Књижевне новине

Никола Дреновац

Пре одласка

Одвајање од догми, од устајалих вода. Све у корену бивствује да би цветало

пруће. Из расула ка великом циљу недохода, љубављу омогућити немогуће.

Пре одласка прежалити месо и кости.

И мирно дочекати немилога госта.

Силна си и страшна, водо пролазности,

Ал хуку твоју слушам с неуништивог моста.

Осећам и знам да злодух тмине

Чини да тугујем у срећи, плачем у весељу. Ал у мени лепота никада не гине Светло небо сањам у мрачном бурдељу...

РЕЧ ОНА

Гори ал не догорева Реч неизречена. Е

Знам је,

Сад гром је, 6: Сад ам је, У Излазах можда,

Ил раскршће, Сламка,

Реч вртлог, ' Реч знамен, Замка. “

А срце камен,

Па без одзива . На реч ту 5 ћути, % Да л' је . У цвећу змија2

Ко зна,

Можда и јесте. Боље је

Реч ону

Не изрећи,

Боље је,

Још неизговорену, Сасећи

У корену.

САТ

Кажеш ширине А све је

У кругу.

У ствари живиш За радост

Или тугу Некад у крду, Некад у јату.

А сат куца

На руци

Или о врату, Свеједно тде. Не значе ништа Те броте

Док дојке

У девојке Бубре.

У девет

Каже ми: сриг, У моноћ: Ђубре. МИ букти крв, И гмиже црв, Живи се

И мре

Сада као и пре. И нема сврхе, И нема стида, Само сат куца Са руке.

Са грудни,

Са зида.

МРВИЦА НАДЕ

Можда поворка дивних привићења, А мода и вртоглава трка,

Ко то зна.

Ал како изићи из круга,

Из обруча,

Из граница2

Свеједно певам,

Јер из распореног трбуха ноћи Провирује свануће.

ЈЕДАН ГЛАС

Један глас међу толиким гласовима, Усамљен цвет међ цветовима врта. Самопретор чистоту недостижну има, У ићезиру торком одлазим без осврта.

Каква чудовишта су ти ближњи моји, У тневу извире ужас без имена. Суштаство мога сна смрти се не боји, Овековечујем се свакога трена.

Из суочења са собом, из отућђења, У срце ми теку уља миропомазања. п ништавна је неумитност мрења Пред величином најтишета ткања.

Један глас ко звона безброј бије. Један глас је светло откровење. Један глас је спас од погибије.

Један глас је моје поновно рођење...

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

(МРТ ЛИСИЦЕ

Слободан Џунић

ГААВНИ ГРЕХ Пенкин састојао се, кажу, у томе што кад Пенче није било дома, без његова одобрења и знања једним јединим мршавим пилетом угостила људе које су њих двоје стално пљачкали! Гости, пак, из освете и обести, док је она са прстом у носу пијана дремала, заклали им старог петла јеребана — е па, да виде: дотле су га често клали и никако да та закољу, но чак “мртав устане из пепела!

Због тога је, веле, одвео у подрум, бајати да мртвог петла вином прелију им, на миру и у тишини, лепо јој наместио ребра: „Сасвим јој растерао дремку климоглавку!“

„Зар ти ја одавно не каза да се другачије троши туђе, а другачије своје“, још јој одржао предавање, „Да се тости позивају тек кад си потпуно обезбеђен од њихова доласка и штете коју ће тиме да ти начине Зар си заборавила да су они најмилији, уколико мили могу бити уопште, тек кад им угледаш леђа2“

Узалуд та она убеђивала да јој поуке у том погледу

уопште нису потребне — та баш је она њега толико пута .

томе учила! Да су, с обзиром на раније и будуће лоповлуке, њихови губици ипак мањи: „Иако смо једну битку изгубили, мноте смо добили — неће ваљда гадови појести

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

и преушинке!" Узалуд се клела ла није крива она но проклета дремка климоглавка; што се мало понапила; што човек па пи жена, макар лисица била, као што је она, чим га ухвати дремка мора главом да клима без обзира на питање које му се у том тренутку поставља.

„Тако сам ја, јадница, нашој чудесној птици смртну пресуду потписала — питаше ме, и ја климнух главом! Мислила сам: кољу туђега брава, туђем крестоносцу заврћу шију. За твој срећан повратак из пљачке у којој ја нисам била"...

Из подрума се, дакле, вратила пребијена — још горе: на смрт са њим завађена. Отрежњена, курјака, веле, ипак некако утешила због те преголеме штете, преране смрти брадатог петла јеребана, али себе никако није могла...

Било како било, отада се њих двоје стално носили и косили — нису могли да прежале петла, говорио је свет, па то ти је. Заиста, како су тако гадно Ремштани могли да их преваре2 Чак се око нгле и конца гложили — чим једно удари у клин, друго распали у плочу. „Душманине, ало, разбојниче“, дрекне она, „ти ми крв испи! Где ме покварењаци овде доведоше и за тебе привезаше!“ „А ко дом хтеде да ми растури“, он урликне, трмне много јаче: „насиаџ су ми те још гори дали! Да ме помоћу тебе уштроје и омчу ми на шију ставе! Али, и много опаснији од тебе главу су ми стављали на дрвљаник и под секиру, и, ето видише још страшнијег курјака од мене су начинили!“

Дода: ипак, и од ње као лисице понешто је научио, уко-

лико и то много раније није знао, наравно, па сад, ако хоће, може одмах да је нема! Уопште му више не треба, ..

Ухвати их некакав инат, веле, шта ли2 Потмула срџба, као и многе друге, обичне смртнике, на цео минули живот, на васколики људски род... Често зле воље, једно на друго нарогушени, каткад носеве напну — запну да тврде

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

детињство ни младост, а откако су се узели, боље о томе и да не говоре: све горе и горе! се тек, никакву љубав, срећу и радост нису осетили. „Само несрећу, само жалост!“ Ето, кад год се пева, свадба кад луАује, коло игра и, уопште, нешто слично томе прави, они тужни, плаче им се; нешто их у гуши дави, чудан бол стеже им срце, а живи, а здрави...

како никад нису имали ни

Чак им сметали гроздобер и свадбе што су наилазили; те кацу треба да рибају, те у проклето буре нос да завлаче, те и испод кошева да се трте. Потом, долази оно најмуч-

није: у сватове мора да се иде,

Смрт све чешће позивали, говорећи: „Од оваквог живо-

та, изгледа једино она спасава!“ Штавише, Пенка је, веле, прогласила за сестру; „Дођи, мила сестро , склапала рукг пред њом: „скрати ми муке!“ Но, већ у идућем тренутку спор избије опет, сад око питања; ко од ЊИХ двоје у то. да пође првиг „Ти си увек био први у свему осталоме , курјаку, веле, лисица-женина препуштала првенство, „па буди и у овом! Иди, отвори ми небеска врата!“ Ето, кад пођу па пазар у град, ла продаду опљачкано, он иде напрел, а она кланца за њим, позади; најпре се он наклопа и нашљока, а за њу што остане. Зато му га ево ово првенство и сад. Најзад, једном је, својевремено, умирао, памти...

У томе се слагали.

: „Научио си пут, нема да залуташ!“

Пенча је био нешто краћи, али не мање јасан и одлЛучан. Баш зато што је све то тачно, рекне широкоттуло, нека она њему отвори небеска врата! „Па, будало, ко је тај што умире двапут, а ја сам већ толико пута умирао да ми умирање досадило!"

Пошто је смрт Пенка прогласила за једину сестру, прустане, кажу, да је њему свастика; „Иди ти код твоје сестрице, а свастика мене нек мало причека!“ И на рачун своје најближе родбине, причали су ремштански весељаци и шегобије, дода нешто тако крупно да то не може ни да се каже, камоли напише.

„Кад то смрт чула, само се штрецнула! . Ухва-

тила се за неко погано место да се колико толико заштити Од оног што је бопнуло!“

Није јој, кажу, било до шале; пошто јој дојадило да их слуша, одлучила, веле, да једно од њих двоје отараси зла, да га збрине. А кад су такве псине, кад толико саме себе и живот не могу да трпе, нека им буде, нека се најзал раздвоје. „Код мене нема подвале“, казала, наводно, „нема пциле-миле! Својевремено сам прихватила шалу са зетом, али — више не! Тим пре што оно и није била шала, већ дебела ремштанска подвала!“

Није много премишљала, веле — послу приступила орпо, са одушевљењем. Уосталом, ко је до сада игде у свету, откако он постоји, и у подножју и иза Дивље планине, тако умиљато позивао, називајући је милом сестром и још милијом свастиком! Није дуго меркала ни коме најпре да узме меру. Шта ту неком да опипава коске, сало, сукњу, бревенеке и остало, и душу му ставља на кантар, кад то није њена брига већ анђеоска и свечева.

Просто, шшчепала Пенку за гушу и стрпала је у кревет, с јаким разлогом, разуме се. С њом је истог рода, то је прво, а потом: она, Пенка, једна препредена лисица, ево јој је и сестрица! „Ајде, као таквој, теби најпре да помогнем! Ајде теби сад да заврнем шију!“

Тако је Пенка легла у постељу. Но, уместо да се томе обрадује, ударила у пишман! Почела, веле, да се рита, да убеђује смрт да је засад мане, да црну жетву одложи. „Зар нећеш прво да удариш на милога зета“, рекла јој, наводно, у поверењу. Јесте, она јој је, као својој рођеној и јединој сестри, у последње време заиста често поручивала да лође, али — само да је обиђе! Да се сама увери каква јој је рђа зет... Стварно јој је живот са курјаком одвајкада паклен и црн. „Где год га пипнеш, све трње и ране! Мој муж постао зверка — што старији, курјак све млађе мерка! Не свиђа му се више моје златно, варљиво око!“

Додала је: па многе њене друшке могле би пре ње да се напну, бар оне што се сасвим збабосале. Па она овде, на земљи, мора да посвршава још неке послове: ни покров себи није прибавила, ни кошуљу сашила, да јој се толој на одру слепци не смеју. „Шалила сам се море, оно кал сам те звала“, почела, веле, и да се рита: наједном, још би са животом и Пенчом да се рве. И о ПЏенчи бринула: „Та ко ће, мила сестро, сутра да га закрпи, ко ли опере2 Та која ће несрећница онаквог разбојника сутра да трпи>“ Благи боже, па како се бар овог мало раније није сетила: да Пенча, с најмилијом својом родбином подруку, сместа пође горе, на небо, то јест у гроб, а она ће после!

„По обичају од пре Христа: за њим“...

Намигнула смрти, причали су ремштански весељаци и шегобије, са самртног одра: „Макар успут и негде сврнули, иза неког облака — нећу да вам замерим! Море, има да зажмурим на оба ока, да вам прогледам кроз прсте — можете и овде, до мене, одмах, ту... Само ме пусти да се макнем из постеље!“

Све њене молбе, међутим, смрт одбила суво и кратко; има она посла и другде, наводно рекла бездушно, неће више

Сина 28 зафркава. „Данас овде почистим ђубре, па идем даље!

Пенча, кажу, поступио нешто другачије: уверен да се Пенка претвара, да неко који је као она, највећа лија, тако дабо и брзо с овог света не кида, рекао поспрдно, и у своје име, и у име смрти: „Само се ти истегни, само пош-

туј своју вољу, а за мене не бери гајле! Чим те закопам, ја ћу наћи бољу!“

Тако је, веле, своје земаљско житије скончала лисица златоока; она што је, разрока, ноћу видела боље него нека друта стоока дању. Осетивши да јој нема спаса, да је обема ногама у гробу, а не само једном, да се, упркос онако јаким рођачким везама, смрт нимало не шали, Пенча јој, веле, шакама притиснуо уста и нос. Да души препречи пут! „Причекај, стани! И ти у материну отерај своју сестрипу као што сам ја моју свастикицу! Гроздобер мани, али — на свадбу нас позива кумовог кума сват!“ пави 4РА

Управо тог часа, кажу, Менка се копрцнула последњи пут. „Пусти ме, бар једном да одспавам на миру“, једино то рекла и заувек се склонила под моћно сестрино крило. „Ноћас ћеш сам по ремштанском атару да гониш и крадеш цвекла!"“