Књижевне новине

САВРЕМЕНА НОРВЕШКА КЊИЖЕВНОСТ (1)

Наставак са 9. стране

Једног лепог дана ће већ њен деда да утоне у земљу, био је постао тако сАабачак да је морао клечати. Требало би да киша пада мало по старом свету кад је земља тако сува.

Најбоље да пође кући и погледа како киша благосиља оних неколико квадратних метара испод храстовог брежуљка. Он потрча низ уске стазе, по која кап га попрска с времена на време. Пожеле да се скине то кад почне први пљусак. Тако би опрао са себе много жалости, Али први пљусак дође пре но што је стигао до пута. Он скочи под једну јелу већ мало мокрог одела и причека док је најжешће пљуштало, Све је прштало по леђима као да су се све намучене поре отварале па гутају незасито. Не, мора покушати да се помеша са светом. Он је још лутао кроз своје дечачке дане шетајући се овим крајем. Људи су били исти, околина иста, све заједно толико познато да он ништа није опажао. Није примећивао да је свет старио из године у тодину. Деца са којом се играо била су још деца. Кад је мислио о њима, о сваком понаособ, није видео да се било шта од пре променило. Неки су отишли. То је било све. Сећао се оних који су отишли исто онако дАобро као и оних који су још живели У крају његовог детињства.

Био је будала која је трошила своју уштеђевину на једну утрину. Требало је да је потроши напољу, у свету. Овде је био само Самуелсен, који је старио из тодине у годину. И ба човек није у последње време почео да клечи не би се ни приметило колико стари. Али сад се неће моћи ослободити. Сад је свакако било сувише доцкан.

Киша се умири. Он крете даље кроз ваздух тако чист да га је више пио него дисао. Јутро се ближило са истока, крхко праскозорје раног лета. Куће су стајале кра Ј пута са застртим прозорима. Црна хартија је ослепљивала окна. То су биле наређене замрачене летње ноћи 140. Нису личиле на оне ноћи ранијих година кад су долазиле птице селице, кад су дивље гуске летеле над земљом и препирале се кад је требало променити предводника, а свет је полуобучен излазио на прозоре због грајс и посматрао како се пролеће креће на север у сивом мраку. То је било дане. Ове године је било више птица селица у ноћним часовима, Нико се није усуђивао да им осветли пут. Корачао је усамњеном стазом са руксаком на леђима и штаном за пепање у руци и тако је ушао у нов пљусак. Наишао је толико изненадно и снажно да није имао времена да наве добар заклон, већ је морао да се подвуче под опуштене тране брезе што се нагињала над једну ограду. Бреза није много штитила, али он је већ био тако мокар до коже да је то било свеједно. А била је то добра, млака киша и штета је била купати се У њој обучен. Он погледа

"у прозоре мале беле куће иза ограде. Те-

је прозоре гледао већ хиљаду пута и ни-

када у њима није било ничега нарочитог.

Можда је то било зато што је старац увек ишао баштом као сенка. Самуелсен је чепркао земљу у својој башти од априла до октобра. Сад није било никакве сенке у њој. Киша се блистала као сребрн мач према земљи ни дрвећу, тако светла да је сумрак ишчезао као дим, И тад ју је видео. Видео ју је живу. Црна хартија за замрачивање се подигла У једном прозору. Прозор се отворио и она се испружи према дару с неба.

Како јој је лице било нежно од узбуВења. Он виде како јој се труди опртавају испол кошуље, села је сасвим високо у оквир прозора и испружила беле руке у ваздух, распустила косу, нагла се толико напоље да јој је киша пурила низ лице и врат. Она смаче хаљину низ рамена и танка ланена тканина, поквашена, опрта јасно груди. Мајска киша у коси, Коса мостаје лепа од ње. Женска коса. Стајао је тако напретнут да је то било мучење, аиваљ бол у трудима и горе у мозгу. Аах му је био кратак, а крв је певала у свим жилама, био је врео од страха да ће та сна угледати и нестати.

Сад ју је препознао. Господе, како ју је познавао! Не ону мршаву, стидљиву девојку из школских дана. Наједном је те било тако давно. Али он ју је вићао раније не познавајући је. И ноћас кад је прелазила преко речних каменова у шуми. Видео је како склапа очи, лица окренутог на торе, видео је дрхтави осмех око усана, видео је са колико је оданости радости примила прву летњу кишу, Дуто после тога је стајао непомичан на истом месту пошто је пљусак престао м прозор се затворио.

У сумрак он пође лоред мајчине куће идући ка храстовом брежуљку. Стајао је пол храстом и видео да су листови постали већи, крошња је била густа им зелена после те једне ноћи.

Вода је капала као бисер са једног храстовог листа на други, доле у његову косу, низ врат, груди. ДАрхтећи од УзбуЊења он обтрли рукама храстово стабло и стеже та. Није било сумње у њему. Ускоро ће јој рећи да ју је истински видео, истричаће јој да је дошла с кишом, лотила њему.

Тамо до фјорда чула се тутњава тућих авиона у јутарњем сунцу, Он погледа. горе пасмејано и самопоуздано. Земља је под њим, његова земља.

Превела: Олта Московљевић

НАС ЈОХАН РУДА, познати норвешки романомисац, рођен 1908. голине. Романи му се ОддиКују изузетно финим апроима природе, а тема им је врад чегто мабак. Ратлезнатији, ромави: „Лов и жене" (1939), пећине грамипе" (1941), „Слободна земља" (1945) : Смвови мира" (1947).

жевности

САВРЕМЕНА НОРВЕШКА ЛИРИКА

КАДА ЈЕ пре неколико тодина но Њ ки критичар Вили Дал у једном есеју поставио питање да ли је све у реду са квалитетом савремене норвешке поезије и на њега одговорио негативно, подитао је буру која се ни до данас није стишала им која је била праћена све озбиљнијим и чешћим постављањем питања о и око књии књижевне критике, њихове улоге у друштву м њиховог међусобног односа. Уважени грађански критичари, задовољни собом, својом критиком им пре свега својим миљенчетом, савременом норвешком лириком, осетили су се погођени овим нападом на њу и на себе. Истини за вољу, ово није била ни прва, а сигурно, неће бити ни последња бура која се је јавила и која ће се јавити У норвешкој књижевности, но овај пут она је зашла ДУбље и била озбиљнија него њене претходнице. Али шта је заправо савремена норвешка лирика око које се воде расправе2

Помало је тешко ограничити појам савремености, Рецимо зато одмах да га је најлакше одредити временски, као, отприлике, ону лирику која се пише задње две деценије. У великој мери условљена п предодређена својом сопственом традицијом, она је тек задње две деценије почела озбиљније да прати европска кретања, са којима је била мање-више у раскораку у целој првој половини овог столећа. ИН не само са њом него и са кретањима у осталој нордијској књижевности. Мож-

да је зато најбоље пратити је у њеном

развоју, који је протицао кроз, трубо узевши, смењивање наглашавања или форме или садржине поезије и покушаје да се они сјелине у целину.

Прва права “модернистичка поезија јавила се је у норвешкој књижевности с новом романтиком деведесетих година прошалог века. Програмска песма тог новог стремљења била је „Фанданто" Вилхелма Крага. Већ њени почетни стихови:

Не забавну музику! Умукните ви маршевски ритмови! Умукните, дођавола, музиканти!

садржавали су експлицитно оно за чим се тежило на пољу форме: стихови ОСлОбођени метријских стега. На пољу садржаја захтевана је индивидуалистичка. слика света дата као лични доживљај насупрот ангажованости и објективности реадиста и натуралиста. Једини значајни песник тог раздобља био је Сигтбјерн 06 стфелдер, који му је снажно утиснуо своју сопствену боју. Али с њим и још неколицином песника ова поезија нестаје почетком овог столећа.

Као реакција на индивидуализам нове романтике долази и у поезији до струјања која је окрећу „златном добу" норвешке књижевности; реализам се јавља У свом новом облику као неореализам. Епичност, отвореност, дидактичност и мисао-

· ност јесу главне одлике генерације чији

су најистакнутији песници Арнудф Еверланд, Олаф Бул и Херман Вилденвеј, генерације која је одредила својим стилом ин својим личностима мното оног што је деценијама стварано у норвешкој поезији. Нормална синтакса и подређивање метричком систему су њене тлавне одлике на формалном плану, а у односу стварност — доживљај може се лако поделити на поезију свезе као и на поезију свезе као да. Њен садржај је могао да се креће од религиозног занесењаштва Олава Аукруста до пробојне и упечатљиве револуционарнести Рудолфа Нилсена.

Први мало друкчији тонови како у форми тако и у садржају јављају се са Олавом Нигардом и Кристофером Упдадом, али стварни преокрет почиње са збирком песама Роафа Јакобсена „Земља и гвожђе" 1933, године, који основну инстирацију поезије види у захукталом животу машина и велетрада. Први симболиста је Емил Бојсон, а на прелазу измећу симболизма и модернизма налази се Клаес са својим збиркама из 1939. и 1942. тодине, Но тада је већ рат усмерио песнике новим правцем. Поезија је добила нову улогу, један облик отпора нашао је израз кроз њу у стварању Интер Хагеруп, Арнуафа Еверланда, Гунар-Реиса Амдерсена и Нордала |рита,

Прве послератне године нису донеле ништа ново. Карактеристично је да је збирка пародија на модернистичку поезију „Обрнута књига" Андреа Бјеркеа и Карла Кеилхауа 1948. године узела талашње шведске модернисте „фертиталисте" као основу, а као формални израз била „најтрогресивније“ што је постојало У

норвешкој лирици. Из међуратног разлобља остао је Арнулф Еверланд као најзначајније и најистакнутије име етичког реализма п није чудно што је управо он

био вођа „старих“ у борби која је започеда у првој половини педесетих година. Представник „младих“ био је Од Солумсмоен, који је учинио много на увођењу шведских фертиталиста у Норвешку. Еверланд је 1953—1954. тодине најавио рат новој поезији, називајући је „говором са Парнаса", а као примере доброг песништва. користио је шведске модернисте, пошто их у Норвешкој није било. Дебата је вођена првенствено у низу новина У Ослу пролећа 1954. Солумсмоен је у тој дебати указивао на везу између формалног израза и схватања стварности, а Еверлана је, често с много права, одговарао да песници могу мирне душе да наставе да испуњавају старе схеме — уколико само имају чиме да их испуне.

Симболизам, који је доминирао четрассетих и почетком педесетих толина, није био много модеран строго“ узевши, али су му многи из старије тенерације ипак дали нове импулсе. Стварни модернизам се је јавио са Полом Брекеом, који је 10: 1949. преводио Елиота и издао збирку „Мачевање са сенком". Он је и остао воћа модерниста, али у борби за слободу форме није негирао добру стару поезију. Међутим, ни отпори мовим струјањима нису више били јаки. «

Почетком шездесетих година отпор и побуна против модернизма доводе до њетовог опадања још пре него што је успео да се стаблира у норвешкој књижевности. Модернисте су оптуживали да су својом компримованом изражајношћу и метафорачношћу удаљили лирику ОА жЖИВОта и учинили је академском, а тиме је удаљиди и од публике и од њене социјалне функције. У добу атомске бомбе, неоколонијализма и заоштрених сукоба оваква лирика је прикривала стварност уместо да је разоткрије. Но, нити је побуна била јединствена нити је за свој пиљ могла да узме најзначајније модернисте Стеина Мерена, Георга Јоханесена и Пола Брекеа: они су били исувише добри као песници да би им се с те стране могло нешто замерити. Збот тога су се представници „конкретизма“ и „нове једноставности", окупљени око' часописа „Профил", првенствено окомили на симболисту Пе. тера Р. Холма м упугили му доста отровних стрела. Најбољи из те групе, ми по форми и по садржају, јесу Јан Ерик ВолА и Бјерн Нилсен.

Аискусије око књижевности и књижев не критике и њихове друштвене улоге, које су започеле пре неколико година, довеле су до појаве неких, за норвешке послератне прилике, а посебно грађанске критичаре, сасвим нових тонова. Група маадих књижевних теоретичара и песника окупљених у новој редакцији већ познатог часописа „Профил“ поставили СУ захтев за политичком критиком књижевности и развили теорију социјалног (не социјалистичког) реализма, посматрајући књижевност у њеном друштвеном контексту и захтевајући од песника ла дају свој допринос класној борби, указујући на, што се тиче поезије, Кристофера Мпдала п Рудолфа Нилсена. Досада најбоља песничка остварења из те групе дали су Тор Обрестад и дебитант Стиг Холмос.

По страни од свих тих борби и расправа остала је група песника који нити су улазили нити су били увлачени у књижевне распре. Најзначајнији у тој групи је Тарјеи Весос, јелан од несумњиво најбољих нордијских писаца двадесетог века. Мада је стајао по страни од дневних Догађаја, он је мелог живота био један ОА опише песника који су били најотворенији н најтријемчивији за нове импулсе и стру јања, успевајући да ново у форми сјелини са квалитетом у садржају и дајући свему свој особити печат.

Од других значајних песника из те труне треба споменути Олава Х. Хаутеа, Харалда Свердрупа, Гунвор Хофмо и Алфа Преисена. По свом изразу, они су међу. собно мање мили више разаичити по теме њиховог стварања моту долазити из веома различитих кутова и миљеа људског живота. Релативна заједничка одлика била би им, међутим, уздржаност од превеаиких формалних експеримената.

Специфичност норвешке књижевности последњих година, како прозне тако и лирске, јесте обилата шароликост књижевних струјања и израза, што се може, пре свега, захвалити Норвешком културном фонду, преко кога држава откупљује: 1000 тримерака сваког дела лепе књижевности да би их разделила библиотекама, Али и тај фонд доживљава оштре критике доброг дела књижевника, који истичу да он више помаже издаваче него писце и да је добрим делом крив за поплаву лоше књижевности.

Одредити савремену норвешку књижжевност, а посебно лирику једном свеобухватном дефинипијом је нерешив проблем, али је, чини се, тачно да врење које је започело и сада траје јесте једно од највећих које је она у својој историји дожавела. '

Љубиша Рајић

ТАРТЕИ ВЕСОС (1897—1970) припада међуратној гене. рацији норвешких књижевника, ФОА свог дебија. 1923.

| романом „Лудско дете" до постхумне збирке песама

„Живот крај реке" објавно је 23 романа, седам збирки мовела, шест збирки песама и 16 драмских радова. Године 1953. добио је награду Венеције за збирку новела „Ветрови", а 1964. награду Нордијског савета за роман „Замак од леда", од које. је створио фова за награде успешним дебитантима. Као један од најбољих нордијских писаца дведесетот века, превођен је на више језика, Његова последња дела објављивана су Мотовремено у свим скандинавским земљама, ;

Тарјен Весос Такађ је био ша ј сан

п..... почетак

није овде,

крај

је скривен,

без застанка у томе,

у маму,

вртлог у уму

од ствари што су несхватљиве, несхватљиве

као мирис протекле јутарње кише, неицзрециве

као лик пролећног снега над висибабама, слабачко |

као жудња у самоћи и горко

као речи немоћно

и прекасно

као мисао

да се протежеш

пред огледалом неизрецивог сунца

у твом сјају

жоји нико неће гледати.

БРОД УЗ ОБАЛУ ЕБ

Твој тихи брод нема имена. Твој тихи брод

нема луке. Твој скривени брод уз обалу.

Јер то није лука —

Лишће светлуца. у пролетњим ноћима над спремним бродом у чекању

и просипа жутину и влаљу

низ станишта у октобру

п нико није био овде.

Али овде почиње мам са бескрајних морских равни

где сунце устаје из дубине

и ветар дува према луци тамо иза,

Али на то није лука

само друго место са мамом и зовом са још ширих равни

још. веће олује на: обалама

га веће» брода с вечери.

Твој тихи брод полако зараста. Твој скривени брод уз обалу.

ВИСОКО ГОРЕ ПРОЛАЗИ ОЛУЈА

Високо горе пролази олуја. Носеви побијена у траву да би утекли;

АДрагоцени дан олује 3ов дугог пута:

доћи. Прати ме.

Лежимо У нашим свелим травкама. Лежимо у нашем сасушеном веровању. Високо оре дешава се она благодет

о којој смо сањали,

Уплашене очи што жмпркају пред муњом никада неће видети ватрено дрво.

Жмиркамо и знамо све то тако добро. Јоша се више уконавамо.

Висеко горе пролази олуја, претварајући, испуњујући, даље,

· КЊИЖЕВНЕНОВИТЋ 10