Књижевне новине
Драгутин Вујановић
Далека купола
Кочијаш шиба по небу бичем последњи коњ одлази касом. | Ко топот тај не води ничем ни песма ова с мутним гласом.
Тргове прождиру севањем кола траг остављају ко пантери. | Усамљен као над градом купола и. ја сам, Лшиће је у потери .. Далека купола, сјајно кубе,.
у одблеску је минулих дана
ко симбол оних који свет губе дрхти временом зачарана, '
Тајанствено простором блиста и сјајем заноси даљину,
Можда нас спаја судбина. иста: а она и ја тонемо у тмину.
РЕЧИ НА УСНИ ДЕЧАКА
О, светлости дана у дрвећу! Нежност кише на цвету липе. Речи ко шарке зарбале шкринпе и у свету кавге замећу.
О, речи светле на усни дечака, не знам како да вас љубим:
ко жену или наду коју губим,
ко зору или лепоту сумрака»
Кад једном вас не буде чуо нико и читав свет буде умуко,
јавиће вам се тек птица жриком и курјак у планини јауком.
БЕЗ НАСЛОВА
„Дубоко у нама увек спава звер,
· она зна свој пут, она зна свој смер.
Кад се чини да је у брлогу мртва, сопствено нам биће бива њена жртва.
0д подмуклости прокрвари њене на дну нашег вида и сјај успомене.
Ми трагамо за њом ко ловци за пумом, али. све трагове замела је шумом,
чампом нам својом сан раздире, хрома, џи вреба нам сенку испред нашег дома.
Бру еминињр. Узалуд се труди 2 да | а 58 Јуди: %# 75
уместо %
незасита, она хоће само: њега и зато му замке спрема иза орега.
ж х
Зашто 1е, питам се, У овај час из даљина сивих стиво
и срце опет пуни бригом твој непоновљив глас»
Опомена тиха без речи: живота је најлепши час увек у даљини, изван нас, џи у нама само јечи . ..
ж ж СЈ
Урањам у земљу са. мудрошћу мрава., Зашто видик сваки иоглед ми сужава:
По мени пада. језива. тишина, са. напуштених зарђалих шина,
у оз остави ноћу
тишина коју 8 м испуни самоћу.
да. неспокојство.
Све ћути као у тумио кад снег поће 38 вуком, Све ћути као да чезне
за неким далеким звуком.
Вођен невидљивом руком, простором и сам варан,
с плавим се стапам муком. као да нисам стваран.
Пала је јутрос
са далеког брега
белина чиста,
мека купа снеж, |, . ет Т г иста:
а загонетка остала 1 Р
у чему је алфа, у чему омега:
О, како орзо време Јури а престићи нас увек ке ко прсти на хлавијатућ, Ви што маме звук #3 ме
А баш је лепо У ЕН тај несхвагљиви чудни, зау што ко сребрна спаја ЛУ оно шло односе минути.
[2 ослушнути у сумрак лаки дрхтај струне
; дне буне ко одјек узалудн у 5 коју још само младост слути
Само ће ср:
ЕСЕЈ
ПРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА је један наш песник изабрао смрт; није сачекао да она дође по њега, Међу песницима он није усамљен: тим својим чином се само придружио оном низу песника што су се, у веома разноликим снтуацијама, одважили да конкретним чином негирају слику о елегичном певачу који пе жели с ону страну, изван јасних ни извесних слика
"које живот пружа као непрекидни извор екста-
зе. Језа коју песник ссећа кад год се нађе на ивици; кад год наслути претњу нензвесности и празнине, кад год не услева да венча живе слике и звук н тиме сачини конкретно биће које га чува од зле помисли, — ту језу је У једном изузетном тренутку превладао Бранко Миљковић, А из песама које је за собом оставно јасно је колико је често ин интензивно бно на тој граници и колико јој се грчевито отимао једним успешним бекством у језичка простран, ства. Донста, песник као ретко ко други проживљава страх пред том универзалном претњом која све нас с времена на време обузима по чини мас способним да појмимо снагу двеју спрегнутих слика, ухармонизованог ритма 1 усклађених „инти", да појмимо дубљи значај онога језичког ткања које се одупире, ма ко“ лико било крхко надирању пуне тишине, злослутног мука.
Говором, неосетно, ми сакупљамо слике и зрукове, уређујемо их и творимо живи ЗИД, једну телеолошку или смисленију мрену којом обавијамо сва бића и све.поноре што се изненада пред нама појављују. Отуда стални нагон за говором, и то нарочито код оних који су ближи опасности, који су угроженији. Древна прича је вероватно и настала у пуном сагласју са тим нагоном; говором су у Ој далеке, хладне и неумољиве силе и ствари приближене, именоване и доведене У једну смислену везу. Речн их извлаче из безимености и безличности; доводе их у ред који је човеку разумљив. Речи носе боје и слике, које често слажемо и не знајући то, помоћу њих сачињамо читав један живњ сликовни свет. Само угрожени знају колико он може бити спасоносан, колико топао, Немир и страх све те крхкости, све те неосетне састојке у речима сабиру у тихом п бесконачном приповедању које смо имали прилике да слушамо у сутоњим и вечерњим седељкама и које нас 16, још у детињству, поражавало и збуњивало неким потајним осећајем страха. М чинило нам се да они који причају управо то не осећају, да они једино прате нит своје приче, коју не смеју да изгубе.
А те приче из детињства довеле су нас пред тајну коју зналци поезије упорно заборављају: за њих је песма све пренота игра скровитим моћима речи, пре но спасоносно спрезање боја но звуковних наговештаја. Јер, облик песме и
· израста из тих складова који дају моћ нашем -товору, чине
га спасоносним, Песма Стевана Рануковића. је "дуго саму себе ражи Ко 8
коначно није смирила у једној сонетној гухар-
мопизованости ритма и облика. Њен смисао не треба тражити изван ње, изван њене моћи да нађе властито обликовно средиште. И што је „зистија" — она је ближа себи; што је ближа себи — 'она је „чистија“. Мука трагања 34 што чистијим обликом, мука усклађивања звуковних и сликовних састојака у речима, та мука је код Раичковића ишла са једном грчевитом одбраном, једним потајним страхом од понора који му је претио с опу страну песникове моћи да обликује. Алн, правог смирења није ни. могло бити: Раичковић се све више ближио граници, све се смелије надносио кап. празнину коју се плашио чак и да имепује. А у лирскоме ткиву његових сонета, које се заш“ тићује властитом _конзистентношћу, осећа се права егзистенцијална језа, | примордијални страх бића пред властитим крајем. Јер, кишта толико очито не говори о страху колико. висина подигнутог зида; колико, дакле, · песниково настојање да се огради што чвршћим „лирским тешвом, да подигне лирски браник пред оном студени коју је у свом писму. именовао Миљковић.
Али оно што дуго Раичковић није “смео, н пред чим се у страху заустављао, то је Миљковић и могао н смео. Он се снагом доживљаја врло рано нашао на самој граници, н морао је да се отвори, да пренспита свој скровити страх. Сосладови. речи су се раскрили, слике су се
размакле, Узалуд је песник настојао да их
прикули, да их наново организује; оне су се
'
занате пење и-пи тате мљиивеља авина
датирати власт
ита њи ата
Зар се песник убног
Новица Петковић
осинале и захтевале нови принцип организације. А куд песник може кад га и језик почиње да издаје» Ко његову границу прекорачи, — већ је ступио на тле панике, напушта поезију и пригрљује сопствену негацију. Овде почиње трећи или последњи чин. Овај пад у живот, из поезије, зато је у' дословном значењу страшан, дао посебну димензију:
н Упамти, Тај пад у живот ко доказ твом жару Кад мастило сазре у крв, сви ће знати _ Да исто је певати. и умирати.
Одлучан и носледњи корак је начињен. После њега преостаје нам да песника тумачимо, да проналазимо узроке и тамо. где ИХ 'је могуће
и тамо где их је немогуће тражити. И нисмо
склони да се при томе себи окрекемо, да одлучан корак испробамо тамо где сами говором затварамо свој свет, где се речима лукаво отрађујемо, језичким складовима учвршћујемо границу којој се Раичковић опрезно и постепено ближио својим лирским поетским облицима. Али Миљковићева одлука, његов смеон искорачај нису могли а да то опрезно првближавање не убрзају, да не поремете његов „ритам". Ранчковић се и сам брзо нашао на граници, погледао с ону страну свог лирског бедема кад се поново суочио с Миљковилем:
Видим ли (ил предсказујем) Смрт моју пи наших познаника» Какву магнетску тишину чујем У грудима твог споменика!
А кад се песник одлучно да своју смрт изабере, књижевним зналцима су широм отворена врата за најразличнтија тумачења. Нешто што је било отворено и незавршено — сада је постало коначно и дефинитивно. Онај ко тражи објекат не може пристати пи на какву неизвесност. Чак ну изабраној смрти онн су пронашли тајног сарадника. Одлука која је песникове стиховне облике до крајње мере раскрила ин учинила Да сами себе превазиђу, за њих је била само чин који је ставио тачку на крају једне драме коју треба разложити на“ низ међусобно повезаних али ипак оделитих чинилаца, На питање да ли се песник донста убио они одговарају потврдно н спокојно се прихватају тумачења његове оставштине, А донста; зар се песник убио
Такво питање је сада могуће и треба га поставити, Јер, књижевним зналцима, у овом случају, не можемо веровати. Они негирају изабрану смрт зато што је узимају за савезника: помаже им да чин претворе у чињеницу, да лесников искорачај и одлуку претворе у границу. А Миљковић је управо границу
укинуо, прешао с ону страну. Они са мирно
бане својим послом фретвафајући оће, као чаробним штапићем, у објекте своје. анализе.
и Миљковићевим стиховима је |
Без грижње савести, И управо на њиховој ус- ||
павакој савести почива читав један свет, лишен- правог језика, далек од песника. Песникова смрт је за њих тек почетак: од ње почиње могућност музеја, -тде ће све чињенице наћи своје дефинитивно место. Успавана савест је материјализована у музејима који широм света ничу иза мртвих песника. У скрупулозном васпостављању _ онога што је негда било живим подиже се непремостива граница између двају различитих светова: песниковог и оног који припада његовим тумачима, У музеју постоје чињенице и њихов хијерархијски распоред =— чињенице и њихово место У музејском“ поретку. Прецизност тумачења се тако претвара у мајсторство подизања музеја тамо где је све почивало на одважности одлуке. Тако је и 'песникова смрт канонизована: добила је своје место и значај у једном узрочно-последнчном низу који аналитичар стр“ пљиво открива. Али ће се у његовој анализи неминовно открити да је последња песникова одлука остала изван његове поезије, да смрт припада песнику, не и његовим песмама. Она се психолошки може тумачити и остаје изван поетске структуре. Песник се заиста убио, а његова поезија чека темељиту иманентну анализу. Она је споменик над мртвим песни ком, а зар споменици не улазе у културу као у огроман музејг
Али онај најстрашнији и највећи музеј није видљив: он је скривен у нашој моћи да језиком
СА ОВОГОДИШЊЕ ПУЛЕ — СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „МИРИСИ, ЗЛАТО И ТАМЈАН" АНТЕ БАБАЈЕ (10 РОМАНУ СЛОБОДАНА НОВАКА) РАИ
о дана пати пп пати
|
Иван Растеговац
рбећа... Иза нежног дрвећа | Каменолом зјапи као чељуст. Ти, нечовече, створио си ждрело И иза нежног дрвећа вребаш._ Моје младо руно. ; 'И ти би меком да обложиш длаком, "Као травом,. зе те Окрвављена. непца. и усну. Иза нежног дрвећа. Зјапе чељусти. Камење се одроњава,
Промукли глас из дубина утробе Вуче под земљу. |
ПОЧЕТАК ОЛУЈЕ
Олуја је. почела. Гром је подигао свој трозубац. Куће су се једна уз другу збиле
Изгубивши правац. Као да је колан пукао
Кола су пољем шеврдала, ипсрабала, Јављала. се и опет нестајала. Проходале, узвитлане
Међе од црних грабових стабала Шибале су. лево и десно
Бесно као камцџија.
ЖЕБ
Прска. нечија пумпа.
И прави вештачку кишу;
Лишће поврћа осећа блаженство, Капилари, као одојчад, сишу.
Жбун се згурио поред и чека Тана млаз, бар неколико капи, Његова је бунда чулна и. мека, Ал: његов крвоток — лапи.
писмо Е 1
Видим те непрестано
Само кроз снежне пахуљице. Ти кријеш своје лице Као излог обасјано.
Као да лети перје твота смеха И свуд силазе сузе у јамице... Лампа у те буљи нетремице; "Гасим је и то је као утеха.
- Све'је то наднаравно:“. " "Твој глас и ретке реченице.
Само кроз снежне пахуљице
Вићам те поодавно.
свет уређујемо као бескрајан виз чињеница. Реч је сасуд у који смештамо видљиво као У логичку ћелију. Ћелије се нижу у разреде и спратове, Свет се дели на љуштуре н језгра. Помоћу љуштура судимо о природи језгра. Овде је основ једном другом језику, који је песнику неразумљив: речи су налепнице којима његови тумачи умеју да обложе чак и онај понор пред којим је грчевнто венчавао слике и звуковне слрегове. Овде се више не осећа напор језика да се тај понор доведе у што већу близину п крајњим искушењем превлада. Реч је била одважност којом се испитује властита негација, могућност игре на самој граници; "сада је постала мртва чињеница.
За песника. је реч спој слике и звука који се налази на самоме прелазу, где започиње најдубљи страх пред сопственим крајем. Песма се ми зачиње у превладавању тог страха. Нагон за говором је израз дубоке стрепње, због које реч успоставља веома далеке везе | у новоме распореду својих материјалних и семантичких слојева омогућује песнику да нађе заклон.“ Али Бранко Миљковић тај заклон није хтео ни могао да прихвати: он је реч стога осећао као ону опасну празнину у којој се могу искусити крајности. У песми је хтео ла превлада стрепњу на коју га је језик упућивао. Таква одважност га. је довела на саму ивицу и поезије и језика, али. је и његовој песми дала ретку аутентичност; она се афирмише у властитој негацији. То је основна. противречпост на којој се темељи снага Миљковићеве поезије. Како изразити ту противречност, како јој дати коначан облик» Је ли могућ коначан говор о нечему што претпоставља бесконачносте Мислити у таквим дилемама, значи непрекидно живети у опасностима. Миљковић је такву могућност прихватио и целокупан његов развој је водио ка једном безумљу које је требало да буде крајња потврда. И стога није битно да ли се песник донста убио; у његовој поезији се самоубиство непрекидно збива, као непоновљива потврда и потреба једног аутентичног песника, Самоубиство као крајња одважност представља ерос овога песништва. Стога.би песник Миљковић, кад би могао, пупао у властито фактичко самоубиство које је књижевним звалцима помогло да од његове поезије себи сачине захвалан аналитички 06Це ат; Опи стога упорно тврде да: се песник "убио.
КЊИЖЕВНЕНОВИМЕ а
—-