Књижевне новине

САВРЕМЕНИЦИ Павлу

(тефановићу на његов дан

АКО БИХ ПОКУШАО у својим мисаоним преламањима да изнађем име којим бих именовао животни пут Павла. Стефановића, чију седамдесетогодишњицу. данас бележим, онда бих тај пут именовао именом поете-естетичара. Чини ми се да је у свим многоврсним делањима, његова сензибилна духовна дејственост треперила тим финим калемљењем.

По своме сасвим изузетном сензибилитету Павле Стефановић припада оној духовНој грани људи овога. тла који су историјски носили своју приврженост великим триљењима, великим жртвама, великим уз дизањима, великим раздорима, великим продорима, преданом посвећеношћу, када се нечега свето прихвате; да ди религији,

да Ли идеологији, да ли покајништву, да ди

очајништву, да ли узнесењу!

_ У времену тако врелом невременом, у оури олујних тражења која су погубна за праву уметничку суштину, у поетн-естетичару Павлу Стефановићу само је једно стичко основно начело доследности трајно: страствено хрљење у све неиспитаности и све неизрецивости духа уметности, захукталим предвођењем ка оним искрама које можда неће трајати, али које ће варницама запалити трајање плодовима, новим палодовима, неутољивим зрењем.

Ставити се на ту страну, на страну те нити која попут жице упаљивача јури своме распрснућу да би срушила препоне за нова просторе зидања — у тој злоћудној, ЗАОхудој игри стваралачких револуција уметности које прете рушилачким стагна„цијама. — на томе ходу по мукама конопца живота где, с једне стране врију ватре, а с друге воде торе, једино могуће одржање јесте не подлећи сумњи, сумњом превазићи живог себе, своје време да би се остало у времену (да би се сачувало оно најбоље у овом времену) превазићи своје снаге, своје слабости, своје радости.

Овај наш готово једини музички поетаестетичар средине, на томе путу и у томе путу издржао је, одржао се, бездушно љуфан — али никад уљуљкиван — ветрометинама духовним која овде на овом нашем тлу умеју да се у својој галванизованој поаарности истроше до у беспредметност. Носећи у свом бићу три камене непроменљивости, камене исклесаности; етич. ност просвећеног и просветљеног усамљеног хуманисте; трагичност насушну епохе м коби људске; невину разиграност и раснпреденост васколике игре рашчињавања, и сачињавања из рашчињеног, — озбиљно, предано, интуитивно и жарно обухватио је Он за готово четрдесет година свога рада сву делатност духовну естетичарску лепих уметности на начин трагаоца којем је трагалачко његова суштина, његова игра, ње гова опсена, његова замка, његова омча, њетово Распеће, његово Ускрснуће!!!

Такви несебични људи преко су потребни свакој средини и премало их је да би се испуниле празнине којима обилује ово доба, у којем душа човекова осећа тегобу осаме, па се у беспућу баца у наручје опсенарства, у окриље миомирисних дрога, по. жуда разулареног, разоплемењеног нагона до насиља над самим собом ми над ближ

њим својим.

За мене Павле Стефановић отеловљење је те насушне саможртвене потребе, ретке и особите за нашу средину. Као поета-есте тичар понео је он на свом животно бреме“ нитом путу судбину уклетог песника. које га јака реч није убила већ та је уздигла!!!

Из многострана неуморна његова духовна трагања и делања осветлићу присно и загрејано ону страну његових исповеди ко. је су везане за тонску уметност, Три су шегтовања ту присутна, Неговање критике, Неговање есејистике, Неговање естетике, Све оне под пером Павла Стефановића припадају једном трокрилном деблу његова рада, Прожимају се. Претачу се. Уливају се једни у друге и оцртавају његов обје дшњујући лик,

И када је писао критику и када је писао есеје стварао се пред нама један амалгамни опламњени духовни хибрид његова духовна. плођења. Он је свакако наш први човек писац који је у Србији у нашу музичку писану реч увео и узгојио облик праве надахнуте музичке есејистике. Облик који у нашој средини у том свом неопход» ном роду готово да и није негован сем у неколико часних изузетака.

У тој својој есејистичкој постској естетичарској критици он се разноврстио, Осе. ћам потребу да је поделим по усмерености садржаја и казивања. У једној од тих по дела он је стваралачки изналазио оне вред; ности у појединим делима које се могу осветлити, сагледати, исказати само ако у слушању достваралачки стварамо изнова дело у часу извођења: У њој он је био стваралац о створеном,

У другој од тих подела предосетио је у делима појединачним младих оно што ће се тек потврдити у каснијем њиховом стварању. У неку руку он се сећао кроз та дела будућности која ће у свој својој непредвидљивој неизвесности да се оствари, У

њој он је био пророк, .

01 од тих подела заносно је, за» па а ЕРЕ ГО пјецо поздрављао све оно трагалачко, све оно изналазивачко у покретима напред, где појединци и њихов таленат

нису примарно значајни У том тренутку,

ећ усталасаност идеја и значајност

НЕ заступања тих идеја. У њој он је

ОНЕ лазностима живота, по

епро. -

арена пине пролазности без ко стоје и такве

ПАВАЕ СТЕФАНОВИЋ

јих ове прве не би могле. Као да у односу светла и његове сенке којом оно облива биће или предмет, постоји провиђење једне велике Правде и једног непојамног Милосрђа. Као да су у набреклим топлотама уморне влаге условљена неуморна постојања животности бића. Као да смена дана и ноћи обједињује јединство живота: и смрти. Све оно што Јесте пропраћено. је том сеном, сликом одслика. :

И уметност уошште и уметничко дело посебно, праћени су том својом сеном, својом влагом, својом звездом, својом звезданом ноћи. — Својом естетиком. Својом поетиком. Својом критиком дела о Делу.

То су оне млечне превлаке плавог неба стваралаштва које настају из белина узрујаног духа када он отпочиње да се пита шта је то тшто лепо чини лепим2 Шта је то што уметничко чини уметничким Шта је то што вредносно чини вредним» Шта је то што се у нама кроз дело пресађује пламеном2 Шта је то што нас делом узвнисује, узноси, пробуди, просија, просјаји, прожме ... Питања моћна, стамена, непрохазна. Одтовори безбројни, пролазни, прелазни, прилазни. Постоје у човеку наша људска питања која су свеобухватна и чији одговори, ако су прави, свеобухватни свакако не моту бити. То је божанска сразмера према несразмери овог магијског односа. У њему су суштине те тајне сраз-' мере према несразмери отворене, никад закључне и остају као трајна рана коју волимо и кроз коју пролази вечно узајамно кретање, са Светла дела које се каже, на Сену дела које се пита. Постоји вечно узајамно кретање са Светла Дела које се пита. на Сенку Дела којом се одговара токовима струјећим, брујећим, зујећим ка нама, у нас или мимо нас. То је тај неодвојив однос слике дела и одсликео деду,

Ту негде на том раскршћу, на тој усковитланој безмерној пучини стоји естетика, Стоји критика. Стоји естетичар. Стоји критичар. Стоји Џавле Стефановић, Звање и дужност ратничка. Немирујућа. Опасна! Тде смрт блиско вреба са свих понора и зове у своје безмерне стрновите урвине. На оваквом месту бојном, мукотрпном стоји готово читаво једно полустолеће Павле Стефановић. Данас седамдесетогодишњак. Данас слављеник. Данас паћеник, Данас истинит на своме животном дрхату за јед: ну велику Музичку жртву на коју је принео себе мелога беспоштедно, безмерно и велико,

Енрико Јосиф

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

Под удар је пао ни оечки договор

У АНЕВНИМ ЛИСТОВИМА (од 23. априла 1971) прочитали смо изјаву Управног одбора Матице хрватске, пренету из једног од првих бројева њеног новооснованог листа „Хрватски тједник", којом се обавештава јавност да се „Матица хрватска одриче новосадског. договора сматра. јући га беспредметним и неважећим, јер та је повијесна збиља већ оповргла, управо као и бечки договор прије њега".

Поводом одрицања од новосадског до. говора, самог за себе, ми се на ову изјаву Управног одбора Матице не бисмо џи освртади, јер је управо та установа, већ пре неколике године, одбацила све обавезе примљене договором у Новоме Саду. МИ то је њена ствар. Ни овај последњи поступак, колико ни цео њен став према питањима која су била предмет новосадског договора, ми не желимо коментарисати. Па ипак, и овом приликом морамо рећи да се образложење тога поступка које се у изјави даје не може прихватити, јер ствари не стоје онако како су у њему приказане, Али како смо раније и о томе казали своје мишљење, ми та овде нећемо понављати. Свесни смо, маравно, чињенице да је настојањем ових што га се данас коначно одричу пракса у њиховој средини оповргла новосадски договор, иако ту праксу ми не бисмо, као они, назвали „повијесном збиљом". Али, ми ни зато не пишемо ове редове, већ то чинимо због поређења датог на крају изјаве Управног одбора Матице хрватске, којим се констатује да је повијесна збиља оповргла не само новосадски већ и бечки договор. "Сасвим је јасно, наравно, да се овде додаје м бечки договор са одређеним циљем да се омаловаже пи у лошем светлу прикажу сви билокадашњи договори, разтовори и сарадња српских и хрватских представника на питањима заједничког решавања проблема заједничког језика, без обзира на то с коликим се ово ауторитетом и с каквим намерама чинило. У "томе се најдаље отишло у чланку „Хрватски књижевни језик" од једног хрватског књижевника и члана Управног одбора Матице хрватске, објављеном У „Часопису за синтезу наука уметности и друштвене праксе" Епсусјорефа тодегпа (тод. У, бр. 13, 1970., стр. 60 и 62), која излази у Загребу под редакцијом неуобичајене бројности, од преко 30 чланова из културних центара свих наших репуб.. лика. МИ ми се јако чудимо што се нико од њих није оградио од таквог начина пи: сања, у коме се не води рачуна о историјским чињениџнама и на њима заснованим збивањима. Ми на овоме месту то ипак само узгред спомињемо.

А као посебно важно у овој смо прилици хтели истаћи да је потпуно нетачна тврдња да су и бечки договор, било повијесна збиља (било књижевнојезичка пракса, оповргле. Ми ни ово наравно не чинимо ни из какве жеље да се било с ким о том споримо јер спора ту, наравно, не може ни бити, већ из обавезе према онима које деценијама учимо да је бечки договор, нако не одмах, већ некодлике десетине година после његова нас-

. танка, у потпуности реализован и све до

данас остао на снази. А да је ово тачно

Херберто Падиља

ОДУВЕК НА КУБИ

Све те године лутања по свету, О коме је исувише речено, Моје су лажи, моја измишљотина.

Одувек на Куби.

Здрава. истина. У | Било је ноћи У доба Револуције Кад се Острво могло распрскати међу таласима; Али на аеродромима, На. местима где бејах ја Осетио сам блиски 308 по имену И да, док сам се одазивао, Већ бејах на: овој обали Са сунцем и морем Који су се успињали на терасе Певајући своје алилује, А ја се знојим, · ходајући по Куби, У кошуљи, Пијан од ветра и лишћа.

Превели Д. Албахари и Р. Ливада

ХЕРБЕРТО ПАДИЉА (Нећемо Рафа) припада средњој генерацији кубанских песника. Рођен је 1930. тодине у Хавани, Много је путовао, али није много написао, свега две или три књиге, Но, то је' било довољно да постане један од водећих песника свог народа. Био је учесник револуције на Куби и то каткад постаје надахнуће за овог човека, Песме су му превођене на неколико европских језика, али само по часописима и књижевним листовима, а ово су прве преведене песме на наш језик, | Падиља је познат као борац против бирократског и административног социјализма м као такав имао

НА МОЈИМ РУКАМА

Умире једна жена на мојим рукама. Она. прича да је аертва ужасне несреће, Каже; „Ишла сам недељама и ноћима да. бих стигла до твоје куће, Волим сиво камење твоје собе, рођено је за умирање, Име је моје краљица од Сабе; И бринула бих радо за твоје синове" Девојка велика као гуска.

„Девојчица покривена. перјем Меким као зорје. у

Душа јој бестрасна са животом. Ситне дојке невољно топле под блузом.

Усне беље од беоњача њених очију,

Руке скрхане о врат ми обешене,

Девица умире беспомоћно на мојим шакама,

Тешко, тешко, као што деве умиру;

Окривљујући људе,

захтевајући, јадница,

За ову љубав последњег тренутка

Немогуће спасење.

је неприлика са издавањем мнаграђене збирке песама „Изван игре", Пошто је претходно изгубио посао, ом је 17, марта допао и затвора. С обзиром на окол„ ности у којима је ухапшен, римски дист „Еспресо претпоставља да се око Падиље „монтира спектакуларни процес који би требало да подстакне својесврсну културну револуцију, и обузда широки покрет незадовољства м критике који се зачео на универ. знтету због тешких и сталних политичких грешака Хапшење Падиље изазвало је, наравно, протесте ши. ром културног света, У знак подршке овом протесту „Књижевне новине" објављују песникове стихове,

— ни мало није тешко доказати, И то ле једино позивајући се на чињеницу да већ од краја прошлога века ни један лингвист, ни хрватски ни српски, а ни инострани наравно, уколико се бави историјом развитка књижевног језика наших народа, мили је усмено преноси на своје слушаоце, никада ништа друго није рекао, нити је могао рећи, о бечком договору. Поређењем текста тога договора са, овим што знамо да су данашња правила о питањима која су била предмет разговора и споразума осморице (пет Хрвата, два Србина и једног Словенца) познатих југословенских учењака и књижевника у Бечу марта месеца 1850. г. — то се најпоузданије може утврдити. А текст бечког књижевног договора није недоступан. Њега су прво објавиле Гајеве „Народне новине" (бр. 76, 1850. г.). А одатле је прештампан у ПЛ! књ. „Граматичких и. полемичких списа" Вука Стеф. Караџића (на стр. 299—303), до којих није тешко доћи, и зато немамо потребе читаоце упућивати где и другде до тога текста мо ту доћи.

Понесени и они, као п цело углавном њихово покољење, тежњом за уједињењем, или бар за што тешњим зближавањем, својих народа, а свесни да им је књижевни језик заједнички, у оно време још неразвијене науке, учесници бечког договора су на самоме почетку изнели своју заблуду да су Срби и Хрвати један народ. Али то у ствари не улази У текст онога о чему су се они договориди, већ њихов договор сачињавају пет тачака, од којих се: ;

у првој каже: „да не ваља мијешајући нарјечја градити ново, којега у наро.ду нема, него да је боље од пароднијех чарјечја изабрати једно да буде књижевни језик";

у другој: „да је најправије и најбоље примити јужне нарјечје да буде књижевно" — из више разлога, али ако „когод из којега му драто узрока не би хтио писати овијем нарјечјем, ми мислимо да би и за народ најпробитачније било да пише једнијем ол остала два нарјечја, којијем му је воља";

у трећој стоји да су нашли „за добро и за потребно ла би пи књижевници источнога вјерозакона писали х свуда гаје му је по етимологији мјесто";

у четвртој — „да х у самоставнијех имена на крају у род. мн, (тј. у генитиву множине) не треба писати";

и у петој: „да се пред р таје оно само собом чини слог не пише ни а ни е већ само р стоји (ил. прст)".

И то је, укратко изнесен, по суштини цео бечки договор. А све је то после мало дуже борбе, од неколико деценије, у току којих су се хрватски језикословци међусобно спорили да ли да усвоје то што је управо бечким договором препоручено, или да задрже: двојак начин писања некадашњег јата, као те тамо где је њетова вредност двосложна, односно као је где је та вредност једносложна; да ли да остану при изговору и писању ар и ер (барзо, перст) место р вокалног и да ли да генитив множине именица употребљавају (у писму и говору) са — ах на крају. А све је то, уз друго гдешто чиме ће се отклонити разлике из књижевног језика Срба и Хрвата, — пред крај ХТХ стољећа „Правописом" Ивана Броза (04 1892) и великом „Граматиком и стилистиком" Томе Маретића (од 1899) коначно усвојено како је предвиђено бечким договором. И остало је, посебно код Хрвата, све до данас ни у чему непромењено (Ми наравно не рачунамо оно што је у ме рувремену пзмеђу 1941—1945. било унеколико им друкчије).

Приговара се често, истина, да Срби, односно већи број њих, нису прихватили ијекавски изговор, како је бечким дотовором било предвиђено, него су остаам скавци, као што су и дотад били. И то је тачно, дакако. Али задржавање екавског а неприхватање ијекавског изговора није у супротности са одредбама бечког договора, јер је та могућност пре. двиђена и допуштена другим ставом тач. 2. тога документа. Свакако је однедавно највише одступљено од прописа садржаног у његовој тач. 3., по којем се слово х имало писати свугде где му је по етимологији место. Тај једини уступак учињен је тек у заједничком Правопису од 1960; 110 година, дакле, после доношења бечког дотовора, у корист народног изговора скоро свих штокаваца, а не само Срба, тамо тде су се после ишчезавања гласа х на његову месту развили сугласници б или ј (као у Мијат, дуван, суво пи у сл. случајевима), не ниовде наравно одбацивањем бечке одредбе о писању етимолошког х пи овим позицијама, већ само допуштањем да се у њима могу напоредо употребљавати им сугласник х и гласови в или ј. И није ни по чему необично што је стодесетогодишњи развитак језика наметнуо допуштење тог одвећ незнатног одступања Од слова бечког договора. А сасвим је далеко од тога да се на основу њега може изводити закључак да је повијесна збиља оповргла бечки договор, када је све друто још увек онако како су образовани, патриотски настројени и далековиди доносиоци тога акта предвидели сто лвадесет н једну годину пре ових дана. То им чини част и увећава славу њихову.

Михаило Стевановић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9