Књижевне новине
ЕСЕЈ
ЗАБЛУДЕ
ИАН ВРЕМЕ ИСКУШЕЊА
Размишљања о шунду и нашем времену
НЕДАВНО се у нашим новинама могла прочитати вест о неком младом и самоуве сном Епглезу, универзитетском професору Кен ности, који је у наставу увео обавезно читање порнографске штампе, Намера му је, каже, да студенте на тако оригиналан начин “беди у безвредност ове иначе веома тиражне дисинплине шунда. По њему, они ће тек након темељног бављења поменутом лектиром сами најбоље увидети колико она осиромашује унижава, прождире драгоцено време. '
Занимљива игра која подсећа на Пастеров изум стварања имуности; употреби ошамућеног непријатеља као најефикасније оружје у одбрани од њега самог. Да ли ће експерименат успети или не, мислим да се уопште не вреди ни пнтати, Јер очигледно је да — неће. .
Занимљиво је, у ствари, једино то да још увек постоје људи (углавном негде у далеком свету) који верују да треба, па чак и да је могуће сузбијати шунд. То су обизно особе са „превеликим захтевима, преозбиљне, у пзвесном смислу фанатизоване и, наразно, заљубљене у ремек-дела. Широк је социјални, пенхолошки, географски и политички спектар тих убеђених и искрено заринутих особа. А оно што их све заједно карактерише, били ови клерикалци или соцреалисти, људи од каријере или усамљени чудаци, Дон Кихоти или старе фрајле, јесте прилично необјашњив оптимизам у погледу исхода њихових акција и настојања.
Међутим, постоји један историјски пример, ван сваке сумње интересантан, који се отпрнлике своди на ово; човечанство никада није било у стању да нешто до краја озбиљно схвати, Ни Џингис кана, ни Христа, ни лет на Месец, ни проналазак жвакаће гуме. Ве“ роватно у својој успаваности неће приметити, бар не судбински, ни те мале ритере лављих срца, те неизлечиве романтике и илезлисте који, полазећи у свој велики крсташки поход против шунда, непоколебљиво верују у магичну моћ написане, одштампане и укоричене речи, Зато мислим да би можда било прете“ рано претпоставити како ће њихове бојазни, неурозе и комплекси оставити у историји било каквог већег трага. Заиста је тешко поверовати "да: "ће човечанство икада забележити некакво своје чудно, мистично раздобље шун“ докластије. .
Бавећи се овим проблемом не би имало смисла заобићи ни податак да су безмало све тираније прогониле шунд. Уосталом, 66 314, можда је то п природно. Бојале су се конкуренције. А исто тако занимљиво је истаћи да пи сам шунд, са своје стране, до сада бар, није срушпо инједну тиравију.
Н збиља, тешко је разумети зашто онда БАУК ШУНДА КРУЖИ ЕВРОПОМ» Колико то питање до сада уопште није рашчишћено најбоље показује чињеница да ће се увек наћи ауторитативни људи који ће научним испити вањем доказати како та врста маспродукиије вије никога осиромашила, У ствари (по њима) онај ко је био сиромашан пре ње такав ће и остати. Гларавно, никога (духовно! |) није ни обогатио поменути ШУНА. У нашем уобичајеном друштвеном одређивању то је само један од многих добро разрађених послова и ништа више. Разуме се но ту је извршена обавезна подела рада: Мршгае Мепеш5, кримићи, стри пови, фељтони, поплава мемоара, друштвене рубрике булеварске штампе, инфлација политичког говорништва (опет подврсте: МУНА велике лидерске позе импровизован директно. пред камером, затим онај убиствено досаЈНН у својој испразности шунд реферата | експозеа, па свечано“меморијалне параде 5 цвеће, аплаузе и траке које треба пресећи, као и она тако лопуларна удварачка порно“ азлику од самозаљубљене глајх-
графија, за Р : шталтованости шунда упућеног онима „доле са висина недостижне форумске трибине) ",
телевизија, то вруће 9псугестивности У којем се чак пп некакав ситин хумористички нипидент С невероватном лакоћом може претворити У сис
темско питање првог реда.
наравно, свемоћна штило пепроцењиве
џа занста лобру разрађеност данас је све теже утврдити шта у пашем ЖИВОТУ није шуна. И. у про изводњи грамофонских плоча ону и да Баха слушамо уз сладолељ, ние је постала обична вишебојпа разглелвица . дражи, умножена, У стотинак МИЛИ мерака, За само једну деољу, мм па — пирамиде су ваше (укључују ли Ара опеког п аутобуског превоза, О ЈЕ. ње на оригинал египатским И еоа па Ценјвсће Кејзе.. 1ете И Ено шј тате Тев ггапдез Ђошеуагдез... Д латери а аЕ зам — елементи велике епохе МЕ боју, 0 ни о Париској комуни, 9 Нор пне! сања конгресу самоуправљача 1 А евионалиби луцији.. _ Огромно ПА еведесет и пет слорта, Једном речју Готово еменог човечанолсто пелокупне забаве СаВРЕМА 5 Кбвн 2 ства покрива Шшуна. Ралпо, Пе путо; разна _ раскошно илустрована отромав Лео Бања, стаднони, мод. па. чак = зећ у приен ве, о време — 12: лизној мери нарасло слезод
| том иску“ а а пли онај начин то: у ложено је на овај била занимљива једна
це оватно 068 Е . Миња снована анкета о изворима инфор | |
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ј
А с обзиром поменутог 10С2а,
мисања већине наших савременика. Сигуран сам да је претежан број сазнаних чињеница једноставно позобан из забавне штампе. Интересовање за озбиљне публикације живо је углавном у уско стручним круговима. Епоха хобија као да се полако повлачи прел много лакшим и угоднијим могућностима губљења времена.
Она, додуше малобројна подврста сани“ енса, склона претеривању и ратоборна, луди, разуме се, свој коментар: БАУК ШУНДА увукао се у наше домове, завладао је све“ том наше интиме и полако, попут рака, осваја вијугу по вијугу нашег још једино преосталог нам мозга. Понеко од њих резигнирано се враћа на некадашњу борбену марксистичку изреку која тврди да је „религија опијум за народ". Можда је у своје време и било тако, кажу, данас је питање дрогирања (духовпог, наравно) неупоредиво једноставније # комфорније. У времену опадања духовности и заласка идеологија, шунд почиње.да заузима читав онај огроман празан простор који је пре тога био намењен некаквим другим, можда само на изглед озбиљнијим дисциплинама, али ипак дисциплинама које су зрачиле извесном амбициозношћу, које су испитивал“~ понешто, тражиле, мада најчешће и погрешћо. какав-такав смисао у свету око нас.
Свако критичко одређивање, несумњиво, садржи неке елементе истине. Али, сагледати ЦЕЛУ истину са свим њеним психолошким и друштвеним коренима, ипак је много тежа ствар. Јер, познато је да се ништа пе догађа баш до те мере случајно. Обично су најмање сигурни одговори на питања зашто смо дос“ пели баш до ове тачке у кретању, а не ло неке друге, која више одговара машим жељама. Можда баш у тој једностраности и леже прави разлози због којих ће сви ти класични шундокласти (без обзира ма боју и заставу под којом се боре) остати и даље само фосили једног заувек изумрлог Менапзсћаџипо-а, јер су им полазне позиције изван тренутка у којем живе, негде у помало идеализованој прошлости, Очигледно је, међутим, да се свет неће вратити на некадашње позиције класике а ефикасност савремене уметности, с друге стране, исто тако пи изблиза није довољна да би утицала на укус и опредељења најширих слојева публике. Не треба никога убеђивати да ће илузија поменутог енглеског професора књижевности и даље остати само илузија. А потреба за лектиром, потреба за, забавом, све више и више расте.
У животу сваког поле образованијег +0века постоји, додуше, период када је ПРИМОРАН да се позабави класиком. То је време детињства И прве младости, Његово школско време, Најзад, можда та чињеница открива миого више тајну страну наше природе по што нам се то на први поглед може учинити. Јер свако је од нас бар једном у животу ступио у контакт с Достојевским. Упознао Шекспира. Фонд нашег знања, дакле, није мали. Али зашто онда наша тежња ка шунду побеђује сва та мукотрпно створена упоришта озбиљности — много је озбиљније питање од свих оних успутних, малих, педагошких, и политичких забринутости, Да ли је ВЕЛИКИ ЛЕЊИВАЦ, још од прадавних времена при“ сутан у свакоме од нас, заузео сувише простора у нашој природи и почео судбински ла истискује ЧОВЕКА ВАТРЕ» Или је то само тренутак предаха, престројавања, успутне кри“ зе, пре неког замаха духовности» Вероватно
"ми то никада нећемо сазнати. Рото-штампа н
коло нашег времена затварају Круг непремостивих околности који уобличава, формира, а истовремено не даје ни један једини одговор. Очнгледно је погрешно и тражити било какав одговор испитујући углавном спољне, ма први поглед уочљиве и до аасићености присутне манифестације поменутог медија.
електронско круг око нас.
Ко зна, можда један од прилаза лежи у схватању историјске релативности „свих појава. Пре свега, зашто времену које је напшло постављати захтеве важеће за неке друге ра“ није епохег Зашто не смоћи довољно куражи пи признати да су све оне велике, узвишене и непомериве ствари које смо често помало и непромишљено склони да сматрамо окосницом своје цивилизације, ограничене трајности. Нешто. што је једном у повести значило, пмало своју функцију, пе може вечно заузимати пето место на ранг-листи вредности, Време и данас, као што је то | миленијумима чинило, врши своја неминовна померања.
Пре деценију-две, па пример, појавили су
се м код Нас (додуше преведен) напнси за-
У овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ АИМИТРИЈА СТОЈШИЊАДИСА
5
Ооо МИ Љ Чап забаге
СА ИЗАОЖБЕ „АМЕРИЧКИ ТРАФИЧКИ ДИЗАЈН" У МУЗЕЈУ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ — Милтон ГЛЕЈЗЕР: ПЛАКАТ ЗА ИЗЛОЖБУ
бринутих есејиста и историчара књижевности у којима се озбиљно говорило 0 кризи ро. мана. Умире роман, уздисали су, умире, ту, пред нама, немоћним да му помогнемо и продужимо његов дотле тако частан живот. Додуше, ваља признати да се нове генерације писаца нису баш тако лако помириле с том тврдњом. Можда чак уопште ни пе помишљају на такав начин историјског прилаза овој појави. Више него икада пишу се нови романи, амбициозно, загрижено, изналазе се друкчије форме, решења, проширују се тематска подручја, покушава се заснованије ући у анализе ситуација и времена... Међутим, н даље се исти тип већ поменутих истраживача (или опонепата) свему томе супротставља тврдњом да се већ готово четири деценнје у свету (па и код нас, разуме се) не појављују остварења равна делима једног Толстоја, Флобера, Дослојевског, Мана, Пруста, Џојса, Кафке, Фокнера. Или се можда ипак појављују, само што ми, једноставно, више нисмо довољно у стању да их с некадашњом лакоћом препознамо н рангујемо. Сећам се Манових речи посвећених Толстоју ми његовој генерацији. Било је то поколење горостаса, пише Томас Ман, кадро да понесе такве терете чија би тежина већ у првом покушају сломила нејака плећа нас данашњих спаситеља... Можда је ипак у интању ова врста оптичке варке која је младог Цезара бацала у очајање при самој помисли на Александра. У сваком случају, не може се предвидети та помало неуротизована потреба за освртањем. Она казује бар толико да се нешто око нас и у нама мења. Човекова насушна потреба за поезијом, међутим, остаје иста. Једино видови њеног реализовања, њеног отелотворења у уметничким делима очигледно траже свој прави, овом тренутку највише одговарајући израз.
Али то је већ сасвим друго подручје. Размишљајући о шунду никако не треба губити на вида присуство п карактер овог другог подручја, Оно има своје просторе, своју трајпост и чврсте границе које ништа споља не може да угрози. То је подручје, историјски гледано, одувек било мањи део целине коју обично _ називамо одређени _ џивилизацијски комплеке. Жан Пол Сартр је размишљајући једном о појму културне средице, навео податак да је у Француској ХУП и ХУП! столећа (дакле у време које спада у стваралачки _ најблиставије периоде ове средине) круг способан да финансира и ужива тековине тадашње књижевности, уметности и филозофије, никада није могао бити бројнији од три до четири хиљаде одраслих и образованих особа. Био је то познати круг француске барокне _ аристократије изван којег је читава класика наведеног пернода била готово непозната широким слојевима савременика, У ствари, ту и почиње забуна. Гутенбергово осмо чудо света прерано је створило илузију да је потребна само демократизација, после које ће ствари саме од себе кренути жељеним током. Многи међу. нама данас с тгорчином констатују да је демократизација углавном тек начела процес и то с ивице, где се ни зауставила. Њих избезумљује што милиони данас слушају Баха уз сладолед. Сећам се, извесни наш композитор пожелео је једном уочи нове године да све радио-станице током џелог нас“ тупајућег годишњег периода престану емито“ вати озбиљну музику. Нека се свет зажели Баха или Хајдна, Нека, као пре више од два столећа, упрежу санке и путују стотинама ки“ лометара да би у дворанама једног Естерхазија, на пример, чули тај и тај концерт, тог и тог маестра, једном за пео живот, Заиста, онда се можда друкчије слушала музика, лубље се донмала, више памтила. Данас, 0 све“ тогрђа, она се углавном слуша са грамофонских плоча, с радија, магнетофона, уз освемавајући напитак, у папучама, за ручком. Тајзад, зависи шта ко тражи од музике. Демократизација је у сваком случају обострана штанса, И 32 музику и за слушатеље, То у истој мери важи и за књижевност. Постотак пскоришћених могућности сигурно је неупореливо већи од свих оних постотака немогућности ранијих епоха. А н то већ нешто значи. Можда ни неупоредиво више но што нам се на први поглед Чини.
А с друге стране, оних фамозних леведе“ сет пи пет одсто наше забаве живеће и даље, вероватно уз нова н нова опречна мишљења. И само ономе ко схвати да ничему не врели мешање и међусобно искључивање тих двају сасвим различитих подручја, може " она друга страна, којој се дотле из можда племену“ тих побуда опирао, донети некакав пријатан п необавезан тренутак разоноде. Јер, најзад, и та индустрија, као и свака друга, има своје стандардне квалитете ин свој стандарди кин,
На вама је које ћете дугме _ притиснути, коју ћете страницу прескочити. На вама је да пео
исто тако хоћете ли, можда, успети свој живот проведете уз ремек-дела.
Момчило Миланков
· ко ми зраке шаље да у мом.
Миле Станковић
САПУТНИЦИ
КРИВАЦ,
Можда се добра вила или ђаво о мени стара
јер ја сам и црн и бео и црвенкасто жут па нек ме сви прокуну ил нек ме узму за цара
кад сам признати. пробисвет и највећи друштвени трут
Ја знам да ништа не знам и да ништа нисам ни знао
репина за мном лепрша носим срамотни
ал не бих ни ситнину за крупне почасти ~ 5 :; дао
да бих постао најамник и ничији џелат и бог
Пошто на моје речи нигде. нико не даје.
о пића мрзи ме и до кафане да предузимам скок
још мање да вам тражим по небу поштена бића да им поштење уклопим У праведни
гусарски блок
Шикада нећу моћи тешке сумње да скинем да сам ја за светску беду и све ратове
крив. Па ипак нисам спреман само зато да гинем да бих на овом свету мало дуже остао жив. ЈЕДАН ДАН И када живот краде овај дан доноси речи страсне да пробуди јалове наде и речи жучне да ватра спласис пре него што се пламен јави Гину пешаци сањају занесењаци кољу се људи ко жути мрави на бојиштима безнађа. Од мртвог сванућа до сна живог некоме се ништа не догађа и човек ћути као ствар још једног дана шкртог и сивог којим се круни _ април јул септембар јануар
РИБА
Из камена сам нико али сам кротке ћуди ни у сновима својим не подстрекавам буну Немам обичај кад ме штета узбуди
да простачки псујем државу и комуну
Све иде како иде а по мом смерном суду нико не може знати које су крајње тачке Живим по страни и не трчим пред руду а на свом реверу не носим лепе значке
Презрен и неупадљив не морам јавно да
кадим а ко би завидео мени на стеченом знању Нека се други прсе ја свој посао радим џи мада немам перајп пливам у благостању
ОПСЕНА
Ко у мом срцу тако немирно спава ко на прстима иде кроз моју сету
ко куца на врата мога заборава
ко ми расхлађује душу у врелом лету
Ко ми невидљив ставља мелем на рану ко ме у јутра суморна буди оку свану
ко ме кривога ослобаћа и ко ми ево суди
Ко ми заседе у јесење сутоне спрема ко се у мојој зимској тескоби шири
Ко је та незнанка. које ни У пролеће нема а самоћу ми увек узнемири
ФАКИР
Додијају мртви клинови свакидашњице и пожели човек да се одмори и смири да легне на јежеве и кактусове џглице на меки живи ћилим па да сања. потом време кад неће постојати факири
ни чежња за мекотом
ИЗГУБЉЕНО НЕБО
Разлшшљам у самоћи
а шта би друго ко је сам У зоркој спорости ноћи нитам се да л ишта знам
Мрачни су недозгледи а светлом ум се мери Нико глуп да ме убеди ни паметан да разувери
И знани и незнани заглибљени преко темена Слепи а ужурбани савремени а ван времена
Иду за послом пречим
а сваком фали по један свет Окрећу се увек за нечим
ал не за сунцем ко сунцокрел
Неуки и облапорни у трци за животом остану смртно уморни ко стари пси за плотом
У вртлогу жеља и дана све се у кошмар слило На видику фатаморгана природна ко ништавило