Књижевне новине

ђе тип

ЈУБИЛЕЈИ 7

(тогодишњица Марсела Пруета

Жаклин Пиатје

ТЕШКО је замислити да је реч о стотодишњици робђења Марсела Пруста. За мене реч стогодишњица више асоцира неког остарелог човека или неко балсамовано тело но величанствену сенку увек присутну у нашем сазнању.

Датум је ипак ту да посведочи: 9, јули 1871. Варљиво време које не потврђује истину да се писац рађа на дан рођења, већ на дан кад почиње да ствара. А дело Пруста родило се касно: 1913. је почетак његовог стварања — тада је имао 42 године; 1927. је његов крај — пет деценија још нас не дели од тада. А пре краја његовог дела 1922. тодине — њетова смрт. Дошла је сувише рано, оставивши га заувек свету У успомени као „младића од педесет и једне године", како је често волела да каже Колет, Болестан целог живота, Марсел Пруст микада није упознао старост. То може да посведочи и било која страница „У потрази за изгубљеним временом".

Можда је мало претерано да се о њему говори као о аутору педесетак свезака, данас штампаних у три велика тома едиције „Плејада", бата као што би н сам Пруст пожелео, Ипак сви савремени критичари се слажу да су његове претходне или касније објављене књите — „Жан Сантеј" (1952) по „Против Сент Ђева" (1954 — биле само претходница или потврда афирмације ове нове „људске комедије".

Књига „У потрази за изгубљеним временом" нема сто година. Да ди је бар добила статус класике2 По салонима одакле је им црпљена грађа за ово велико дело чују се још речи да га је немогуће читати и да се његове дуге реченице лако губе у непретледном лавиринту или, пак, да су сувише досадне.

Млади су му ипак наклоњенији, јер студије о Прусту нису престале да се умножавају. Садашња прослава је само један неприметам корак напред. Ове године у Француској је изашло шест књита: „На балу с Марселом Прустом" успомене принцезе Бибеско, „Медицински _ универзум Пруста" ол Сержа Беара, две антологије Прустових критичара „Критика нашег времена и Пруст" и „Прустова лектира" 0 И, М. Тадијеа, најзад две студије — „Пруст п роман" од Ж. и. Тадијеа и „Романсијер Пруст" у два тома од Мориса Бардеша. То инак није све...

Ако се погледа само мало У прошлост видеће се ла је сваке године објављивано нешто ново о њему или од њега. Пре пет голина Француска је оберучке прихватила велику и аутентичну биотрафију о Прусту коју је написао Китлез Џорџ Д. Пејнтер. Ни дело „У потрази за изгубљеним времемом" није много чекало да би прешло француске границе. Немачка, Шпанија, САД, Италија поседују сада своје прустовце који ништа не заостају за француским, Какву мистерију и какву фаснинацију црпи овакво једно дело из живота пуног нискости п узвишености, али без потребе да се па њега угледа. Стваралац је такође занимљив као и његова креација кајој се дубоко и с таквим Аостојанством цео посветио. Зато „У потрази за изгубљеним временом" није само балада о насиљу авантуриста, већ и смисао спасења, огтаваање искупљења.

Шта су Прустови савременици ин тадашња штампа мислили о ње му2 Валери, прелиставајући његова дела, рекао је једном с при звуком _ олбојпости: „Гајим _нескривена осећања да ћу изгубити своје време док тражим по „Изгубљеном времену". Клодел је био још отворечији:; „Било је још важпих догађаја ових протеклих часних година сем торокања тоспођће Вернрем по љубави господина Шарлиса". Жил, више љубоморан но што се осећао угроженим, жали У свом „Аневнику" | „ружноће" придодате хомосексуалпима које окружују Солому и Гомору. Али 1919. тблнне он је изговорио речи Које је требало казати: „Ви сте из ванђедни, драти мој Прусте) Изтледа ми ла'товорите само о вама м вашим књигама које садрже исто толико света као и Љу

ска комедија'". Жироду је после

МАРСЕЛ ПРУСТ

поновног издања „Код Свана“ говорно о Прусту најпохвалније, Пруст је одговорио ма његов чланак: „То је божанствено и са много духа, зато сам се с једне стране и разочарао". Што се тиче Алена, после изванредних похвалних анализа, он закључује: „Непривлачно, али јако".

И поред неуспеха првог издања „Свана" 1913. п брзог пада у заборав Гонкурове награде 1919. године за „Младе девојке у цвату", греши се ако се мисли да Пруст за живота није брдо плодове свог рада. Јер, ако није доживео разумевање, он је барем. чуо буку која је поздрављала свако њетово дело. Касније, према Ж. И. Тадије“, између четврте пи шесте деценије нашег века, Пруст је за иста био заборављен. А затим АОлази слава која постаје све Оли» ставија, да би данас засијала свом јачином без изгледа да се икал више угаси.

Каква је то само слава2 Марсела Пруста су сврставадли у мното штошта, У песника, есејисту,

философа, хедонисту, бертсоновца,

платоновца... Занимљиве су две већ поменуте студије које су се појавиле баш у време прославе стогодишњице његовог рођења пи које имају скоро исти назив: Марсел Пруст, романсијер. Ето због чега гл треба читати, као што сг чита било шта у позадини, у 34клону _ 0л немирних _ догађаја. Стрепња да се не изгуби дах. Треба истрајати, јер то је дело које лечи од обамрлости коју само ствара.

Ив-Мари Тадије и Морис Барбеш проучавали су овог романсијера на различите начине. Други следи његово дело, из књиге у књигу, постепено кроз процес његовог стварања. Први прати дело од тренутка кад почиње да ствара. Више пута долазе до истих закључака. Долирна тачка им је: употребљавајући „ЈА“ то, нејасна приповедачево „ЈА", Марсел Пруст је успео да од колебљиве аутобиографије, као што је „Жан Сантеј" направи изванредан роман у тре ћем лицу.

Време је друга димензија грађе романескне приче, са много више догађаја него што их уобичајено пма. Такав је, уосталом, и роман „У потрази за изгубљеним временом" за који многи кажу, као за било који роман аваптуре, да се у њему не дешава ништа, Сви догађаји и опи који у њима учествују — све споредне интриге које се смењују једна с Арутом кроз причу: Сванова љубав према _Одети, описивача према Жилберти, његови монденски успеси, његова веза са Албертином, као пи пад Шарлиса — носе обележје једне исте потребе. То су делови више интриге, које се сплићу и расплићу измећу толико запетљаности и постају открића јелне вокације која је у исто време откриће смисла живота.

Роман „У потрази за изгубље ним временом" је у правом сме сар „научавање истине", тле се разобличава свака имагинација “у дотађаји опакви какви су: љубав као варка, монденско друштво као понор, живот као пролазност „малих“ мртвама. У опису јутра код тринцезе Германт, који је У супротној симетрији с првом вечером такође у „Пронађеном времену", Морис Бардеш види ту једну врсту мртвачког кола у којем се појављују "лица са знацима фаталног жига који није ништа друго но „Тријумф Смрти".

Али не треба гледати само стварност, пошто ће се тако видети само пустиња, бат као што се за Барлеша дело Пруста завршава у пустињи и тузи. С тим што су и описивач ми читалац свесни ла још даље ОА ОВИХ појмова постоји светлост, А она захтева порлачење, патњу, сваколневну борбу против болести, против 'обесхрабрујуће смрти.

„У потрази за изгубљеним вре: меном" после толиких силазака у провалије, тле је његов коментатор божамнствент водич, завршава се, упркос њему, на путу једне зоре. која није учитељица трешака, већ слушкиња уметности,

Превео Душан В. СТАНКОВИЋ

И бојовницима

Поводом педесетогодишњице смрти

Александра Блока

и Николаја Гумиљова

БЛОК И ГУМИЉОВ су били анти. поди у тачном значењу из „Успомена“ Надежде Мандељштам: су“ протне тачке истога простора. Као Шрастернак и Мандељштам, као Бодлер и Д'Анунцио. Однос међу њима реализовао се као метрпе“ љивост школа, учења, идеја о сврси певања. Гумиљов је, рушећи симболизам, побијао Блока, песништво крхкости, магловитости и немужевности, Блок је у Гумиљовљевој _ продорној храбрости видео француски манир, АВОдИмензионалну поезију према којој је, по сведочанству В. Зоргенфрсја, до смрти имао негативан став, Рат је трајао и када су се налазили заједно (као у алманаху „дДракон“ почетком тратичне 1921, године), али је то био частан рат, у име смисла песме им песниковог живота,

Као многи савременици, Блок је у Гумиљову открио баналног оптимисту који не осећа „трагедију“, то јест истину о животу Песника. Ово осећање је Блок наследио од В. Соловјова, прете че новог, трећег света, који је, по Белом, био подвојен између тихе филозофске акције и тежње да се „борави пред лицем људи". Извођење горњих закључака из Соловјовљеве дилеме пада већ у време првих концепата „Одмазде“, која ће остати нај снажнија Блокова идеја у пла ну личног, родовског; она само _ претпоставља _ да _ лутање душе света у времену тратично погађа песниково осећање, не почива на болном искуству ангажовања у знаку песме и разумљива је тек као пројекција Пастернакове освете у стиховима Јурија Живага што опоменом освајају век. Блокова. „трагедија“ као контраст Гумиљовљевом _ „олсуству трагедије“ јесте у призору постојаности „ноћне љубичице“ У истоименој поеми; статус Песника је у немоћи да било шта учи ни у столећима која пролазе, његов свет у мировању је неоплођен. „Славујев врт“ је друга фаза: задобивши астрално, Песник туби место у спољном свету, између мистерија „славујевог врта“ и земаљског дома са реквизитима. колибе и магарца нема. контакта. У том часу долази револуција с надом да се ипак нешто може учинити „за народ“ (као „уметник“, не као „свесни руски грађанин“!) и илузијом да ће измирење бољшевика и интелитенције бити музикално. _„Аванаесторица“ и „Скити“ су резултат, Али позив на помирење са , варварском ли ром“, антицивилизацијском, охрабреном мислима из „Краха хуманизма“ о трећем (соловјовском!), музикалном свету који рушећи цивилизацију носи културу, ис Од. јекује са мегдана већ над понором, а „Дванаесторица“ су очигледни неуспех с песничким плапом: колону црвеноармејаца предводи Христос, а не Песник, Спреман да се поклони пред „великим догађајима“, мислећи да су они музика, Блок је за трен заборавио страшни исход „Славујевог врта“; кад се показало да „Дванаесторица“ и „Скити“ нису пут (како је песник покушао да објасни Јонову) и да се у исти мах није могло одрећи писања и пред светином свирати поема о чудној дружини на челу са туђим Христом,

Блок се одаучио за гашење лесме и објашњавање позиције Песника.

За Блока је „ноћна љубичица“ била знамен неприкословености, а Гумиљов се још у данима шегртовања зарекао да ће макар „руком мртваца освојити љиљан плави“, Блоков лирски јунак се из „славујевог врта“ вратио пометен и лишен земаљског дома, Гумиљов је у истој „Балади“ друговао с Луцифером и јездио на његовом коњу званом Очајање. Крхка лесничка душа, Блок није био кадар да пређе границе сужањства света што се открива личности, Гумиљов је био подједнако свој на „слободном мору љубави“, усред грозота ратничких афричких ноћи и огрнут олујама које је волео само зато што су га подсећале на ратништво и што је веровао да „људска крв није светија Од смарагдног сока трава" („Детињство“). За Блока је смрт

_ била визија ирационалног ноћног

страха или трисности са еротским тренутком, Гумиљов је у „Бисерима“ хранио конкретним призорима .осућености на смрт („Дво-

и ти утиттиаттваитиит .

"у миру. Јелизавета. Кузмина-Кара- ·

АЛЕКСАНДАР БАОК

бој“, „У пустињи“, „Ма путу", „Семирамида“). Блок је био тута за. жртвеником на коме ће изгорети једно песничко срце, Гумиљов чежња за ризиком и провером.

Па ипак, Блок је предвидео Гумиљова — у тексту „О песни“ ковој мисији“, говору поводом Пушкиновог јубилеја. Тај текст је и исповест о сродности са убије“ ним песвиком и обрачун са самим собом, Сродност је у пстовет. ном погледу на формални задатак: ослобађање звукова из хао“ тичне стихије језика и њихово хармонично изграђивање „ма безданим дубинама _ духа“, туђим спољноме свету и његовом виђењу. Обрачун са самим собом почиње на истом месту где се одаје хвала Пушкину што се упустио У „трећи посао“ — у уношење остварене хармоније у спољни свет, Блок каже: „Немогућно је супротставити се снази хармоније коју је песник унео у свет: борба с њом превазилази и личне, и удружене људске снаге“. То је несумњиви протест против ограничености спољног света и његове евентуалне реакције, али је у ње му изражена и туга што је лична акрија изостала: Блок се од Пузикинове судбине — од сукоба са светином — повукао у незадовољство током „великих догађаја", у болест и смрт. Пушкин је пример узвишености ове драматичне битке без победника и побеђених, јер се из уметничке „сетве“ у Времену врши племенита селекција, која „служи формирању нових бића“, поништавајући ефекат убиства песника. Блок је отишао не окусивши горчину и сласт овог расплета, али је његово пророчанство одјекнуло у судбинама _ појединих — представника симболистичке школе, будући истовремено и пружање руке „непријатељу“ Гумиљову: __Баокову слутњу акменсти су испунили на највишем нивоу у историји руске поезије,

Блоков продор у трагичну историју Песниковог живота у тек. сту „О песниковој мисији“ био је компензација за манифест који је овом песништву недостајао, Гумиљовљев манифест из „Витеза среће“ понашао се као да унапред, извршава завет Блоковот предосећања: у сласти побећђивања мо-

ра и девојака, непријатеља и ре-

чи слути се потоња стоичка судбина. На „трећи чин“ Пушкинове драме по Блоковој концепцији Односи се особито Гумиљовљева. мисао из „Мојих читалаца“, максимално непоколебљива. Она пред. виђа селекцију о којој је Блок говорио — селекцију чврстих им храбро ухваћених укоштац са удесом, који се „не плаше ми раде што треба“ у свакој прилици, по угледу на Песника. Џесник је у тој песми здружен са Човеком, као Хемингвеј са старим Сантјатом или Буњин с Мопасановим Бернаром: сви су свесни да су на земљи добро обавили своје послове. С тим сазнањем у духу Пушкина, руска поезија је кренула Гумиљовљевим путем, који се показао упорнијим од Блоковог духовног утицаја, За Гумиљовом, који је отшшао са библијом и Хо. мером, без протеста и уверен да је добро обавио задатак, кров неме године бола, уз „Реквијем“ пи „Поему о јунаку“ — Ана Ахматова, Кроз потпуну одбаченост, п немаштину на граници са просјачењем, уз вороњешке „Свеске“ и

утеху ла га „може убити само једнак“ Осип. Мандељштам.

Кроз потпуно самоодрицање, кроз лостојанство у трозотама Равенсбрика, с „тајном речју“ за „нечујни зов из гнезда, јазбина земаљских и јама“ — „Мајка Марија“,

вајева, далека учесница „Цеха песника“, Зато је „сребрни век“ руске поезије и век ватре, век олупирања „мртвој пустињи“ и „мртвоме ја“ (В. Сологуб), век акционе песничке одмазде им личног уверења да се у мисији мора ићи до краја — век зближених пророка н бојовника. У томе је тај век и заједничко време Блока и Гумиљова, њихове „тајанствене

синтезе“, о којој је маштао Н.

Опуп: време судбинског преиститивања снаге п домета Пушкинове: мисли, време њене освете.

Миливоје Јовановић

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ Трагедија

и религиозно осећање

Позната _ енглеска _ списатељица Хелен Гарднер публиковала је недавно књиту „Религија и литератира", књигу коју чине њена меморијална предавања о Тес. Блиоту на Универзитету у Кенту и предавања о религиозној поезији на Универзитету У Калифорнији, Поглавље о трагедији — каже се у ЈЕАНОМ ОА новијих бројева Литерарног додатка лондонског Тајмса. –—- мједињена су једном посебном тезом. Испитујући кратке периоде у којима се стварала тратедија као историјска форма, а то је веома занимљива чињеница за њу, Хелен Гарднер тврди да са заједничка основа за њено стварање ин развој може открити у Грчкој н у слизабетанској Љитлеској, а та се оспова засмива не дистинкнији _ између „теологије"

и „религије“. Ни грчка ни едиза-.

бетанска трателија не ослањају се днректио на неки артикулисани теолошки систем, али притисак једне теолошке културе може бити вишеструко очевидан. Директ. но „теолошке" драме какве су, на пример, мистерије нису и трагич. се зато што њихова теолошка ограничења не допуштају фундаментална узнемирења и тровокативна питања. Кол Шекспира, с _Аруге стране, имагинација је АСЛИМРЧно контролисана спепифичном религпозном стваралачком визијом, али њени шавови често. пуцају, она местимично „троцурн“ у сложеност која се једино динамиком и борбом може прилатолдити. оселању свеобухватне сулбине, Та жецифична борба између протесга и усвајања, измећу осећања зудбине и мистерије која је презазилази је оно што Хелен Гаранер сматра „дефинитивном тен. ЗЛОМ тратичке уметности".

Татмсов приказивач сматра да се Хелен Гарлнер, оним што се може сматрати њеним есенцијалним тумачењем структуре трагелије, приближава схватањима Ара Рејмонда Вилијамса, такође значајног савременог ентлеског писпа по универзитетског професора. Трагедија се, по њему, појављује у прелазним историјским периодима у којима је владајући поредак митологије још активан али не и моћан, без динамичности и способности да се прилагоди новим питањима и новим сложеностима, Али, тле др Вилијамс. употребљава своју схему да осветли суштину онога што се назива „модерном _ трагедијом", Хелен Гарднер коментарише Ибсена и Стринлберта и неке јазове у ол: росу између могућности трагедије и дословног релитиозног уверења оставља непремошћене. А сличне тешкоће, закључује рецензент, појављују се ни у другом делу књиге, тамо где Хелен Гарлмер настоји да изрази смисао везе између „религије“ по „теологије“ у дефинисању _ појма _ „релитнозна поезија".

Наши сигналисти у свету

Југословенски сигналисти, који су Јо! током прошле године имали видног успеха на међународној авангардној сцени (визуелна по. езија и визуелна. истраживања), ове године остварују нове успехе. Одмах након изласка из штампе, јануара 1971, интернационална ревија „Ситнал" приказана је у италијанском листу „Кориере дел Борно", уругвајском „Ел популар" и енглеском часопису „Пејџиз". Чланови београдске ситмалистичке трупе Влада Стојиљковић, Мирољуб Тодоровић и Зоран Поповић имали су током.јула (17—31. 7. 1971) у познатом италијанском центру за визуелна истраживања Тул у Милану веома успешну изложбу „сигналистичких _ истраживања. У исто време визуелну поезију и сигналистичке манифестације Мирољуба _ Толоровића објављују часописи „Овум. 10" (Монтевидео), „Блокнот" (Арнхем) и „Лота постика" (БрегаАнтверпен), а холандски пзлавач „Сибверс“ штампа му сптналистичку плакат посму. Овај пату аутор, који је иначе са стојим визуелним песмама заступљен У једној од светских антологија конкретне и визуелне поезије, 10стао је и члан редакције мећународног месечног часописа за визуслна истраживања „Лота поетика", који се појављује истовђемено у Италији и Белгији на снглеском, италијанском, франџуском м фламанеском језику.

КРИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

| | | |