Књижевне новине
| ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
НОВИ РОМАН АЛЕКСАНДРА
СОЛ ЖЕЊИЦИНА
ОМ ЈУНА, у издању | -Ргез5 У Паризу, појавио се на руском језику нови роман А Солжењицина „Август четрнаесте", Почетком идуће године књега ће бити приступачна најпре читаоцима немачког језичког под ручја, (у издању фирме „Разећјегћапа", која поседује ауторско пра во за цео Запад), а затим и ос талих земаља, | „Август четрнаесте" је
: први део замишљене трилогије, која треба да обухвати период првог
светског рата између 1914. и 1918. године. Има око 570 страна и подељен је у 64 поглавља. У њима су представљени догађаји ратне историје између 10, и 21. августа на Мазурским језерима у Источној Пруској, где је Друга руска армија под командом — генерала Самсонова претрпела брзи и изненадни пораз од организованијг и технички опремљеније немачке војске. Према ауторовом сведочанству из „Аутобиографске ски це" за Нобелову фондацију, тема утратедије Самсонова" потицала је још из Солжењицинових студентских година. У поговору својој књизи из маја ове године он је „Август четрнаесте" назвао књи том живота, објаснивши да су све остале њетове књиге само пресек аутобиографских догађаја.
У духу Солжењицинове објективне концепције, „Август четрнаесте“ се композицијом разликује од претходних текстова. Роман представља спој уметничке историје и неуметничког контекста — докумената, новинских извештаја, историјских резимеа, чи ме се омогућава конфронтација разних стилских нивоа и наратив них перспектива. Догађаји су при казани онако како их учесници ДОживљавају, како су фиксирани у ондашњим документима, али пи ка ко се са данашњег становишта реконструишу и оцењују. Солжењицинова оптика је усмерена на. детаљ а не на целину, на унуттрашњи рефлекс збивања а не на, портрете битака и грандиозне пеј заже; брижљива конструкција ро мана спизода, међутим, зрачи сјајем епохе. У питању је извр сна ковтаминација _ Толстојевот манира и авангардних иновација у стилу совјетске прозе о грађанском рату.
Ава аспекта су од изузетног значаја за читаоца Солжењици-
нове нове прозе: третман рата са могућним алузијама на ситуацију с почетка немачко-совјетског сукоба 1941. године, и концепт фи лозофије историје у ауторовом погледу. У посматрању првог про блема Солжењицин мање изненаЂује. По њему, за неочекивани ру ски пораз августа 1914. године на стару офипир-
кривица пада : ску ШКОЛУ задојену декларативним патриотизмом, инертну, заос
лажно самоуверену. Њој а група: млађих, а на челу са. пу
талу и је супротстављене даровитих официр
ковником Воротинцевом и гене ралом _ Мартосом, који схватају реалност ратних консеквенци вЕ
| с народом, оличе-
траже контакт г ним у Воротинцевљевом ордонан су Благодарјову, личности из ре да Ивана Шухова. „ („један дан Ивана Денисовича“) и Спиридона („У.кругу првом ). Карактеристичан за опену овог, аспекта је једини сусрет непријатељских страна = разговор немачког генерала фон Франсоа и Воротинцева, који протиче У мирољубивом духу. Солжењицин афирмише концепцију неспособних моћника као злу коб истррије, и на тај начин ставља се изнад сукоба (у погледу ПОЗИТИВНИХ руских се фицира и војника немачка армија заслужује признање дивље. ње). По Солжењициновом уверењу немачка војска није атресор, она је само У кобној улози агресора. "а овај став надовезује се а жењицинова конпешија историје и њених појединих раздобља, ко. ја је нова ин у ауторовој зрол “и у руској "литератури УОпШИл а [ВР ма Солжењицину, рат је ума судбином; последња, непз
консекве а ЋТ лих НП оиватн ИХ а ~ таЛИх Т < р' квенца 1 1 Т
това, који руше. Рат народа бракове, породице, ђе ратове", " је. кал за ове „мале '
је казна за : народа, Аруш ш-
ноди назаловању а Ти тва, човечанства. „Морамо тежи
ти побели, а пе проклињати Па каже МАЗАН ХАрИТОНО ај њи сту четрнассте - 7 ер плу вешченски, _ Попут Кутузој Маја твран ла је најбољи војск о
РАМА о елони А нужрнј ЈЕ онај који се Ка са". У складу у таквим догађајима · у
и концепција са овом мишљу је пио
> > ти мира, Он се не пос . ЈЕ белој већ појединачним ењи. Сри : лобра; 8 носом, акцијом ју > — утопија.
цин уверава да] ~ | | о лавени од тезе, да је а ја човечанства само зе „| њи ских ратова, аутор, „6 нрапинаесте“ је оптужује 30
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ |
"две независне
онализма (Павел Варсонофјев у разговору са студентима Котјом и Сањом). „Историја расте као живо дрво. Разум је за њу секира, разумом се она не може гајити. Или, ако хоћете, историја је река, која има своје законе тока... Закони најбољег људског Аруштвеног поретка могу лежати само у природи универзалних чињеница. У плану стварања. И у мисији људи", Проблемом судбинског, ирационалног у историји п мисионарског у _ појединачном људском опредељењу заокупљени су готово сви Солжењицинови јунаци; соџијалистичке идеје засту па_ само заставник _ Ленартович, који се представља као опорту-
нист и дефетист. У том смислу.
„Август четрнаесте“ делује као књига која свесно мимонлази про блем револуције пили, како каже један рецензент романа, која доноси визију света где „револуционарни догађаји нису ни пожеУни, ни могућни".
Спиритуелни контекст „Августа четрнаесте" најподвученији је у Солджењициновом виђењу. Према њему се оцењују личности, пре ма њему плене чак и удаљене епохе. Поука трагичних дана Самсоновљевог слома истоветна је као и поука Средњевековља: нес рећа и пораз подстичу мисао, а мисаони живот појединца и народа је најдрагоценија вредност којом се 'човечанство супротставља коби историје. Истински зак„учак првог дела Солджењицинове трилогије је у наглашавању прилога који доноси млада руска и јеврејска интелигенција што изучава Хетела, Лаврова и Кропот кина, угледа се на позног Толсто
ја и раног Горког и стрпљиво
АЛЕКСАНДАР СОАЖЕЊИЦИН
сноси судбину усамљене оазе Људ скости у мору бездушја. Солже њицин не крије да говори и рго аото 5џа: један од припадника те групе ентузијаста-жртви је и Исак – Ложењицин, скициран по узору на лик ауторовог оца, добревољна из великог рата, који није дочекао његов крај.
Тако се у.овом роману ипак спајају два плана — објективни прилаз једној одсудној материји прошлости, и њена субјективна. лична пројекџија, позната из ста рих ауторових текстова. (М. 7)
Књига =. на два
бе „спрата
„Последња рунда“ је назив нај новије књиге аргентинског .писца Хулија. Кортасара. Књита је састављена из прича, песама, есеја, политичких коментара и записа из личног живота. Облик књиге је врло занимљив: странице су хоризонтално по средини пресечене, торњи део _ странице Кортасар назива „првим спратом а доњи „приземљем . Текстови су прошарани фотографијама и цр. тежима. У _ „Сломљеној = лут ки" _ фотографије из „приземља' представљају визуелни резиме при че која се одвија на „првом спрату", Међутим, у АРУГИМ причама горњи и доњи део странице су
целине, Настављајући експеримент из. свог романа "ТИколица“ _ текстови су поре. Ђани по таквом редоследу који дозвољава прескакање у читању и уопште непоштовање утврђеног редоследа а да се не: изгуби сми. сло целине. (К. В.)
= уфо9..+%%%9%%0%0 00999 Фе 9>9%о90% 9 Фоо оф Фоо. 9
ХУМОР И САТИРА
Мој
душебрижни комшија _
МЕБУ осталим суседима имам и једног са веома израженим душе брижничким склоностима. Он је добар, саосећајан, мека срца.
Никако се не би могло рећи да је саможив. Напрдтив. Веома води рачуна о свету који та ок: ружује, о баижим и даљим људи“ ма, познатим ж непознатим,
ИМ о мени се много стара. Кад ме: сретне, увек: %
— Како сте, комшија Како су вашиг2 а
Све у том стилу.
Од пре неког времена почео је да мисли мн на моје здравље.
— Чувајте, комшија, срце! Данас је такво време! Много се напорно живи! Много брзо! На све стране само се нервирате! Нервирање и јурњава — то су симболи нашег времена! Пазите, комшија, на себе! А најважније — чувајте живце! Немојте да се узнемиравате! То је основа света. Гледајте да увек останете хладнокрвни, и све ће бити добро!
Не би ништа могао да се притовори комшијиним речима.
Само, комшија није сав у г> вору, него брзо прелази на дела.
Почиње да предузима разне акције да би ме заштитио од, света што може да угрози моје срџе и заравље.
Он, рецимо, зна да ја навијам за црвено-беле, пами у суботу увек каже:
— Комшија, знам да ћете сутра на излет, пошто .је недеља! Немојте, молвм вас, да носите транзистор!. Насекираће вас они мангупи! А зар вреди2
— Не вреди! — скрушено увиђам и сам.
После тога комшија .одреди који су моји познаници и пријатељи незгодни људи (ако имају преку нарав и воле да се свађају им псују), па ми лепо састави списак — њему није ништа тешко да знам кога треба да избегавам, јер ћу само на тај начин сачувати живце, а то је, како је комшија лепо рекао, данас најважније.
Онда је почео да ми бира књите које су безопасне за. читање, па новине које не изазивају узнемирење. читалаца, а и њих ми не даје "увек нелс, већ често само поједине стране (оне незгодне исцепа). ;
Исто тако, комшија никад не пропусти прилику да ми препоручи шта да гледам у биоскопу а шта да прескочим на телевизији,
Мното је лепо кад човек има оваквог комшију.
Верујем да ми завидите аком сами немате неког сличног,
Истина, понекад ми се = не знам зашто — учини као да ја то та неки начин живим у затвору а овај комшија као да ми је чу вар. Није ми сасвим јасно одакле ми такво осећање, али оно се јавља с времена на време.
И још нешто не разумем: како се комшија сам никад не узнемирава док одређује шта је за мене погибељног На који начин чува своје сопствено злрављег
Можда се и о њему стара неко
други, неки његов Аушебриж-
ник — као он о мени2, Џ
Алн са ћу ја опет даље:
А ко се о том, комшијином душебрижнику брине — да се не узнемирава2 “3
Војислав Станојчић
Човек
с фруаом
НИКО НИЈЕ ЗНАО шта тај човек уме, уме ли бар нешто, али су многи били спремни да им се одсече десна рука; тврдили су да уме. А од свега, он је само једно умео, и то много боље од других: свирао је на фрули изванредно, боље од свог деде, који је такође био добар. | уља
Толико је лепо умео да би ре ка, кад је свирао, стала да та слуша. И птице су прекидале дет, нарочито кад-су биле уморне, .
— Он је теније! — рекао је један савременик. Можда је мислио баш на њега, а можда је стајао испред огледала. _-
Кад неко лепо свира фрулу, то је лепо, али, то не значи да ће мајстор свирања на фрули бити, на пример, изабран за председника општине. Свет је тлкав да ни најбољи свирач на фрули не мора због тога да буле изабран за. неког угледног грађанина. УОПштте, свирање на фрули је толико запостављено да фрулаше не бирају ни за посланике.
Уопште их не бирају, а многи други свирачи отишли су напред
" (мноти и овог тренутка нду на-
пред), толико напред да више назад не може. Овог човека који је
КАРИКАТУРА АУШАНА АУДВИГА
аепо свирао 'на фрулн можда нико не би приметио да једног да: на није умро један други човек,
Тај други човек уопште није свирао на фрули, али је зато бпо веома угледан. Он није умро зато што је угледан већ зато што је био болестан, а кад је осетио да му је крај близу, позвао је своје најближе и рекао им;
— Осећам да ми је крај близу, '
много банже од почетка, н зато вас молим да се не мешате у мој крај, али вас још нешто молим: да на мом гробу свира музика. Жеља ми је да ме на последњи пут прати један добар музичар на фруан, није важно зашто,.то је моја последња жеља...
Човек је одмах после ових речи умро, и тада су се сетиди човека који је одлично свирао на фрули, знали су да нико не може боље од њега да прати угледног друга до вечне куће. Човек с фрулом је само каимнуо главом, свестан да је дошао његових пет или тест минута, можда чак и десет. Обукао је своје најпрње одело које је било црно као мрак, попио је чашицу ракије и узео своју најлепшу фрулу.
— Пођимо! — рекао је самом себи.
Свирао је тако дивно да је свима било јасно. да је то његов дан, био је важнији чак и од угледног друга чију су смрт примили као трагедију. Кад је почео
ла свира, слушалм су сви, чак су
и две хидроцентрале У бапзини стале. Човек је тако лепо свирао
„да су многи од присутних призна-
ам да се само због тога исплати умрети, Други су мислили да се не исплати, увек има љули који воле да противрече и да мисле како се смрт не исплати... |
Са оближњег дрвећа опадало је амшће — можда м због тога што је јесен одавно закорачила. Погреб је завршен у погребној тишини, а потом су људи почели да се разилазе.
Човек с фрулом је први пут у животу доживео да само о њему причају, да га хвале. Да та тапшу по раменима и товоре како је он највећи, Сутрадан су га препознавали на'улици, на апвади, У пољу, на корзоу ни тротоару, тражили су му аутограме и звали та да крсти. .децу..
, (
|
Али, то није ауто трајало, т чдвек с фрулом је пошао у заборав. Пошао је сам, са својом фрулом, и ускоро их је сасвим прекрила прашина заборава.
Човек с фрулом је почео да тугује, Узео је фрулу и отишао на обалу реке. Засвирао је најлепшу и најтужнију мелодију и истовремено се запитао хоће ли још неко ускоро да умре.
Миодраг Стојановић
Бројанице · раба Томислава
Кад би Бордано Бруно био ста. љен у данашње време, његова породица би морала да плати и трошкове спаљивања.
Ваздушни притисак се, ипак,
најлакше подноси.
Гориво за усијане главе је тат-
"на празноглавих.
Камо срећг да је човек човеку
"Вук! Било би мање неписмених.
На жалост, између мрти постоји само живот.
Беволима је све теже да се одрже међу људима. ·
Док није пронађен“ телефон, и генерали су ратовали пушкама.
Да ли је човекољубље постало привилегија хомосексуалаца!
Никада. се није прекрстио а жи« ви као бог.
Многи атлетски рекорди пропа“ ли су у рату.
Адам је био једини мушкарац који је поштовао божју заповест „Не чини прељубе!"
Кад би фотографија могла да прикаже људе онаквима какви су
“стверпо, фотографи би остали без
хлеба.
Девојка деспрекорне прошлости тражи младића који је спреман
да јој опрости заблуде младости. |
Он има две аугобиографијс: ону написаму и ону праву.
"И највећи верник вшше цени секиу. од нафоре.
Онима са празним стомаком не
греба пунити главу.
И полтрон може да стоји усправно — у укрштеним речима.
Мајмуни су се једанпут опскли пи више не постају људи,
Најсрећнији смо у рефератима својих представника.
"Тома Славковић
|
рођења и'
и зањоное аћурељитљтси титл оа-—
| |