Књижевне новине
аи Цара авва полне Пн ан
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС. ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС АЕТОПИС ЛЕТОП
ПЕТИ КОНГРЕС КЊИЖЕВНИКА СССР-а
У ВЕЛИКОЈ ПАЛАТИ Кремља у Москви, у присуству 497 делегата, одржан је од 29. јуна до 2. јула ове године Пети конгрес књижевника СССР.
Конгрес је протекао у знаку не давно организованог ХХЈМУ кон. треса совјетске Партије и зада така које је он поставио књижевницима. Уводни реферат дао је прозаист Г. Марков, чији је текот био подељен у три дела: „У главмом правцу, у оквирима јединстве ног уметничког метода — социјалистичког реализма“, „Совјетски човек — главни јунак наше књижевности“ пи „Савез књижевника — организатор идејно-стваралачког живота совјетских писаца“. Уз главни реферат прочитани су извештаји Централне ре: визионе (Г. Гулиа) и Мандатне ко мисије (Ј. Долматовски), и извештај секретара Управе Савеза књижевника СССР-а С. Сартакова „О неким изменама у Статуту Саве за књижевника СССР-а“. На-крају седнице Конгрес је усвојио Резолуцију Петог конгреса књижевника СССР-а п изабрао нову Управу Савеза књижевника и нову Централну ревизиону комисију. дан затварања Конгреса на пленарној седници Управе Савеза књи жевника СССРа изабрани су пред седник (К. Феђин), први секретар (Г. Марков), секретаријат Управе (45 чланова) и председник Управе Књижевног фонда СССР-а (А. Кешоков). Пети конгрес совјетских писаца имао је миран ток, лишен 03биљнијих полемичких нагласака. Основне теме разговора биле су
јачање идеолошке борбе против антисовјетских и антисоцијалистичких тенденција, усавршавање
технике стварања, побољшање услова н критеријума за деловање књижевне критике, стање У из давачкој и штампарској делатности и, нарочито, проблеми ефикаснијег мерусобног упознавања многонационалних књижевности, Уз проблематику идеолошке природе и дијалог о судбини многоликог јунака савремености у текућој књижевној продукцији, ова тема је, сасвим у духу залагања Горког на Првом конгресу писаца 1934. године, имала доминантно место и у главном реферату, и у потоњој дискусији,
Дебата о задацима совјетске књижевности у осветљењу недавно одржаног конгреса – Партије донела је више запажених пред лога. Најзначајнији су образложени у извештају о статутарним изменама. Према овим изменама које је Конгрес усвојио, биће пооштрени критеријум за пријем у Савез књижевника (данас он броји 7.290 чланова) и критеријум одговорности сваког писца понаособ у „офанзивном“ ставу према идеолошки неприхватљивим по гледима. Усвајањем ових предлога Конгрес писаца се изјаснио за доследну политику подршке напорима народа и Партије у наред ној, деветој петолетки.
На Конгресу је било и веома занимљивих дискусија, које су личном нотом донекле одударале од опште свечарске атмосфере. То се посебно односи на речи Миколе Бажана, Чингиза Ајтматова, Сертеја Залигина и Јевгенија Јевту-
На.
шенка, У оквиру приметнијет зала тања да се унапреди теоријска ми сао у совјетској књижевности, М. Бажан је нарочито инсистирао на потреби коришћења достигнућа структуралне поетике у уметничком превођењу (пример — ре дови академика А. Колмогорова 0 метрици · поема Мајаковског). Он је одао заслужено признање све укупној школи совјетског превода, од њених оснивача К. Чуковског и М. Лозинског до Ј. Еткинда и запостављеног песника ЦГ Ајгија (поводом његовог превода француских песника од Вијона 40 Превера на чувашки језик). Ч. Ајтматов је убедљиво говорио 0 кризи совјетске приче, о незаслуженој судбини романа Васила Бикава у критици, о запостављености проблематике уметничке вештине у јавном књижевном живо ту, о различитим тумачењима проблема трагедије у совјетској књижевности (алудирајући, свакако, на. замерке које је критика ставила његовом последњем роману „Бела лађа“). У речи прозаисте С. Залигина, познатог и као аутора бриљантних есеја о Чехову и Платонову, пленили су анализа традиционализма у савременој ли тератури и оригинална запажања о поукама класике (о литератури која !е зачуђена самом собом, о младом јунаку руске класике, о њеном „усменом“ карактеру). Нај зад, Ј. Јевтушенко је у правом смислу речи говорио у име своје генерације. Он је бранио њену велику мисију од ускогрудих кругова совјетског књижевног живота; у овом монологу о сукобу „очева“ и „деце“ доминирала је мисао о спремности совјетске науке да представнику Јевтушенкове тенерације Јурију Гагарину повери први лет у космос и неспремности „књижевних отаца“ да младима препусте „крму књижевних часописа“. Јевтушенко је веома импре сивно оценио и перспективе свог личног песничког пута, у Пушкиновој традицији — од младићке страствености до дубоке филозофске анализе. За тај путсеон заложио на општим релацијама развитка совјетске књижевности, зах тевајући од ње снажну хуманистичку ангажованост у свим плановима живота. Радикална интонација звучала је нарочито у поенти његовог излагања: „Велики писац је увек велики револуционар, чак и ако се лично о томе не изјашњава. Осим револуција видљивих и опипљивих одвија се и друга, можда успоренија, али не мање важна револуција свести, — У нама живи револуционарни дух наших дедова, па ако смо двадесетих година истерали из ровова уметности отмене декаденте, истераћемо из ровова умет ности данас укопане сивило, кукавичаук, политику страха „да се
ИМ
нешто не догоди .
Излагања писаца млађе генерације Ч. Ајтматова и Ј. Јевтушенка су неоспорна полемика с неким уходаним схватањима руководилаца књижевне политике из старије генерације. Конгрес је у том погледу окончан компромисом: у Управи Савеза књижевника је нађено место и за Шолохова, Леонова, Феђина, Тихонова и остале „конзервативце“, али и за радикаћлне Твардовског, Катајева, Јевтушенка, Вознесенског, Ајтматова. Ова околност се може убројати у најпозитивнија обележја последње књижевне смотре У СССР на највишем нивоу. (М. Ј.)
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
| | | | | | | | | | | | | |
|
|
|
|
| | |
| |
| |
АЛЕКСАНДАР ТВАРДАОВСКИ
Државна награда Алекеандру Твардовеком
Према · саопштењу „ТАСС-а, ово. годишња Државна. награда СССР-а за књижевност у износу од де сет хиљада рубаља додељена је познатом совјетском песнику и бившем главном уреднику часопи: са „Нови свет“ Александру Твар. довском. У образложењу је наведено да се награда овом тешкооболелом песнику даје за књижев не заслуге које представљају „ве. лики допринос совјетској књи жевности и уметности“.
У совјетској књижевности Твар. довски је познат као аутор већег броја поема. Нарочити успех. код читалаца уживале су „Земља Му: равија“ (1936), „Василиј Тјоркин“ (1945), „Дом крај пута“ – (1946), „за даљином — даљина“ (1960) и „Василиј Тјоркин на оном свету“ (1963). Поема „За даљином — ла љина“ награђена је Лењиновом наградом. Последњи радови Твар: довског су књига песама „Из ли+ рике последњих година“ и необјав љена поема „Правом сећања“.
Традиционалност . поезије Твар: довског дугује грађанској лири Пушкина и Некрасова и епском изразу · народног стваралаштва. Ликом Василија Тјоркина из исто имене поеме Твардовски је у то кове поезије увео објективног епског јунака, који је низ година био најомиљенија фигура совјетске књижевности. Ипак, од завр.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Уредничкв колегијум: Филип Давна, Васко Ивановић, Миодраг Шлаић, Драгав М. Је. ремић (главни 8 одговорни уредник), Љу. биша · Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан 4. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир — Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техвичко сметничка опрема: Драгомир Димитрије. вић. Уређивачки одбор: ар Анмитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку,. др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибни. кар, Аушав Сковран, Алекса Челебоповић, Зуко Џумхур, Паз Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Богдан Кршић,. Лист излаа. ви сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за нностранство двоструко. Аист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редак• тија) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 5.
#44 у
шетка другог светског рата у вој поезији јача глас ауторатра Банина Земље, наглашен већ У стиховима. „Дома крај пута“: „Хај де, људи, да никада то не забо. равимо“. У потоњој својој умет ничкој активности Твардовски се представио као песник дугог пам: ћења, за кога је „цела истина“ ис торије и свакодневице једина сврха писања. Тежња да „неми бол у речи одене“ (из последње поеме „Правом сећања) чини да нас основно уверење овог истак нутог песника, који се залаже за критички поглед на совјетску про шлост и савременост.
Овај смисао је имала и дугого. дишња _ активност _ Твардовског на положају главног уредника чесописа „Нови свет“ с кога је
„смењен прошле године. Захваљу-
јући његовом изванредном осећању за истинске уметничке врела: пости, „Нови свет“ је био година ма најзапаженији совјетски књи: жевни часопис. Твардовски је от крио · Солжењицина, однеговао Ч. Ајтматова и В. Некрасова, поАдржавао снажни критички дар В. Лакшина и В. Кардина. Објављи: вање романа В. Дудинцева „Није све у хлебу“, мемоара К. Паустов ског, И, Еренбурга, Б. Пастернака и низа других текстова пред ставника совјетске прозе педесе. тих и шездесетих тодина допри: нело је да овај часопис стекне углед достојног наследника вели ких часописа прошлог и двадесетих година овог века, а његов глг вни уредник доживи славу једног Од најзначајнијих креатора чита. ве совјетске књижевне политике.
Додељивање Државне награде
СССР Александру Твардовском је несумњиви израз позитивних кретања у совјетској књижевној по литици, који заслужује признање светске уметничке јавчости.
Мак Лиздар
Изненада, у пуној снази, умро је Мак Диздар, један од најбољих песника Босне и Херцеговине. О6јавио је више збирки песама, од младалачке _„Видопољске ноћи“ до „Каменог спавача“, којим је (1966) достигао пуну песничку зре лост, и последње збирке „Модра ријека“. Не може се рећи да је много писао, али више његових песама је антологијске вредности. Био је носилац _ значајних књижевних награда: 27-јулске награде Босне и Херцеговине, Змајеве награде и „Златног венца“ Струшких _ песничких _— вечери. Многе песме су му преведене и објављене у Италији, Француској, Немачкој, Турској, Пољској и Чехословачкој, а превођен је и на језике југословенских народа и народности.
Рођен 1917. године у Стоцу, у непосредној близини некропола
ис АЕТОПИС ЛЕТОПИС
стећака у Радимљи и Згошћи, Диздар се њима успешно инспирисао и у лапидарном стиху дао јез гровита виђења живота и смрти слична онима која се на њима налазе. У једном разговору (с Ра. дованом Поповићем) он је с правом рекао: „Стећак је за мене оно што није за друге, оно што на њему и у њему нису други умјели ни знали да виде. Његови симболи су толико широки да обухватају многе значајне људске радње и збивања, а језик му је, иако се једно време бавио новинарством, изворан, чист и необично богат. | Знатан књижевни углед који је у својој средини имао, Диздару је омогућио да) заузме важене позиције са којих је врло активно учествовао у књижевном животу своје републике: између осталог, бис. је председник У дружења књижевника Босне и Херцетовине и главни уредник часописа „Живот“. Његовом смрћу књижевност његове републике гу-. би једног од својих пајистакнутијих књижевних посленика, а „Књижевне новине“ једног од својих највернијих сарадника.
Конкурс за домаћу
драму У жељи да пруже подстицај за неговање савремене домаће драме у продукцији и репродукцији Ју. тословенско драмско позориште у Београду, Српско народно позо. риште у Новом Саду и Народно позориште у Нишу склопили су споразум о заједничком расписи: вању конкурса за оригинално до маће драмско дело.
Избор теме је слободан. Текст мора у извођењу трајати најма. ње 1 час и 45 минута. Право на учешће у Конкурсу имају писци свих народа и народности у СФРЈ. Дела која се шаљу на Конкурс треба да буду написана на срп. скохрватском _ (хрватскосрпском) или преведена на српскохрватски (хрватскосрпски) језик ако су на. писана на другим језицима. Лело које се пошаље на Конкурс мора бити куцано машином на једној страни листа, с проредом. У 06зир за Конкурс долазе дела која нису објављена, изведена нити јавно читана. Конкурс је анониман. На насловној страни драмског текста аутор треба да испише ши фру под којом конкурише. У затвореној коверти, означеној истом шифром, ставиће листић са сво јим именом и презименом и тач. ном адресом. У другу затворену коверту, која носи ознаку „Адреса на коју треба вратити дело“, ставиће исписано име и адресу ов лашћеног лица којем треба дело вратити ако не буде награђено, заједно са неотвореном шифрованом ковертом.
У жири за оцену приспелих рукописа три позоришта делегираће по два своја представника. Драмски текст који задовољи критериЈуме жирија и буде одабран као најбољи на Конкурсу биће награЂен са 30.000 (тридесет хиљада) динара. Награђено дело оба: везно ће извести сва три позоришта, с тим да премијере у сваком од њих буду одржане у размаку од по двадесет и један дан.
Дела се упућују на Конкурс једном од три позоришта — Југо словенском драмском позоришту, Маршала Тита 50, 11000 Београд; Српском народном позоришту, Жа рка Зрењанина 4, 21000 Нови Сад; Народном позоришту, Синђелићев трг 2, 18000 Ниш — по ауторовом избору. На омоту треба ставити ознаку: „За драмски конкурс“.
Рок за предају драмских тексто ва је 31. јануар 1972. године. Резултат Конкурса објавиће се после 15. маја 1972, године.
А 77 77 122. _______
пева