Књижевне новине

дет поп ни патената ал вопс ла палати а НИЦА

пи лао пао

Божидар Шујица

ТАМО

ГЛЕ ШКРИПЕ ШАРКЕ ГАЕЧЕРА

Тамо где шкрипе шарке глечера И где јара твог обрта страшног, камене Урличући заједно са мразом Њише дан

Живи

Меко грмље

Са невеликом породицом у А горе још више ка

Хладно лепоти лењог азура

Где се ни снег успео није

Где само голи шиљци врхова Крију опсену и зрачност

Попне се ипак

Понеки грм

О заносе отпадниитва Барјачетом ветра

Што машеш

Међу мртвим

Шта си наумио овде наћи

— Ништа не тражим До у ништа да зијам!

ВИ КОЈИ СТЕ СИГУРНИ У СВОЈЕ КРЕТАЊЕ

Ви који сте сигурни у своје кретање; Орлушине у лепо исписаним нотама, Што крвавима очима гледате у своја склопљена крила; Ево, градова подигнутих на лакосаним дубинама; Ево нове хиљадугодишње шикаре, #0860: списка глади...

Редари открића сувише озбиљно схватају

Своје дивљење према онима, који улепшавају свет!

Ни срџбе, ни потреса, ни. злата, лажи!

Леп леш машине тако близак

Брушеном пејзажу летачеве душе.

Мишшићава. лећа залазе за: димњаке,

Сад су већ у постељи кроз коју ниче трава!

Ви сте били пожар и. шмрк пред пожаром;

Банали сте руком умрлог детета

Камен на стаклене витрине са ретким

Примерцима вапаја! ="

Слава вама!

Вама што сте у страшној брзини

Направили сами себи главу од те исте

брзине:

НЕОМЕТАНА РАЗМЕНА

То житшите руку што заузима јутро; МИ то лишће ушију и те транмице очију · што пупе Из зидова и класају под жестоким пољупцима Летећих усана са сталних скела. светла. О волим тај разговор што га воде јабука и зуби; ИМ ту љубав гране са соколом на својој руци; М те знаке из гнезда лукаво чуваног Што га ћуба вивка даје роси; И то светлуцање запаљених фитиља Провучених кроз ноздрве облака; О што волим тај час кад се простори посећују Под земљом, тај час кад настаје Неометана размена

Младих срдаца звезда у оштром осју ваздуха!

,

ПО СМЕБУ И БУНИШТУ

По смећу и буништу Расту неке стабљике Запљуснуте писком благе И надахнуте сољу

Из топлих сплачина

Оне окрећу очи-казаљке У пари смеђе: часовника Обешеног

О тешки мач поднева Дрхтави, чобанин скривеног светла Гонп им пут

Горе . Изнад плесни п лишаја

Пемени!

Рођени

Случајно

Грешком

Страмном вољом

Ла пренесете

Сећање семена

Ма топлу постељу детињства света

ПРИХВАТИМО БИТКЕ БУДУЋНОСТИ

Прихватимо битке будућности,

1! пренесимо их овде

Где те човек

Рањен. '

Ујединимо глади у овом часу!

Никада није био ближи Дан Великог. Изненађен

Иду они преко хармоника, хулики.

Подупирући се штаповима ољуштених

океана

Надахнути, долазе са одлучношћу,

Они бацају дуге погледе

И започињу

План Хазарда!

Прутене испред века

Безброгне руке

Поздрављају

Тренутак

Који је спојио

Варнице и хистерију

И учинио

Сва времена . Садашњилм! | пи

117 ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

осе / 1

_ Двал _ први метар

"у 3 Берислав' Косиер

Пођоше ка мору. |||

Тројица — од две стотине шездесет и пет голаћа. Остали, као суклате, још трчкарају по танкој обали — тобоже

· припремајући се пи распоређујући. Далека набацана пира-

мида свучене одеће изгледаше као полуоткривена тробница, Али, ко мисли да увече обавије нешто суво око мокрог

"пупка — нек сада хода го по свету!

Заре је напред мосио трагам, Богдан Крачун та држао позади... Трагач! Две дебеле мотке, преко њих попречни за куцане три кратке даске — машина без мотора, оруђе подесно за сваки посао: вучеш-на. њему камен, носиш циглу, чесак, врећу са хлебом или дркаџију који је сломио ногу... Размак између ручки не допушта да се трагач стави на ра. мена, а употреба разних каишева, исповезиваних марамица или канапа — да би терет, преко везаних ручки, био пренет на врат и рамена — проглашена је од почетка за саботажу рада. Заре и Богдан теглили су свој црни трагач, дасака мокрих од нечијег јучерашњет загњуривања У воду, никад више сув и светложут, тежак попут бетонске. ризнице — без блага...

Света Солиста поскакивао је са стране као неушкопљено ждребе, штркљаст и непромишљен — узео је, наравно, најдужи троугласти ашов са дршком дебелом као ољуштено стабло бора. Каска Света, подвлачећи под себе мршаву голу. задњицу — чак се затрчао у море, двадесетак корака кроз безначајни плићак, али тада. Стаде. Лице му се од мах прекашира у ситну њушку очајничког магарца, пробу. Њеног на прагу кланице, и он дечјим гласом поче учестало да. опетује:

„Не!", па брже: „Не, не, не!", па дерући се: „Не! Не! Не!“ Мозак му скоро видљиво шкљоцну: ако не може да опстане у води, треба бежати из воде! Света изађе у ско ковима, али ка Зарету:

— Немој! Не покушавај! Да знаш како је, да видиш како је у мору.. Чекај! Немој! Ја ћу ти казати: да само знаш како је то...

Заре, уста закованих у посмртну маску, пљуну кроз ретке зубе:

— Кажи својој мами! Ја ћу сам да видим! — окренувши главу пет степени уназад, упита Богдана као да говори мимо њега: — Даклег Дошло време да се тине2 „Аванти, пополо“! Набијем ти срећу!

— Пролази! — одјекну Богдан, натмурен, без продужетка. То — мора да се доживи. Опис не вреди, Ништа се не

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

сазнаје из туђег нарицања, ником кожа не прогори од су седовог вриска. Искуство и патња нису муж и жена. Не живе у омрази, можда зато што су потпуни незнанци једно другом — иако станују под истим кровом.

Утазивши, Богдан Крачун више не води рачуна ни о коме. Тело га: присиљава да буде усредсређен на себе, јер тело је залог живота у овом зверском часу; треба му се покорити. И покорени Богдан трпи — да му тело трпи, он мисли телом и пушта да тело мисли место њега...

Стопала отврдну, као да су добила неку кожнату кору — зашто свуда унаоколо урлају гласови, кад стопала ништа не. кажу2 Али у души — а душа му је сада ниско, на ме сту где завршетак цеви једњака увире у желудац — ту као осица у паучини трепери једна слутња: биће горе, биће торе! Стопала ништа не значе. Она су варалице. Душа у телу слути: — 310.

Ћ Тек када, газећи, вода потопи зглавак ноге... Да ди је Богдан прошао непостојећу маркацију „десети метар“ ми стигао до дванаестог Збуде се све одједном! Вода обујми зглавак, али то није вода — течни лед прели му се преко једне и преко друге ноге; па као да се одмах стетну, смрзну, скамени: ледено олово на ногама! Морске букагије! Тело нагонски тргну назад, напоље, из воде... Али тешка ручка трагача на његовој десној руци цимну га напред. Заре је. пребродио тај "осећај... Заре иде даље у море. Богдан натерује себе на први идући корак; он разуме: биће најтеже, али најпресудније, натерати себе увек само на тај иду ћи корак... Од њега, корака, као од најмањег апотекарског тега на ваги, зависиће одлука: ко је доживотни владар Богдана у Богдану2 Хоће ли Богдан — тело навалити да бежи

· у плићак, па на обалу... или ће Богдан — Богдан издржати

у мору и у себи2!

Петнаести метар. Листови ногу сасвим су У Води. Длаке — све длаке, без иједног изузетка, свих сто четрдесет шест хиљада комада — длаке осећају убод од хладноће и одговарају на њега јединим начином који знају, првом и последњом речју коју могу да говоре; оштро и болно покрену се у корену, усправе право у вис и накостреше; тиме ободљикаве цело тело... Као да хиљаде длака нешто значе у милионима кубних литара зимске морске воде! Не, природа нам је прерано скинуласа коже густо крзно, ону прашуму наше длакавости; природа нас је сувише брзо натерала да -се неповратно оделимо од драгих космато-рутаво-крзнених сродника из животињских јазбина и логова,

чак и од благородне мајмунске, голотабанске и голодлане, полубраће! Уосталом, природа је наивла; није предосетила да. ће икада, пгде, постојати увала звана „Пескара“, и новембар, и вадиоци песка. 3 Осамнаести метар. Вода преко колена. Али — ништа се не промени! „Зашто“ пита Богдан, а тело ћути. Богдан сам напипава одговор... Колена-су — кост. Два, три округла комада кости, нешто тањирасте рскавице, још нека говна, лигаменти, и ваљда завршеци мишића, одозго и одоздо; и ма Ао тесне коже, затегнуте преко те лоптасте конструкције.

"Нема шта да-се смрзне! Да, сада нема. Овог часа — нема. ·

А после2 Видеће после, можда врао дуго „после“... Та Аг бра, безболна чврста кодена — тада ће она ардаукнути му. кло, али јако и трајно: као свака располућена кафилериј. ска; џукела, Можда кроз десет година, затутњаће ватра и бол у коленима. а мудри декари — то им је посао — раз врстаће ватру У школске одељке хроничног реуматизма, запаљења лигамената, коштане туберкулозе или још пре у „запаљење склопа колена — непознатог узрока и порекла ;

али привремени власник тела Богдан сад још ништа не зна. Он је несувисло радостан што је корак и још један корак

прошао на коленима без клецања, што тај метар нпак није био последњи у преосталом силаску у пропаст, _ Двадесети метар, отприлике, Вода осваја, бутине, Шта су то — бутине2 Стубови, Каријатиде не стоје на камену, већ на бутинама. Пливачи и дизачи терета прекомерно их развијају. Од снаге и чврстине бутина Зависи човеково стојање у животу — не доказујте супротно“; човек мора стојати у животу, чак и кад није споменик; ко седне, тај п летне — ко легне, тај заспи. А ко је заспао — преко њега прегазе они који стоје на бутинама! То је довољна поука. Овде, тле „стојати“ отпада као неопходност, тдАС постаје штетно и грешно, овде се бутине растварају у суром мору, безусловно пристојно, са једва приметним појачањем ко. Али! Али! РЈ АВАДЕСЕТ ПР-

пљодлаког пулса У темену...

Двадесет први метар. ДХвалесет први..

ВИ МЕТАР! Несвесно, стопроцентио нехотице, огрче се пр. сти на стопалима — прсти пеочекивано постану ослопат, док свод табана сам од себе узлети горе, навише, усправи се као чловак у дупку, остане тамо... Зачуђени Богдан нађе се подигнут на врховима ножних прстију! Хоће ли ње гово -самовласно тело рећи узрок, пако оно може да ради шта хоће и не мора да одговара за своје поступке, чак ни Боглану, Оно не одговара! Али држи Ђогдана усправљено! наврх палчева, као парствујутичу примабалерину, а Богдан не може да се сети чак ни да ли је пекад волео балет...

И схвати: трагач га целог крмани некуд у десно, одвлачи та са правца — шта хоће тај Заре, куда је скренуо трагач> У магновењу спази да је Заре скоро поравнат с њим, да исто тако стоји на врховима прстију, па балансира истегнут и недодирљив;.. Обојицу је зауставио двадесет први метар. Тело им не да даље, оно их је укочило, изјелначило... Богдан погледа низ себе. Црта воде попела му се ло раскречених ракљи; не баш сасвим, још увек је ниже, али скоро...

Дакле, то ли је — тог!

Црта мора — воде тек што није прешла мошнице. Оне су у питању. Оне, непотребне и свемогуће: њих тело неће да препусти мору — води. Телу су те мошнице драгоцене, сасвим непоновљиве, тело неће да их принесе на овај ледарски жртвеник — мобилисало је централни живчани систем, све мождане центре, крв у крвотоку, сноп нагона, телесне силе; тело цичи као нападнута бештија: „Не дам! Не смеш! Назад, идиоте — наређујем ти: назад!“ Богдану је страшно. Он зна: у њему се одиграла тотална мобилизација — зар би се иначе до изнемоглости трудио да му црта мора — воде чак и не додирне, а камоли пређе преко мошница2! Зна да ће у отпор бити убачене и горко-слано-вруће сузе, да ће процурити свака течност коју има у себи, било где да се сакрида, процуриће, прокапаће, пролиптаће, у један уједињени мутни поток — кроз све отворе тела, кроз све његове рупе, поре, вијуге; какав ли ће то бити по-

ток и потоп, Богдане! Општа помоћ мошницама — оеспомоћним као да су предодређене за штројење, осуђеним на водени нож оне фаталне црте мора — воде; општа одбрана, кружна одбрана, противтенковски ровови, барикаде! Тело је спремно да умре у искиданом грчу — али та два зрна пљоснатог пасуља, обешена у дугачку смежурану кожну кесу, неће да остави на разор смртоносној води...

Богдан покушава да малом обманом превари себе: помиче се милиметар по милиметар преко тог стоглавот двадесет првог метра... Али истог тренутка рикне; „Мајку ти крваву!“ и тргне тај милиметар назад! Не може. Не иде. Дотицај воде по мошницама деловао је као прицврљење усијане челичне плоче — не хладно, већ ужарено до рас падања... Он се обеспамећено обазре: шта чини Заре са собом2 Заре је нижи од њега, сантиметар-два, он мора пре Богдана да смочи мошнице! Па — хоће ли...2

И И види како Заре бесомучно стиска очи, цело лице набрало му се око очију, глава му је претворена у један свежањ бора... И тоне...! Тоне полагано наниже у ту гадну смрдљиву воду, полагано али заиста, залепљених очију али то. не, и црта. двадесет првог метра, непобедна црта мора, пе ње се исто толико споро по Зарету навише... до гузова, до последњег пршљена кичме, до — чак чак чак до струка...!!! Главом без очију, без уста, Заре жестоко узмахује полукосо горе-доле, притискујући браду на леву кључњачу, а 38" тим у десно, торе, као да му је једини пиљ да у неком Од4 тих грозних узмаха откине целу главу и пошаље је некуд — у небо и преко неба... А у јами коју зашивају уста расте му неки глас који нема имена, глас који укрштено муче и режи, као да цепа гласнице у дубини, Као да уништава све у грам, разара у плућима, то је глас — сврдло, глас хлороводонична киселина, разгризајућа и — немушта, јер постаје у Зарету и остаје у њему... ~

~ Зррожени Богдан окреће се , понављајући: „Животињо! УСивотињо!“. а није знао коме то говори: себи, Зарсту, 0вом дану2 И поуздано убијен за четири петине, он се мрт вим миром опусти са врхова прстију, али не напред, потрбушке, већ пазад — као леш жене , на леђа. Схватио је одлично свој покрет, тај последњи покушај затитите, 0л" тађање макар још за секунд додира са леденицом, послед: њу превару: да болом велике површине леђа надмаши и 32 млуши непојмљив бол малог простора мушкости,.. И бол дође — као рафални талас, као смртни покровац преко ле Ба, дође неумитан, хотећи да измами јасни врисак; Богдан није успео ни тренутак да се одржи леђима у води, већ у преврту леже на стомак мн — потону пелим телом, све до лица, У море...

Колико је то трајало2 Обезнањење се не мери: то је је дна трака белине у мозгу. Колико траје смртг Ово беше она врста смрти, која не доноси вечни престанак осећаја — према томе, лоша патворина смрти, враћајући човека У наставак живота, обнављајући способност за продужетак бола, муке, за хладноћу, трзај, за читав тај живот двоношца са пет удова.