Књижевне новине

а псљииаивт-ин

1

ледоаје за ооље

"разумевање

Радојица Таутовић: „САВРЕМЕНИ ЦРНОГОРСКИ писци“, „Обод“, Цетиње, 1970.

ЗБИРКА ОГЛЕДА Радојице Таутовића "Са времени црпогорски писци" (књига 1 бибанотеке „Критика") објављена 1970. године, још увек је скоро објављена књига или, тачније, необјављена, просто зато што се из тешко докучивих разлога још није појавила у књижарским _ излозима, док су, на другој страни, неки већ посло-

вично ажурни рецензенти пожурили да је прикажу, више доказујући своју мер' возу него разумевање текста о коме пишу.

Мосталом, одтонетати судбине неких књита, ланас када се судбина књиге не уда. љава, а ни приближава потрошачко-тржиштој митологији, — посао би био колико јалов толико и наиван, У случају половичне појаве књиге Радојице Таутовића, — можда би били истини најближи ако њену судбину поистоветимо са живљењем и делањем њеног писца, тог тихог и нена“ метљивог ствараоца у кога се марљивост и ерудиција укрштају у критичарском суђењу, а сам критичарски чин поистовећује са часним недостатком смисла за друштвено-комерцијализовану окретност.

Можда баш зато, п пре свега зато, Радојица Таутовић није избегао замкама јеАне сасвим спепифичне наивности: са го" тово подједнако солидном, критичарском „апаратуром, са равномерно одмереном Аозом аналитичности, која У овот писца није мала, он прича своју критичарску повест разложно и савесно без обзира да ди пише о Михаилу Лалићу, Миодрату Бу латовићу и Радовану Зоговићу или о Ми ау Краљу, Сретену Перовићу, Милораду Стојовићу, Вељку Мартиновићу, Љубисаву Милићевићу и неким другим писцима, који, извесно, ни по снази, ни по дубини

мисли а ни по својој вокацији — опење-.

ни уз пуну добронамерност — своју стваралачку присутност нису мздигли изнад, смисла им апсурда оних књижевних казивања без којих се, право узевши, може.

Ради се, наиме, о томе да Радојица Та: утовић, – очигледно, није хтео, а по императиву једног људског поштења ни мо. тао да се бави априорним ·-заобилажењем оних писаца и књига од којих се (ма коико биле са периферије црногорске и југословенске књижевности) тка мозаик едне виталне, пробуђене, у ствари врло завичајно-локалистички обојене – песничке вокације. У том контексту критичарски текстови Радојице Таутовића о сав“ ременим писцима из Црне Горе пре свега су низ аналитичких тренутака, низ малих студија мишљу бременитих, компаративних у најискључивијем смислу те речи. А оне као да су писане са циљем да никада не остану на површини голот прика зивања по упрошћене информативности,

тог лосадног одуживања дуга појави јед

не књиге.

Јер, књига је за критичара Радојину Таутовића повод, скоро би се рекло искључиви повод, да пред собом и песником о коме пише и читаоцима, рехабилитује оне назовимо их „иманентне", вредности, које су блиске белезима трајности У времену и свим белезима за боље разуме“ вање једне литературе. Лакле, независно Од тога колико се ко м кала котира на „књижевној берзи" тренутка и независно ОА оне често опоро-јетке подељености која једва укључује ослушкивање туђег гла са а подразумева сопствену непогрешивост. Можда баш зато, ослањајући се на филозофско-естетичке аршине којима се мери блискост или удаљеност песника Од природе и живота, Радојица Таутовић успео је ла са једном готово научном егзак тношћу оштроумно проникне у компоненте поезије Жарка Буровића, Арагутина Вујановића, Душана Костића, да изрекне можда _ најсутестивниј; оцену песме од нас одбеглог Мирка Бањевића, да афирмише Миодрага Булатовића, п онда кала та ни случајно не хвали, просто зато што

КЊИЖЕВНЕНОЗНЕ 4

РААОТИША Симон ТАУТОВИЋ СИМОНОВИЋ

судити о ономе чија „специфична тежина" није мала, значи применити мерила по којима би свако минорно литерарно казивање било преопењено. С

Добра је, непосредно корисна и анааитичка. ова књига. Корисна и аналитичка, чини се, колико за писце о који“ ма Радојица Таутовић пише, толико и за онс који хоће да их себи објасне или да кроз ову критику добију увод у боље ра-

зумевање њихове присутности, Јо тачније, корисна је ово књига и зато, јер

основни. напор њеног писца, напор је који прати сваку примену мерила којима се пе мере ефемерне вредности. Чак уз сазнање да вредности замкама ефемерности не могу да избегну.

Опора, стварношћу бременита веза литературе и амбијента још увек нијо довољан разлог за утврђивање заједнич ког именитеља за ирногорске писце. Не мење и зато што бити Лалић, Зоговић п Булатовић не подразумева у првом пла ну амбијент из кога су данас стигли. Ову је дистинкцију, пишући о савременим писцима из Црне Горе, Таутовић јасно „извукао". Мвек аналитичан и савестан више на своју штету него на штету писаца о ко јима пише, он је у прилазу сваком делу појединачно, ангажовао пуну меру својих моћи, Кажем на своју штету, зато што је можда у питању оно што Шалда назива племенитом критичарском жртвом. Жртвом проницљивог продирања у свето ве лесника о којима критичар суди, Не верујем, зато да аналитичност таквог критичара као награду увек добија поштовање које заслужује. Чешће од тога. плиткоумни памфлет дочекује појаву оваквих књига. А књига Радојице Таутовића беле! је за путеве бољег разумевања савремене књижевности Црне Горе.

Бранко Пеић

(еновипа поетске терминологије

Симон Симоновић; „ПРИБОЈ“, „Нолит“, Београд, 1971.

РЕТКИ СУ млади песници који поседују такву стваралачку самодисциплину какву ма линији транспозиције првобитног доживљаја у језичку грађу манифестује Симон Симоновић у својој првој збирци. Овај аутор својим делом не само да негира оне анахроничне поставке боемско-сентименталистичких песничких модела — по којим _ је млади посета кондензована енергија што ватром речи изражава свету своја снажна осећања, већ ставља Под сумњу мо оно праксом прилично оправдано мишљење да стваралачки почеци ретко доказују способност писна да се у правој мери дистанцира од емоција. н расположења. Симон Симоновић свакако уме да прави разлику између романтичног схватања појма инспирације и савременог виђења поетске вокације, по коме стваралачки импулс није много више од свести да је дошао тренутак да се поново ради. Такав интелектуално зрео став заштитио га је Од многобројних искушења и истовремено постао основни одредник природе његове поезије. Он му је омогућио стварање једне, углавном, кохерентне и потпуне збирке, у којој песников посао представља пре мерење специфичне тежине речи, одређивање њихово смисаоне усмерености и њиховог понашања у одређеним склоповима, него инкантација у смислу У коме се обично схвата.

Карактеристична је већ песникова потреба да наслов сврје збирке објасни, те на њеном почетку налазимо Вукову дефиницију речи „прибој", по којој је то „на води мјесто тде тотово сватда има вјетра, те прибија уз крај“. То није толико сугестија за тумачење у елиОтОвском смислу, јер више од наслова Симо новић не објашњава, колико сведочанство о превасходној намери да се истражује

· Симоновић _ конкретизује "свој протест.

на плану језика. Само обраћање Вуку и једној овако лепој речи изобичајеној из нашег савременог идиома најављује по-

кушај _ усавршавања _ лексичког — слоја поезије и стварања сопствене терминологије. Већ поменута Симоновићева самодисциплина доказује да у питању није некакав експеримент ради експеримента или инсистирање на „оригиналности по сваку цену".

Задатак који је себи поставио, Симо. новић је извршио са доста успеха. Он је, пре свега, успео да установи основицу за једну терминологију која је сама по себи и чиста и лепа, а осим тога отвара несумњиве могућности везивања и откривања различитих значења у оквиру односа између појединих речи и појединих стихова. Наравно, та терминологија се још увек налази у експерименталном стадијуму, и јасно је да, поред речи које су чврсто успостављене у језичком простору, Симоновић налази и нека мање-више произвољна решења, Но, база је ту, а то је за почетак сасвим довољно.

Производ Симоновићеве промишљености је и смирен, складан али чврст ритам стихова, као м прилично опор и сув тоналитет који је увек усаглашен са успостављеним значењима, У најуспелијим Симоновићевим песмама се осећа да нише та није препуштено случају, да свака реч има своје оправдано место у оквиру стиха и сваки стих у оквиру целине, У том смислу песма је у потпуности уобличена према ауторовим интенцијама.

За писца овако пажљиво грађених“ песама било би кобно свако скретање са већ одређене линије, сваки неадекватан израз, свако непотребно подизање тона. За шах је речено да је у свакој комбинацији од безброј могућих потеза исправан само један. Нешто слично би се могло рећи и за поезију какву пише Симоновић. Ослањање на семантичке и звучне вредности сваке поједине лексичке јединице захтева остваривање једне у сваком смислу правнане и доследне структуре.

Ово је, наравно, превелики залогај за Симоновића, али мислимо да је тако нешто успео да оствари бар у једној својој песми — „Хладноћа стиже", која се налази на крају првог циклуса. У њој постоји потлуна подударност између тона им значења, она се одвија преко пуних и разрађених симбола („зарбала ризница“, „најстарији извор“, „гласи измирења", „пут до узглавља“) и евоцира пораз после трагања за суштинским значењима живота тако јединствено и потпуно да одмах

· постаје јасно да у њој није употребљена

ниједна сувишна или претерано наглаше-

· на реч.

пмоновићева поезија је, због покушаја

да се успоставе нова или обнове стара значења појединих речи, прилично херметична, те није нарочито лако одтонетнути њену мисаону окосницу. Ова, иначе, није ни претерано нова ни претерано занимљива и своди се на један прилично стереотипни песимизам који би требало да се разреши протестом, Човек живи у оквиру датог простора и датог времена, а поку: шаји њиховог превазилажења се своде било на сан било на бунило. Све што се чини узалудно је, јер човек је прибијен уз обалу. Међу људима има мало зајел. ничких ствари, узалудни су покушаји зближења. Када је човек поцепан и упутар своје личности, како то не би било читаво човечанствог Човек је изгубио своје корене, њих има једино ограничени простор који му је подарен. Постоји некаква имагинарна узлазна линија која би требало да повезује сва три циклуса Симоновићеве збирке (,„Заветрина на 04 ласку", „Пространство се укорењује", „Длето губи правац"), но она, у послед“ њим песмама доводи до извесног повиштавања тона, које је, у оквиру самот поетског експеримента, више штетно него корисно, Неколико песама трећег циклуса поседују извесну ноту излишне екскламативности, не сасвим у складу са оном песничком смиреношћу која је неопхолна за стварање поезије веома деликатних релација међу симболима. Она је нарочито присутна у оним песмама у којима и потенцира

· Збирка „Прибој“ представља, у сваком

"случају, остварење које је успело да постане база једног самосвојног песничког језика им доказ је једног поступка који је

ТИ чак и ако није сасвим оригиналан. Она је сведок једне емоционалне. зрелости која 'пма своје одређене циљеве и несумњтва средства да те циљеве оствари,

врло савремен и занимљив.

Властемчр Петковић

Весна Парун

ТРАГОМ МАГДЕ ИСАНОС

ПРЕДОСЈЕБАЈ НАРАНЧАСТОГ ПРЕДЈЕЛА

Заронили смо будан. пламен тијела Поноћном биљу У сјеме сунчано. Коприва љета прсте нам оплела Излијеће из њих јато одсањано.

До неког другог неба пут га води Кроз ове собе пуне модрог. воћа. Зазивљем вјетар да нас ослободи Оловнот змаја лишћа, кад заноћа

ру воде брижан град за жедном пјешчаној.

На муклом ви Торњеве свјетле пруживши Утробом мора, древности

Пчелињи мудри распјевани рад У тајни врта постаде одједном Е Злих звијезда знак У ватри опроштајној.

ХРЕВНИ ПОХОД

Видим Румунију: У свечани дан љета Усред шикарја жеге врео пшенични оток.

Тумара бумбар сунца. кроз дим од Т4 ( цвијета до цвијета,

Дивљином дроздове пјесме незнан протиче поток,

Земље су попут прашума рођења свог : несвјесне

Мушким је коријеном свака у једно звијежђе ушанчена.

Одонуд у неко вријеме злокобна искра , бљесне

И заспи стари Пан, а мробуди се Жена

С илтамтећом жетвом у зубима, владарка

тромих снова. Птице су ноћу птице, а дању за камени стол

Посједају зоничи свадбених каравана.

Свака земља има свој дажд, свој вјетаћ "од олова,

Свог мртвог тромовника и своју живу бол Због које тавран слуха с црних не силази трана.

ЗВИЈЕЗДА У ДРВЕНОМ САНДУКУ

Расло је звјездано. дрво у заљубљеној 1ори

Пуној жсамора. птичјег а жира насмијаноћу

Ту шуму и те звијезде дјетиња машта . створи Због ноћи коју плаши мјесечев бритки рог

Ал пробудише ноћу то дрво заљубљено

Гласови врло старих дрвосјеча. Дуг

И заморан је био њихов посао. Снено

Лепршале су птице и звијезде кроз звјездан. луг.

Сада у сандуку дрвгном спавају сви. И . дрво

Те моћи оборено, и љубав, и тишина, Далеких сунаца, шума и стари чајева 7,

умрлих ствари одлетје понајпрво чиста дјетелина ча светачки лог.

Душа У измишљени свијет, а Звјездану дозва птицу

СИЛВАНУС

У оно доба стерао се Бамат

Као и данас нун воде и маљле Под змијом неба. Ко најљући ат Пресјецале су земљу муње магле

Н кад св једна од њих о оштрицу Краимана закачи, у мраку Прогута брдо пламену коштицу ИМ видје: сличан зеленом курјаку

С Дунава крочи старац, пола вјетар А пола стабло, луд и громогласан,

У десници му смреков жути штат, Одгурну чобанина, испи пехар

И рече, хукнувши; Силванус ја сам!

Ђог. томески, · сиво, лтића отњем слап.

ТРИ БИСЕРНЕ ЦРКВИЦЕ

Изаћоше сно на бријег да кришом пију

воду Тразма тутњава стољећа за њих не значи ништа.

Градили су их, веле, овчари на свом | походу

Падинама јужним травних пристаништа.

Макови. им се диве, а мустопашна дјена Стављају пред њих плаве и ружичасте

| књиге.

И пштају их; јесте ли овчице са мјесена

Ил закључане шкољке с перламар 0. —

3 _ Бисерике,

Око вас ноћу патуљци слажу шаренео_

. стијене Трансилвански вјетар да вам не поломи : рила.

Три црквице у трави: Љубав, снови, слобода.

Једна ко зипка чува дјетиње успомене Друга је лаћица крхка, из валовља. изренила,

А трећа луда птица коју на стратиште : воде.

а ТИ Би рИИ на ан пар ел пе за планарна = ај раса па ад диадарицосни иц тнинс вина о т