Књижевне новине

САВРЕМЕНИЦИ

СОНЕТНА ФОРМА СКЕНДЕРА КУЛЕНОВИЋА

У ЕВОЛУЦИЈИ свога песничког изражавања. Куленовић се у задње време ; Аавном, определио за сонет, као Де Од најтежих песничких форми која с нонима споља) намеће поштовање зако. нитости хармоније и реда. Међутим, овај мајстор слободног стиха ни у сонетима не остаје доследан једном стиху како у оквиру једног сонета тако и у склопу педе књиге (код њега се наилази па полетни осмераџ, али и на разломљене дужине —- шеснаестерце, седамнаестерце па. чак и стих од двадесет и једног слога). Уочљиво је, међутим, да силабично: мерило ниучему не утиче на квалитет ње. гове песме: оно само одсликава његова расположења и омеђује просторе његовог поетског виђења, који се не дају подвести под једну једину версификаторску струвтуру. Оваква разноврсност му омо. тућује богатију скалу изражајних могућ. ности и шири тематски опсег у оквиру сонетне схеме.

Тако су се у овој поезији слили и мотиви у којима доминирају бол и осећање празнине као интимни одјек осе. ћања животне пролазности, осећања које разара или сенчи лепоту живљења и радост трајања. Лирском субјекту је у „Сонетима" мрачно, ледено, тесно; глас му је пригушен, корак укрућен, поглед празан; живот та је ранио, бол сатро, а пелин сазнања, отровао. Стрепњу од напуштености Куленовић испољава ис. поведно, загрцнуто и дозивно. Очи су постале гробнице у које се уселила праз.. нина, а прнило долази да појача осећај пустоши и осећање безнађа. Већ у првом сонету „Руса пјесма", који је својеврсна, поетика, наглашен је тај трагични вид и песимистички топ:

Склупчала си се у мени у тмуло немушто јад

Не знаш да лим да ућеш међу шкољке ми, понор дубоко,

Ил да исцветаш у небо — да будеш. звјездани бокор.

Цришаи се, пјесмо, У мени као месец неизгријао.

То прњење норна немушта опојност, појачавају безнађе, разоткривају опустошену песникову вољу у којој та ни дан ни шева не могу да пребаце у супротно расположење и, будући да је и песма дробна, он осећа „страшило исто, и исту стрњику ријечи".

Заборав је песникова најтежа и најдирљивија мисао о људској пролазности. У сонету „Над мртвом мајком својом" други катрен и друга терцина дирљиво дочаравају не само умирање бића, већ н умирање осећања, па и сахрањивање саме песме:

Баци још један јој трумен земље која је прима,

како се ома сахрањивала у те,

да видиш

да чујеш како ће пасти твоја залудна рима

пада сад земља на та уста што ћуте.

· као тшто

Не мучи никад, јер корак — корак је заборава,

стој, гледај; тако си ницо ко што ће из ње нићи трава.

Замијеми јој над гробом, и буди бтерна : тишина.

везу са рађањем

Вење смрти У Дово | бића, упо-

у ј трава из мртвог петњне“. ијан петвеним „доласком на свет истог, посведочава, дијалектику промена и кружења материје, али и дирљиво осведочење у факат_ неминовности нестајања и заборава. У сонету „Ево челом света“, у коме се узалудно траже утеха и спас, стравично зјапи празнина:

Зоенемо — из мрака не дође ни јека.

Куденовићев песимизам није радикалан, али, у случајевима тде је натлашенији, из њега веје језа и бије дах пролазности самб они немају нирвански печат уклето. сти, проклетства и фаталистичког нодношења пад провалију из које на па као код Симе Пандуровића, ца пример. У његовој поезији се „сахрањује у рођења", смрт је каузална, посоја -да би живот остваривао ·„протицајну оОссконачност У настављању У биолошком и ду-

Маи етен “ Куленовићевој поезији присутви су и акценти ироние као вид побуне против људске безобзирности, лукавости, обмана, несталности и повод“ у ојп СУ разлог неповерењу, сумМИ а подозривости и Слим.

„6 % "траха, њи, осећању с бана “ понашању аутор

сте У те НЕ кенн у даје: 3 ВИДУ "росовање. ово вима који опемогућују да се оно што је лепо оплемењу-

међу људима и у тима

ове књиге Куленовић се књигом стихова 5 И Станивука" (1969), писаном у епистоларме ратио првобитном свом версу познатом и ми, ВБ ј Ме поема, али 6ез изражајне спаре им лепоте Шеве" н без зредости И чистоте. „Сонета".

песме и та њена по. .

је, негује, развија м слави, за шта му симболично служе везе које „постану гробнице свакога цвијећа“. Овај оригинални вид поетског критичког става према негативним облицима односа и затроване климе омогућује“ да се његова мисао прими као побуна која није изречена декларативно, али чији се смисао назире мн прихвата као чин лирског ангажовања за борбу против робовања свему што гуши, спутава, онемотућује, што натруњује лепоту света и трује људске односе.

Користећи говорну и временску ситуацију, Куленовић за објекат алегорије "узима симболе прошлости да би створио осећање извесних судбинских начела пролазности, протипања, смрти — као нетацију трајности човека и његовог деда. У том смислу издвајају се песме „Мртво корито", „Тарих", „Говорење тврЂаве" и „Стећак“: Ова задња је читава лирска историја људске судбине, лирљива сликарска плустрација у камен легле слике пролазности. Осуђен, и сам на одолевање природним непогодама адеквацијом људске сулбине: :

Стећак мраморим ћути товором сцена

по боку, јачи од канџа кише, повампирења и краће.

што значе

Његов мјесец и. сунце, : посмртне лаве,

давне су превезли душу, вјекују сад у доку.

песник спонтано користи пребацивање ва чин стварања; стећак се преображава “ песму саму, у метафору стиха:

још брује длијетом по стећку свом стишај

Стихове што

па, успокојен, пусти мека их покрије ' лишај,

лези под стећак стиха без превозника-чуна. Све су то трајни трагови времена, објекти па којима се зауставила песни-

.кова контемплација као на нечем што

је сачувало патину векова, траг историје и легенде, величину прошлости или 46– поту облика. Ово задње је нарочито карактеристично за песму „Тарих", која се односи на Карађоз-бегову џамију у Мостару, у којој је Куленовић испољио дивљење према постојаности здања и његовој лепоти која одолева и пркоси времену. За разлику од зидина тврђаве, које саме товоре, песник се овде обраћа своме објекту певајући химну лепоти којој су границе људског века кратке, лепоти која прати дешавања и сведочи промене око себе, а сама чува свој идентитет:

Умрем, из коријена вијекова излистам и будем ти чемпрес: а ти увек иста.

Антропоморфизам се посебно дочарава у суочавању с покретним елементима природе, _ морем („О алге") и реком („Прх), али је он присутан и у случајевима буђења прошлости у симболима

њених остатака („Говорење тврђаве").

Основни симбол Куленовићевог одрсЊивања у свету и осећања у њему је тмина са синонимима: мрак, помрчина, и слично. Она је толика „да су је пуне — и мразне дупље вида" (,„Крик"). Међутим, он није до краја доследан овом принципу па се у задњим песмама, нарочито у сонету „Прх“, осећа поигравање светлости, принцип вивификације, буђење и расцветавање, визија пејзажа са рефлексима ма психу дата у облику дитирамба.

Тако се од џрних визија ин ноћи конач- | по долази у дан испуњен итром светлости, звукова и осталих животворних ритмова ни струја које воде спасењу и превазилажењу бестутних осећања.

СКЕНАЕР КУЛЕНОВИЋ

ЛХепршање речи, ритмички ток и структура слике у Куленовићевој поезији су подређени духовној ситуацији или бар одређени доживљајем који се да схватити као катализатор удруженог учешћа свих ових фактора у остварењу бића песме. Његово поетско поље није оковано брешама; оно почива на могућим претпоставкама и обрисима објеката разложених на елементе асоцијација које разбијају банални поредак материјалности. Приступ његовој песми је отворен, али у њеним просторима постоје слаутње које више или мање пребацују у просторе имагннације у којима се осећа магнетско дејство које читаоца једном врстом невидљиве нити веже и држи попут Аријадниног конца да се не одвоји од. песникових полазишта и не скрене са пута његових тежишта. Систем симболичких знакова омогућује да се прате његова расположења и има увид у простирање његових визија.

Као у свакој сугестивној поезији, у Куленовићевим „Сонетима" постоји она руга, преломљена, племенита стварност која се да доживети методом крањчевићевске пројекције слика гледањем „иза спуштених трепавипа". То виђење у спектру, у симболици и контексту, омогућује преношење сугестије која је код овог

песника јака, психолошки мотивисана и

језички чиста.

Отуда посебну пажњу заслужује Ку. леновићева лексика која се у „Сонетима" препознаје из предисторије породице речи које су се раскошно, изворно и кристално обзнаниле у његовој „Шеви" смиреније нето у „Стојанки мајки Кнежопољки“ у којој бије елементарна говорна експресија, Тако, рецимо, већ на основу неких речи као „распрс", коју налазимо и у „Шеви", препознајемо. заједничког творца и језичког ковача. (У овој поеми постоје и друге сличне речи као: прхут, распох). Овладавање језичким ма. теријалом указује да су Куленовићеве изражајне могућности обилне, а његове речи 'и изрази контролисани и усаглашеим са функцијом која им је намењена.

Синестетични облици су у Куленовићевим „Сонетима" местимични, али упадљиви: азурни неизрек, мрачни мук, мук зелен; затим карактеристичне нове речи: изрон, неизуст, свеглед, неизрек, крстодери, звездоједи, распрс, разлепезити (крила); _ метафорични изрази, такође: стрињина ријечи, прародитељска чуда, сандук ћутње, звијезда од леда, звучни катаракт костура, негве пјене, дновиде очи, каменолом облака и слично. Звучне могућности стиха местимично су у асонантно-алитеративној | наглашености:

Ничега вшше нисам ни облик ни сјена.

М, да не употребљавамо друге стихове, погледајмо:

Ничега више нисам ни облик ни сјена.

Тим обликом гласовне поновљивости песник је добио у наглашености личног удеса, слома. Куленовић користи и метафоричне полусложенице: паун-вече, селице-очи, со-рђа и слично; повратну употребу појмова са социјативним призвуком: слијепац са слијепцем, зрно до зрна, цвијет свијету — које, да би добили У маглашености, ставља на почетку стихова, речи са упадљивим шумним сугласником ши: тушмиш,. шкрапе, шкрта, шкољка, шашарка, бршљан, ушће, роар, прашник — које су, углавном, из именичке категорије речи и свег симболи природних елемената, Ови и слични стилекојезички слојеви у његовом песничком делу одају призвук препознавања особеног израза.

Куленовићев песнички (израз У „Сонетима" је комуникативан, али има призвук наговештаја м ознаку модерности. Песник поседује језички инстинкт, чуло за звучне и ритмичке токове, трата за 06лицима (падежом или временом) који му сонорно — не само у песми, строфи или стиху, већ и у речи самој — затрепере чисто и природно, проширујући и богатећи његове семантичке просторе. Отуда његова поетска слика делује свеже, а мисао се остварује не као филозофија ставова већ као рефлекс затечености У тратању за њима. У том стању им па путевима таквог тратања Куленовић се, у трансформацији своје визије света, времену и људима у „Сонетима"“ окренуо лимем хуманисте и песмом која је кроз визије мукле и мучне тмине кренула ка светлости.

Драгутин Огњановић

ти од црноћ неког вина

Тодор Тошић

ШУМА ЗАЉУБЉЕНИХ МУЖЕВА_

Убеш ли путниче у шуму ту кроз коју тече река

уздаже чућеш,

поносних зелених коса, чела висока, у јутра сањива, у љубавно вече своју љубав шуме. Она плавоока, витка и хитра попут срне, теме.

На поклон сагињу главе и чежњиве усне

Срна заљубљено туку.

Пружају руке, а она — на домаку њихових руку

Борови, храстови, јабланови — ; 5 извије вито тело, пркосно валима пљусне

и као Дијана дивља, лепа и луда одлази некуд сама, ко зна куда, вечито блиска и увек далека. Ућеш ли, путниче, У шуму ту кроз коју тече ека. уздахе чућеш што их јади тешки буде. Ко то уздише>2 | Нигде, нигде нећеш видети људе. ОБЛАК Мад лепотицом од сребра, над реком је · стао и ноћио на. њеним грудима, | Немиром је у свитање задрхтао пред новим даљинама и чудима. Најслаће усне, усне реке је пио, | али морао је да крене. (Увек некуда нешто зове и облак:= и. мене). | И путује облак. Изнад далекот ено 2а. трада! Сад слуша свирку. Сад је свој поглед с вечерњом румени Е слио. Сад је над брежуљком од сомота зеленог. Сад гледа стада.

И неким је њивама и људима тужним део себе дао.

И кидале су га буре радости и тихе сузе бола. · А кад је мртав а млад на брегове пао брегови су му лес на потоке сребрне == на сребрна ставили кола.

И реци та његовој вратили. Мртвог у загрљај жене. ане Чуј моследње пољупце драгане и таласе

од лелека!

(0, из великог лутања донеће једном и ' мене.

ЦРНА ПЕСМА

Као што су очи твоје црни. бездани Тако је и судба моја црна, најцрња.

И црна. је јава моја, и црн ми је сан,

постадох пијан.

И кроз бескрај ноћи лутам, друг буљина,

миша слепог,

но из мене плач не ниче, буљина коб не прориче. Из грла се мога песме, црне песме среће роје.

Ноћ је постао мој дан, а најлепше сунце неба: _ црно сунце — око твоје.

и

ЖЕНИ КОЈА ЈЕ ОТИШЛА (ОД ПЕСНИКА)

Од мене си отишла, - · мада се од мене отићи не може.

Пружша руку за књигом у твојој библиотеци: гледају те црна слова — моје црне очи,

Кроз прозор погледаш: облачићи бели причају ти. | Шиховом лакоћом сликао сам твој ход.

Из излога са корица мојих ксњита тледам те сам, тужан и тих. | Како је несигуран корак твој крај излога књижарских!

У поље кренеш — роса ти говори. Њоме сам твоју чедност одредио. Вече ти шапуће — |

с њиме сам твоју нежност поредио.

У новинама редови моје песме косама твојим наличе

које на ветру беже,

узалуд беже од мене.

Отишла си, мада се од мене отићи не може.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ