Књижевне новине
__ САВРЕМЕНИЦИ |
| ЧЕТИРИ БИЈЕЛА ЈЕЛЕ
уз Ку четрдесетогодишњицу стваралаштва Ивана Генералића
. КАО ДА дјелује несвјесно, продужена рука Невидљиво да умује или опетује себе · видјело би се то одмах, Али тај хлебински п МОЛИ ције без знања, без става није а "наиван. Организатори једне : о. куларне изложбе, Зорана сјај Па џто · хоће, Њихово „фиксирање раметара“ | | посве је изостало. „ја волим ићи у шу му он на ћи гнијездо птичје кад која птичица падне | а је дигнем, гледам)“ хтУ Али нпсмо хтједи о тому, о њима, што се | око „нанваца" врзмају с добрим разлогом " викако нем још увијек није јасно које су „уобичајене величине" хтјели ревидирати. Неа „системи спознаја о наивној умјетности" нису наиме, искрели, разапињу се, и опет, старе мре| же на труле колчеве,' термини који се рабе и кују покушај су више самонетнцања, "надметања, као да је њима, њима такозваним нанвним „сликарима, потребан тумач извањи, И ту не. „тразност, што рече Езра Паунд, ваља олбацити, Гу је, прије свега СВЈЕТЛОСТ, Ту је УММОСТ, виђење, НЕВИНОСТ,
Ни нанван, ни примитиван алац, најчврстијег кова,
_ Непријатељи, злобници, глодавци обилазе ИВАНА ГЕНЕРАЛИЋА. Ситни биљешкари, _полетни грговци, завидни „мајстори“, недаровнти кунстхисторици, промашен и покварен свијет свих сојева ми уздања. Није стога необично што ће многи каталози н књижурине бити. истодобно и повјесно, и знанствено, н "мовинско и највећма банално, увредљиво штиве, Нити поштују човјека, јер што би са „собом. Нису размишљени, не мисле своју ми сао. Писање им највећа мука, па рабе што им
„ под грло дође, трабуњају стога 0 ликовним феноменима, о „валу интереса за наивну ум“ јетност", описују оно што виде на слици, па без дубљег сродства с оним што слика јест по геби, они заправо о себи говоре, пи поста "вљају некакве захтјеве, мјерила, трагају за · концентуалном дефиницијом наивне умјетнос-
ти („А јелан ми вели дошел сам вас гледет...") па је. Он само та т, Јер у покушају сама изгубио би се,
интелекту“
иперит тами
"своју злобу налијепе, њима у уста стављају. . Праве од њих „југославенско чудо“, туристичку атракнију, на све навлаче Русоову царини чку блузу, доказују како су ди нанвном умјетнику' потребни зналци, колеге, ликовни критичари, Као-ла му не дају да проживи свој живот, без њих. Они су, наводно, ту Да му помогну, одаберу слику, кажу Како би морао даље, одакшају бремен тегоба што се појављује с тржишном конјунктуром. Без њих, мисли се, не би се за њих знало, и југославенска нанва не оу „свијету имала толик углед, водећи, чини ' те. Ово би био тај тренутак провивстављања 1 оној толико џута опетованој бесмислици како | је тај и тај тога и тога открио, подстакнуо, | створио, Као да је то опће могуће, Бити про• | сјечан значи не постојати, Сувише је компло| | | |
нената који одређују умјетника и његово дјело, да би се то накнадно, анегдотално, од мскона, УМЈЕТНИК СЕ
мегло обновити, непричати. | РАЂА! | | о жо
Генералић се родно баш у први свјетски рат, онда кад су зајечале тромпете и зајеџале мајке за мртвим синовима. Ролно се син, пр“ венам. могао се звати једино Иван. Родно се „с тепотом по тугом“ полравском, родно се СЛИКАР. .
— Мије било најлепше — прича мати Ива. ибва. — Музе је бил у Рату. Служио је актив“ но. Кал је стигел кући н нашел дете, онда се све оно заборавило. Били смо за ловољин што
_ се родил син, први син нам је бил, Имала сам . | деветнаест година. То је бил лепи дан кад. се " „Иван родћа. == 9, просинац, Родил се дома у родној кући, Нисмо она богати кај би имали ·„ свега, Имали смо. вравице, имали иј СРИ а дјете ко дјете па смо га опда слали МАО на врт н так кућу смо имали как по сале ја је она кућа лоле у селу. Добер је биљ НК ме Ји је ишел. Смо лечеца направили и пшел је | как, Ла радо је мал птичите, па је ПИчИН зранил, па волил је пчеле кад му је отац. ИЕ пчелар. Боже мој, нисмо били ток велики Ки за појести је било. па, ка не, пмал
ромаки, : Ме смо краве по четири, Н 7" ак, лобро се живело 4 Ттаћ Далосе је продати купити каки ланес. Поса: “у да смо имали,
је време так ) пучку школу. Онда се задил други је умро, Пак се родил | сећи син, Матија, 0» је више волил овак та је узгајал пчеле као и отаџ,
госполи ство, нон | дивна пекреност)
(Како 1 | голу, имал је Тван је волил школу, к си је нагреде, у сваком разреду је бил од, лика никад ми није бил болестан, здрава гем ми била леша. Само мали, овај средњи, он : те 8 » пошла ј И авет месеци Један пут је 6 е умро 01 певет а. 5 Хлебине, 1:38 смо морали чуном ићи 408 па Бре ти канала. Дошла: је вода 3
Посдужило нам је · Онда је Иван ишел У син, Тај
увек одл ичан,
овај вог до онога ЈУ ; 1 4 бб бв (Су се возили по ЊОЈ: јаје па Пе оре УУ пруге, греће, (Генералић ћ
; дпадесет 6: слика боемнслити
више поплаве) |: сликал већ ко мали, узал је креај вогљен, знате онај којн није агал је то све скупа, ко из тога, па је лете
| касније на подровске
|ее Сликал је те, па је узел он
ја изгорел. сл
до краја изгорел, сле=.
да је осећај да ај плораело до година, па | ст. Гед
ШАћ па му је реке! „ти, мали сликај. ово кај Етан "само то направи", и дете си је купило, набавило, и све Лале а Да Навали смо и МИ 38 оје,
|. как не би дали, пита м так да| Копривииши се ишло по боје. Ја нисам так де
су онесли, нисам ја
, други су МУ Л ! 4902 аи а А (опаска: то је || кило: путовице Хлебина), То је почело КВА. је ишел МИ ел и све дале и дале, и други су зидрли.
за папире, за стакло,
, “ 1 је
пора пне мера ет и
Генералић и његова мајка мије-
“ Мван ићекавским,
, шеају екавеки са
Ме долазе као пријатељи, своју похлепу,,
" бил Крето дегеду-
де, и динес је сликар, ·
Још нисмо знали кај буде. У
! ' ' | |
(„Желим си
~ ода то запише. Оно што му |
" ; а Или
|
%
и Крсто Хегедушић, и онак вели сликај как | видиш, Крсто је с меном стар, годину иред ме | ном, Он је рођени Хлебинац. Он је ишел у с пети разреда ја сам ишла у трећи. Нисмо се | никад, офирали, само се познамо, Вил је пристојан и бил је паметан, од младости. своје
! ; Кал је бил још мален, кадје бил“ јои млаћ.: дечко, ја сам видела да" Иван слика, ал тнсвм ниш мислила да'бу он'то кај је"данас, нисам мислила, али сам доживела. А'сад пишу књиге, шишу мовиме па знам кај је. Кеј (Што. м/а те рун значи слика етво>
Промијевила сам се так да видим да ужи За
вим У својој дјеци, зли живот ми је исти Ко, и прије, идем к меши, у поле, без слика мо гуће се не би исто живело, мало теже, меса би било, зеља би било, треба прирадити, па: имашц
треба зарадити, треба се мучити да чољек ома.
нешто. у
Ја нисам мигдар сликала и нитко од мојих, Мој 'је:муж бил ватрогасац двадесет година, заповједник, он је ву том уживал. То ја не.. памтим да је неко крај мог сина ту сликаљ,.. тата је од дрва некај делал, није сликал, од | дрва што је требало, јарме за краве, ву чем возе, ' |
Само смо свете слике: имали на зиду, а сад:
и ја волим више слике, ишла сам ту у галерију (2;
на изложбу, как не би гледала, то мене занима, Лепе су те слике, лепа је сва природа.
# “ “ 3 | « ] Уна | Тако мајка Иванова, 76-годишња старица, |
живахна, весела, чила. То је оно чисто, неви- |
но, свето, Колико се ове ријечи разликују. од знанствених спознаја које су врло често лажне и, у својој озбиљности —— површне. |
Протумачити Генералића, очито, није мо- | гуће успоредбама = теоријским“ категоријама, већ прије свега околностима постојања, свим околностима, јер умјетник проживљује живот у чјелини, и дјело је, такођер, израз но органски елемент те цјелине. Тај опћени решипроцитет, међудјеловање свих чимбениха, подиже цијелу „ства р' на ону разину на којој почиње догађање, н опет раст, или пад, као трајање. доћи до тога да разу мијем. как. разговараду животи ње")
- даће:
шоа
пб а ј век освео ји Ут и то Тако је, увијек) пау
- портерт су у Загребу „узвикивали: ·„росанске
ође слика прије мјесец два. Она је у мени тотова, и онла иде на папир, и послије на стак“ ле, Не само концепција, потпуна идеја. Ја видим слику пред собом, већ у бојама.
Не знам“је ли паметно што ја: радим, што
! Ија смислим о'томе свему, али ја то мислим. Ја
знам да" биљка црпе храну из земље, ла вене, · биће: се рађа. Како је тешко дрву кад га пи Лиш. Више“ никада неће живјети свој живот, ја (Пенер алић је вјечито. праље ће; = „Па су ме питали зашто сам насликао 69"еанске овце под Ајфеловим торњем — то иј ја не знам. Ја мнкад не знам објаслити зашто је настала н како је настала нека слика. Не
Други у њој.нађу ово и оно. Видите ца 'овој "елини коју је мала Наташа назвала „Кравскр прољеће" (зашто. не, зашто не би њ краве Ми Сале своје прољеће) јутрос сам је заврши (лвије краве, птичиџа, локве, сељак лепа рибу) = веле ла је доље рај, а горе је, некацва стра ва, годуја, . а М 1 | , у
асности не
, «
: (Мовјек изложен оп
МЕ, ја не знам што ми је пухнулоју главу Ди сам босанске овце ставло под“ тораљ. Ху новинама су од тога правили аи Ког
овце" под Ајфеловим торњем". 10 су биле те моје овце, То новци покваре људе, нован је највеће зло за.свакога човјека. |
' · Дођу ми ту у кућу и свашта ме пнтају, и ја их скоро не слушем, ја си мислим сјутра идем у горице резати, а ви ме ту хвалите, кој ће то мени, ја ндем резати, м. шкаре су ми ту, У ормару, морам их мало погледати. Извадим шкаре, одмотам их, и гледам. ,
А ујутро сам већ био у рибичији, уловио сам једну штуку (то је грабежљива риба), а не смије се сада ловити, У твој увек нађем по коју малу рибицу, (Опаска: Објесно је рибиму ла виси из штукине главе, да је жели, а не може до ње.) Ја си мислим как бум трса обрезал.
ко
(Укопану себе, искрен надасве, занемарује нНамјернике.)
Неко је већи, неко је мањи сликар; нанвац, што то значи, То није ништа, Неће бити Генералића, как га није ни било, бит ће различитих других сликара, Ја мислим да је истина што се прича кад човјек умре, његов дух лута м уђе у неко дијете, н ту се настани, џа се даље развија. Међу сликарнма.не мора бити никакве конкуренције, Може бити сзакаквих сликара, не морају сви бити Генерали, нек се зову како хоће, нека булу своји, Страва, ова штука која би штела ту рибипу појести, а не може ју, свакакве страве има на Том свету. Сликање исто долази од некакве страве, од некакве жеље, то је све умутра, у животу, то је само још један облик разговора са самим
НВАН ГЕНЕРАЛИЋ У РАЗГОВОРУ СА НАШИМ САРАДНИКОМ БЕРИСЛАВОМ НИКЛАЉЕМ
': Генералић је, дакле, свјестан умјетник, |
"никакав нанвац, он мзражава опо што почива |
много дубље у.човјеку и заједничко је многима, али је наслагама отуђености потиснуто. Он се уздигао до оног ступња гдје живот сам пост таје свјетлост, а несрећа коју дјелом изража- | вамо јест несрећа човјека уопће, још „више свих живнх бића. Генералић је самостално би- | ће, н његова сраслост са земљом, његов оста“ нак у селу, није теза ни привид, није један, ; облик живота у који смо сатјерани — јер лруг. | го не можемо бити, није више Генералићу Ни | тај амбијент предувјет стварању, он је пуном | интелектуалном о смагом сувременог човјека изабрао свој начин дисања заборавивши све опо што се око њега догађа противстављено | хуманом, Ту је тајна људске снаге, но енага дје- | ла, објашњење „феномена" им чулесног спо | којетва које успоредно са злослутним црвеним " или црним, или сивим“ небом, зрачи с ови% платна н стакала, Као да су лахнуте вјечитим блаженством, као да је ту нека виша, моћ. над ливљим звијерима и људима, Њ К, Уђимо полако, на прстима, у атеље, послушајмо што ће сам рећи,. с
“ “ “
„Једенски сват“, стари Генералић, Мајетор, стоји поносно, доноси добру домаћу ракијиму, | нетка, жена пак приставила је медењаке, Гледамо слике. разговарамо успут, питамо, Он, говори: | пне
-- ад је она изложба у Паризу, зели су мог „Раслетог певца", а ја се спремам на ре“: троспективу. ове или идуће године, Не волим изјављивати 33 новине, непријатељ То спаја ак њему паше, а ово к мени: је већ. постало. кад. туризам, мећи време земају, А није сваки чевјен ла осећа за то, Нетко се држи ту,и Не | да се, Велим вам, ја примам свакога ко при“. јатеља, али сам већ доживел да преокрене ријечи, ди своју подлост убаци у моје ријечи, цетргне оно што њему паше (евоју подлост према теби метне). Дођу „ми непријатељи. Нитко о ником не може писати. Ако жели чути а велим =
то може записатн. (Његов је лух зрео) Како настаје моја слика — питају ме тако.
собом, са другима, с невидљивима, То је нсто пешто што мораш.
(Слике су стварност, на укупност.) |
Често ме питају о Хегедушићу, и пишу 0 нама, о повезаности, упливу, ја не бих хтио ништа о томе говорити, Он ми је, истина, пуно фомогао на неки начин, Кад се сретнемо, што · треба разговарамо. То ништа не значи што се
нскустве-
1 по новинама писало, Најбоље је ништа о томе
међу нама писати. Те није нимало важно. ФЊуди се каткад морају и посвађати, и та Је у животу, пије то одмах за новине, 38 друге,
То је било галпо кад смо мн сликали прије рата, Кај сам имал [6 лет, и сликал сам про“ џесије, мршаве људе, па су рекли да сам комунист, а дете сам бил, нисам знал кај хоћеју, Ја сам сликал јер сам морал сликати, као м данас, то је у мени, без тога не морем бити, не могу живјети. То ми как некакви чамиши по устима раете лок не почнем сликати, ,
(Само асоцијација; Бројтељ Хе "гедушић, Бош!) Е
Боме смо се бојали сликати (ту је бил н Мраз), па смо ипак сликали. Да се данас туче (добил сам и по леђима во решту) не ом се
"толико сликало. Мала Лончарићка која има 18 "лет већ своје слике продаје по 50, по 100. ти. сућа, Нађе се већ и који мали Генерглић, Ако је добар, дође к мени, ја му све покажемо как се дела. Сваки је лете: :
Ан знати како се разговарају, то ми, је највећа жеља, Једно време су ме узели за наставиика „ у. школи, радио сам с дјецом, јако Волим дјецу, животиње, биље, све Живо на овому све: „ту, Књига пуно немам, там, су ми набамане У ормару, немам то Мишта сређено, немам вре: мена, морам у поље, у горице, у шуму, морам · сликати, дан је кратак, Сликам видите ту У овој негдашњој кухињи, ту ми је топло. за · тријано, а атеље је за слике, сад их више не продајем, тешко се растајем од њих, кад спијете ову бешу ракије морате ити. (Смије се, весео је, скакуће, чист је ол. макнут, тешки смо му.)
могу, (разумјети себе, ја је сам не разумијем,
животиње. се свађаду, да ми је само.
|
|
Дођу ми тако школска деца у атеље, гле. , дају слике, а једно дете стане пред сликом. Штел сам више знати о њему јер ја га познам ако је добро, ја осећам кад нешто није у реду. Учнтељица ми вели да му се родитељи сваЂаду, да ни добро. Свако је дете прошло крај. ове тамне слике, а тај је дјечак стао пред овом: кућипом у ноћи; стао и дуго зурно као да би» најрађе у њу. Та је слика таква да је заусљ. тавила дете, да ју оно види као нешто што се догађа, Горе је страва, ноћ, то је његов жи- о вот, а доле се дими, топел дом, сви су заслали ту су се родили, Други журе, а то дете хоће, отити у ту кућу живети, То је право гледање слике.
(Живјетин престати живјети су имагплнације — по Бретону,) |
Ја одмах видим ко има смисла, ко се 34. право: интересира за слике, а тко дође само ла може рећи да је био, да је видио Генералића: Слике су сање, ту човјек нађе свој свет. Зато: се нетко држи и пе да се одавле и стид ме је да велим нека сад. иде. Мислим нешто је на“ губно у животу, и сад је то овде нашао, мо“. Рам га пустити, Код лене олмах осетим које има смисла за сликарство. Семо су леци -некрена. Зато највише волим лепу.
Пред овом сликом је, велим вам, један ма“ ли дуго остао, код те је слике нашао смирење, јер, је бно забринут, јер му није било добра, ције.
Овде ће се у Хлебинама дуго сликати, М све више, то сад више не море престати, м добро је што нас тако много слика, из масе ће опет никнути а и људи постају бољи кад сликају и гледају слике, Јер човјек је човек ако осјети живот краве, ако воли звијер, ко' ногази прва тај није добар, тај би погазнои човјека,
Али сликатн није лако, тешко је врло тешт, ко. Иначе, свак би сликао. Лрукчије се гледа, пз тај свет кад се слика. Мисам могао бити без сликања, зато сам сликао, кад би ми нетко то забранио, не бих могао без тога, то би ми“ било ко да ми не да јести, живети ; (Сврха овог сликања
отимање смрти.
јест стаљ но
А ово.што еликам. није оно што видим око себе, Веле то је ниски крај, лоста муља, честе су поплаве, посебии људи. Таквих људи нема какве ја сликам. У то ја верујем, Ту приро ла иде, Ја не знам што ме то сили да баш такве слнке.изађу, баш такви људи, као да је усмени још један човек који ме догурава, по“ смикава, вели — на, сал! |
(Кавоглда њега
и он се
природа расте из тому, предаје)
Не разумијем да може: нетко нехлапити, иецрпети мотиве. То се не да мецрпсти, Увек се то изнова слаже у мени, па изађе ван, мора изаћи, ја не могу бити да не сликам, да. ми нешче забрани, не, не би могел више живет без тога, С једног посла идем на другл, Ђил сам на каналу, На риболову. морал сам отити там, морал сам отити натраг. једно н друго морам, то ме некај тера, н ја так живим.
(То је вјечито трагање, тумара ње, самопотврда,)
Ту бу сад ова слика с гуском, с винџем, за светог Мартина, п женска има на мртеу, голе груди, али бум их покрилу ипак је то лепе _ ше док свако не види, сложил бум то мало друкчије на стаклу, опет ми чамџи иду на зубе м сврби ме од жеље за сликањем, "ЕЈ
Алн штел би ја рећи да неки не разумију олнике, не осећају их, а пишу Као да пљују по тој такозваној нанвној уметности, Не само да тиме пљују по нама који сликамо, онп уопће пљују по 'човеку. јер не знају кај је нозек, Увек се нађе нетко. да се направи ва жан, да себе нстакне. као ла је он мекоме по. требан. |
Није човек онај који поседује оно вајнуж“ није, који то себи и за себе ужива, то " кретен, ради, Него онај који посјелује осјете, 9 јећаје, који вили...
(Ту је тренутак
сјелљињења са ствараоцем.) ;
ж " “
Неважно је, дакле, питање што би Генералић био друглје изван Хлебина, би ли пешто значио, створно „школу“, то је све учено, та су све претпоставке, без подлоге, Генералић је ту, У“ Хлебинама, ту се родно, ту живи, ТУ: слика, Он, Генералић из Хлебина, јелан сељак који слика, Мислим да ту нема ничег чулног, ничег манвног, Боље у пољу, боље на небу, У рибљем оку, коначно н на палети, па папиру, па стаклу. Уље се разлијева, прелијева, понтре се у дубине. прапноналног. пубље, мното дубље чего што је то могуће ријечју. у
(Зашто баш овдје Семнрамиди
ни висећи вртовиз2).
Није Генералић „нанвни сликар који је окусно јабуку са дрвета сазнања", Он је супрот тому — умјетник који јабуке спознаје нуди онима који за спознајом жуде м онима који су је већ кушали, па магубили, заборавили,
А истински увил у његово дјело могућ је, тврлим, само претхолним моралним очишћењем приступатеља. Само невини могу разто“ варати са невнинма.,
· - Јесте ли видјели она моја четири бнјела јелена — пита ме Мајстор на крају,
— Јесам, као репролукџију.
— Кол сина су. у Загребу, нек вам их покаже, пао сам му ту слику као свалбени дар. Га слика, не, ништа. ријечи су посве сувиште.
(Генералић се предао самоза бораву умјетности,) Четири бијела јелена. Сада тек почиње
расправа, о оној страви, можебитној утјехн, започиње догађање: плаво небо, џрпа шума, бијело дрвеће, још бјељи једени, као. духови, узднгнуте главе, поносни, а кад. ла нзричу, зову, четири бијела јелена пролазе, ту су; ено олбљесак мог, другог, свијета. Клекнимо пред сликом, Па нави. Њ Генералић је бно ТАМО. . Пођимо за њим, тихо, још тише, Бесконачни нас, освијетљени простори чекају. Е
5 „
Берислав Никпаљ мн
ПВИНЕВНЕНОВИНЕ
о У
ПН