Књижевне новине

| |

ер ари аи ан Ен

КАКО СЕ ФОРМИРА КЊИЖЕВНИ УКУС2

Наставак са 1, стране

где 0 овоме нема ни речи, већ

погледајмо колико су савремени писци м дела присутни у програмима, У тренутно важећем настав ном програму за гимназије, где.

се књижевност, макар по замис-

ли, најозбиљније изучава, међу неколико заступљених савремених српских писаца налазимо свега три писца, (Добрица Ћосић, Ан

"тоније Исаковић и Васко Попа)

који с“ се у литератури јавили после рата. Исти је случај и са књижевностима осталих јутословенских народа, Да ли је то оправдано. поготову ако се има у виду ми да су у овом четвртвековном перноду наше литературе прошле

дуг развојни пут и да су више,

нето било кад раније у додиру са матицама светских књижевних токоваг Зар је оправдано да велика већина будућих академских грађана (и не само они) на часовима _ историје — југословенских књижевности не сазна и за дела српских писаца као што су Ерих Кош, Миодраг Павловић, Александар Тишма, Иван Лалић, Борислав Пекић, Матија Бећковић, Бора Ћосић, Љубомир Симо вић, Момчило Миланков, Данило Киш, Борисав Радовић (да поменемо само један- део значајних именајг Врао би се тешко одржао противстав овоме по ко ме се наставницима из праксе оставља и делимична слобода — за кренрање плана упознавања ученика са литературом, јер се том слободом мало ко користи, углавном из два разлога: најпре зато што је фонд расположивих часова једва довољан за онај обавезни део програма, а затим, што је та: коће врло битно, и стога што високошколске установе не припремају довољно кадар за самосталне концепције рада, поготову за самостално сналажење у савреме.ној литератури.

Можда ће и следећи подаци показати колико се треба замислити над досадашњим начином упознавања младих са литературом и стварања будуће књижевне публике. Прво: у основним школама, са ученицима узраста који психологија и педагогија сматрају дечјим, доста се ради са модерним књижевним текстовима, што свакако има добрих страна; док у средњим школама, тде се кЊижевности приступа научно а појединим делима стручније и комплексније, у раду са узрастом кад се тек може очекивати потпуније разумевање књижевних дела и јављање трајнијих интересовања за литературу, кад би дакле могла да се ствара она права књижевна публика, модерна литература се, као

„што већ рекосмо, врло мало ну-

ди, Зар ово ипак није парадоксално2 Друти податак је из програма књижевности у средњим школама наставничког профила, у којима су, као и у гимназијама, не знатно заступљени савремени пис. ци и дела, док се истовремено из гакозване дечје књижевности, коју и тај званични програм проглашава делом опште књижевности, инсистира на изучавању и неких писаца који су тек закорачили у уметност речи. Није ли ово више: струко нелогично; поред отсалог и по оној репипрочности које се придржавају састављачи програма настојећи, на пример, да „равноправно" представе и литературу ХТХ и литературу ХХ века» Или, да проблем посматрамо друкчије: ако се, с' обзиром на сврсисход ност, у случају дечје књижевности одступило од критеријума „рав ноправности"“ свих епоха и жан» рова, нема ли макар толико раз. лога. ако не и више, да се од крутог придржавања овог критеријума одступи кад је у питању савремена литература2

У вези са овим што смо рекли искрсавају јоит многа питања, као што су оправданост обима захва» тања појединих књижевних појава наставним програмима, степен тематске разноврсности заступљених дела, оправданост доследног придржавања хронолошкот редос. леда при пружању основних сазнања о књижевном континунте> ту (на пример, Дантеова „Божанствена комедија" тумачи се у првом разреду средње школе, а не ка дела далеко упрошћеније структуре у старијим разредима), затим, свакако, статус стручњака који се баве реализовањем наставних програма књижевности и језика, и друго. Чини се, међутим, да би потенцирање свих ових питања сувише проширило и релативизирало оквире проблема о којима бисмо овом приликом желеаи да подстакнемо на размишљање. Најмање је циљ ових питања ни констатација да све проблеме у вези са обимом заступљености са времене књижевности у школским програмима — а проблема очито има врло много — пренесу само на терен размишљања о функционисању механизама креирања и усвајања наставних програма, или о компетенцији, стручној и закон. ској, личности и институција које се овим баве. У њихову компетенпију верујемо, Не бисмо, меЊутим, могли ла се сложимо са мишљењем ла је доказивање њихове комнетенџије истовремено ин скилање свих ттоблаема са днев-

ког реда, јер смо уверени да и други угао посматрања — уочава. ње постојећег стања, резултата и Аругих очигледних чињеница може понекад да каже да ли неш то треба мењати, или, пак, и даЉље радити по инерцији, Можда би значајну помоћ могло да пружи консултовање (и то не само форумско) књижевних историчара и критичара, оних који су до сада заобилажени, писаца и стручњака из праксе, социолога културе. психолога и педагога; затим укрштање разноврсних статистичких података и анкете међу младима, ИТА, ита. Можда би и странице „Књижевних новина", у оквирима просторних могућности, могле

да буду трибина за нека миш љења2 |

Чедомир Мирковић

ЧЕКАЊЕ ЈЕДНОГ СОЛИТЕРА

Наставак са 1, стране

Ади, историја солитера „П-+15" п о је друкчија. Инспекција СО Чукарица одмах је одбила да, изда употребну дозволу извоћачу радова „Комграпу". Разлози, који попут куге круже међу најзаинте ресованијима, граниче се са де зинформаџијама: није рашчишћен терен око. солитера; нема електричнот светла у ПА-склониш тима; закаснила је монтажа и поправка лифтова; нису још довршене дечје јасле; изостало је прикључивање трафо-станице; саграЊена су 4 стана више но што је пројектом предвиђено — итд, ита.

Председник Чукарице, најзад, унеколико _ разбистрава енитму: кочница је једна барака... Барака! Каква барака Стотинак метара далеко од градилишта, „Комграп" је устоличио ту бараку као свој привремени магацин. Неки „Комграпови" радници насе лили су сету ту бараку — а касније су довели и своје породице. СО Чукарица условљава давање дозволе за усељавање у солитер „1+15" ликвидацијом те бараке. И зита сад2!

„Комерап" доказује ла проблем бараке нема никакву везу са при мопредајом солитера. Општинска скутошштина _ тврди да „Комграп" нема право. да оставља своје раднике Чукарици на збрињавање. Развлаче се преговори ма разним нивопма, травници чепркају по том административно-процедурал ном чвору... А 103 стана бескорисно стоје, 103 породице чекају на недохватљиво; усељење — и још 103 породице, које треба да се уселе у бивше станове оних првих; све у свему, око 650 људи.

Губици су, наравно, импозан• тни. Чак да је овог часа извршено исељење у солитер, материјална штета за Градско стамбено предузеће и Чукарицу износи преко 70 милапона — само на изгубљеним станаринама. Још горе пролази „Комграп": он је у тромесечном мањку од 700 милиона динара, колике још треба да прими за изградњу тог солитера. О штети, коју је ово закашњење произвело код оних 650 људи нема, као и обично, никаквих поузданих полатака. Да ли треба свратити, са тим подацима, на једно од стотинак саветовања о реформи, ликвидно

сти, перспективама н стабилизапи.

ји београдске привреде; Уметници, љубитељи и противници ексмеса, предлажу да такво саветовање буде одржано у стану тенералног директора _„Комграпа" нат _ председника СО Чукарица, који ситурно не чекају кључ од стана у _ фамозном _ солитеђу „П- 156 на Канаревом брау. (Б.К.)

АЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПО

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СТЕВАНА БОРВЕВИЋА

У ПРОШАОМ БРОЈУ ОБЈАВИЛИ СМО ВИЊЕТЕ ДУШАНА ВОКИЋА

Међународни елавистички центар (СР Србије

Основан почетком ове године, МеБународни славистички центар СР Србије, као заједничка институција Филолошког факултета у Бео траду, Филозофског факултета у Новом Саду, Филозофског факултета у Приштини и Комисије Републичкот извршног већа за сарадњу са иностранством у области културе, науке и образовања. већ се ових. дана појављује као чинилац у“ афирмацији делатности на пољу јутославистике, Са обимним програмом, који обухвата рад на окупљању југословенских и стра них сербокроатиста, помоћ лекторима српскохрватског језика на многим универзитетима У Европи, координацију активности кателара на проучавању појединих пита ња науке о српскохрватском језикун књижевностима на томе језику итд. Центар је управо завршио припреме за остваривање основних делатности предвиђених његовим програмом.)

Полазећи од тога да славистима

у свету треба пружити могућност

живог додира са личностима које су код нас ангажоване на сербокроатистици, Центар је за: време од 1. до 20. септембра 1971. тодине припремио Скуп слависта, који ће се одржавати у Београду. Пришита и Новом Саду. Своје учешНе пријавило је 50 наставника универзитета, асистената и студената из већине европских земаља

и САД. Они ће се — како каже

дпректор Центра проф. др Слоболан. Ж. Марковић — за то време срести са најистакнутијим проучаваоцима српскохрватског језика и књижевности на томе“ језику из СР Србије, присуствујући њиховим предавањима или учествују ћи у разговорима које ће они водити, Скуп ће се одржавати сваке године, а организован, је тако, истиче проф. Марковић, да сваком учеснику тружи могућност да задовољи своја. интересовања у науци, Поред предавања и разготовора, учесници Скупа ће радити "и на лекторским вежбањима, а по сетиће м више историјских сломеника. ОД 14. до 19. септембра, Међународни славистички центар окупи“ ће, у дане традиционалног Вуке вог сабора и у сарадњи са Одбо ром Вуковог сабора, познате проу“ чаваоце Вуковог дела из Европе и из Југославије. ~

Програм Центра. предвиђа са радњу са другим сродним установама у Југославији, затим са ака-

демијама, – научним Аре. заједницама културе И азова1 свим заинте-

ња, факултетима и ресованим. (Ст.)

ан Вилар

Нестао је Жан Вилар, један ФА мајдинамичнијих аниматора савременог франџуског позоришта. Умро је у педесет деветој години, изненада, у родном траду ету, тде је и сахрањен, недалеко Од, свог великог земљака Пола Вале. рија. Овај неуморни позоришни радник је и могао да умре само тако како је умро, од инфаркта, који га је први пут погодио пре две године. Ишчезао је пред саму прославу једног од својих највећих успеха: пред двадесетпетогоаишњицу Авињонског фестивала, од кога је направио један од најзначајнијих и најзанимљивијих позоришних фестивала света.

Још: од малих ногу Вилар је показивао необично интересовање за позориште и' музику, али остало је забележено да га је за позориште коначно освојила једна представа . Шекспировог „„Ричарда ШЕР, коју је у позоришту „Атеље“ поставио и у њој играо главну улоту чувени Шарл Дилен. Мако је наставио да студира књижев-

ност, он је убрзо постао, са Жан- ,.

Бароом, Диленов ученик и позориште је постало његова основна животна преокупација. Године 1941. почиње да тАуМИ, следеће године први пут режира, 1943, оснива своју властиту 1030-

-Аујом

ришну трупу „Компанија седмо-.

рице“, а две године касније добија прво велико признање — награду позоришних критичара за режију комада „Убиство у катедрали“ Т. С. Елиота, која у Паризу доживљује преко 150 прел става. Још већи успех Вилар, меЂутим, постиже | инаугурисањем Авињонског фестивала 1947. тодине, који ће сваког лета окупљати најстрасније поклонике позориншне уметности из целог света. Вилар се, истовремено, борио за једно ново схватање позоришта „које ће се битно разликовати

· ОД позоришта „на италијански на _цин“, са завесом као баријером

између глумаца и гледалаца, скупим улазницама, напојницама, плаа Њеном тардеробом итд. И, најзад, 1951. године пружа му се прилика да створи једно такво, пстинско народно позориште, у које ће _ гледаоци долазити након рада, да се у њему релаксирају, вечерају, слушају конџертну музику и, најзад, за релативно јевтину улазницу гледају један класичан, изванредно изведен, комад из прошлости вли савремености. Окупивши око себе велике тауМис, као што су Жорж Вилсон, Марија Казарес и Жерар Филип, кога је он тако рећи створно, Вилар је у свом „Народном популарном позоришту“ у Палати Шајо, створио једно од светилишта не само француског него и позеришта уопште, Еаг

Виларова Аруштвенео-политичка уверења била су недвосмислено на страни левице, али схватање позоришта није било све дено на приказивање политички ангажованих драма, него је обухваталосвеоно што јечинило и чи

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА —

“ уии је ои ЧАН

његово

ни класику светске драмске књи жевности. Неки су га зато опту. живали за еклектицизам, а неки чак и за недовољно јако нациовадно осећање, пошто је Вилар умногоме играо страни репертоар, Али говорећи да не жели да буде позоришни _ конзерватор, он је сваком комаду умео да удахне нешто што је одговарало тренутку у коме, је тај комад играо. Није се колебао да приказује и комаде нових и још неафирмисаних писаца, као што је, на при. мер, У своје време претпоставио готово непознатог Артура Адамова славном Полу Клоделу, Вилар, међутим, није био само велики позоришни редитељ и ортанизатор, који је умео да око себе окупи, поред великих глума. па, и Аруге значајне сараднике, као што су Леон Гишија као сликар костима и декора, Морис Жар као · композитор сценске музике и Ањес Варда као фотограф, него и изванредан глумац, носилаџ многих великих и тешких улога, мећу којима се истичу Шекспи-

ЖАН ВИЛАР КАО РИЧАРА 1

“2

ров „Вичара 1“, .Пирандедов „Хенрик ТУ“ и „Брехтов „Артуро Ун“. Играо је и у више филмова, а режирао је и оперске предста. | ве. Мако је 1963. године, због неслагања с француском владом која је позориште дотирала, напустио место управника „Народног популарног позоришта“, његово схватање позоришта као „јавног сервиса“, које стоји свим грађа. нима на услузи Као плин, електрична струја или школа, поста. лао је идеја-водиља великог броја | напредних позоришних људи. 3а| то је Жан-Луј Баро с провом и» јавио да.је Виларова побела,. па плану самосазнања, давања н.ко риснести, потпуна.

„Еепресо“ о „Књижевној | · радионици 9

Познати римски недељни лист „Ес пресо" у броју од ШП. јула посве ћује један чланак „Књижевној ра дионици 9", односно њиховој пре зентацији у „Књижевним новина | ма" од 22. маја. Писац овог члан | ка, Симонета Апра, најпре обаве. | штава италијанске читаоце о тешкоћама око изградње пруге Бе оград-Бар и њеном значају и У казује на акцију — многобројних | културних _ радника да помогну | изградњу ове пруге. При том, она | посебну пажњу посвећује младим | писцима из .авангардне — групе

„Књижевна радионипа 9", чија

имена појединачно наводи, исти

чући њихов допринос | изградњи

пруге у виду „пројеката" објав-

љених у „Књижевним повинама"

и указујући и; на њихов манифест

„редиговап у пет тачака. Симоне· та Апра је и превела два од три“ | наест „пројеката“, и то Пројекат 81 „Песма у прози о Црној Горп и Пројекат 95 „И конлуктери су део народа", свакако сматрајуни да ће помоћу превода најбоље 10: казати специфичност књижевној израза којим се припадитти „Књи жевне радионице 9" служе. После интересовања, која је ова тру“ па писаџа већ изазвала у неким | Арулим земљама, чланак у“ „Есе ресу" значи њепу даљу афирмамију ма интернационалном плану.

али внифо |

_КВИЖЕВНЕНОВИНЕ