Књижевне новине
КУЛТУРА У СВЕТУ
ПОБУНА МЛАДИХ И НОВ ОБЛИК _
Норвешка прозна књижевност 'од средине :60-их година до данас.
10 - динавским земљама. Настао је прави обрачун са реахио жом приповедачком традицијом и паста
почетком 50-тих година, већ као планск
; ан и т Ана ова па а и призна. дошла од стране једне Рива а љ а који имају филозофски и политички Ни сновано држање према лепој књижевно. сти. Истовремено се бележе први знаци стварања нове публике, младалачке масе
читалаца снажно везане 3 : а, живот. академски
Та структурална промена у литерарно животу природно је повезана са, о ралним променама у друштву. Политички су, се последњих тодина супротности изо. штриле. У радикалном крилу, коме припа. да већина младих писаца, људи више ни. су тако једнострано заинтересовани за спољну политику, помоћ неразвијеним зем_ ама и пацифизам. Специфичне "норвешке прилике су дошле у жижу интересовања, Једна нова марксистичка школа. која је појмове, као што су отуђење и потрошачки: и аДИтер учинила сасвим обичним у дебати, критикује кул '·„схему дру тва, власничке и ЛЛЕЋЕ ОМ аи
„О неким школама и правцима у норвешкој лепој књижевности последњих. тодина не може се још говорити. Она се најаакше може описати и дефинисати као:не. гативна, као покрет против традиција. Она не употребљава реалистичко подражавање стварности о коме нас наших пет. чула обавештавају, нити ретроспективну аналитичку технику психологизирања. Али, осим овога,. најмлађа норвешка проза. нема. неких заједничких шрта. За невољу могу се повући неке грубе развојне линије.
"Може се говорити о „фантастичној" прози, која мпак респектује потребу за: хронологијом и епском кохезијом, али која поставља личности у нереалан облик. бивствовања, налик на сан, или их пушта да се развијају у свету авантура и мита. Дело једног од најзначајнијих живих норвешких писаца, Тарјен Весоса, „Кућа у мраку“ (1954) могла би бити тако дефинисана., [
„Израз „апсурдна" проза могао би се умотребити за дела у којима је појам времена ин идентитет личности више мање декомпонован: радња се дешава у различитим временским слојевима, али је: прошаост исто онако блиска као и садашњост; анчности немају свој чврст идентитет, већ се претапају једна у другу. Два романа · Пала Брекеа с почетка 50-тих година имају такву тенденцију.
„Апстрактном" прозом могла би'се назвати она која потпуно пренебрегава. приповедање и приближава. се лирици. "Највише експериментисања је учињено у области новеле, у којој се млади писци најрадије огледају. ање је да ли се реч „моведа" може употребити у свима случајевима; почињу се појављивати називи као „текст“ и „кратка проза“ и они ће омогућити диференцирање између традиционааног приповедања и нових језичких из-
ражавања.
Било би, пак, погрешно сматрати да се промена курса у развоју норвешке прозе десила изненада и спонтано средином 60. =тих тодина, И ранија дела имају сличност са најновијом прозом, као што је случај са романом Георга Јохансена „јесен у марту“ (1957), који је дрхтави протест против политике, морала, схватања вредности и животних облика света „одраслих“. Роман Јохана Бортена „ја" (1959) представља апсолутни прекид са реалистичком приповедачком конвенцијом. Књига има две ја_аичности. Затим три књиге Тарјен Весоса: „Пожар“ (1961), роман пун симбола страха, за многе критичаре неразумљиво дело, за друте само парада добро познатих симбола, 2 за извесне најсмелије дело овота писца; романи , остови" (1966) и „Вечерњи брод“ (1968), оба пуни контра ста између једноставног реализма и амре сиог симболичног изражавања.
Раскил са реализмом показује се и у очигледној скепси према. традиционалном положају приповедача. Првобитни реади. зам захтевао је од њега да ишчезне и свог дела; он није смео да тумачи личности ман радњу. еђутим, последње. књиге изашле у Норвешкој показују да је приповедач опет постао ауторитет У делу, ауторитет који се обраћа. директно читаоцу 5 дио кутује о делу са њим. Његово Арж је нека „врста сигнала читаоцу: ово дело не захтева да му се верује У конвенинонадх ном значењу речи, о Је У АМЕР
и, а не 2 “ 7 ан роман ове врсте је „Танго смрти" Ејвинда. Болстада РАИ Кели његов наставак „Апасионата ој (а . ла ну писац се сам памет осталог са једним РИНОМ И Ф писмом упућеним читаоцима, факсимилу. Алфред Хауте у свом роману „Мистериум" (1967) „чак. Аисвутује о МутЕоеМ - ан вбне особе, товопоставља се 8 ата кон:
амом себи ИТА. те је асна: само убеђење У живот после овога, вечни сусрет са вољеном ј 7 излечити болест духа Од кога пати главни јунак рана 308 пре читал ј | НО татО активни ко-аутор у књизи, јер та ) стио да учествује у самом проДрава И оно мени о Свеје“ и Марији", хришћанску алеториу о Људској слабости м снази, о верност
и паду, о назирању и јасном сагледавању. | У оквирном причању слушаоци почињу. и сами да причају, они питају о стварима које не. разумеју осећајући да је прича у ствари слика њихове сопствене животне ситуације. Ту ситуацију — а тиме и причу, човек може променити бирајући прави садржај.
Неповерење према прнповедачкој конвенционалности изражава се у дебитантском роману Јохана Фредрика Грегорда „Аавекин троб“ (1967), у коме је реч о писању романа. |
Једна од карактеристика последњих тодина је поновно интересовање за. 5сјепсе"небоп, врсту литературе која ·лозвољава „нормално“ причање и спољну радњу, али ослобађа приповедача од захтева: за ко. пирањем свакодневног реализма. Дуго. је само Ситура:Евенсмо-био једини норвешки књижевник који је тај жанр узимао: 03– биљно, али, се. 1965. Аксел Јенсен појавио с романом: „Еп“, дебитант Ингвар Хорг са „ЗАвм. кругом", Ејстејн Лен- 1967. са, „Континентима“, затим Олав Ангелс са. Блектричним цветом“. (1968), Фредерик Скаген са „Ловом на Ауригу" (1968), Заједничка, књига Јон Бинга н Тор, Оге Брингсверда. „Око сунца у круг“ (1968) и „Пробок", од. самог Брингсверда најбоље су. норвешке књиге тог жанра. | · _ Фантастично и апсурдно су најјаче ре-. презентовани. у младој норвешкој прози. данашњице. Последњих година се појавило много нових имена, више њих се први пут. пр ала у. часописима. „Профил“ и „Прозор; а остали у три антологије „Групе, 66, 67 и 68". Свима њима је заједничко то што пишу.о људима који покушавају да догакну, разумеју и контактирају друге људе; али не успевају; 0 осећању егзистирања у једном хладном и. непријатељском свету у коме су сви остали непријатељи, било да су бирократски функционери или застрашујуће, безличне снаге у животу. У тој књизи има мало хумора, ако и постоји он је или црн и макабр и хладно ироничан. |
У неким причама Моне Лингар постоји такав хумор. Али најтипичније за њену збирку. „Балони" (1967) јесте јака. амбиваленција и расцепљеност осећања. Гунар Линде у својој збирци „Бекство од бекства" (1967) описује усамљене људе које прогоне извесне групе снага. Њему је сличан Тор Обрестад са својом збирком „Ве-. тар" (1966). Свима причама је заједнички мотив катастрофе која се приближава. Ап- ' страктно је цело време приметљиво и конкретизовано. Обрестад мисли у слика-
ма и уме да учини осећање скоро опиик-+
јивим. :
· ""Санчно компоновање мотива, са понав-
љањем и паралелизмом у причама које. привидно имају мало међусобне везе, употребљава Еспен Ховардсхолм. у збирци) „Воде времена" (1966). Овај писац и Обрестад имају једну заједничку црту: њихова | снага лежи у перцепцији и конкретизацији. Ховардсхолм поседује јачу језичку фантазију и богатство слика од било ког писпа ове генерације. Његов роман „Уста' (1968) назива се анти-психолошким, на из-. вестан начин ствари у њему стоје наглавце. Ејнар Екланд је хумориста међу „фантастичарима". Њетове најбоље приче у збирци „Црно у зеленом" ( 1967). товоре о боаесном односу људи према стварима, Међу писцима експерименталног романа, значајни су Халвор Рол са својим романом „Дечји рат" (1967) у коме говори 0 старој теми: вези између милитаризма, насиља, ратног фантазирања и страха од секса, немогућносли контакта и безосећајности. Слична тема је и.у роману „Будна ноћ" · (1967). Хансмагнуса Истторда. Даг Соастад, је дебитовао 1965. · са збирком „Спирале“. У њој је мотив који се понавља усамљена централна фитура У кафкијанској мори. |
Али и поред ових експерименталних писаца у Норвешкој се много више штампа традиционална проза. Кад млади норвешки побуњеници тврде да је „грађански“ роман, реалистично-психолошки облик приповедања мртав заједно са друштвом У коме је постао, може се са сигурношћу рећи да тај мртвац показује изненађујућу саичност са живим ортанизмом. У модермом друштву постоје многе средине. и културни облици једни крај друтих, и тешко је рећи шта ће доминирати у будућ-
ти. и АЕ ње: Шведској и Данској је реалистични роман на известан начин обновљен изнутра, такозваним новореалистичним писањем. За њега је карактеристичан стваран, трезвен стил, намерна обичност у то-
вору, у избору мотива и опису средине —
обичност која се тиче и описа људи: ТИП.
је интересантнији него индивидуа. Овај жанр може довести до документ аризма. У најмлаћој норвешкој књижевности такво једно дело је „Ана" (1968) Под. Хелте Хаџтена. Роман има две групе текстова. Један је званичан, документаран, сажети подаци из разних докумената који суво причају о животу једне сеоске девојчице, а други је као његов контраст: мала амрска искидана парчад, песма у прози о томе како дете и младо створење доживљава свет око себе. Тако ови текстови конкретизују једно „сасвим обично“ мало створење — један живот који има и велику количину лепоте и трагедије. УЛН
“Нова књижевна стремљења нису још донела велико уметничко дело, али зато
о талентованих дела. "За сада је круна свих њих — доказ да експериментатори и новатори представљају најузбудљивије ствараоце у данашњој норвешкој прози. ;
Олга Московљевић
„ана" |
"Нилс Јохан РУА
ОШАА ЈЕ С КИШОМ _
КРАЈЕМ МАЈА је велики храст на бре.
сжуљку облила зелена светлост, лако се
провлачила између свежих и потамнелих грана. Прошло је неколико дана пре но што је схватио да су то избијали први листови. „Храст пре јасена, биће пљускова", кажу стари људи. А он се осећао сув и жедан скроз наскроз, баш као и земља. Благословено оно старо храстово дрво што отвара својих хиљаду лиснатих усана киши!
' Кад би само пало мало кише. Да се превуче сива и мокра преко неба, да замагли предео, да га не.пусти да види ни-
пита осим најближег, да сакрије и њега
и земљу у свом благом штуштању. Кад би само дошла киша скинуо би сетом стао под храст док киша сипи кроз гране. Док лишће избија. Хтео би да буде земља што буја у овом пролећу. У ратном сувом, прегорелом пролећу.
Ставио је мотку на раме и пошао кроз жуту раскош маслачака. Али у вечерњем сумраку није било ни толико влаге да се трава ороси. Зној је шурио низ тело и депио се, муве су уједале, ласте летеле ниско, а на брежуљку је крештао детлић. Високо изнад земље пролазила су три тешка бомбардера. ;
Он се “заустави и погледа црне траке дима развучене преко безбојног и безданог неба. Могао је погледом невероватно далеко пратити авионе али та то није занимало, они су били тако туђи. Ипак су за собом још остављали нешто, дрхтај у нервима после оних првих ноћи, у ап-
НИЛС ЈОХАН РУД
рилу кад су рефлектори као паоци точкова пузили градом. Још увек је, после тутњаве (бомбардовања и бесне ватре противавионске. артиљерије, имао у свести одсјај првених, плавих и зелених буктиња граната и светлосних бомби што су пветале над брдима.
Ах, не, тај одсјај никад неће моћи сасвим да угасне. Он ће га чинити опрезним, никад сасвим ситурним у миру. Та дивља чежња за кишом. за бујилом чисте воде, то је постало. нешто више од обичне потребе земље. То је била потреба из дубине њега самога, тамо где су повређени коре-
· мови пипади за новим снагама и новом
вером. Имао је мало земље, али више није знао има лим сигурно право на њу и да ли ће имати средстава да на њој подигне кућу. Осим тога: недостајала му је жена.. .
У ствари, он раније није много о томе мислио, рачунао је на њу као на нешто што ће само доћи пре или после. Никада се није журио. Зашто му је сад то пало на памет, сад кад се све обрнуло наопачке, кад нико не зида кућу, кад нико не мисли да подиже нешто осим онога што је срушено. Више нема ни говора о новом зајму за зидање. Првенство имају они што треба да добију накнаду, они што иду сагнутих глава, чепркају по згариштима, они којима треба поново упалити светлост у очима. Баш сад он мора да добије своју жену! Веровао је да би му било лакше чекати кад би имао још некога поред себе.
Имао је мајку, стару мајку. Да, она је била крива што он никада није појурио за неком другом, за неком младом, тућом, од друге крви и меса. Он је свакако био добар син и то је још увек. Али сад се први пут запитао: да ли је то за мајку намеравао да сазида нову кућуг Не; Није му недостајала кућа, Мајка је имала кућу за њега. Дуго је намеравао да се раздвоји од мајке. Ах да, доста му је било. Сад је био свестан тога, сада кад се више није имало чему надати.
А сем тога: какав је он то сањалица који нема живу жену! Мајка га је дочекивада сваке вечери. МИ тога вечера. Мала и сива, ведра и добра, она је стављала јело на сто и сипала кафу. |
— Једи дечко.. Све ће се уредити, видећеш! Да је икад рекла нешто друго.
Једном речју више није могао поднети ову њену безграничну, .постојану бригу. Он је брзо јео, али је примећивао да та она посматра. Била је на опрезу.
____ Прошетаћу се ноћас мало по шуми. Немој ме чекати пре јутра, рече он. |,
Видео је како се уплашила, и знао је шта мисли. Много је омладине ОТИШАО кроз шуму и нестало. Негде у рату. Али сад је то. одлажење престало, нико никџА
није стизао, причао је он. Сад би то мало користило.
— Понећу собом удицу. У ово време обично има по који гргеч у реци.
— Добро, можда ће ти пријати једна
шетња. Само да знам куд си отишао. Ка-
ко је умела да га прозре!
— Волела бих да имаш друштва. си сам. г
Он се повуче у себе пре него што је могла да га превари па да се изрекне. Пресвуче се и нађе руксак, храну је већ била спремила кад се опет вратио у хињу. ·
Док се пео уз пут у провидном“.сумраку знао је да она стоји на прозору и гледа за њим. ; Јин
— Увек си сам, рекла је: његова мати.
Очигледно себе није рачунала, ни' она. Са запада се чула кукавица. Увек је при. мећивао прве знаке лета. Осећао се тако отворен пред природом и примећивао је ин најмање ствари кад је био у правом расположењу. Али се мало стидео тога.
Као кад је брао цвеће за мајку и носио га кући. Ако би неког срео сакрио би швеће за леђима. Увек би се застидео што га је носио, дешавало се да га је бацао преко ограде. Али мајка није била ДАрукчија од осталих, волела је цвеће. Билао је нечег погрешнбг у томе што је целог живота ишао да бере цвеће за своју мајку. Од тога је сам венуо, заједно са споменком, љубичицама и булкама венуо је и он у мајчиној соби. г
Стигао је високо горе у шуму где је река истицала из малог језерцета н тек тада опази да се спустила ноћ. Одмерно је лов, три, четири рибе, а све су могле стати у шаку. Не, није могло бити неке користи од њих. Зној се тешко лепио' под оделом, ваздух је био тежак, а комараца је у овом мочварном крају било на све стране. Последњи дан маја. По свим знацима могао би добро да искисне без крова над главом.
Он припреми себи лежај за ноћ; поседе једно време пуштајући да шумски звуци сипе у њега, све док се није охладио и почео мало да зебе. Изнад реке се пушило сиво, осетио је како. му" магла влажи лице кад се нагнуо над водом да напуни суд за кафу. Онда је испекао парчиће рибе на ватри и ставио их црно препечене на хлеб. Али су унутра биле беле и укусне. Дрозд није хтео сасвим да се преда, дуго је седео усамљени свирач на врху неког дрвета горе на брду.
Да, облаци су се навлачили преко неба, с времена на време пала би му кап кише на руку. Али било је тешко чекати. Он леже на леђа и поче да зури у бледе звезде. Не, није било потребно путовати даље, овде се више није чула тутњава мотора, и никакав далеки звук није реметио тишину ноћи, Мислио је: она сад силази на реку, тражи најплића места. Она ме овде не види, јелове гране ме заклањају. Али ја њу могу да видим баш тамо где месечина светло трепери на воденим вртлозима. Она застаје за час и размишља. Не може добро да разазна њене црте, лице јој је меко осенчено у светлости. Она није тако висока, али је витка и дугих удова. Сад се одлучује. Скида ципеле и чарапе са ногу и тетура се преко клизавог камења. Насред реке застаје и хвата равнотежу. Он би скочио и пружио јој руку, али се боји да је не уплаши па да побегне. Не сме ни мало да се помакне да не би пукла нека гранчица. Дроза кликће изнад ње. Она држи ципеле и чарапе у једној руџи. Другом скупља. сукњу и задиже је. У једном тренутку само што не склизну у реку, толико се тетура да диже сукњу све горе до 60кова. У истом часу је нестаје. Он опет леже а био је спреман на скок. Тако је могао мислити о њој све док му се не би учинило да је види. МИ увек је то била иста жена, мада јој никад није могао видети лице. Постајала је ваздух кад би је зграбио. Али у срцу је много грешио с њом,
Није примећивао никакав траг ситне кишице што је мало пре пала. Шума је била сува тако да је смола на дрвећу јако мирисала. Само је са реке и оОдОЗдО, из долине, била хладноћа. Није му се могАо оросити лице лежећи овако са небом у очима.
__— Не памтим овако суво пролеће, рекао је старац Самуелсен. Они би заподели кратак разговор кад је вечером пролазио идући у шуму. Самуелсен је обрађивао земљу 70 година. Сад је највише клечао док ју је копао. Једнога дана док тако буде радио утонуће старац у земљу заувек. Бела и уредна стајала је Самуелсенова кућа покрај пута. Он је живео у њој са својом ћерком. А ћерка је имала ћерку. Усред лета је било тако много лишћа у Самуелсеновој башти да су прозори били сакривени. Имао је обичај да завири мало у прозоре кад је пролазио покрај Самуелсенове ограде.
Самуелсенова унука... Не, није личила на ову овде. Ретко ју је виђао. Мајка јој је била вршњакиња његове мајке и није била удата. Ишао је заједно са Самуелсеновом унуком у школу. Била је мршава и стидљива. Кад је сад мислио на њу — баш ма њу, па, најбоље на прву — није могао представити себи сасвим јасно кодико је порасла од кад су ишли у школу. Треба да су вршњаци. Не, он је никад није видео да гаца преко реке и задиже сукњу све до бокова. Мора да је то била нека друга.
Увек
Наставак на 10, страни
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
ку-
|