Књижевне новине
СЛАВУЈ ЗАЋУТИ ПРЕД ЗОРУ
(Наставак са 7, стране)
цем, у кофу која се изврне кад се повуче канап, Мали одузети дечак се смеје, смеје... а, а, а! Кукица ми пробија кажипрст. Боли ме. Како се плашим лекара који ће морати да ми је извуче! Одлазим у вапош колима која се труцкају путем преко преоране земље, плашим се, кукица, чипка, клубе, висе о мој кажипрст, плашим се доктор ће извлачити, он ће извући кукицу, али с кукицом извући ће и оживце, и кост и месо, болеће ме, плашим се.
Дан кајсија, оно његово нешто извештачено се брише! Растерећена дневних улепшавања, земља је изгрумуљичана као под · теретом казне црне као мастило, ноћ одбацује _ видик У бескрај, = за"мењује та тачкама испрекиданости, подозрења. Нема више ничег, ничег сем
„мириса цвета—дувана, белог, кадифастог,
отвореног према ноћи која ме чини слепом. У нутрини тог црнила, све се нешто миче, све нешто вреба, црни монах ме је најзад зграбио, гушим се под његовом мантијом, под наборима црног. кишобрана који виси око слепог миша који ми се уплео у косу. Кукица у прсту, мале канце слепог миша у мојој коси, Непомична, слена, тушим се под црним домином, црним ужасима ноћи. У простору испражњеном од дневне гунгуле, све тмиже од тамади која је изашла да обави свој посао.
| Ако би се дан испразнио као ноћ Ако би се свато његово шаренило средило по ладицама хућа—комода, непомичних кола, исмих телефона... Идем сред дана улицама неког. празног. града, плаши ме та празнина У пуној светлости дана, дозивам рак, пи он се обрушава на мене, прави благослов, чујем сигурно дисање људи порећаних хоризонтално. Сањам о усамљеној бесаници у једном свету прошараног месечином, кукурикање петла доћи ће да разгони ноћне ужасе... Један крик ме прострели као кукица ирске чипке, ја сам као жива прободена ражњем. Један
крик дуг, танак, добро изоштрен, он се,
размотава у простору, добро запет, затегнут, несаломив и, испод њега, ништа дру270 сем понижени и увређени, негде затрпани земљом. И ја сам међу њима, не могу ништа ни за кога да учиним. Једна звезда у левом углу прозора торе, хлад но жмирка док писак локомотиве враћа ме унутра и ја излазим па другу страну. Локомотива брекће, перон љуља сенке и војнике, који седе у отвореним вратима фуртона, с нотама које им се клате у празнини, певају пред овим захукталим, забринутим и очајним пероном. Нико не гледа никог. Воз, дрмусајући се креће, обележава ударцем сваки шлипер. Ја сам у возу, стојим у ходнику, поглед ми 00пире до висине леђа која ме гуше. Посга“ та; једна жена се пење, у униформи је, ааочшње. да прегледа пртљаг, а ја бих да нешто кажем пи да замерим, али овде нема гранииа, нема граница, пема гранима. Све док све ч сви, колико нас има, не пропаднемо У неку јаму без дна...
Тишина. Она је за ухо оно што је ир#“б за око: део ншитавила. У њему сам. Све док топла светлуцања, силовита и кратка, не измаме пејзаж, стазе, траву, тусто дрвеће. Невидљиви славуј почиње да тева, божански. Како та чујем! Ах, како за чујем! Боље него Каласку у блеску рефлектора и достојанственој хипнози Опере. Славуј бег машсрофона, без рамне, поклон ноћи... ·
Ах, нек дође ми што пре старост) И да за мене више не пева славуј
пева уп славуј људским гласом једну стату романсу која се, мислила сам, нисам више себала...
Одломак из романа == превела Лела Матић
СРПСКА ЛИТЕРАТУРА И „НОВА ТЕКСТУАЛНОСТ“
(Наставак са 3. странс)
лектици и имун на сва књишка поређења, ,
Наша модерна литература почиње, у ужем смислу, са Бором Станковићем. То значи да ми имамо етапу од Боре ло Црњанског и Андрића, која се не може поредити са етапама из других књижевности. Захваљујући том чудноватом контитунтету, који се не прекидно васпостављао на основу активности изузетних духова, ми п можемо говорити, и говоримо, о тој литератури као о јединственом процесу са извесним битним мили мање битним одликама.
Сличту појаву опажамо и у њеним најсвежијим токовима, Мајстори значајних литерарних остварења, конципираних експанзивно и испрано, са'значајном епском и лирском снатом, од Добрице Босића и Миодрата Булатовића па до Пекића, Видосава Стевановића и низа најновијих настављача ове истраживачке и аналитичке линије српске литературе. сведоче о том отварању чије. смо извесне аспекте размотрили, Чини се да се та литература у све већој мери окреће централним питањима времена и савременик духовних процеса. То би био још један знак да је почетак нове текстодлноста, уједно, и почетак новог литерариот раздобља. Извесна уједначавања у вредности и нивовма остварења, која се код нама блиских дела опажају, товоре о томе да радна концепција лите-
ратуре постепено задобија превагу нам класичном представом, унутар које је
уметник схваћен као демијург у коме се све стиче. Тако отпадају бројне мистифи. кације и бива отворен пут ка новом сазна. њу литерарне суштине, Сфера илеја и. њихових значења постаје све битнија, Слоболна у себи самој, револуционарна по иманенцији м моћима обухватања — то би била, у нашој визији, концепција зачста ене литературе која има значење и утицај у своме времену, али која ће их имати и у временима која ће тек доћи,
Срба. Игњатовић
ФИДИЈИНА | ТРИ ЗНАМЕЊА
АНТИЧКА КУЛАТУРА је племенит легат који је стари свет, пре свега грчки као најобдаренији и у свом хуманизму ДОСледно свеопшти, оставио човеку и човечан ству. Вредност тога наслеђа, у коме се исказала и потврдила до тада непозната и још увек у много чему непревазиђена духовна, умна и етичка снага једног старог балканског народа, није потребно посебно доказивати: грчка књижевност и ликовна уметност, наука и философија јасни су и већ довољно потврђени белези места које је античка грчка култура заузела на лествици највиших вредности које је човек створио у току своје историје.
Нема ни једне области живота, ниједне врсте људског стваралаштва у којима се, у границама једног времена, а'често и преко тих граница и међа, није огледала и потврдила снажна и данас нам готово несхватљива и бескрајна обдареност грчког духа. Оно што нису били дорасли да покажу пи докажу као стварност, приступачну знању њиховог доба, стари Грци су преводили у разигране и распеване, временом и простором неспутане. визије, испредене сребрним нитима богате уобразиље, испричане богатом фабулом и ситур пом логиком митологије. Нема ни безданих дубина до којих није понирао, ни нелохватних висина до којих није узлетго творачки, сјајем мисли озарени п изузетном маштом обдарени грчки дух,
У томе ми таквом духовном и културном поднебљу рођен је, пре непуних двадесет и пет столећа, атински вајар Фидија, весник новог схватања уметности и њеног места у животу. У слободним облпцима класичне скулптуре, мирне и достојанствене, одређене у свом значењу и У бедљиве у свом изразу, Фидија је први међу вајарима поставио стварне основе идејно и идеолошки опредељене уметности, Фидија је по први скулптор класичне епохе који је реалистичким стилом приказивао смртне људе са одликама бесмртних богова, а бесмртним боговима дао лик и изглед људи, не умањујући им тиме ни космички значај, ни божанско достојанство. Захваљујући управо томе 01крићу божанског у човеку и људског у боговима — Фидија је у свом делу оватлотио уметничку лепоту не само свога времена, него и свих оних столећа која нас деле од тог доба. То је било доба ду“ ховне, мисаоне и политичке револуције, у коме је Сократ отворио нове путеве људ ској мисли у трагању за истином, у коме је Перикле прогласио демократију за је ашнп облик праведног и слободног друштва. Свој однос према највишим вредностима свога ин свију других времена — према естетској, мисаоној и етичкој лепоти људског бића и његовог живота — Фидија је изразио кроз три вајарска симбола. То су фигуре трију Атена, трију жена у чи јим је ликовима стари атински вајар, ученик Сократов и саборац Периклов, оваплотио највише људске врлине; свест и са вест, мудрост, храброст пи човечност.
Звучи, можда, исувише романтично оваква дефиниција Фидијиних мисаоних и етичких идеала. Па ипак, такво тумачење ових великих и монументалних _Фидијиних _скулиторских знамења најближе је истини, Овај велики уметник и још већи човек имао је много разлога да највишје људске вредности пројицира кроз лик исене, богиње Атене, а не Зевса, врховног бога грчког Пантеона. Зевс није ни могао. бити симбол највиших врлина, пако је седеб на владарском трону. Као п многи други врховни богови, Зевс је оно огрезао у греху по пороку: самовољан и грамзив насилник, сујетан и лукав, лажан и неверан, без огледа и достојанства, завод ник и прељубник, он се, као самозвани пророк, силом и преваром, пошто је убио сопственог родитеља, паметнуо олимпском Пантеону. Као такав Зевс није могао бпти заштитник ниједног града, као што је то била Атена Партенос, нити је и један грчки полис назвап његовим именом,
Насупрот томе, три Фидијине Атене Партенос, ,Промахос и Лемнија — биле су персонифицирани изрази општих и
трајних љуских вредности и врлина, не
зависних од времена и теографских коорлината, Да би се схватило стварно, а пе
,
ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
ФИДИТИНА МИЋА ПОПОВИ: АТЕНА УКРАСНА ЛЕМНИЈА СЛИКА.
само митолошко значење трију Фидијиних Атена, потребно је знати и једну просту историјску чињеницу: у својој уметности Фидија, мако на изглед идеалиста, био је исто толико реално и практично државотворан, идејно и идеолошки опредељен, колико је то био и његов пријатељ Перикле, државник и велики неимар атинске демократије.
Перикле је непосредно стварао и раз вијао институцију демократије, у КОЈОЈ власт никада, ни под којим условом мо пи под каквим изговором није могла ни сме ла постати м бити и нечије власништво. Народ је био извор и једини господар власти, а њени извршиоци су, у ствари, били чувари тога начела. У том смислу и у духу таквих начела одвијала се и Фидијина сарадња. са Периклом. Док је Перикле своје политичко опредељење изражавао речима и говорима, за које један антички философ каже да су имали небески призвук, Фидија је свој идејни, морални и идеолошки стањ исписао вајарским дАСТОМ У АпКОВНИМ метафорама, у белом пентеличком и пароском мермеру.
У фигурама својих Атена, Фидија је први међу свим уметницима света кроз ликовне и естетске симболе мсказао м де финисао идејни и морални значај демократије: Атена Партенос је оличење држав ничке мудрости, одговорности им далсковидости; Атена. Промахос. је симбол АРжавничке свести и савести, а Атена. Лемнија — оваплоћење мисаоних и етичких начела, везаних за постулате права и правде.
Посматране са естетске и ликовне стра не, Фидијине Атене су класични симболи идеализованих врлина, телесне п духовне лепоте жене п њеног сложеног бића. Преведене на језик стварности ин везане за живот, за идејне и идеолошке вредности једног изузетног феномена као што је то била атинска демократија, Фидијине Атене су одраз свести пе само њиховог аутора, него, још: више, једног времена, које, у том погледу, по много чему још увек није превазиђено.
У фигурама својих Лтена, Фидија је, на начин који је доступан само људима изузетне обдарености, лепоту људског бића, с правом оличену у жени, спојио с лепотом највиших вредности људског духа. М томе је смисао, значење и прави значај Фидије и његовог уметничког дела.
Можда није наодмет да се и у ово наше време, богато знањем а сиромашно
"вером у хуманистичке инспирације људ~
ске ангажованости, подсетимо и на ова античка знамења, на њихово значење п њихову везу са животом. Добро је друтовати са'антиком, јер је, у ствари она, а не наше доба, права младост човечапства. У суштини и дубини свога бића, антика је смирена п вечито свежа, без тешке море која нашем мудром и ученом, али и остарелом човечанству, збуњеном и немирном, урезује све више и све дубље нове брите и страховања на већ прилично увелом лицу.
Бранко Гавела
(ашка као савест времена
Мића Поповић: Сликарство призора; Салоп музеја савремене уметности, Београд
У ПРЕАГОВСРУ каталота своје садашње изложбе Мића Поповић је на известан начин одредио оквире својах ланашњих пдејно-естетских постулата (1 резултата), признајући — што уосталом потврђују и саме слике — да је овај циклус настао у знаку прахватања утицаја масовних медија (филма, телевизије п фототрафије) и да му нису стране неке савремене социолошко-политичке дилеме на којама је он у ствари и саздао свет својих садржајних тенденција, Слика је тако постала део активне свести друштва, она се — лтшена
своје нарписоидне затворености у оквире чистих естетских постулата — отворима времену као њетово лице и наличје, исти. на шп заблуда, па чак м више од тога: стек. ла је амбиције да постане део њетове са. вести, Та његова слика, уверљива м бун. товна, пустоловна и сигурна, дорађена и отворена, провоцира, цео један комплекс емотивних и разимских додира са оветом оне неухвапљиве временске неодређености (пи неолредивости), разапете између шута и беспућа, у нама и око нас, шокантно сталожена и мирно пркосна.
Као ла сам чин оликања или прађења. слике није више довољан олици, Она. се отима од саме себе да би постала звезда нашег немирног неба, хламна ин блистава, далека и блиска м исти мах, Тако се тој омици "отварају врата смисла на имртугој страни постојања: биће слике тежи јединству са бићем неке универзалне тратике у чину трајања, па. је трапачно истинска копстанта у законима рађања. дела из материје и духовног материјала (који 'обликује дело. Слика. је привидно _ затворена ограниченим простором, она. физички егзистира као специфично модификована материја док је у суштини сведена на део безмерне грастегљивости времена у проти. цању. Аџалмазам форме, виђене и. фикснране објективним методом скоро фактотрафске тачности и њена вишеослојна структурираност — теже да слику избаце из "равпотеже, „да. је помере“ крајње антиофи.цтјелно; а формално == да: јој визуелни и хуховни центар. напусти равну површину платна, да освоји простор иза себе, испред себе пи око себе. Та свесна везаност за актуемно у времену, можда социолошка и политичка анатомија „судбине" која је намичје дихотомије човека ти његове секундарне олређености, можда није довољно саржвински искристалмисана ком тко је Ис кричава ти духовита, управо омикарски атрактивна, Али, чини нам се да је ту за самот смикара далеко важнији проблем констатуније слике на оној вечитој граници муарости која покушава да отвора та јне времена, као његова. шифра и лозинка, али не м као тола илустрација, Битније је остварати трисутност, превазићи јалови треијутак и потчинити. се опојном пропесу рађања универзалног из конкретног. Тај про. цес који као да се остварује мимо стваралачке свести инипиран је оном насушном потребом да се сликарска. материја и материјал. отргну од своје: аморфности, да се. извуку 'из сенке полиморфне прихват љ„ивости и да се у коначној фиксацији издвоје у феномен дефинитивног облика. | томе и јесте управо мајсторство Миће Поповића, Мада је апликација конретног предмета на слику или употреба такозваних не-слмакарских материјала угрозила њезино чисто естетско језпро, ове данашње слике затворене су и комплетне „целине, сажете та своју властиту бипност, Управо тај њи. хов „двоструки“ живот и уоловљава оно актуелно у домару са временом, чини „ИХ
'саучесником збивања у одразу свести (И
емоције), као део тока свеукупне драматике овог нашег овета, Тематски провокативан (Гвозден је терет који се ти нужди подсмева), формално савремен (слика је чеокуство једног широко обавештеног ч0века који прати шта се дешава у савременој уметности), Мића Поповић је у овом тренутку остварио пиклус који импонује својом сталскосахржајном пеловитошћу с хдорађеношћу, Без тежње за пиктуралним богатством (јаке хармоније онво-белот), слика је ликовно (по оном битном садржају елемента) изазовно активна, кон трастна а ипак хармоначна и луцилна. Идеја затварања простора слашком (Хекса. гонахни простор) танпира извесну помхо. Аошку компоненту везану за подсвесну тежњу затварања личности делом, Тај ума зак у физички простор грађен сликом, као 1 храбро излажење предмета из равни платна (ладица, дрвена штула на слици „Вук ма пример), садржи ону лукаву Те жњу дела да се наметне свим својим струк“ гурама.
__ „Сликарство призора", то се већ сала може рећи, отворило је једну нову страни“
пу, једну нову мошућност нашет савременот сликарства,
Срето Бошњак
КЊИЖЕВЕНОВИЧЕ 5