Књижевне новине
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
Аирска пуноћа слике
Борђе Ивачковић: Слике, Галерија Дома омладине,
Београд
ИАКО већ скоро једну деценију живи и
_ради у Паризу, Ивачковић је и даље стално присутан у савременом српском
сликарству. На свим важнијим изложбама лако падају у очи велики бели формати који неком чудном лакоћом намећу свој
· лирски карактер, фину линију и лако,
рекло би се спонтано, структурирану површиву тачком, мрљом — знаком. Вредност и аутентичност ових Ивачковићевих слика нису условљени његовом везаношћу за специфичне садржаје апстрактног сликарства, или тачније — лирске апстракције. Та везаност је више предуслов за развијање карактера једног 60тато профилисаног говора у материји која. је своју властиту битност изједначила са тоталитетом креативне свести. Одвојене од вањске стварности (виђеног света 06лика), ове слике дотичу универзално У пројекцији унутрашњег доживљајног света сликара који је сам и река и море, пут до себе и пут до слике, почетак и крај дела, Слика је тако ослобођена функције било какве илустративне намере: сведена скоро на голо средство, она је у концентрацији унутрашњих снага ликовних чињеница дорасла до себе-бића, затворила се у симбол и значење чистог пластичног феномена. Феноменолошки — то више и није „слика" већ појава, догађај или догађа. ње као рађање песме без речи, просторно и временски дефинисано као једнакост са лирским стањима унутарњег света сликара. То „својеврсно писмо знацима који се не читају већ осећају" — како би рекао Ж. Будај — остаје као трајна сигурност у јединству средства-израза код Ивачковића посебно наглашено. На великим светлим основама развија се игра знака и линије, мрље и белине, сензибилно остављање трата на чистом лицу површине, понекад лаког, У финој, више наслућеној нето повученој линији, понекад у загонетној црнини мрље или удара четком који звуче као акценти или завршни акорди песме, Лирска пуноћа ове слике није у интензитету елемената. Ивачковић је и боју свео на два-три основна контраста. Па ипак, слика је звучна и засићена, изазовна ритмом ш контрастима и провоцира наше емотивне импулсе до јаких узбуђења.
Маске
и кловнови
Јуре Лабаш: Маске — слике и цртежи, Галерија КНУ, Београд
О СЛИКАМА и пртежима загребачког сликара Јуре Лабаша може се говорити са више аспеката, јер су оне својим формално-садржинским елементима дотакле вишеслојне односе стваралачке свести и друштва. Мако ове његове маске на први поглед делују застрашујуће, узнемирујуће и шокантно, оне се у основи своде на чврсто дефинисане ликовне целине које нас узбуђују пре свега својом ликовном структуром. Па ипак, своје дубоко усађене -са.држајс у живе токове времена Лаба дефинише као став критички оријентисане стваралачке свести која у сукобима са неким пољуљаним етичким темама и дилемама гради свет својих симбола по алегорија, веома често језиком чисте и експресивне форме. То нам чак дозвољава да за час заборавимо и апстрахујемо доживљај слике као визуелно јединство боје, линије п површине и препустимо се његовим тротескним ликовима суровим до агресивности, Осетићемо тада п неки притушен уздах над понором смисла или бесмисла, забринутости над судбином човека
"и дела, његове оријентације и отуђености,
безнађе у свету уметност и без наде у свету великих супротности времена.
Па ипак је то насилно дељење јединственог живота дела: Лабаш не потенцира идеју на рачун њеног појавног тоталитета. нити од средства гради мисао; то је онај вишезначни процес раслојавања односа као предуслова за синтезу из које се рађа мисао-средство као израз свеукупног стања себе-духа-свести. И када формално срелство (боју, црно-бело, линију) потенмира до бруталног, када облик преводи на аругу обалу значења, дајући му улогу агенса „измишљене реалности" у јединству односа: стваралац, дело, време, онда Лабаш отвара у ствари оне тајанствене видике времена у којима је човек негација своје властите супротности — изједначење добра и зла. смисла и бесмисла, наде пи безнађа.
Но, можда је, на крају“ довољно рећи ла Лабашеве слике и цртежи делују пре свега снагом своје језгровите дорађености, јасном ликовном идејом и пуноћом 4иковног елемента. Кловнови свих врста (и времена) само су околиште из којег ничу реакције стваралачке свести.
Срето Бошњак
ПЋИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
· мом, на филозофском и
5
БОШТЈАН ХЛАДНИК, свакако, припада оној генерацији дом | је у минулих десетак година стварала наш | „нови ај Као – Макавејев, Павловић и Ракоњац, и“ он потиче из редова аматера који су, као што је познато, „разбијајући_ старе мисаоне и изражајне конвенције, унели У наш играни филм онај смели, антидогматски и истраживачки дух. Хладник је, такоће, заједно са Петровићем, започео 1961. године фронталну битку за афирмацију мнтимистичког филма, који ће се на метафорички суптилнији начин бавити тематиком која одговара сензибилитету савременика: _ Петровићев филм „Двоје" м Хладников „Плес на киши" били су весници једног домаћег „новог таласа", окренутог интимном свету по. јединца, упркос владајућим догматским и идеолошким таблонима (паралелно с новим облицима филмске метафоричнос-
ти, дакле, откривали су се им нови садржа. _
јију. Такви су филмови, без сумње, рушили многа правила домаће филмске тра диције, али су се, ипак, и надовезивали на ту традицију (мада смо. то, лездесетих година, свесно или несвесно — занемаривади!)... Јер, пре појаве нових аутора (Петровића, Макавејева, Мимппе, Павловића и Борђевића), постојала је, педесетих година, значајна група ветерана (Погачић, Ханжековић, Јанковић, Стојано-
вић, Штиглиц), чији се удео обично зане- .
марује кад је реч о еволуцији машег фил-
БОШТЈАВ ХЛАДНИК
ма = но, везе између представника. „првог таласа" и „„друтог таласа" аутора су очиг ледне: интимизам Александра Петровића. израста из интимизма Владимира Погачића („Суботом увече", „Аникина времена") филмови о револуцији Столета Јанковића („Кроз грање небо", „Дрвени шал“) отварају пут филмовима о револуцији Нурише Борђевића („Сан", „Јутро"), а циклус реалистичких и опорих филмова Федора Хан-
"жековића („Бакоња фра Брне", „Стојан
аутора која |
Мутикаша", „Свота' тела господар“), посве- |
ћених теми трагичног људскогпораза, претходи веристичком циклусу Павловићевих филмова који се, такође, упорно баве људским поразима (Бакоња фра Брне и Стојан Мутикаша су, у томе смислу, духовна сабраћа Велимира Бамберга и Џимија Барке!). Свака од споменутих трупа аутора била је авангардна (дабоме, У контексту свог времена), мада су нови аутори били много самосвеснији у томе смислу — јер, док је генерација из педесетих година носила на свом врату „филмске концепције" Комитета за кпне. матографију, Јована Поповића, Финција, Велибора Глигорића и других који су се
(у облику рецензија и реферата) бринули |
за „судбину нашет филма", дотле је генерација из шездесетих тодина почела да се разбуктава у тренутку дебирократизације производног система и у тренутку појаве „новог филма" у свету, истовремено. Нови аџтори, каоги сам Хладник, били су спремни да се ухвате у коштац са традицијом (негирајући је, својим субјективизметафоричком. плану). Они су, правећи другачије филмове, пошли у сусрет једном савременијем сензибилитету (а самим тим и неким кон. траверзнијим антидогматским _садржајима). Хладник је, тада, нарочито с „Фантас„Плесом на киши“, рођеној шездесетих
тичном баладом“ им припадао авангарди
година — оној авангарди. која - се појавила | у тренутку афирмаџије француског „но-
вог таласа", али и у тренутку кад се домаћа авангарда из педесетих. година на. лазила на издисају (Погачић је 1961. снимио „Каролину Ријечку“, Столе Јанковић је после „Радопоља“ снимио „Народног посланика" и „Вишњу на Ташмајдану", Ханжековић је престао да снима, Веља Стојановић је умро, а Штиглиц је почео да снима свашта!). Постојали су према томе, сви услови да се појави једна нова генерација која ће, ослањајући се на традицију домаћег филма, почети ту традицију да негира. Отуда, историјски гледано, и појава једног Хладника није била неочекивана, као ни појава једног Петровића или Павловића (мада смо их, у тренутку
ЊЕ Ми:
па | Филм | ђ а рта
ЛАДНИК ! Опроштај са бившом авантардом и добродошлица „трећем таласу“ | | синеаста |
кад су се појавили, дочекали као „дар < неба"!). А данас, седамдесетих година овот века, кад Боштјан снима филм као што је „Машкарада" (филм који пред ставља његов ауторско-авангардни 'иЗАИ; сај, баш као што је и „Каролина Ријечка представљала редитељски издисај Погачићев!), поставља се питање; ЗНАЧИ ЛИ И ТО ОПРОШТАЈ СА ЈЕДНОМ БИВШОМ АВАНГАРДОМ И ОТВАРАЊЕ ВРАТА ЗА ДОЛАЗАК ЈЕДНЕ НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СИНЕАСТА2 (утолико пре што се, данас, на пра-
· ту једне нове деценије, као по неком не-
писаном правилу, већ назиру контуре и сензибилитет једне нове тенераџије аутора, чија схватања филма и живота, у датим околностима, делују неконвенцнонадно и авангардно — истовремено, филмови представника „трећег таласа", Ј. Јо. вановића, Л. Зафрановића, Карпа-Аћимовића, К. Шеневскот, М. Радивојевића, Стојановића и других њихових вршњака, спонтано се надовезују на филмове Макавејева, Павловића, Петровића и осталих, али их у много чему и негирају, баш као лито су, својевремено, „Авоје“, „Плес на киши", „Непријатељ“ и „Сан“, представљали негацију филмова „Суботом увече", „Свога тела. господар: и „Кроз трање небо").
Стара прича се, тако, понавља или почиње пова тприча2!
2,
Наш филм је, досада, еволумрао у три основна тематско-садржинска крака: у облику револуционарних ратних хро ника (почевши од чедне „Славице", преко моралних траума и дилема Јанковићевих филмова, до пародично-тротескних и сасвим критички интонираних ратних кода» жа Пурише Борђевића, у којима се древни „револуционарни морал“ развејао у прах ти пепео!); затим у облику наративних с оцијално-критичких прича (почев. ши од „Приче о фабрици", преко „Зенице" и „Влака без возног реда", до меловитот
· Ханжековићевог опуса, ослоњеног на. до
маћу литерарну класику, и до опорих Павловићевих филмова који су, бар у почетку, били анти-литерарно конципирани, да би се касније такође приклонили јелном литерарном проседеу!); и, коначно, у облику поетски интонираних и метафорички изнијансираних интимистичких садржаја (почевши од чулне „Софке", преко суптилно режираних Погачићевих филмова, до страсних Метровићевих скаски о љубави и смрти!). Хладник, дабоме, припада овом трећем краку, као један 'од његових водећих протатониста... , „Аогматским притиспима спољног све-
(та, „интимисти" су супротставили трага "ње за деликатним тајнама људске Аце
Петровићеви филмови „Двоје“ и“ Хани“, као и Хладникови филмови „Плес на ки. ши“ пи „Пешчани замак", мада су се бавили оним што се збива „у човеку“, били су у извесном смислу политички анта+ жовани филмови, јер су афирмишући човеков емоционални живот суштински нетирали притиске идеолошког дотматизма негирали су „идеје“ о животу самим „животом"! (зато су, уосталом, ови филмови били својевремено, негирани чисто политичким аргументима, као „декадентна дела" која „нетачно приказују нашу стварност'). Битка за „нови филм“ водила се,
"тада, на истом плану са битком за от-
кривање „људске душе": судбина „новог филма", тако, одмах се повезала са „чо. вековом судбином“ уопште, Уместо јуна-
ка „без дилема", који су били само оруђе
драматуршког догматизма, прихватајући
слепо моралне и социјалне норме које им
је живот нудио — појавили су се на фФНАМ. ском платну неспокојни им несигурни јунани, који су почеди свестрано да испиту. ју свет и себе. Био је то почетак стварања „овог југословенског филма"...
Данас, ево нас на крају те лепе приче; ево нас, опет, пред једним испразним ми малотрађанским филмом, као што је ХАВАникова „Машкарада“; ево нас, поново, пред окошталим јунацима „без дилема" који се упињу да покорно прихвате пра. вила „сексуалне револуције“. а сами су сасвим мртви — им психолошки то емомионално. Ево нас, коначно, пред јунашота „Машкараде" који, у свом ботато на“. штеном стану, воде овакав наметтеми 1г квазн-лаитерарни дијалог; ;
„Тоспођа је узбуђена 2"
а
„Не! у „Тоспођа нема текг Не!"
Госпоћи је свега доста"
„ »
Баналне личности једне петпарачке раме, измењују баналне фразе у Хладниковој „Машкаради": ОН — човек на положају који одлази у лов и који губи љубав своје жене, ОНА — хировита госпођа која. одлази на кошаркашке утакмице м
| жели да задржи љубавника млађег од се-
бе, ОНО — њихов синчић са хомосексуал-
„ним поривима (које је словеначка пензура
успела знатно да ублажи!) и ОНАЈ ТРЕЋИ —- млади кошаркаш који се колеба. између љубави зреле жене и осећања незреле девојчице, Све остало врти се у том баналном и јаловом кругу: „лирски“ монтажни пасажи, „метафизички“ документарни инсерти, рекламни фотоси, призори ушкоп-
" љеног секса, „поетски“. успорент снимци,
морски жал, симулирање страсти, симули-
рање поезије — „Машкарада"! Ћоже, зар је то све што је остало 04
једне бивше авангарде» . Маске су, опет, скинуте; ћао, Хладник:
Слободан Новаковић
"преда мном је: а“ сен“
2 Поезији црви.
Коља Мићевић |
Сунцу
Постављаш, велике, о ружа, захтеве мени што сам вечно
док су ми сестре неизлечно видале тело дух оружд,.. |
о Злу већ који, мирно машта сред (о нежне руке сестара.) | заједничког нам сиромаштва |
Онај сам који се не стара. | | |
+» х
Кад ми принесу рам тај када позлата. . | која сва позната.
значења крати нам |
напокбн падне знам. загледан изблиза у лик ког излиза времендах бићу сам.
“ # %
Тиж зорд и збуњен . ја викну“: „Из зарнота. · | света тазитог зар нога
пред моју избу њен
твој живот изненадно доведе>" Тронаће ли грех какав о анћели
нека грех клизне на дно!
ПОЈ Често ноћу с зрчем гледате зла Жено
како зрозно згрчен. (јер тело згажено |
кроз руке те обе
односи бездна дно) пун ноћне тескобе почивам безнадно, |
Знам ваше ужасе кад неми маднемо кад тамна ружа се отвара тад немо.
Безнадно почивам безнадно тешко бих пун мисли тескобних поднео очи вам, |
СОНЕТ
Мала ме светиљка. обасјава, сјај њен
јединствена биљка.
што расипа шикља. (а враћа ме у плен надмоћно усамљен) ' | изнад мог потиљка
Час је и. Авојниме кроз двојнице али јој Башто уклета
моје дах твој ниче да поноћјем жали одсуство букета.
·МИСТИЧНА _
Звоници белих пркава намерно мирују да нас падсете на себе, данас у мени светац цркава.
Не падаш руко мршава | на дух нем и лине: 0, лепота се немилице | 0. сама од себе свршава. . | Кроз шуму палих жртава
уз вођу немог сви су;
гле на сумпорном вису | тик му се горд оцртава.. '
У мени једна држава. жудма је нових корака: пред пределом ко рака моја је моћ одржава.
а дух је као тврћава _ т може да се одупре! Ако сам пио воду пре та вода сад је рђава!
Тојага тамна квртава
У руци Краљици немој «у поноћ звати ме немо!) на колена ме свргава...
Ипах се тихо смркава.
Намерно мирују да нас | падсете на себе данас звоници белих цркава.
Ја кушач речи ја последњи и први кушатељ! Како сја Узалудност трви!
Како чврстину Тла моја спорост мрви ма: мени млеко сна
__-