Књижевне новине

Један

тематски зоорник

Мирослав Егерић:

„АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ САТИРЕ“,

СКЗ, Београд 1970.

НАЈМАЊЕ се могло очекивати да ће Српска књижевна задруга, од свих могућих антологија и избора, први пут у историји наше литературе понудити читаоцима „Антологију савремене српске сатире" јер се пред овим издавачким подухватом испречило неколико крупних и неразрешених питања. Нека од њих су;

1. теоријско објашњење и систематизација сатире као слабо изучаваног књижевног рода,

2. сатира као нераздвојни део друштвено-историјског процеса,

3. књижевна оправданост неких примењених и за књижевно стваралаштво секундарних _ мотива _ савремене српске сатире.

Колико је разрешење ових питања био неопходно види се и по томе што и уз "највеће састављачеве напоре нисмо добили ни у практичним ни у књижевно научним релацијама репрезентативну антологију _ српске сатиричне литературе. Мирослав Егерић је овоме обимноме послу приступио у стилу критичара на кога смо навиклан с почетка шездесетих година, Он се разбацивао лепим фразама у вези с појмовима који тако не могу бити разјашњени, и сувише дуго је расправљао о слободи и некаквом „врелу демократизма у сатири", испољавајући истовремено критичку толеранцију пре-. ма једном броју текстова ове антологије необично малог литерарног значаја. Да ли то значи промену познатих Егерићевих критерија2 Битно не, јер је и сада, као мн раније, његов дух, овде бирајући оне сатиричне текстове који подстичу на извесну „смелост“ и како он воли да каже „борбу“, нашао само неко лично оправдање. Он при оваквом раду не одбацује „своју“ улогу и субјективан избор „по вољењу"“ да би тај субјективни чин назвао изразом демократичности! За оцену и. примену литерарног дела, па макар оно било и сатирично, демократичност није главна тачка за концентрацију књижевне критике. То што се зове демократичност амтературе садржано је у њој самој од првог написаног текста до данас, а оспоравали су је само они од којих литература није никада зависила. Ова анто-

"логија се зато свела на борбу са неким

кога нема, јер за своја одређења идеје ала коме се сатира супротставља У О носу на остале литерарне жанрове можда нешто отвореније, Егерић не налази праве речи, не врши преко те идеје никакав озбиљан литерарни збир, не оријентише се са зла на боље. Најпре, у предговору своје антологије он не изводи ниједан ваљан доказ за властите тврдње, а затим не доказује избором својих антологијских текстова оно што је Предговором прејудицирано. “

Не знам шта значи тврдња да је Србија била „вечито у култу отпора" и да у интимним зонама свести чува хајдуке и ускоке, Егерић каже да је то био пут да се храброст дигне на степен грађанске свести „да у неговању Вредности споји смелост с племенитошћу, дух са потребом добра". Такве и сличне импресије, пре свега стилски недотеране, не објашњавају загонетку сатире која се данас ствара, нити омеђавају књижевно-естетски

простор овог књижевног рода.

На оним местима на којима товори о сатири као књижевном роду, Етерић се служи произвољним и фрагментарним рсшењима. На питање шта је сатира, он, на пример, доноси рутински закључак: „Сатира је истовремено ангажовање у стварима и проблемима света и дистанца према тим истим стварима и проблемима". Продужавајући ову мисао даље од тачке коју је аутор ставио, видећемо да он, у ствари, не говори о сатири већ о сатиричару који мора живети некаквим „жизим трепетом“ и „интензитетима живота. га

„одиста је тешко разлучити шта, је Од то-

КРИТИКА

МИРОСЛАВ ЕГТЕРИЋ

САОБОДАН МИЛЕТИЋ

га што Егерић каже проблем, шта правило, шта реторички украс, а шта критичко уверење антологичара.

У антологији је заступљено тринаест аутора“ Б, Бопић, Е. Кош, А, Босић, М. Станковић, В. Поповић, 2. Манојловић,

. Б. Црнчевић, ВИБ, Д. Радовић, М. Бећковић, М. Витезовић, Ж. Стојшић им П. Ковачевић. О некој целовитости, при том не може бити ни речи. Ту се могу наћи приповести, кратке приче, сотије, басне, песмице, афоризми, чланци, цртице, Одломци из драма, скечеви, као у каквом тодишњаку. По стилу ту је такође опште шаренило. Кошова симболичност и херметичност ДА. Босића не иду уз Бећковићев ларпурлартизам или уз Ћопићеву распеваност. Слично је шаренило и када се ради о текстовима једног аутора (на пример, текстови Шрнчевића, Радовића, Бећковића, Витезовића). Све то о чему је реч уместо да упозорава на стилско и тематско богатство, што је вероватно и била лепа намера антологичарева, указује на естетску, па и квалитативну неуједначеност. Када се текстови у било коме зборнику ређају по критеријуму међусобне несамерљивости, онда је разумљиво да они фигурирају на истом месту онако како читалац жели да их узме. Антологичар, ма колико инсистирао на демокра-

: тичности, дужан је да обузда стихијност “у којој понекад и почетништво и књижевна недорађеност могу да нађу своје незаслужено место. „Селектор" се пре свега убраја у оне књижевне раднике који остварује јединство по књижевним критеријумима, а сви остали критеријуми морају да отпадну. Тек смо се у име литературе ослободили разних наменских и тематских зборника који су отварали сва врата лошим делима добрих писаца или почетничким делима лоших писаца, кад су се под паролом ангажовања стварали мамутски послови нелитерарног карактера, тек је прошло то време „преоцењивања свих вредности“ за што сем Егерић својевремено залагао, а ми се суочавамо, ништа мање, него са антологијом чији су недостаци неоспорни.

Егерић увиђа поједине литерарне чињенице, има племениту намеру да их истиче у смислу друштвене добробити и с правом говори и о извесним визијама, чинећи то на бази својих ранијих уверења, али чини то на начин који није погодан за монументална пи капитална дела савремене културе. А кад ствари стоје тако како стоје, и критичар од дара појављује се у улози рутинера који експлоатише самога себе и не уноси ништа битно ново у домен свог рада.

Остоја Кисић

Ка звуку Слободан Милетић:

„НЕБО БЕЗ НАСЛОВА“ Матица српска, Нови Сад, 1970.

СЛОБОДАН МИЛЕТИЋ компоновао је једну у сваком погледу необичну ни занимљиву књигу. У тој књизи нашла су се, како сам аутор у краткој уводној бележници каже, сва његова младалачка трагања најразличитије врсте, Ту су и кратке приче хемингвејевске интонације, са сентименталним сећањем _ на детињство и на прва искуства рата, Те лирске записе смењују други, стиховани, у којима није тешко препознати различита лесничка опредељења, Иза тога, долазе иронично интониране“ приче са савременом темом, љубавне приче са јасно наглашеним пародистичким зкцентима, записи у којима се аутор иронијом брани од сентименталности и бежи у сентимен талност пред суровошћу јаве, Као што су разноврсни прозни фрагменти, тако су разно“ врсне и песме. Почев од онога што представ“ ља поезију Која се може озбиљно третирати до нечега што представља неку врсту песнич“ ког вица и што превасходно значи један изразито хуморни однос према животу. МИ у песмама и у кратким прозним лирским записи“ ма, понекад једна јарка слика може да прнвуче целокупну нашу пажњу, као што понекад слика може да нам понуди масу занимљивих асоцијација.

У једном старом добром филму, једном од ретких добрих филмова који говоре о биографијама уметника =— сетили сте се да је то „Прича о Глен Милеру" = Глен Милер, у часовима поверавања, излаже отприлике _ ову мисао; сва његова настојања у области музнке своде се на то да се пронађе звук какав нико пре њега није произвео, Као одговор на

„весне,

ту жељу следи нешто што може да сеп и“ мени и да буде утеха многим трагачима, ак и ако се тај звук не може пронаћи то још Није никакав разлог да се тај аутентични ЗВУК не тражи. Сасвим случајно ова полузаборав“ љена анегдота из једног давног филма може

да вам падне ма памет док читате књигу Слоболана Милетића. Сви његови лирски записи, фрагменти, прозни и стиховани, представљају у ствари потрагу за тим аутентичним звуком који ће се разликовати од свих осталих звукодова. „Небо без наслова" представља, у 380“ сном смислу, тражење тога аутентичног зву“ ка: аутентични звук добићемо вероватно у на“ редној књизи. , ј

Али, ако се ова шаролика, лепршава, духовито прављена, књига у којој мисао и игра и мисао о игри као суштини света и збивања, иду сложно и заједно, посматра ван тог зна“ чења које смо јој придали, онда она представља једну занимљиву збирку различитих авантура духа, записе једног узнемиреног човека који стално има потребу да поставља питања и који исто тако тражи одговоре на њих. Сваки текст у овој књизи Слободана Милетића на известан начин је једно постављено питање. Мало је текстова који не траже, али и не пружају могућности, за једну накнадну над“ градњу као што су ови узнемирени записи Сло бодана Милетића. А та узнемиреност није извучена у први план. У првом плану је извесна лакоћа у казивањима; у казивањима Слободана Милетића, и поетским по прозним, нма извесне необавезности која нас обавезује на размишљања и гони на постављање питања. И онда када у свом дневнику на један есејистички начин размишља о Бекету, или када у стиховима размишља о Стендаловој судбини, онда је све то само кроз различити израз испричана прича о човековој судбини, љеној величини иу много: већој мери њеној беди.

Када се на такав начин посматрају Милетићеви лирски фрагменти онда они, у приличној мери; губе од своје фрагментарности. Они се, што књига даље одмиче, и што се ми више уживљавамо у њу, сливају у једну целину. Милетићево гледање на свет добија одређену целовитост и целовиту одређеност н ти фрагменти нас уверавају о срећном споју двеју у подједнакој мери развијених н изграђених интелектуалних култура. Једну истанчану културу осећања и једну однеговану културу мишљења. Култура мишљења довела је до нзма колико то парадоксално звучало, плодоносне скепсе, а култура осећања ту плодоносну скепсу ослободила је извесног цинизма који се повремено, као могућност им опасност, непољава. То што се у оквирима једног однегованог литерарног укуса указало и као могућност да се лично презентира као приватно, а да при том остане занимљиво, само је једна од одлика ове књиге. То да се лично презентира Као приватно, а да остане лично, у оном племенитом литерарном смислу можда је више присутно у Милетићевој прози него у

"њиговим песмама. Последња песма у збирци

„Велико и тако даље" управо може да пружи

објашњење због чега у прози Слободана Ми-

летића, која представља неку врсту месничког коментара поезије, као што поезија представља неку врсту коментара Милетићеве прозе, треба тражнти даље могућности _ Слободана Милетића. Та песма саздана је од ткива од којег се поезија не прави или тачније речено од којег ју је тешко направити,

Радознао дух, превасходно интелектуалац, Милетић у својој првој књизи „Небо без насло ва" хоће да покаже и још једну одлику свога талента. Он поседује једну језичку инвенцију која је У приличној мери несвакидашња, Нека да су то игре речи које су свима добро знане, другипут, када гради стих, Милетић га римује тако да реч која се налази на завршетку стиха римује се не са наредном речју произвољво изабраном у средини стиха. 10 његовој поезији даје одређени ритам, то музику његовог стиха чини прилично неконвенционалном и истовремено од читаоца тражи једну активност духа која није мала. У неким другим случајевима Милетић ће се повезивањем таквих речи, које представљају логичку целину али које су до те мере многобројне да се не могу слити у једну реч а да се не замути значење те речи, подсмехнути логици и хармонији коју ће у неком од наредних текстова извући у прве план и ка њој тежити. Језнк у Милетићевој књизи представља средство за израз али по средство за игру, А суштина тих језичких играрија мије ништа друго него Управо један део онога напора о којем смо у почетку овог разговора говорили; напора Ф којем смо п почели разговор о овој КЊИЗИ, Једном речи, Милетићево тражење тог аутентичног звука не састоји се само у ослобађа“ њу од лектире, богате и инспиративне, успо“ мена, маштарија, него мн у продирању у тај не и суштине језика да би се из њега изву“ кла та златна руда која ће под ударом зутен> тичног ствараоца произвести тај михада досад нечувен звук, Без обзира на то какав ће бити тај звук, пут до тога звука је сигурно добро изабран.

Предраг Протић —

" је есеје-портрете.

ртице о Београду от .

и Србији Милан Јовановић-Стојимировић: „СИЛУЕТЕ СТАРОГ БЕОГРАДА“, издавач Иван Јовановић-Стојимировић,

Београд 1971.

ПРИПОВЕТКЕ, огледи, песме и чланци Милана Јовановића-Стојимировића нису из листова и часописа сакупљени у књиге, па су заборављени. Међутим, он је имао и књижевна дара, и културе, и стила, а принео је понешто и атмосфери свога времена од 1919. до: 1966. не само као публицист и књижевник него и као уредник више листова („Смедеревски журнал“, „Реви“, „Глас југа“ итд.). И ова обимна књига на 60 страна велике осмине, објављена о петогодишњици његове смрти у којој налазимо 110 његових радова, даје нам извесну слику о тој његовој плодној културној делатности. Књига садржи есеје о Београду и Србији, о њиховој прошлости п људима од године. 1804. до смрти пишчеве (1966), али је нарочито обимно, топло и садржајно. представљено доба између ратова са Турцима. од године 1878. до 1912. Стојимињ ровићево дело састоји се из четири одељка. Први, „Београд и Србија“ даје нам жи“

вот свакодневни, типичне грађане, улице, =

бање, кафане, и друге свакодневне појаве живота, какав је Београд био пре 150, 100 или 50 тодина. Треба само прочитати портрете „Доктор Стојимировић“ или „Милан Какашш“, па ће се и све остало читати на душак.

Хруги одељак „Обреновићи“ још је занимљивији. Ту су медаљони „Отац краља Милана“, „Блазнавац“, цртице о женама, генералима, министрима, краљевима, атентатима... У трећем одељку („Државници и политичари“) пред читаоцима дефилују као живи прваци и воћи, од војводе Младена Миловановића до Стојана Протића. Оба Гарашанина; Јован Ристић; интересантна Сарка Карађорђевић, Капетан Мишина кћи, м њен син, уметник и писап Божидар; Пера Тодоровић, Лаза Пачу, „Балачко“ — Милован Миловановић, Веснић, пример су како се пишу литерарни медаљони,

Књига се завршава циклусом „Научниди, књижевници и уметници“. Од Јосифа Панчића до Рада Драинца ту се јавља

такође читава поворка. Писци и боеми, ко-

је је често прекрио незаслужен заборав, насликани су са топлином, усрдно и верно. Не само обични читаоци него и историчари мораће да се баве овом књигом, де лом једног суптилног публицисте и књижевника који је умео да пише класичним београдским стилом. Обиље података у овој збирци о нашим писцима биће сигурио од користи историчарима књижевности. Антун Михановић, Каћански, Матија и Љу бомир Ненадовић, Змај, Глишић, Лазаревић, Милорад Митровић, Риста Одавић, Ма тавуљ, Сремац, Комарчић, Домановић, Нушић, Даница Марковић, Кочић, Скерлић и низ других писаца оживљени су у овој ретко занимљивој књизи. · | тета је што је у ову збирк ао сааи део Стојимировићевих У ов ове 16 и али и овако издавачки напор толиЕ је знатан да је РВ што књига 8 је могла бити већа. Надати се да ће друо рнње обухватити и остале пишчеве усилуете , како је он скромно назвао сво-

Мт вачеви писцу

претходи оглед Божидара Коа са много непознатих података о и његовом времену.

Божидар Ковачевић