Књижевне новине

БАЈКА ДЕТИЊСТВА

о књижевном делу Бранка ћо

НА СМОТРИ ЈУГОСЛОВЕ ћ ЕНСКЕ ДВОРАНИ СТАРОГ ЗДАЊА 5

ЦИЈЕ

тића

У! УМЕТНОСТИ „МЕРМЕР И ЗВУЦИ" У АРАНЂЕЛОВЦУ, У КНЕЖЕВОЈ

ПОД НАСЛОВОМ „БАРУТ РЕБОЛУЦИ ОВЕ ГОДИНЕ ОДРЖАНО ЈЕ КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ БРАНКА БОПИБА ЈЕ ТОМ ПРИЛИКОМ УРУЧЕНА ЈЕ", УВОДНУ РЕЧ И РАЗГОВОР СА БРАНКОМ БОПИЋЕМ, КОМЕ

КРИТИЧАР ДРАШКО РЕБЕП.

А. Р:: Сматрајћ

санаље ЗВАН ба . сведочанство пи– постала класика наше А а 5 има карактер повратка тим властитим. ле. Зн вима као властитој прошлости и ИаНе пале једну изјаву Бранка олако пон сек

љену У Р пе ВИДА ТЕ сасвим _скорашњег „датума.

Јућ аграду Змајевих дечјих ит

ра за „бајке детињства и револуције" = вели Ћопић у тексту који је НИ Амстердаму 12. јуна. НЕ си р У 12. јуна ове године — како је то у својој одлуци навео Савет Змајевих дечјих игара, ја сам пријатно изненађен између осталог и тиме што видим да је овај проницљиви жири открио једну, Од неколико мојих, добро чуваних тајни: да ја, у ствари, у најбољим својим тренуцима пишем бајке. Бајке за децу, за очеве деде и бабе, омладинце и ратнике. Просањане им недосањане бајке, робене у тишини идиличног деда Тришиног млина, а стасале им каљене у стравичном тутњу рата и револуције. Осећам, по властитом искуству, да је бајка једно моћно и преко потребно оружје које се узима још у детињству и више се не испушта из руку. Блиставо оружје, помало смешно и рђаво оружје млеменитог ратника Дон Кихота. УМ својој последњој, 10ш нештампаној збирци песама, писао сам баш о томе свету бајке:

Једног, дана, испод крошње. старе, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, 170 ракова дјеца,

. са бајкама, рђавим оружјем."

_ На пространој лествици Бопићевих осстварења могло би се, данас и овде, без великих тешкоћа, пронаћи мноштво илустрација за тај суд Бранка Ћопића о његовој властитој литератури, као о великој, неоконпчаној бајци детињства и револуције. У једној, сад већ давној Ћопићевој прози, у „Шарову у земљи бајки", има десет заповести о томе како треба да се понашају људи у тој чудној, фантастичној земљи, Између осталог, онде се каже: „Привикни се да носиш главу у торби; ако немаш храбрости не улази у ову земљу, она је само за одважне и немирне; преношење чуда из царства бајки на обичну земму опасно је, зато сти", Како у тој земљи чуда, тако и у овој суровој школи земље У којој је Бопић стасао, та мера храбрости и властитог ризика, била је једна од битних не напомена, већ унутрашњих, основних заповести свакојаких исповести овога писца који је, вечито на трагу колективних заноса и дОтађаја народа, као један Од његових последњих бардова, добродушно и, са неварљивим оптимизмом, проносио бајке из времена. стрица Ниме у једном суровом и неправедном свету. познатом _ „Суровом срцу" Николетина мрзовољно одтовара мајци: „Нос'те белај, мајко, та нећу ваљда бити луд, него баш паметан. Та шта је теби јутрос!" Увек посве далеко од пеломудрености пи литераторских комбинација, Лопићева литература је вазда задржала атрибут народског, неуџсахлог, изворног причања које су успевали да дОмане само најаутентичнији, духовити 1 "ши аутори. На Врановини, У „Глувом баруту", заснива се врановачка Арена, Гај ша, „овије ту људи им моја", црни Стево, КИЛ ној од проза кука како четни кувар, У једној 92 аванОг се „не миче од казана. и од овога Еј, кућо, оката љепотице, зазеш с Циганима2", довикује 55 меланхолично, друмовнички У једној АР 21 1 1. Тај зов даљине и датој ћопићевој прози. -“ о Бо леких, бесконачних путовања одје УЈ Е с бајком без престанка, пићевом великом 981 и свеједно да ли У тренутку кад Мићо ок треба да плати сто динара зато што 1

= ог хе: ~ под споменик народи пеао ЛОВИ хе Та је ~ Николети-

ј ог хероја! Та р Раја на. први комшија. Знам га ев 498 оволдиких ногу. Ако нећу код њега. Бе зонује се ту живо, с аргументима ари 5 родног, дотентичног попмањ

односа.)

кућерка", што не пођ

с једном свом есеју Виктор Шкловски џ је помак

је ос н коментарисао је одн = чо Пансе цитирајући Дон Кихотове реч |" ње ти је незнање

маг

„Сваки дан, Сат а нева литература

и бистрија 6 (и битни однос Дон Китосиоца фолклор-

уочава тај вел аисе, као У хота и Санчо Пансо 7 е то и Шклова Секулић је, сво-

пих мудрости, тачно како |

ски истицао. А Не аро познато, један „ јевремено, као што ] о с помислима

свој есеј поентирала а "Будите се хуна Хон Кихота не видите наше· мокисми Ћопићу, зар ви змористи кота, који пе мисли а ди ве а Дон Ки: да су људи ве трониче пују инг

Т ђачес...

Ф

: Миа О Е НЕ а

Ариф Тамбурија стигао Је 4 абачену

зе Б леза, ДЕ а ери

трагу Алије рерзев“. ; ној већ

басачску касабу, јел фуише НЕ по-

допићево! Ози, : 4 МА

аге. Га тим толико прештампа у 1 де А ваним његовим

| о

ама, но постоји так

редовима, 5

јелинствен и упечатљив, Њржолетина Бур саћ поставља се пред

сурим и ниским виИ оведања. као 1: ерног прип ипима танег парт Ј И опствени који не мари

за „АРУп ере. Мр абукмије, патужасте ма у

Све је то

: 1 књизи, никако тако једино не у тој так

ћопићево 4

озвамо! објективној стварности ол које о дистанпи,

ћопић, каткад и без свести ко година и

одлажите,

тако орно, тако усрано, ТОлИдеценија одступа.

мораш имати смјело-

'сански тужну

СПОМЕН-ПЛАКЕТА ГРАДА АРАНБЕЛОВЦА, ВОДИО ЈЕ КЊИЖЕВНИ

„У, овоме свијету који све више осваја зима", то није поента, то је често упозорење Ћопићевих књига. Оно тајновито и несвакодневно, оно бСлатородно и ненатмурено, проноси се на овим странама без краја, Када се у „Пролому" у једном тренутку помиње онај који је дигао устанак, помиње се тад им један одговор: „Какав краљев брат! Баш ће ти он доћи међу нас, простаке! Прије ће то бити неки онако — кога су змије клале". Помало, сви добродушни, једноставни, у сродству са вгчитим, неуништивим стрицем Ниџом постављени јунаци Бранка Бопића били су међу онима које су змије клале, Тај горки мед некадашњих, срећних дана детињства, био је и остао неодвојив од читаве основне мелодије богатог и витопереног Копићевог језика.

ен иининининннинннииииеиинвен

За мото своје познате „Осме офанзиве" ћопић је био узео питање Бранка Миљковића: „Да ди ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њојг“ А у писму Зији Диздаревићу, на челу најновије књиге „Башта сљезове боје" каже се и ово: „Прије нето ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима".

Незнајше и дерани, ратници и пензионисани фелдвебели које поје ракијом сваког јутра, због, пензије која тече, цуре и стричеви, просјаци и скитнице, божји људни шерети, сви наишли из једног патријархалног света, живе свој живот на Бопићевим страницама, на географском пла-

Америке, Невјорка до Ванкувера, и ОА Атлантика до Пацифика", као једна ЛИЧмост њетових књига.

„Пролазе године, кажу, сипи мливо дана и моћи испод вјечитог досадног жрвња", то је сасвим изузетан, више искоса постављен рефрен Ћопићевих вечитих бајки и мелодија о детињству, машти, слободи, сашаптавању са природом, том великом, неограниченом земљом бајке. Једна личпост, још и у неприлично доба, скандира на ћопићевим страницама своје давне стихове: „Никог да. сврати, завијан хан, бох пути, ко бијела кока мирује дана: Ћопићев смех који се ори Управо тим истим босанским тужним пу-

изнад неких симболичних завија-

тима : них ханова, велики је празник виталне, чисте снаге, поверења У могућност оп-

велико свитање које су дани, седам Влашића који путују бескрајним мофим сферама, вијавице снежне и ведриџе ранкове, ту велику, јединствену, топлу укупност жи-. вота, Ћопић је дозивао на трагу свог 0сповног поимања живота као ралосног би-

тисања Под звездама.

Бајка детињства и револуције нити је 1 нити прети крајем.

станка. Одиста, најављивали ратни

окончана,

сам писао бајку, и увек сам елементе, па чак и У нисмо више сме-

Б. Б.: Увек тражио смешне гату. Никад се, мислим, ни гпли и певали него тада. Видео сам многе тако умиру, суочавао сам се сваког дана са смрћу, гледао сам разне гробнице, несахрањене мртваце, људе које су текли на ражњу, распињали, на крст, злостављали као на голготи, али, сам, ипак, за сва. времена, успевао да сачувам ведрину духа и осећање хумора. И поред свих догађаја „ прошлости, који нису баш личили, на. до-

аћаје из бајке, него из пакла, ја сам, бар до данас, прошао добро : имао среће. Ја сам тако сочињен, тако живим,

тако пшем у ђ је читав живот једна бајка и "да та тако

треба" емитовати,

ну бескрајно пространом, одиста „од НОРА ·

пи тако радим. Сматрам да.

А. Р.: Једном сте спомињали рану,

добро: упамћену лектиру Крлежиних пе-

сама. Такође, у једној од проза гово.рите о оном фамозном ујаковом тавану где сте, дечаком, читали своје прве књи~

те. Какве: су, заправо, биле те ране лек-.

тире Бранка Ћопића2

__Б. Б:: Још у детињству долазио сам у једну кућу чији је таван представљао један нарочит свет. Била је то ујакова кућа у једном забаченом босанском селу, ван свих раскршћа, па, као и дан дамашњи, без. електричне струје и доброг пута. Волео сам да се завлачим на тај таван, и много шта сам онде сазнао. Као што сам, недавно, током боравка. на Светој гори, У напуштеним просторијама, ћелијама и празним подрумима Хиландара, много шта научио о његовој прошлости, слави, судбини. Једна од мојих првах лектира била је књига у којој је било објављено скраћено, најскраћеније издање Сервантесовог _ „Дон Кихота". Касније, у Шптанији, посматрао сам сваког магарца са љубављу, као да је Санчов Сивац. Сусретао сам, иначе, У Шпанији многе који су ми били налик на Санчо Пансу. Дон Кихоте сам неупоредиво мање виђао. Њих је и онако пеупоредиво мање на овом свету. На ујаковом тавану сам, иначе, читао „Српски књижсевни гласник“, као и издања Српске књижевне задруге. Читао сам. касније, са великом љубављу и привлачношћу Пирандела. Сматрам да неколико мојих новела из тог периода и те како дугују понешто Пиранделу. Моја песма „Гроб у

· житу" има своју несумњиву инспирацију

у Крлежиним „Баладама Петрице Керемпуха". Атмосфера каквом сам је ја У.

БРАНКО ЋОПИЋ И ДРАШКО РЕБЕП НА СМОТРИ „МЕРМЕР И ЗВУЦИ“ У АРАНЂЕЛОВЦУ

С ииаостаетивннати аи

намтио У четвртој непријатељској офанзиви, када је наступала фашистичка. војска и када је између села ишао једино тајни, тајанствени глас и оно сашаптавање пред битку, мене је неодољиво подсећала на атмосферу неких стихова из „Балада“, које би и сада, овде, пред вама, могао да рецитујем.

Д. Р: У времену романа, када су се појавила тако значајна и књижевно историјски незаобилазна романескна 0стварења, какви су романи „Песма" Оскара Давича, „Далеко је сунце" Добрице Босића, „Свадба" Михаила Лалића, Ваш „Пролом“ је имао нарочито место. Он се није бавио моралним дилемама појединаца, бораца, карактером једног јунака, хајком која није престајала на револуционара. „Пролом“ је по замисли, очевидно, био монументалнији. У њему проговара мноштво, читав један крај. У њему се, као нарочити феномен, не као једна пушка, већ као читав крај, читав народ, диже буна, креће устанак. Како, Бопићу, данас изгледа тај и такав „Пролом"2

Б. Б: Прошло је дуго времена од када сам „Пролом“ завршио. Много шта о романсијерском искуству тада када сам га писао, нисам имао на уму, нисам знао. Али, био сам обећао, у борби још, сам себи: ако останем жив у овом рату романом „ћу изразити ову устаничку епопеју, оно што се звало устанак, оно што је била буна када се дигла „кука и мотика". Хтео сам да дам роман о устанку, о експлозији народног гнева. Роман 12 изашао пред читаоца обиман, веома обиман, има стотина и стотина страница. Али то је зато што сам ја хтео да он што је могуће више сведочи о устанљу који је подигао на ноге читава села, Крајину, читав народ. том општем чуду ко/е нас је снашло, ја сам гледао такође

смешне елементе, истовремено као и примере херојства. Све сам то хтео 9а онако

дам без литерарних . смицалица, како сам најбоље знао и умео, читаву то атмосферу, то време гнева. и данас, кад читам ову књигу, мило ми је што сам је написао и шта сам У њој описао.

Ад, Ра: У Вашим Сабраним делима 06јављена је, између осталог, фотокопија првог, на шапирографу откуцаног објављивања песме „Омладинка Мара". ваљда јал из 1942. године ислод које пише Бранко Ћопић, партизан. Зашто сте се и тако потписивалиг И то усред времена које сте описивали и према коме е ви опходили без оне претенциозне

сте с аитераторске дистанце.

Б. ћ:: Није било времена за дистанцу. А ту иесму сам био написао на оснфву оне познате народне лирске песме о де војци која тражи од мајке да види Јовине сватове, сећате се. Потписао сам је пуним именом, јер са конспирацијом ни сам никада, ни тада ни. сада, добро стајао. Иначе, песма. је постала врло популарна, изненадио сам се када. сам чуо и видео да је певају и спомињу сви, редом, борци, као народну. Било ми је то мило, значи песма је погодила праву жицу, праву атмосферу, погодила је тренутак.

А. Р.: Где Бранко Ћопић | проналази језик својих књига2 Тај језик је одиста витоперен, бескрајно маштовит. најновијој књизи „Башта сљезове боје" за стрица Нипу се каже да је био незнајша за боје, и тако редом, могле би се ређати мелодичне, необичне, постске речи однекуд наново изнађене у Вашим књигама.

Б, Б.: Много шта у језику највише проналазим кад се нађем па терену, међу сељацима, У планинама, па код Вука, па у старим књигама, у речницима турских речи које тад код мене изазивају прави ланац асоцијација и тумачења, и наводе ме да се досећам многих речи и обрта, које сам упамтио па онда заборавио У детињству. Речи ме привлаче, волим њихова различита значења и тумачења. Не. давно сам, у једној старој, још почетком овог века објављеној антологији хрватске прозе, у издању Српске књижевне задруге, пронашао код заборављеног Мсте Лисимара реч водожгдна врба, У смислу жалосне врбе. Ја за речима тратам, стално.

А. Р: Многи критичари истичу ла те Ваша последња књига „Башта сљезове _ боје" унеколико — означила Ват повратак најранијим темама, том олагородном хумору Ваших првих књита, и пре свега повратак свету детињства, стрица Ниџе. Круг се, значи, тако и У Вашим прозама склопио2

Б. Ћ:: Када је рат почео, ја сам имао неколико књига: „Под Грмечом". „Борце и бјегунце" (који су се првобитно, а ц у каснијем Нолитовом издању звали „Бојовници и бјегунии" — реч бојовник ти се свидела, пронашао сам је код Крлеже, У „Хрватском богу Марсу", али ми ју је предратни издавач изменио, па сам је ја тек после рата наново устоличио), па књигу „Планинци" и једну књигу за децу. То нимало није сметало усташама да ме изведу на кланицу и да ми на саслушању говоре о крволочном 10гледу мојих очију! У многим поступцима, и код нас и у свету, ја сам назирао и још увек назирем стравичну претњу човеку. Та моја осећања најбоље се виде у пис-

му Зији Диздаревићу, које сте спомињали.

У свету уопште влада опорост, « сваки човек који жели да живи срећно и мирно, веома је угрожен. Ту ноту суровости ожжеле и моје нове прозе и те како да на-

гласе. По томе је моја нова књига, У смислу искуства, богатија од мојих пометака. Почео сам трозом, за коју 12

Исидора Секулић пре рата утврдила да је облшс лирике и доделила ми натраду за поезију. Не волим сатиру, јер је опора. Волим да се смијем и на тућ рачун, али да то не буде отровно. Можда би се више базио сатиром да није било познатих дотаваја п“ уводника у „Борби“ у вези с мојом давном „јеретичком причом". То је прошлост, али ја је се добро сећам. Моја мајка је тада поводом „тмнаштва" Бранка Ћопића казала како она свота Бранка зна боље него они што сад говоре о њему. Она ми је веровала. Болим хумор

и лирику.

Ћопићу _ изглела опсегу, написао

А. Р.: Како Бранку оно што је, У широком за децу2

Б. Ћ:: Кроз писање за децу многе ствари се могу казати. Пре свега хумор са фантастиком, а то и тесте оно што ме и даље привлачи. Свет детета и свет хумористе врло су слични. О томе би неко мотаб и студију написати. Била би то врло захвална и корисна тема.

А. Р.: Исидора Секулић је, рекосмо већ, својевремено Ћопићу казала ла треба да обрати пажњу на нашег Дон Кихота који не мисли да су веђрењаче љули, али поуздано мисли да су људи ветрењаче. Да ли сте пронашли тог нашег Дон Кихота2

Б. Ћ.: Сећам се да сам поводом тадашњет, давног већ упозорења Исидориног а Исидору сам ценио веома, још од пре рата — почео о тој теми интензивно да размишљам, а мислим и. данас. Опасна тема. Та би посекла, у првом реду, многе комунисте-дотматичаре, који никад нису сагледали _ реалан живот ни живе људе око себе. |

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ;