Књижевне новине
ХЕНРИ ХАТАВЕЈ 0 СВОМ РАДУ
Недавно је у Паризу познати амерички филмски режисер Хенри Хатавеј дао интервју сараднику париског недељног листа „Француска књижевност" у којем је изнео низ интересантних по датака и запажања о свом раду ми о раду својих сарадника, На филм је ступио још као дете, играјући у кратким немим филмовима са својом мајком филмском глумицом Џин Хатавеј. По савету свог пријатеља продуцента Пода. Берна, уместо да иде у шкоу, свакога дана је читао најмање два сата. Што се тиче њего вог филмског образовања, највите дугује режисерима Јозефу фон Штернбергу и Виктору Флеминту, код којих је годинама = систирао. Оно што је било нарочито важно у том учењу, по Хатавејевом мишљењу, јесте управмање људима. У самом режисерском послу он сматра да је нај теже знати како почети једну радњу и како је завршити. Не воли да парадира камером, него, као Џон Форд, ставља камеру на оно место с кога ће се најбоље внАСТИ оно што жели да прикаже. И не понавља један калар више пута, јер то исцрпљује глумце и олузима им непосредлост, већ, после добре притреме, снима једну сисну онако као што се тледа већ уиграна позоришна представа. Рад његових монтажера своди се на лепљење сцена. које су снимљене. Што се тиче тлумаца с којима је радио, он их дели у две трупе: на оне који су
"роћени да буду глумици и на оне "тжеји су то постали својим вели-
ким трудом. У прве убраја, пре света, Џона Вејна и Гари Купера, а исто тако п Хенрија Фонду, Џемса Стјуарта, Џемса Кегнија и Лола Њумена. Од глумица по. менуо је само Мерилин Монро. с којом је желео да сними филм „Људски окови" по роману Сомерсета Мома, а када је бпо приморан да тај филм снима са Ким Новак, напустио је, збот њене слабе клуме, спимање већ наком трвог дана.
ЗБИРКА ПЕСАМА БОБА
ДИЛЕНА
Официјална. појава Диленове 2У рке песама „Торантула каже у једном 04 најновијих, бројеве антерарног додатка Њујорк о ј меса Роберт Кристтеј, професор сопиологије У РичмонА по Мнииверзитета У Њујорку — ни књижевни дога
Ђај јер Дилен ни је литерарна фигура. Литаратуе се јавља у књигама а највећи 2 онога што Дилен чини
није при марио намењено
антању. Тврања да Боб: Дилен, славни писац, комак озваних фолк
позитор и певач Ма 15“ нова и протесл них песама, ам легепди данашње
једна од живих Америке по идол них људи који и боеми не
млдлих бунтовнису само хипији припала историја УГ ~ значи да татре књижевности не 365 а: Та ба СК уЧИТИ из цеторије а ПУК мати аи је 03. ђ инчке комуниканије. ЛЕЗ Сасвим супротно. Писац со не користи се језиком као ! от РОМАВИШКА Ја струју и делу: је. ђечи тако; да 26. УУ. 6. М ГелНиј претежно, син ефектом. уметник ко се Му. љује за масевии медијум и К МУ ну с њим неминовно мора
он бира сво
ХЕНРИ (У УЛОЗИ ГЕНЕРАЛА РОМЕЛА) У ТОКУ СНИМАЊА ФИЛМА „ПУСТИЊСКА ЛИСИЦА"
ХАТАВЕЈ И РИЧАРА БАРТОН
да бира друкчији пут за постизавањље тог циља ОА онога коме се суди унутар његових сопствених уметничких средстава, намера и концепата.
Међутим, наглашава лриказивач, оно што збуњује је чињеница да Диленова слава и утицајипак почивају на његовим књижевним талентима пи претензијама. Иако он није знатно бољи уметник од меких других представника истог жанра, сасвим је ситурно да је само он,Боб Дилен, могао да'постане и да је постао културни херој деценије у којој је сазревала п сазрела тзв. универзитетска класа, класа младих с колеџа, која је имала и умела да лостави данашњој Америци читав низ веома значајних пштања. А нај смешније од свега је то да се веровало, и онда када је стварао песме најпогодније за музички жанр у коме су саопштаване, како он отеловљује трансцендент. не уметничке вредности!
Како било да било, Диленова техника се састоји у следећем; он конструшше једну недовољно јаснупричу настањену историјским лпчпостима, аичностима из бајке или личностима _ које се именују псеудонимима; све су то на неки начин веома маркантие _ личности. око: којих се испреда прича са алузивношћу доста јасно усмереном, са проблематиком наглашеном онолико колико та врста песама подразумева, Дилен се користи неким техникама познатим у литератури, он се користи алузивношћу, вишезначчошћу, симболичношћу и,фантазијом — и он веома воли језик, али презире нежност којом би, тај језик наводно, требало да се кроји. Његове песме делују као деривати нечег познатог, али оне нису настале ослањањем на. било шта посебно, Дилен пише пијаним речима једног несвршеног студента који је себе прогласио за тенијалца, његова једина традиција је традиција зоркане културе ратног детета која има сличности од Да Винчија до комичних стрипова, од Т. С. Елиота до Чарлија Рича.
Литерарне вредности. Боба Дидена, очевидно је, суде се доста конфузно. и доста различито, алам је чињеница да. се он узима, савршено озбиљно, да његовом шар. му не могу да одоле ни намрште» ни универзитетски професори и да актуелност и ефектност питања која он поставља — а то су
Друштвена, моралистичка, етичка, социјална па и филозофска
питања — не може нико да оспо-
ри,
вођ дилЕН
НЕСУЂЕНИ КРОЈАЧ ИЛИ Прилог
ЗА БИОГРАФИЈУ
АРУГА _ АРАТУТИНА
МНОГИ ЉУДИ — својом или жућом _ погрешком промаше животни позив.
Неки ОА ЊИХ то никад не саз мају и живе сасвим задовољно,а други осећају па се непрестано секирају и вечито покушавају да ураде нешто што Не целом свету показати колико је. изгубио.
. Тако, на пример, угледни педијатар не престаје да тугује што није отишао у оперске певаче, стручњак за атомистику жали што није посластичар,а један из врстан одгајивач расних паса, опет, верује да би много веће успехе постигао да се посветио прав-
ним наукама или бар конструнса-
њу млазних авиона и васнонских летилица.
Свака од ових прича прилично је занимљива, ади, како мисе чини, не може да се упореди са случајем високог друга Драгутина, који мисли да је промашио живот зато што није постао кројач.
Било би лепо да поседује неке податке из његовог детињства м да иховдае саопштим — како бисмо лакше схватили његову необичну жељу — али како их не мам а ми не волим да из главе лешто пзмишљам 0 човеку, усу. АМУ се само ла претпоставим да је можда поред куће данашњег високог друга била радња неког симпатичног _ чика-кројача, КОХ кога је Драгутин одлазио као дсте, а чика му допуштао да се игра маказама, чиодама, кредом и крпицама _ преосталим од нечијег качкета. Није немогуће ни да се снажно.заљубио“ кројачку уметност нешто касније, читајући Андерсенову бајку „Царево ново одело" или „Храбри кројач" од браће Грим.
Било како било, ако претпоставке и нису најтачније, Драгутин је заволео струку и зажелео да јој се посвети,
Једно је, наравно, жеља а нешто сасвим друто — њено остварење. Најпре је дошао рат, па онда и наводна револуција.
Све личне жеље морале су ла чекају мирније дане.
Наш' несуђени кројач био је храбар по веома се истакао у наролпој револуцији.
По завршетку рата изразио је арутовима своју замисао да постане кројач, али још није било стигло време када би личне жеље почеле да добијају превагу над општим циљевима.
Другу Драгутину су зато рекли |
ада мора да остане тамо где је то корисније за све и он је лослушао. Посвећујући се све озбиљније
· општим пословима, почео је да
схвата да оно што је корисније за све може да буде п веома ко: рисно за њега. Схватајући, све више се пео и све дубље потискивао своје кројачке амбиције. Мпак, за разлику од _мпогих других, никад их није заборавио, никад ихсеније сасвим одрекао. Ко је редовно чита њетове пз јаве и говоре, лепо ће видети да Ле кројач још веома жив у њему. У веома кратким размацима ко је пажљив приме тиће да се Дратутин понаша као неко ко преврће старе панталоне и капут — покушавајући да ОА њих направи ново одело. Очигледно је да се мишљење и политички погледи друга драту“ тина окрећу бар једном у свака два месеца, а понекад и чешће. Све то у тежњи да се добије нешто ново.
Суштина, на жалост, остаје иста. · Ол старог, изношеног штофа
још: нико пије сашпио ново одело, чак ни један Драгутин, који #!када није постао кројач пако је то жарко намеравао у лети ству.
А позмато је колико те немстуњене жеље касније утичу на све што чинимо кад одрастемо.
Војислав Станојчић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ.
временским |
КАРИКАТУРА
МИОДРАТА
Тома Славковић
Родољубива песма
за децу
џи одрасле
Сви ми волимо ласте и роде,
те издржљиве небеске змајеве,
а. оне нас сваке зиме остављају
и одлазе у далеке, туће крајеве.
У својој земљи остају једино врапци, фазани и тугутке, проводг зиму на родној груди, и живе живот нечујно и ћутке.
Питам се сада: има ли смисла што многе од ових нтица-патриота. страдају од мраза и глади
на крову куће или грани плота2
Питам се сада: има. ли смисла што многе заврше У нашој рерни. Зар тако пролазе они
који су својој домовини верни!
ПРИЧА О ЦРНОМ ПСУ
Док су људи у селу живели У срећи, пас је проводио живот псећи: све што нико живи није хтео црни пас је халапљиво јео. Ипак је ценио људе: није их уједао, чак је и лоповима на образ гледао. Једнога дапа, док је крај плота зевао, и на свој начин о срећи спевао, ритнуо га је ногом неки пијанац. Пас је арлаукнуо и — искидао ланац! „Не могу више овако, не могу и / нећу, лајем ја ма ту срећу псећу!"' Тако је рекао пас, подвиа реп и пошао у свет да тражи живот леп... Дуго је црни пас лутао испод _ неба, дуго је маштао о кори хлеба, дуго је гладовао пред људима и богом, ' дуго је свесрдно ударан. ногом...“ А кад се пас као пас намучио, у својој псећој глави чврсто је | одлучио: „Ако желим да живим добро, као у људи, морам да изменим своје псеће ! · ћуди И стварне; пас је почео на људе да се угледа и стварно: нас је почео људска да уједа!
"
СТОЈАНОВИЋА
ОСВЕТА
Одлучили су заједнички да. свог шефа.
занавек сатру:
написали су му најпотрдније писмо
п“ брзо га бацили
у ватру.
Миљенко Жуборски
Баладе о Ђаволу
ЂАВО И ЛАБУД
Шетајући. крај језера Лабуда је срео Баво „осмехну се лепој тици и љубазно рече: Здраво
драго ми је да сам срео особу толико фину запевајмо пријатељу помсо сам вполину
На својим је сгедама угодио Ђаво жице
па запева пратећи се пежније од сваке тице
Пред лепотом тог призора поклони се Лабуд Бели чувши песму Баволову отприлике ово вели:
вам кажем чико животу
нико
Ипак морам да много поштовани с' задњом песмом у не воли да жури
БАВО И БЕРБЕРИН
По вргмену врло тмурном спремала се мислим киша низ прилично стрм путељак пође Баво да се шиша
Нађе Ђаво берберницу на глави му смета длака изнад радње лепо пише:
ШИШАЊЕ КОД ВИЛЕЊАКА
Седе Ђаво на столицу
за стрижу га мајстор спрема. док маказе тихо шкрипе наш рогоња слатко дрема
Тога дана беше јака расејаност мајсторова. . · заједно са својом длаком оста Баво 623 рогова
Иза сна се нагло трже
па. опсоза печастиви: Проклегт био по злу друже толико ме нико живи
ме ојади лудо бедна
блесав осто целог века
зар пе видиш 7њидо једна
да сад личим на. цовека!!! |