтрано упозорено, чако се није ишло м јавност из очпглелних разлога да реформа како је спроведена и начин како је била спроведена не може успети, Да вам дам само једну «мустрашију. Очитлелно пе могу да улазим у детаље, али ти материјали постоје у разним. документима са саста. нака, економиста. Један од основних зада. така сваке привредне политике у савременој држави је. проолем незапослености, Реформа из 1965. ходине чема ниједну реч о проблему запошљавања. То данас ни тортђјевска влада У Енглеској више не може себи дозволити, начин како осмо ми мшли у реформу, уде је стабилност валуте постављена као први наџионални циљ, а

птање запошљавања је посве заборављепо, Знате како су се ствари касније од: ријале: 1967. тодине смо опет тмали једну крнау која је довела до масовног отпушта-

08 ЧЕКА ПРАВА РЕШЕЉЂА

ља, нарочето рудара, па се то онда објашњавало ода је то нужна цена коју треоа платити да би реформа успела, ИТА. ИТА.

Тако смо ми на том економском плаву ишла (из кризе у кризу, а стопа. раста се смањивала. Како се смањивала стопа раста, тако се, наравно, повећавала стопа незапослености. Та незапосленост је била доста неравномерно дистрибуирана, Не знам да ли вам је познато да данас из Хрват. ске, која је била апострофирана, коју ја познајем можда боље него руте републике, јер је то моја република, једна четвртина свих запослених ради у иностранству, Сада од те једне четвртине 80, или тако неки проценат, ради у Немачкој, што је парадокс о коме, мислим, љумама који су омли у партизанима не треба мното приповеда. ти, Значи, таква економска кретања нужно су морала да доведу до једне масовне појаве фрмстрације. Људи оу постајали (13 дана у дан све 'незадовољнији, Ми сви знамо, чак ми ако нисмо образовани као соцаолози, понхолози, да се фФрџстрације морају на неки начин рационализовати, а оне се најлакше рапионализују У јемној крупној хистерији која се зове национализам. На тај начин нам је тај економски равлог како је време протицало све мање контролисан, а у овом моменту апсолутно неконтролисан. Ја молу да кажем да овај неред који имамо у привреди није крај, да оно најтеже тек долази, да је то нужно створило не само претпоставке за развој напионализма, него је у ствари стимулирало да су она жаришта национализма која ом код нас увек постојала из разлога који су очигледни, одједанпут букнула, (..-)

У анализи развоја националних антагонизама, ја сам Ото М стању да надбројим бар седам разлога који су до тога ДОВЕЛА. Ја сам овде навео два који ми се чине кључним и који један другог подстичу. У тој ситуацији ми Омомо сада морали да

· будемо довољно критични и да се довољно

контролишемо, бар интелектуални _ који имају одређени преглед и историјских кретања и друштвених кретања, па да не наседамо тим осећајима. масовне фрустрације којима смо као појединци подвргиути. («.. . 5

М том смислу заиста је, као што је речено, данас ситуација, врло озбиљна и интелеклуалци ту имају једну сасвим изузетну улогу. Ту улогу, ја мислим, ми ћемо као интелектуалци најбоље испунити не ако сада почнемо доказивати колико су Срби или Хрвати или Македонци засмужни или потлачени или имају неких права, јер онда тачно долазимо на линију ових разних националиста којима тачно то и треба, него ћемо ту џлогу најбоље извршити ако се од њих дистанцирамо и ако започнемо један процес миференцијације, ако се јасно покаже, што је неко рекао, да не мисле сви Хрвати као Марко Веселица има Петар Шегедин, Уосталом, што се тиче Петра Шегедина, ја сам се недавно и јавно оградио од његовог иступа у „Енциклопедији модерви", чији сам ја члап Савета. Надам се да ће они то у паџћем броју по штампати. Мислим да је то пут интелектуалца у овим машим ма. цијама да се опрадимо од националиста, а пе национализма вербално — то сви раде и од тога нема неке велике користи, него од, ковкретних националиста сасвим Аиректно. Бранко Хорват

РЕШЕЊЕ ЈЕ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈ И

КАРАКТЕРИСТИЧНО ЈЕ само за једну скучену свест, да тако кажем, за један примитивни менталитет, да увек само види један проблем а да пе види целину. Јер, врло често, само у светлости целине, одно.· сно других кључних проблема, и онај централни или пајактуелнији проблем добија свој пуни смисао. Према томе, мада ћу товорити и о проблему националних односа, желео бих да скренем вашу пажњу на то да је наше друштво суочено са бар још два изванредно значајна, врло кључна про. блема.

Пре свега, то је проблем обезбеђења нор малног развоја паше земље као савременог друштва. То је проблем решавања неких основних економских питања, питања материјалног развоја, питања стабилности, Чињеница је да се код нас данас запажа једна невероватна немоћ најодтоворнијих институција овог друштва да управо оваква питања решавају. Ми се налазимо у економској стагнацији, ми се налазимо у процесу инфлације, огромне незапослености и то врло погоршава положај радника и повећава социјалне разлике.

Даље, шта се дешава кад је једна земља, једно друштво немоћно да решава проблеме свог развоја2 Ми смо имали прилике да то искусимо већ више пута у новијој историји. На основу такве једне немоћи настао је националсоцијализам у Немачкој, фашизам у Италији, фашизам у Јапапу, итд. Бојим се, ако би се ова садашња мемоћ дуго продужила, да ће то дати веома јаког подстрека оним најконзервативнијим, најреакционарнијим снагама овог друштва, или, да тако кажемо, то би створило идеалан терен за странку реда. Чини ми се да неке елементе једне, да тако кажем, наџионалсоцијалистичке идеологије већ налазимо у неким иступањима, која се, на жалост, и штампају и у дневној штампи по у неким књигама, Ви налазите, реци“ мо, повезане ове ствари: једна квази-социјална, квази-лева фраза која само оперише појмовима „класно“, „социјализам“, „самоуправљање“, итд, удружена с једним огор ченим, агресивним, екстремним шовинизмом који шири мржњу према другим надијама. Дакле, ту није у питању оправдана борба против националног угњетавања, оправдана борба за слободан развој једне нације и њене културе, за обезбеђивање основних права и слободе једне нације. Не, то је у ствари онај слепи, ратоборни национализам типичан за наџионалсоцијализам, који се састоји у ширењу мржње против друте нације, звала се та нација Јевреји, Срби план можда пека друга нација.

Даље, морам да кажем да ова немоћ и ови економски неуспеси теже да компромитују све оно што је ново, што је оригинално, што је прогресивно, што је социјалистичко у нашем данашњем развоју. Морамо да узмемо у обзир то да је углед нгше земље веома пао у иностранству. Ако се ово све продужи овако, бојим се да ће идеја социјализма џ идеја самоуправљања бити дефинитивно компромитована. Ја сам недавно био у Скандинавији, где је, рецимо, југословенски самоуправни сопцијализам уживао велики углед код левице. МеЂутим, данас више нико не говори о Јутославији, Данас говоре о Кини и они све оно најбоље што су пројектовали у нас, сада, на моје запрепашћење, виде у Кини: да је Кина успела да се ослободи бирократизма, да децентрализује своју привреду, да она гради један нови социјализам са људским лицем, итд. Али, не бих вас тиме замарао.

Да додам само ово: уколико ми не бисмо успели да решимо питање нашег даљег развоја, материјалног и културног, није могуће остварити ниједну од оних великих идеја социјалистичког хуманизма, као што су идеја укидања отуђења рада, идеја слободе, солидарности, социјализма итд, па п самог самоуправљања, које смо ми заправо тек почели да градимо код нас.

На жалост, у уставним амандманима ја не налазим ништа, или готово ништа, што би се тицало ових проблема или што би водило њиховом решавању, нако је то основни, примарни комплекс проблема којим би се морале бавити водеће политичке н интелектуалне снаге једног друштва, Ми У том погледу стварно тонемо у све дубљу кризу и мене интересује само једно; да ли је ту у питању само једна невероватна ирационалност, једна невероватна самодеструктивна оријентација низа врло ОАГОворних људи. То би још било мање 310, ја се бојим да је, можда, у питању нешто торе, а то је да некоме јесте у интересу дз се проблеми не реше, можда некоме јесте у интересу да инфлација даље хвата маха, да цене робе скачу, вредност новца пада, итд. Ја се бојим да се у комплексу целе ове кампање против тзв. центара финансијске моћи не помишља и на то да се овим садашњим блокирањем свих могућих мера и свих могућих решења задржи садашња ситуанија још неко време и да се, можда, потоде ти центри, мада је очигледно да фактички неће бити погођени они, мето ће бити погођени обични људи, ралници, сељаци, омладина у свим републикама, :

Аруто кључно питање или комплекс пттања нашег друштва јесте питање даље демократизације друштва. Наше друштво

"може да се развија као социјалистичко једино ако врши једну прогресивну дес“

татизацију која не застајс, која омогућава непрестано даље, постепено замењивање ортана државе органима интегрисаног самоуправљања, ако се постепено све више мењају и демократизују водеће политичке институције овог друштва, ако се повећавају личне слободе, ако се стварају матсријални и културни услови за све оне класичне слободе које је грађанско друштво прокламовало, али није било у стању да их у пракси реализује, затим ако се даље, ко. рак по корак, све више демократизују сви избори, ако се укидају сви монополи на кадровско одлучивање, ако ни сам Савез комуниста у све већој мери стварно постаје оно што је већ два пута прокламовано а ниједном није спроведено, а то је да ће он бити пре света једна организација. која развија социјалистичку свест и која се бави васпитавањем људи а не орган власти, и то највиши оргап власти.

Све би то у ствари морало да води једној врло темељној кадровској обнови У врховима нашег друштва, морали би се смело довести многи нови и способни млади људи на одговорне положаје, не правећи од њих политичке професионалце, не обасипајући их привилегијама, стварајући један нови етос ангажовања за своју зе. мљу из осећања дужности, прихватањем привремено неких функција, јер је то ствар части а не ствар каријере. Дакле, тако ја видим овај цео комплекс даље до мократизације земље. (...)

Најзад — о међунационалним односи“ ма. Они су сигурно јако предимензионирани, Нема сумње да су проблематику међу“ националних односа предимензионирале неке бирократске структуре, а затим и неки кругови интелектуалаца. Није било никакве неминовности, није било никакве друштвене потребе да проблематика, међу» националних односа толико избије у први ред да собом потисне у позадину све дру“ ге, економске, социјалне, политичке проблеме. Ја не искључујем, такође, могућност да је овај проблем управо зато пренаглашен да би се скренула пажња са огромних тешкоћа у економској и социјал“ ној сфери. Међутим, сада је прекасно за овакве констатације и оваква накнадна објашњења.

Данас ми већ имамо посла са врло снажним наџионалистичким покретима свуда, данас су међунационални односи већ толико заоштрени да више нико нема права да. затвара очи пред овим проблемима. Југо. саовенство је данас могуће на конкретан начин — у вези са практичним ангажовањем за нормалан даљи развој свог народа и обезбећењем једнаких права за све. Ако постоји национално угњетавање, ако су у рожена основна грађанска права. и слободе појединаца само зато што припадају одређеној нацији, онда је ствар морала, поштења и елементарне праведности, да не кажем социјалистичке свести, енергична антажовање да се ти постојећи облици национадног угњетавања укину а основна права и слободе појединих нација и националних мањина обезбеде. Међутим, мора се поћи од чињеничног стања и мора се врло рационално о томе разговарати. Не сме се полазити од фама које врло често шире манијакални типови. Да су све нације у послератном развоју имале разлога да буду незадовољне појединим решењима и са» дашњим стањима — мема сумње. Али из свих основних скономских показатеља се јасно види да су пропорције у степену развијености између појединих република остале углавном исте као пре четврт века. Како је могуће да једна нација буде четврт века угњетавана и експлоатисана од друге нације а да она м после тог времена задржи исту предност у степену развијености и животног стандарда2

Исто тако, има нечег дубоко неприншипиједног кад се неки социјални проблеми покрећу на тако једностран начин да то, у крајњој линији, води развијању мржње према другој нацији, Рецимо, питање ба нака и реекспортера. Ако се може показати да су то експлоататорске институције, онда бисмо се морали сви антажовати, и Србн као и друти, да се то спречи, Али, зашто се издваја само то питање, зашто се издваја само тај облик експлоатације кад постоје и Други2 Да ли је. то експлоатација ако једно предузеће или читаве гране купују сировине по депресираним ценама, а затим их продају по тржишним ценама, при том уз солидну царинску заштиту Да ли је то експлоатација ако се развија индустрија на рачун пољопривреде, пи уопште ако се Једна грана развија на рачун друге2 Дакле, треба да смо против сваког облика експлоатације, а не само против неких или само против једног облика. Нећемо фаворизовати оне облике експлоатације који одговарају једној републици, а запенушано нападати оне облике експлоатације који доносе неке посебне користи извесним економским групама концентрисаним у друтој републици. (...) )

Излаз из садашње ситуације треба тражити на максимално рационалан начин, Морам овде да подсетим на једну мисао Светозара Марковића да се једна социјаамстичка револуција не може извести без ангажовања целокупне умне: снаге једног друштва. Најгора решења су она која се ослањају на силу. Због тога, треба тежити да, се о свему разговара рационално и да се обузда тај крајње агресивни, екстремни, ирационални шовинизам који значи сејање мржње и који у ствари неминовно води насилним решењима. Затим, додао бих томе, и то чак сматрам најважнијим — пеопходна је даља социјалистичка демократизација, што значи даља борба против сваког етатизма. Као 1948. године, тако и данас једино оне снаге у овом нашем дру, штву ће успети да се одрже и да изведу земљу из кризе које нађу начин да се ос лоне на најшире слојеве радника, народа, омладине.

Михаило Марковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5