Књижевне новине

| | |

| |

О ИСТОРИЈИ БУТАЊА

Наставак са 1. стране

које је наметнула тренутна нужда, или нечија погрешка, не смије и не може остати трајно и вјечито, поготово ако мудре и тврдоглаве чињенице говоре другачије и скидају са њих сваку одговорност, а некад и негаје им дају за право.

У грандиозним Аруштвеним Храмама, кала је позорница. чита-

ва земља, или. читави континент, ·

када се ради о промјени класа, о побјелама _ идеја или покрета, нормално је да мора и може доћи Ао превида и погрешних процијена које могу угрозити и најгеће и најоданије борце и носиопе идеја покрета, или истакнутог вођу, или воће једног краја или народа. Али, послије побједе, кад заћтте топови, а пријеки тренупи, личности п ситуације лобиЈу времена да се окрену и поглеЛају унатраг, мора се сталоженије п свестраније расубивати о нАпјевим" и десним" скретањимл о челиччим вољама и самовољама:; мора се из тог историјског метежа, хаоса и поприштта, валити, мора се пружати рука, а не сламка. свакоме ко није оружано п сласно оно насупрот, а камоли онима који су, можда, само направили предах, или онима које је нечија несмотреност, нечија заонамјерност, или нечија жеља за превлашћу или тредњачење, потиснула м отјерала у уџбеник, на брзину писане, историје, пи смјестила та у поглавље резервисано за издајнике, фракпионаше п кукавипе.

жтох %

О4 свих историја најопаснија је историја ћу тања. Најтеже истине о надовима, посртањима и поразима, ако се објасне, докажу и документима уразуме, престају да буду и тешке и опасне. Улазећи у науку и научне регистре, фусноте и сепарате, оне се трансформишу у безопасни фонд чињеница које само помажу да се коначно изоштри истина и самосвијестр о једном народу, покрету, или само условима и условљеностима. Тако и обичне мале мистификације, такозване тајне. и такозвана ембарта о појединим личностима п логађајима, добијају и неслућене п пежељенес волумене гаје се множе опасне полуистине, таје се ткају, на разбојима знатижеље, слалуњави велови тајанствености, гаје ћутање добија квалитете мучеништва и прометејства, гаје се побјелиичко омаловажавање третвара у сумњу и татетично роман тичну жељу о аскези и ореолству

увријеђених, запостављених 4 Од-

бачених,

“о:

ћутање је опасност која остав „а видне трагове и на науку и на свијест колектива о науци, историји и себи. Бутање је облик свијести о унижености науке, о њеној злоупотреби, ћутање прераста у сумњу, у невјерицу, у де“ структивни смисао лојалности, у пасивност која се граничи са поелушношћу, али не и оданошћу. ћутање се изрођава у непоштовање науке, у вјеровање да историју чине и пишу само. побједницн, само живи. ћутањем се доспијева не у историјску науку, не у парство чињеница, факата, докумената писаних и откривених, него у површно, вулгарно забављачку публицистику, у фељтонистику и фељтонско приказивање историје, у свечане, пригодне и пропа» тандне, фризиране и улешене хронике и монографије, у књижури-

не које угађају само живима, пред којима се права историја, наука лабораторијске прецизно-

сти, мора склањати; мора ћутати, увијек пи у име неког фиктивног опортунитета, у име неког тренут ка који се показује „историјски јим" оа историје, и који је “у стању да апулира све што му не тоди и не може да посаужи у текуће и практичне сврхе.

жожо

За историјску науку нема за брањених, нема опасних. нема строго пов. датума, догађаја, дич ности п периода. За историју је све корисније од ћутања, Ћутањем се само гомилају, пуне и тревршују тајне ризнице, касе и подруми, и. тако долази Ао тробља чињенина које у одређеним историјским условима постају опасна. складишта динамита за генерације које ће, ипак, ући у њих и посматрати их, истргиуте из вре менскот контекста, отољене и суве, Плашим се, у њима тада неће моћи више ла виде људе, већ са. мо осушено вријеме, мастило и заблуде Кони

И. није ријеч само о ћутању као вилу игнорисања неких личности чији допринос нашој но» вијој псторији чека“ ла већ јел“ ном буде измјерен препизном ва» том историјске науке. Код нас се може говорити и о арутом, ништа мање опасном; ставу који" ис“ торију своли на низ уџбеника, који схематски, некреативно, читава времена и периоде, читаве покре-

те и раслојавања своде на 'неко-'

анко чисто политичких и чисјо ушбеничких формулација које немају чак ни. драж. „популарне" ра зумљивости,

· затворимо у

У ОВОМ БРОЈУ. ЦРТЕЖИ. и вињете МИЛА ДИМИТРИЈЕВИЋА ИЗ ЦИКЛУСА „СА ПУТА ПО СВЕТОЈ ГОРИ"

КЕ

Још је чудније како се КОА нас изврсно његује страх од исто рије, страх од времена које остал је иза нас. Ту тек долази до стварног експонирања · нашег смисла или навика да све уштимамо ка“ ко се нама чини да је добро или најбоље: да свему дамо печат на“ ше мирнодопске представе. наше жеље да је било тако, Код нас се, све више и већ одавно, расцвјетава култ историје, култ динамич

не херојике и патетичне дескритљ

ције, култ позорнице и представе гдје се наша историја одвија као античка драма дуго по статично, са пуно хорова. За нас је истори ја понекад, светиња у коју се не смије дирати, а ако се и-лирне,

онда. је то богохуљење, срамно, 8-,

национално, и не ријетко се ис пашта до гроба, па и даље. Или смисао да од сопствене историје правимо мит, да је окаменимо пи витрине и музеје, довео нас је у подређен положај према свакој прошлости, Ми из историје знамо, презентујемо, -изу чувамо, обрађујемо, филмујемо, описујемо, опјевавамо мн романсирамо само оно што годн нашој наиноналној уобразиљи, што потхрањује нашу свијест, о величини 16 супремацуци, · ПАВХУ 149 моћ која се граничи ф моћима натчовјека. А наше падове и-норазе. наша морална посртања и искушења, наше огрезлости У братској крви, наше преваре и из даје, наша „вељања" и надгорњавања, наше претварање опште тра гедије у Аичну корист појединца ман групе. наше ФСорбе за личну превласт још и у самом процесу док траје епохални историјски чин, наше истицање сопствених заслуга изнад заслуга колектива — све то.мастојимо да прекутимо, или да сведемо им сабијемо у једиу или двије формулације које говоре о „немианм појавама". кв

Ето, такву врсту наше историје не признајемо за. своју, ње се задимо, заташкавамо је п уништавамо у документима, списима или доказима, Изгледа као да ни како не можемо, или нећемо, да схватимо да је наша историја заиста велика само онда кад је при знамо и покажемо свестрано, ка“ да је прихватимо; као своју и у

4 |

“

овим неприј а,

| када заиста.

· Ффив ОАНОС

| | |

историја, није комарац коме се ишчупа. једна нога и он, одмах затим угине. Величина историје једног народа види се само у ње“ ним свијетлим и тамним странама. Једнострана пројекџија истоје обавезно завршава у патетим ној екстази херојике.

Јеврем Брковић

ИЗДАВАЧИ и КЊИЖЕВНА КРИТИКА

Наставак си | стрвиг

вачи врло често есеје изједначује. „тиизма. стварала У емиграцији, 33.

са књижевно-историјским огледом!) онда тотово да треба подржати онај предлог — који је

гмевно п иронично дао један од учесника у поменутој „Савреме-

никовој" анкети (Б, А, Поповић) =- Да се по аналогији апсурдно сти песницима и_трозанстима 00

јављују у облику, књита само џо-. ееме-п романи. а |

Чини се да ни други, на изглед, разумљивији изговор за несхват-

тиџи не стоји много чвршће ол првог, Чује се, наиме, да се преаузећима не исплати да: штампају књите критика, јер се у том случају јављају већи губици него три објављивању књита прозе и

„поезије, пошто се, наводно, кри"тика слабије. продаје. Под усло-

вом да је овај податак поуздан, поставља се питање. колико_ је

оправдана ·претерана · осетљивост. издавачких предузећа према неш. то већем степену ненсплативости "књига критика; кад се добро зна. да иста та предузећа, у интересу ·

културе, предузимају пи издавачке подухвате чијих су великих нерентабилности унапреа свесне.

Има, међутим, неких инднканија које озбиљно _ оповргавају устаљена мишљења да се критика купује мање нето проза и. поезија. По неким подацима, које би издавачи били обавезни да- провере по у сопственом интересу, нове књиге из области књижевнос“

ти, сем у случајевима изузетно популарних аутора и појединих вансеријских остварења, купује

одређен круг појединаца п бибапотека, независно. од јима књите припадају. Још су занимљивији, у овом смисАау, 10кади о неким познатим крутичарима, који су се желећи ла У

Јавност идаћу са _РУвиРА критиЖа, обретили а исачвачима

из унутрашњости, ''одричући се притом хонорара, што је опет посебна тема, Књите неких од ових критичара врло брзо су распродате нако су им п тпраж ин цена били неколико пута већи него код „Просветиних" и „Нолитових" елиција нове поезије и прозе.

Свакако да није, при разговорима о односу издавача према критици, за занемаривање и чи. њеница да у издлавачким преду“ зећима велики број уредничких места заузимају људи који су се у литератури _ афирмисвлн као критичари, најчешће као писин новинске критике, Да ди су ма» кар они, при одређивању изда» вачке политике у својим птредузећима, водили рачуна о крити циг Млн, можда баш овде треба бити скептик, па дати много више значења податку да су на већини у чари који

критику већ одавно не пишуг

Чедомир Мирковић, .

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

–

издавача--према крио

"ежисерима "| "Леополду Јеснеру, (Р. С)

жанра ко-

Аничких места крути“,

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС лЕТОПИС ЛЕТОПИС

Истраживање _ немачке | егзил - литературе

Јелан наш књижевни историчар је једном приликом рекао да Је „немачка култура за време ХитЛеровог „Трећег Рајха" цветала У емиграцији". Мотло би се набро јати на десетине имена немачке уметпости и културе од којих не ка сигурно спалају и међу најве-

_ћа у историји немачког и европ-

ских народа, која су. своја кате талма дела у доба владавине фе-

паднонемачки часопис „Иптери» мионее" извештава сада, на при

|| мер, да од пре две толине делује 5. Сједињепим „Америчким Држава.

ма један семинар за истражива“ ње немачке литературе у егзилу: У раду овог семинара учествује преко две стотине терманиста, Ра"„Хове- спроводе германистичка оде љења истакиттих _ универзитета Сједињених · Америчких Аржава као што су, Њујотики универзи. тет, Универзитет Синсинати, "Пен. снлванијски државни универзи“ тет, Универзитет Кентаки, Вашииттонски универзитет, Универзитет Јужна Каролина, као и Универзитет Илниоис, Истраживачки се „минар предвића издање. једне се рије књига на тему немачка. литература у етзилу. Прва свеска, која требп да се појави још ове тодине, обрађује. немачке · ауторе „који су у емиграџији радили) у Лос Амнћелосу као центру немачких аутора у емитрацији: то су браћа Томас'и За аје Ман, Бер. толт Брехт, Франи оре, Анон Фројхтвантер, Лудвит аркузе и многи други чувени тисит. А је дан одељак те свеске биће посвећен немачким ауторима у емт трацији који су радили сценарија за филмове у Холивуду, као и реМаксу Рајнхарау н

Томпслав Танхофер

Медавно је, у својој седамдесет и трећој години, преминуо 'познати „редитељ ји. тАМВи. Томислав Танхофер, и то управо када се навршавала — педесетогодишњица. његова плодног и разноврсног по зортшног рада. Почео је 1921. у Осијеку, где је, према властитом казивању, најпре преузео дужност тајника Казалишта, да би током следећих тринаест година био по драматург, директор Драме, интендант, редитељ и глумам. Током неколико година уређивао је и осјечки „Казалишни анст". И као што је било тада, на почетку његове делатности, тако је било и касније: Танхофер је у театрима у којима је деловао обављао тотово увек више функција, мала су доминантне биле две: гаумац и редитељ, Вишеструкост је јелно Од основних обележја позори шне делатности Томислава Танхофера, ште му нмпак није сметало да током пода века на сџенама позоришта у Осијеку, Мовом Са„ду, Загребу, Београду н Слпамту

» | буде тумач великог броја линкова“

из најпознатијих драма наше мн светске књижевности, поред ос„тадих и Хамлета, Валтера („Силе

љ5%3 а

"а

"тКа и љубав"), Сатина („На дну"),.

"продубљеној,

Барића („Без трећег"), певана (252 атонији"), Леона. С октбда Глембајеви") и др. каа и да реализује више од стотину режија. Београдска публика пмамтиће та, пре свега, по психолошки али им спектакулар»“ Маринковићеве „Гло-

ој режији ПОР по _ поставии

пије" и, нарочито, ј- 4 асинове „Фелре", 2обликовалој мтрним, класичним „потезима, ко ји су очаравалп својом јелностав пошћу и усрелеређеноштћу на. ана АПТИЧКУ презентацију _ текста. Представа „Федре. па смени Јутословенског храмског позофтшита, ан сваке сумње, ЈеХНО је А првих и пајбољих остварења „зла тне ере" тог театра. Ганхоферова поставка _ „Браће Карамазових била је својевремено права 11030. риштна сензација, док су иске фежије, што их је остварпо у зајелници са Мирославом Беловићем, особито „Антигона" и „Канзила",

' постигле неподељени успех ин код.

публике п код критике.

Режије Томислава Таихофера, засноване на аналитичном плонирању у текст, одликовале су се јехноставним и. мирним · мизансценским решењима, увек моти висаним на основу саме драмске ситуације, увек логичним. Умео је да пенаметљивим

жењем _ иновација, на класичан начин организује представу, али “век тако ла се животним акџенти нису губили, већ, натротив, добијали у својој изразитости, Поштујући пре свега текст, што ће рећи писца, Танхофер је п у интерпретативном погледу обра'ћао велику пажњу пласману ре-

чи 'на сцени, што је његовим ре. жијама давало особени печат, У

ТОМИСЛАВ ТАНХОФЕР

том смислу најизразитији су при мери његове режије „Редре", „Дон Карлоса" п „Јона Габријела Боркмана". Та опчињеност реч ју, понекад је потискивала про» дубљавање и психолошко сенчење текста (режија „Боркмана" ми Крлежине „Агоније"),. _ Међутим, у „Браћи Карамазовима" је ло казао до којих се лубина може

његова интелигентна и суптилна редитељска анализа – домашити, анализа остварена у стваралач“ кој сарадњи са талентованим тлумцима, коју је Танхофор, и сам глумац, често умео да успо» стави, з

Током, своје богате делатности Танхбфер је изградио = у себи и око себе — једно особено осећање одговорности при сваком позорншном чину, без обзира 243 "Аи је реч о малој или великој у» дози или пак о режији, осећање одговорности не само'у ОАНОСУ на писца или пред публиком, већ пред самим собом. _ Његов рад није пратила она кобна зао кунљеност самим собом и вера у успех поштопото, нити џак пе» симистичко осећање сумње, .Тан„Хофер је умео разумно да процењује властите резултате, да радн на. представама и после премије. ре. Због тога су њетове представе, углавном све, имале у Југосаовенском драмском позоришту ау“ ти сценски век. А то непрестано преиспитивање већ _ остварених резултата и жеља да се н поред већ постигнутог успеха они још више усаврше могу само трави, истински ствараоци. Б

„Старост је, знате, усамљенест" -- писао је у вероватно последњем свом тексту Танхофер. Аа илак није тако, бар кад је реч о уметнику, сведоче многобројна сећања на позоришни рада Тањ хофера, међу њима и овај скромНИ запис поводом смрти истакну: тор хрватског театарског радника, који је своја најзрелија оства "рења: "даровао Београду, Мако су, у случају Томислава Танхофера, неумитношћу смрти, јубиларни ћаписи поводом педесетотодишњи ме уметничког рада замењени 1е Кролозима, сећање на његове ре жије м на његов пелатошки ЗА трајно ће живети, .

Рашко В, Јовановић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

средствима, · лишавајући се напора за изнала

| |