Књижевне новине
ТРАГОМ НИКОЛАЈА ЛАБИША
АОВАЧКА ТАЈНА
Наш отац је обично и 0 пралова Медведа магле најчешће лови Од топлог крзна. прави, покровац | да нам се зимом не муне снови
Оружје носи У оку једном
У другом нишан и смрт му дуга У жртви тачком недогледном“ Затвара сјај уклетог жруга,
По вртачама кости зазвоне И пробуде нас као да знамо
' тде отац чува своје законе
Тад костурима ако издамо Недокучивих жрајева споне Очег дом заувек напуштамо
У ЧАСТ БРАНКУСИЈА
Благо оној капији која се Рад госта нежним гласом отвара Јутро јој често даје украсе Из очију небеских резбара
Благо капији под чија жрила Скитница покислу главу склања Муња јој заувек изнедрила
Плод светлости на грани дисања
После спуштања свете завесе И сам неимар када би хтео „Ае на праг проспе свог беса. ресе
Из клисура ветар студен бео
Продреће у душу да однесе Са довратником најлепши део
ЈУТРО У КАРПАТИМА
Чујем чобане који ми нису
' До сада казали куд им оде
Овен предводник у ком амбису
„Сања пут натраг кроз немрохвде
Пусте тбјагс окрилаћене За силовитим рукама чезну Да скупе облакг позлаћене У моју месму никада трезну
Млечно бреме у чеони чанах Из јагњета са брега присојног
„Слива се лагано пи млаз танак
Умива јутрос тосте омојноћ Лана коме тихо на уранак Одлазим пун звука неспокојно;
СУНЦОКРЕТНИХ УСТА ЗВОНА
Шет хумки у кругу на.дачанском гробљу Под руком нашсет невидљивог. водича Отвбри се и видесмо тице зобљу
Бајке које душа ником не исприча
Из кутије пунс поленовог праха
Прхну лентир за трен претворен у чавку Настао сам давно од пролетњег даха Јулије, Хаждоу чусмо тиху 1тавку
Мет аићела пет месника пет демона Јекнуше нам испод земље све 00 руба Тде престаје у шуштању јави склона
Нова песма олисталог гробног стуба, С чијег врха супцокретних уста 34сна Треже да им говор ирати наша труба
ПОНОЋНИЦА
Језним смо словима Језике извезли
У пустошне речи Сасвим смо огрезли
Пад грлом нам 700" Жижак непојамни Док се увлачимо, У сандук пун тајни
Своја змијске коже Сажижемо пламо“ АДесањаноћ луча
А сенке се множе У срцу нам самом Поноћница кључа
ЧАРОЛИЈА ОГЊИЛА
Весни
; з котлова Мелемну водицу из Кот: КованиЕ с друге стр, и Пију ти уста врелог 0: Пију кроз сродну иев самокреса
Та жеђ због које орла паде Безумно сва уздрхтала паћа
Само је вал испод коза •лодна Ређа се реч и ти биваш
а шири крила. оји мирно чита огњила
Расте клима тим Над жедником Чаролију исконског
мог проклетства. свита е илаветнила сма плаховита.
Ту те чува. Ту пуцају копм у те троши пе
ПОРТРЕТ _
Песнички подаци _ о животу
О поезији Миодрага Станисављевића
- МИОДРАГ СТАНИСАВЉЕВИЋ
МЕБУ СРПСКИМ ПОЕТАМА млађе генерапије већ десетак година присутан је; мада стицањем прилика не и нарочито запажен, несвакилдашњи песнички напор МиоАрата Станисављевића, (Станисављевић је робен 1941. тодине у Средњој Добрињи код Ужичке Пожете.). Његов досадашњи, обимом невелик песнички опус остао је мањим делом разасут у неколико листова и часописа у којима се огласио („Студент“, „Видици“, „Поља“, Дело“), а већим делом сакупљен је у двема песничким збиркама: ПЕСМЕ је ПИСМА АЛЕКСАНДРА РОША (Видици“, 1965, године) и ПЕСМЕ С пу. ТОВАЊА И ДРУГЕ (независно издање са арх. С. Мазпићем, 1969. тодине).
Изузимајући два или три краћа критичка текста која је о њему написао Срба Игњатовић и антологију песника Милана Комненића у часопису „Дело“, у којој је Станисављевић заступљен, тешко је се“ тити се озбиљнијег покушаја ситумрања овог песника у релације и токове савременог српског песништва. Мнтересовања и респекта за лирику Станисављевића увек је било, бар међу млађим ствараоцима и покаоницима поезије, али јалов однос књижевне критике према већини истакнутих песничких гласова стасалих шездесетих то-
дина, погодио је и његово стварање. Ње-
тови стихови, чини се, следе "унеколико песникову стваралачку и животну изолованост, ломан, не нарочито присан однос песника п света који га окружује. Јер, „потпуна осамљеност“ дала је печат обема његовим књигама, а песник на једном месту вели: „У пустињи саградих дом, тустиња ми беше окућница“..
Станисављевић је доказао свој таленат најпре на плану преображаја, ширења оквира и редуковања песничке слике — тражио је, проматрао и осмишљавао, бар у почетку, ван традиције, независно од сво. јих претходника, наших врсних лаиричара. Када кажете песничка слика, у његовом случају морате имати у виду, „тотово искључиво, својеврстан доживљај из џрироде. Свом у њој, песнику је понекад, при. ватно, замерано да је његова реакција, његов доживљај сјајних појава у природи Био сувише филигрански, да је био одвећ затњурен у микро-свет. Одбацујем ту примедбу. Станисављевић је од оних поета који, мопот Пастернака, васиону откривају у махуни, који макро-свет проналазе у микро-свету. Идем још даљв са започетим изазовом (коме2) и тврдим да је у призору, у осе. ћању пејзажа, увек неочекиваном, пуном лепих обрта, сензибилном, понекад јапански сублимном, Станисављевић последњих содина, макар међу млађим српским пе сницама, био мало пута превазиђен, У
структуру метафоре, баш на илану о коме је реч, он је унео много новога и, по слоФоди и величајности визије, блиског ду. ху савремених маштара.
|
| ,
Овај поета је своје најинтимније тренутке посветио продубљењу и профињењу свог сензибилитета и, што је посебно карактеристично, свог — сентимента. У нашој савременој поезији, оној која нешто значи, сентимент је проглашен баластом прошлости им олако одбачен. За песничку аичност о којој пишем, међутим, он представља неизмерно поље за најсуптилнија Амрска истраживања. У тим трагањима
без комплекса Станисављевић је успео да.
створи неколико оних врашких љубавних лесама, доведених до опасне границе ганут Љивот, али које својом чулношћу и лепотом речи претежу на ову страну и постају омиљена попутнина његових малобројних, пробирљивих читалаца („Завојите степенице, к њој!“, „Спречен сам да дођем на вашу малу свечаност..“, „Шумски поток“, „Бејасмо у два предела“).
Неколико Станисављевићевих песама представљају изузетно успео, језички оригиналан и прочишћен, спој осећања са раз» мишљањем, · У евентуалним будућим суми рањима домета наше поезије шездесетих година, која тек ако су се и зачела, тешко би било заобићи песме „Нико ми већ неврати...“, „Чудно је како си непотребан...“ м, надасве, „Песму“ која својим многоструким набојем, на путу ка наднаравном, спада, по мом мишљењу, у“ најбоуа остварења костићевске лирске традиције. :
Камерне, да се изразим језиком музичара, новије Станисављевићеве песме окренуте су све више судбинском, суђеном Љ~удском и, сходно томе, све више мисао ном, И када их, још увек, прате слике усталасаних поља жита, ветровитих – вечери, великих. мирних површина река или језера, слике тршћака, воћњака или натаих пролећних пљускова, призор из природе је ту само као неомеђени екран за пројектовање агонија душе („Мале невеште куће“, „Село“, „У твом последњем потледу“, „Хиљадутодишњи пљускови“). Друтим речима, везујући се за поезију фаталаистички, чини се да је овај песник све више склон да своје стихове сматра неком врстом збирке одлучујућих, фундаменталних података о животу, података који су истовремено одсев најконтемплативнијих тренутака његовог бића.
Његова личност, у тренуцима душевних стихија, склона је дечачкој мимикрији, повлачењу у свој свет или присуствовању догађајима постранце. Она никада пије громотласна, никада подитнутог тона, а ако.“ његовим песничким изливима понекад и има тежње за бржим и лакшим ефектима, ов их настоји сузбити.
Лакоћа и довитљивост изражавања код Станисављевића понекад као да су богомдани, Нежан и крхак, па ипак чврст, чак и када је у првим објављеним песмама кокетовао с надреализмом, контролисан, он је алергичан на распричаност и задиханост, прилично честе особине у наших савремених песника. Од првих штампаних стихова оп упорно верује у технику песме и у томе се, нарочито на старту, негде 1960. план 196]. године, разликовао од велике већине представника наше бројне песничке братије.
Профињенот, комплексног бића, Стани. сављевић није увек способан за песму (буквалдно узев таквих песника без сумње и вема), али је увек у — песничком стању. Баца се на своје забелешке п фрагменте, илџн на неизглачане целине, тек када осети да су се у њему усагласиле све компоненте за ову област стваралаштва, Рукописе, на полеђини некаквих билтена, на којима обично записује, држи дуго. поне;
· кад предуго потхрањене и понекад их пре
више — лицка. Ту негде, у тим брушењима и глачањима изгуби понекад нешто Од свог првобитног доживљаја, од свог У основи елементарног песничког набоја. И пак, његови стихови остану увек прави кардиограм једног осамљеног, авантурис тички устрепталог српа,
Иван Растегорац .
КИНЕ 5
Миодраг Станисављевић
ПЕТ.
ПЕСАМА
ДАЉИНЕ ОКО ГРАДА
А Премикулом пријатељу
Час предвечерњег мира. Камена ограда на крају стазе, Дечија граја. Шетачи.
Једни се враћају, други долазе.
Непрестано долазе. ТУ стану И пре нето натраг крену Немарни потлед баце
У даљину маглену, нему.
У тишини мислим на те. Вшав нема Оног тебе. Ти сада
То су магле, ветрови, кише,
Даљине ока“ града.
НЕРЕТЉАНСКЕ ЖЕНЕ
Над каналима. залази сумце. Напустивши пшјачни трг Оне одвезују своје чамие, Црне и чудно издужене.
Мршаве, У црно забраћене, Разилазе се каналима тихим Веслају стојећи.
Служе се само једним веслом.
На истуреним, уским ртовима Беласају се њихове куће, Одмичу неприметно брзо И све су даље једна од друге.
Ал тамо, иза оног тршчаног острва, Стичу се тајно чамци сви
МИ онс црне и неме Водом позлаћеном крећу
према суми!
ПУТ У БРДА
Пут води у брда и ноћ,
Већ су погашене светлости све.
У брдима се рано одлази на починак.
Такво је уосталом и доба године:
Дани су кратки — само добро јутро и добро вече.
Гдекоји мештанин још мине Називајући, мени странцу, добро вече. Такав је овде обичал.
А можда проверава да л утвара сам ил
људски створ»
Пет норед реке води у брда и ноћ. Шумови ноћи толико су тусти да успоравају корак. Мећутим, воденице, уз реку степенасто пореване, Чудно су тихе на месечини.
Звонка ћукова песма разлеже се над зазаћеном водом. Заставшии, слушам је дуго Пратећ како сласно у звону своје песме ужива он. Ал онда схватам своју обману, ,
песма твоја,
птино, И колика у њеној одсутности одзвања Страшна одсутност вечности.
Схватам колико одсутна је
Пут с реком залази у брда и ноћ. У овом крају некад је — причали су било валтира. Зазирем че мало и често застајем, а онда видим: Ни њих више нема, нестали су, осули се. Изгледа да су и они пролазни.
Пут све више залази у брда поноћ.
Крај овај, сав обабјан,
Што ми се, кад изаћосмо на врх. Мада га никад ранијег не видех Беше несхватљиво познат.
указа
Живот мој сав, схватих, — То је тај крај!
Ја бејах у тами,
А он — обасјам.
Колико сам бдио над њим, Мислио на сваки дан,
А он све време бејаше Осмехнут но одсутан.
НАСТАВЉАМ ПУТ
Шастављам пут.
Поново се чују птице
Н јабуке, после малопрећашњег пљуска, Из лишћа ми
Блистава своја лица показују.
Блистава своја лица показују И Чуда ми предсказују.