Књижевне новине
о мн казалиште, појављују
5 разаралачки и У.
"ком повијесних
ТРИБИНА
Позориште ин револуција
Наставак из прошлог броја»
ДИЈАЛЕКТИКА ОДНОСА КАЗАЛИШТА И РЕВОЛУЦИЈЕ
КАЗАЛИШТЕ је суштински и појавно умјетнички чин, не само субјективне, него изразито колективне активности, а: то значи друштвене структуре, с од ређеном преображавајућом опћом сврхом. Оно на умјетничко забаван начин изражава И преноси нека естетичко-етичка узбућења и идејне спознаје, а у својим најбофим тренуцима руши лажнис, ахисториј.. ске митове, и афирмира. мстинске, хуманистичке митове. А револуција, коју „као такву“ не схваћам само у њезином крај њем, оружаном облику, него као сваку друштвено трансформирајућу, скоковиту, колективну активност, јест перманентно активно стање динамично подитизирајућет, то јест револуционарног духа и изразито друштвена акџција. Она такоБер има одређену преображавајућу опћу сврху — тежњу за радикалним рушењем репресивних класних система и лажних митова, у остваривању напионалног ослобоћђења и социјалне правде.
Постоје, дакле, неки заједнички кореаативи п казалишта и револуције — као што су колективна активност, друштвена структура и преображавајућа опћа сврха, који могу стварати заједничку подлогу за узајамне везе и односе. Али су казалиште и револуција очито два посебна ентитета, што се испољавају на двије различите равнине људске стваралачке и критичке дјелатности, које имају своју специфичну структуру и начин изражавања — на равнини умјетности и на равнини политике. Зато се све њихове унутрашње активноти и вањске акције остварују у другачијим димензијама и са различитим сред ствима духовног и друштвеног дјеловања, па се не могу механички доводити У АМректне везе и стапати у чврсте и сталне синтезе.
Такав закључак истиче особито и чи њеница, да је у умјетности, а нарочито у казалишту, увијек — у свим фазама кретања друштва — јаче развијена критичка свијест и одговарајући скептичко негатор“ ски однос према стварности, У револуцији пак таква је критичка свијест, са својим скептичким и негаторским односом јаче изражена углавном у првој фази њезиних припрема и у фази непосредног освајања и касније обране револупионарне власти. Међутим, накнадно, у фази, стабилизације или дегенерације револуције, ова опћа револуционарна критичка свијест постаје често хетерогена или све више отупљује.
""Рада се умјетност, а особито књижевност
понекад у функцији друштвеног коректива, као свијест и савјест старе истинске револуције према. деформираним „идеологијама и остацима те дијелом илм потпуно извршене, а понекад и изневјерене револуције. Зато се може стећи дојам да тада долази до сукеба између казалишта и револуције. Но то је само привна, јер казалиште тек поново јаче и директније оживљава свој иманентни преображавајући, а то значи револупионарни _АУХ и своју друштвену сврху у односу према револуцији — која је тај дух изгубила, или која зунемарује чистоћу и тотални протрам своје. РЕЈ прокламиране револупионарно При тичке сврхе. Зато се тада тај однос Пије казује као сукоб казалишта им реводуц те мето као сукоб револуционарног казали та и политичке репресије. Казалиште тала с новим заносом поново преузима 9Р9Ју револуционарну мисију зАЗАУНОЋ По вања гледалишта, увлачења. публи а круг сценски изражених Мета вота, разобличавајући КРКЕ реше њи улштва, све 6 ЕР ни А појединих интересних друм
твених групација. ; 5 ј Међутим, управо тај трећи коров
с преображавајућа опћа сврха, Н и
фактор У остваривању односа између
> са п револуције, односно, џ ства Ена повезаности казалишта 5 Дре луцијом која тече и која се неп па намеће, То је УНАЈ заједнички кри и. и уједно истраживалачко ства
; ослободилачкој тежњи, С тм] сим то јест естет) „каце за умјетничким 10. једне стране, у с от : те стране за ; чким, а с АРУ ти с 15 јест идејно моралним откривање суштине. живота друштвених Б И трагању за хуманистичким сми а ве револуционарне преобразбе. бој а. ме, ако се не може говорити о некој чвре
: стопљености ове двије %у. ЈЕ сте алачке друштвене активности, и Е
с у Пи - 3 та неке синтезе, може Ни па Та Ен , 1озом, за ја:
« тежити за симбг 32 ' пак ова дјеловања У одређеном Пра И омарном времену — 3 истоме смис у 4
Рен ног двоврсног хуманистичк р поре У области људске свијести и савјеА " | | И: « “ 1 а ба а беде стране те
АК имбиоза, КОЈА С Је. ане те
ни а ијењањем човјека, 8 6 поје А не за мијењањем Арна ша пр голу п фувкпији У 4Ј6- ој арасној, А _— остварује се У различи
4 л чзитета то тим односима и степенима интенз 1 | кре тања Хру штва и каза.
особито интензивна у пре ама пријеломног револуцио-
ралачки АУХ.
аашта. Она је судним тренуш:
опиииинаатиитти
броју 16. јула) били Г лом броју (395 од 16. ] су са еви. ОдАОМЦИ | на Мире. шка. 5 шка епа РО кб рмаунера, одржаних, па срповиуМУ „Позориште и револуција Јајцу 25, 26. и 27. јува ЊЕ сописа „Позориште
организацији ча“
нарног времена, када су све прогресивне духовне и материјалне снаге друштва концентриране и устремљене на рјешавање хисторијски заданих и класно наметнутих битних циљева револуционарног преображаја друштвених односа у свим областима живота. У тој вези-симбиози појављује се казалиште, још више него друге умјетности, због смисла и функције своје испрва писане а потом говорене сценске ри јечи, као морални корелатив и критични коректив сваке истинске револуције, У жигосању прошлог репресивног времена и у афирмацији визије будућег друштвеног развитка у правцу социјалне правде и сло. боде човјека,
Тај је однос казалишта и револуције дакле изразито дијалектичан по узајамном утјецају и међузависности — што уосталом јасно произлази из већ наведених теза. И казалиште и револуција најуже су уплетени заједнички у живот и дефинирани тренутком живота у хисторији, иако се та у-плетеност и та пре-плетеност испољавају на различитим равнинама стваралачке људ ске активности,
Тај је однос казалишта и револуције давоврстан — то је прожетост казалишта револуцијом а револуције казалиштем која и сама у неким пресудним тренуцима добива садржај, изглед па и наступ најпотресније представе или пак, на неким де формираним стрампутицама, пружа понекад слику најгротескније казалтшне игре.
Тако везано за револуционарна збивања повијести и само је казалиште у своме развитку у сталној“ преобразби, супротстављајући се академизираним и конзервативним схваћањима те понеким окошталим облицима казалишног чина. То у поједи ним раздобљима повијести казалишта има карактер револуционарног преображаја неких или готово свих елемената што 06амкују драмску ријеч и сценско збивање.
Казалиште је, према томе, двоструко револуционарно: и као друштвена акција и као умјетнички чин, и ту су дубљи коријени његова односа и повремених симбиоза с револуцијом.
Да бисмо рашчланили неке могућности и утврдили неке модалитете такве дијалектичке симбиозе п унутрашњих, антиномичних односа између казалишта и револупије, ваља прво размотрити карактер оних структура казалишног чина које имају додирних тачака с револуционарном акцијом. То су у првом реду друштвена фупкција и колективна активност, то јест на-
ступ, · односно интерпреталија, затим не-
посредна масовна комуникативност и смисао сценске симболичке транспозиције и трансформације људских садржаја, односа пи чињеница одређене друштвене ствајрности, Та је спенска. трансформација људских стања и односа, унаточ разанпчитости хисторијских стилова, увијек симболички концентрична и концентрирана на опће,
структуре до њезиних сценских појавних манифестапија оуправљених према јавно. сти. Зато је казалиште таква умјетност која је највише друштвено екстравертирана — то јест, која је највише управљена према вањској стварности — 'од субјекта на објекат. И зато има казалиште наглашенију друштвену везу и функцију. Тако од ове друштвене структуре и колективне активности долазимо и до корелатива директ не масовне комуникативности, до принципа дјеловања и револуционарног утјецаја казалишта, . ј
Према томе је казалиште јаван чин, унаточ свим интимним личним поривима и преокупацијама писаца драма — и као такав он је друштвено уклопљен у токове друштвених кретања које зовемо политиком у најширем смислу. А како политика у остваривању друштвених кретања клас“ нога друштва има скоковити, револуционарни ток, то'је и казалиште, и без своје воље, својом друштвеном структуром и ду“ ховном. функцијом неминовно дијалектички у-плетено у те револуционарне токове. Ту су, дакле, они друштвени и идејни коријени који отварају могућности и истичу потребу такозване симбиозе између казадишта п револуције, особито у пријеломним револуционарним временима.
Владо Мађаревић
ИРЕАЛНОСТ ТЕАТРА И РЕАЛНОСТ РЕВОЛУЦИЈЕ
ПРОСТОР револуције јесте простор театра. Театар сагледава и обухвата. револуцију, и тиме се остварује: простор револуције је у простору театра, При том, игра у њеном исконском значењу, игра као таква, игра као чин маште, крви и живота, игра као плод сна о слободи живљења, игра која чак оплођује историју, која оплођује човека, испуњава и један и други простор: нема коначног и заувек одређеног стања нити револуције нити театра.
Поставља се питање; да ли револуција својом истином задаје ударац истини театра2 Или: где је истина театра, а где је истина револуције Да ли је то простор једне те исте истинег Или се ова два простора стално приближавају, прожимају, или непрекидно остају удаљени један од Арутог2
Авет игре и авет слободе јављају се тако као стални немир театра. Стога се театар непрекидно враћа своме паду, а револуција своме немиру. Везе и спрегови револуције и театра нагомилавају се и држе у одбијању наслеђа. Прошлост, три том, попут Еринија, узалуд потапа. простор револуције и простор театра. Ужасавајући простор слободе превазилази _коначност револуције и коначност театра. Изнад амбиса вечности театар мисли и „оллођује" револуцију. А кроз структуру итре пи кроз игру личности театар обнавља сан о револуцији. СА БЕОГРАДСКЕ ИЗЛОЖБЕ „ЧЕТВРТА ДЕЦЕНИЈА, ВЛАДИМИР БЕЦИЋ: РАКОВИ, 1933,
хисторијски шире спознаје појединачних разноврсних, и суптилних и грубих, питања сваког времена, Зато та трансформација од посебног до опћег постаје битна за смисао казалишног чина м за њего. ву везу с револуцијом.
Док о друштвеном чину и масовној ко муникативности можемо говорити као 0 вањској), појавној вези казалишта и револуције, споменута сценска трансформациј а живота 04 појединачних зна кова У нова симболична значења времена и ђ отворена, опћа литања Друштва, постаје дубља, унутрашња, крвна веза функдије казалишта са смислом револуције. То је дакле онај прави амалгам њихове везе и симбиозе,
'Та повезаност пи симбиоза казалишта и револуције има, дакле, двоктруки струјни круг. Она проистиче из вањских, појавних облика и еманира се у духовној садржини одређене сценске транспозиције живота, али уједно и повратно тече из те духовне
ЕКСПРЕСНОЛИЗАМ БОЈЕ, ПОЕТСКИ РЕАЛИЗАМ" —
Театар говори револуцију. Он сања, својом игром, предметност револуције. Он је свест о „несвесном“ у револуцији. Театар истиче смисао револуције, али тај смисао не испуњава. И ми смо стално у дилеми: да ли је револуција циљ театра, или је театар циљ револуције.
Стешњеност света, па, ако хоћете, ми степшњеност револуције, театар покушава да пробије и отвори, да. „заузме став". Театар то пробијање превасходно остварује у простору свести и игре, а не у простору акције: у постављању проблема, а не у његовом решењу.
Роњљење у дубину личности јесте опсесија театра, а роњење у будућност историје јесте опсесија револуције. Јасно видети ове две дубине — то значи освајати један те исти простор вишезначног живота. Позоришност ове игре над играма НАМ песме над песмама, ако хоћете, обухвата густу слојевитост њеног значења. Отуда. је револуција у свом сталном обнављању већ
|
АЕ 2 БРАНА АН БЕДА ЕРЕ
ЕД РЕЕЕ
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ЈОВАНА М. РАКИЏИЋА
садржана у ванвременском театру-кутији, Наравно, при том мислим на један универзални план значења и театра и ревоауције. Стога театар не може значити нити бити одавање „поште" револуцији на њеној истини или њеној слободи, већ грађење смислова револуције, и нашег доба. Свет (или живот) постоји и театар га именује пре него што га револуција мења.
Театар је и откривање револуције и откривање игре у револупији — одређујући свет театар одређује себс у том свету, а амчност се, при том, обџавља тражећи склад са светом. Иреалност театра тшттра је од реалности револуције. Театар не лиштава револуцију сна о човековој слободи. Напротив, он га подстиче.
Одређено идеолошко стање револуције
уклапа се у театар. А театар се опире, у.
свом најчистијем стању игре, да уђе у сваки програмирани простор; размишљање о идеслошкој структури револуције, размишљање о смислености револуције, јесте и суделовање у револуцији. Театар је свестан да се и он мења са променом света,
Театар се не задовољава да само открива смисао револуције, већ и да сазна да ам је и како је тај смисао могућан и колико путева има до тог смисла. Отула мреална реалност театра садржи чин револуције. Театар се зато не пита има ли револуција смисла, па чак ни гле је смисао револуције, већ: тде је човеков смисао у револуцији. У том контексту театар поседује моћ да поставља питања која никада не решава. Ту је нетде по онај апсурАни простор истине театра, истине која је његова ужасавајућа лепота п немоћ. Но, свету су, рећи ћете, можла потребнији одговори. Лли, зар пптања ис садрже и олговоре2
У одређеним периодима револупија ра- |
зара свеобухватност театра и подређује га својој вибрацији, својој пдеолошкој структури. То „насилно" разбијање театра, његово „невољно“ подређивање слојевитом снопу револуције не открива њетову праву природу. То су периоди догме и театра и револуције, кала је театар окован прописаном слободом, када је немоћан да се олу пре. И тада је, наравно, неостварљив затрљај театра и револуције. Али то опла није она револуција коју замишљамо п какву желимо. А да ли је п могућа, питаћете се, револуција какву замитиља и спева тсатар 2 И да ли се она још лотодила2 Да лит се уотште може догодити онаква револуција какву снева театар или уметност уопште2 То је већ мови изазов за разговор, по оп би захтевао посебну стулију. |
Наравно, у овој скипираној мрежи питања нисам расправљао 0 томе какву функцију позориште има у револупији нити какву функцију револуција има у позоришту. Ја у овом контексту и у општијем виду разматрања под театром подразумевам непрекидну обнову пли отимање слободе театра, освајање те слоболе кроз освајање форме. А пол револуцијом. чин промене, чин преокрета, пут ка човековом сну о слободи, дакле, живљење тота сна.
На једној обали постоји илеолоштка, Аругттвена, политичка, економска, револуционарна вибрација, а на другој обали: театар и његови плодови и снови, па изгласа, издвојени и усамљени, али У својој ирсалној, надвременској вишезначности конкретни и неомеђени, Приближавање ове две обале тотово да је немогуће. Не због немотућности наше жеље и воље да се ове аве обале споје у један сан, већ због тога зато се њихове форме томе одупиру, како би рекао Барт — „оне се не мењају истим ритмом". Наравно, постоји, при том, лослух ове две обале, чак м честе сагласности. И баш у том свом артиметичном кретању, ове две обале су свеобухватпе у својој несвеобухватности, реалне у својој иреааности, комплементарне у својој некомплементарности, Отуда преалност те. атра, иреалност његовог микрокозмоса садржи, живи илм, ако хоћете, слути реалност револуције. При свему овоме, под театром увек подразумевам онај театар који поседује естетичку и стичку дубину револуције, а не њену програмирану фасаду. Отуда повремени склад театра са револуцијом не значи и непрекидни склад револупије са театром. Зато истинска ревоауција никада не влада театром, јер је истински театар већ поседује.
Жарко Јовановић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
И.