Књижевне новине

СЕДАМ НАПОМЕНА Наставак са 5. стране

2. В., С, обећава на сам ТК дефинисати неке елементарне потисли ан но-дидактичке и научно-естетичке природе како би тиме отклонио искрсле неслоразуме и омогућио даљи разговор. Настојећи да испуни ово обећање он до крајњих граница упрошћава општепозната и општеприхваћена начела о проблемима историчности у настави литературе (уз то, час тврди да наставни програми књижевности нису оптерећени историциЗМОм, час да је историцизам нужно зло; час кривца налази у програмима историје, час у

концепцији самих _ средњошколских инстиАЕ као 6 н о утилитарности ин есте! У приближавању _ литератур

“ е = дима. Но т ево

свакако је најзанимљивији његов полемички _ начин _ одређивања _ појма — савремености у литератури. Неком чудпом анализом логике мога текста, а рекао бих с циљем да се проблеми релативизирају до апсурдности сваког разговора о њима, он проналази како ја појам савремен идентификујем · са појмом уметнички вредан. Већ у наредном пасусу, међутим, он тврди да појам савремекости у литератури нема темпорално већ искључиво естетско значење. Тиме ризикује не само да читаоцима „Књижевних новина" не разјасни појмове него и да покаже вишеструку недоследност: најпре ми без ихакзог вид: љивог разлога прилисује неки став, означава га очигледно погрешним, а онда супротставља нешто што је по значењу идентично ономе што одбацује.

3. Настојећи да на сваки начин ·-оповргне замерке наставним програмима књижевности, па н саме поводе за критичке осврте, В. С. износи, м неколико пута понавља, уз чуђење, да су полазни инидикатор моје тврдње о малом интересовању за уметнички вредну литературу подаци издавача и библиотека. Сматрајући, с правом, да из немеродавних инди катора произлази низ непоузданих закључака, он вероватно Жели да пошто-пото омаловажи и саму потребу интересовања за начине мзграђивања књижевног укуса. Али он ризнкује да се неко од читалаца „Књижевних новина" кога ова тема интересује сети да сам за имдикаторе поменуте тврдње узео истовремеко „и озбиљне студије социолога културе и једноставне али уверљиве податке издавача и библиотека“. Уосталом, зашто се В. С. за. петљава у противречностима око сасвим споредних питања; зашто нас не обрадује. пружањем било каквих доказа да у нас интересовање за књигу расте, да јењава о'ранзива шунда, да се ни кроз наставу књижевности интензивно формира трајна потреба за културним вредностима»

А. В, С. се вероватно шали кад каже да и професор Теодосић и ја све писце који нису наши савременици проглашавамо антиквитетџим. Јер, у сваком другом случају могло би се номислити, прво, да није доследан своме открићу да појам савремености нема темлорал“ но већ искључиво естетско значење; друго, да се бави измишљањем (у мом се тексту налази јасан став» „далеко смо и од помисли да би требало смањити интересовање за кул“ турну прошлост и за духовни контилунтет"); а, као треће, могло би се чак посумњати пи у добронамерност и објективност његовог прилога дискусији. Ма сличан би начин могло да се објасни и логичка пермутација којом се преобраћа моја теза да при увођењу младих у свет књижевности треба инсистирати на

опоме што је у књижевности живо и молер“ ном. духу блиско — у наводну моју тврдњу да је. садашњи програм музејске вредности.

Овакву квалификаџију нисам изрекао, најпре зато што ми намера није била да опељујем све компоненте садашњих програма, п, затим, и стога. што је потребно да нешто има нарочите квалитете да би било музејске вредпости.

5. Метини за вољу морам да признам да В. С. за већину узгредних и накнадло покренутих питања налази одређене аргументе, без обзира што се са већином његових, макар овако формулисаних, тврдњи ои ријске, књижевно-историјске, естетичке и 1 дагошке природе не бих могао Слежат.. па ђутим, кад доће до проблема при У тва савремене литературе У

школским програмима — што. 901и>

т њеу еба да буде повод и предме НЕБА тон ма — он једноставно,

говог полемичког лис вно, готово без икаквих аргументовања и објаш

њења, тврди да не верује да би се фориНе битно друкчији књижевни укус ако_ От млади људи упознавали и са Делима паши најсавременијих | За МИА 5 . и 4 || . к у 1 Ена кеј ја се у послератном ПЕРЛ поје“ вили, од којих сам неколицину РУЕ из ој а нуо, ипак имају некакву „своју у ВА ку вредност" (2), још нас више : рта да посумњамо У озбиљну заснованост

вих концепција.

6. Поводом Станисављевићевог објашњења

да „такозвана најсавременија књижевност мора претходно да стекне опену ширег БИ критичара као потврду трајније о ње би могла да уђе у наставни програм, јер : тавни програм мора да разликује пон НЕ од савремености“ не бих ПОСТАВИО а њи да ли су, на пример, Ерих Кош или др

Павловић добили потврду јал у е. рег круга критичара да би да: Пела РА школпи требало за тих да МЕ тата тају, нити бих на друге Ма Ол горем Ла ово симптоматичво мишљење. Пи НЕ 1 кажем — ако сам желео да И ТА Ио осматрања __ да се поставља интање

: - . 15 треба да оцењује потере ЈЕ кв вреднос ти" 1 писцу. печи и: о авештеност можда Андрић Ма . ду међу писпе који нису л 4 а тивег круга критичара . Ово може МИРЕ ли“ ње, али ми се чини неком личи

а карикира: и Е титању озбиљности од-

и ТЕ ч о крупном 7– ЛЕ АЕ да је ре ђ духовним, културним и књижев новаи БЕЗ а и континунтетима, и, у крај“

ним ВрРД Уа према култури уопште. Ко рој линији, о; а публичким релацијама тре: би у, реши ђује и каналтис овај однос» Уз бало да одре“:: мо, просветни саветник и 10" то, да се подсетимо, Пре оја "Књижевпих но-

лог омичар из прошлог, : и“ по бавестио нас је да се при концин

ИЕЈЖЕВНЕНОВИНЕ 9

А ен

критеријуме .

рању. школских програма књижевности у последње време мора' водити рачуна о пационалНИМ критеријумима и сразмерама, Ко ће да одређује националне критеријуме, и да ли их треба јавно, ангажовањем стручњака, формулисати, па тек онда примењивати» Да ли су таква питања посао културних администратора, илн, пак, научника, „најпозванијих културних радника и најозбиљнијих научних институција Мислим да једино разрешавање оваквих и сличних дилема — а никако бесплодна и наивна полемика о томе шта значи појам савремен може “да буде увод у корисне практичне подухвате и иновације.

7. Ма крају, само да допуним и прецизирам део шесте напомене. У два ранија написа рекао сам — и објаснио разлог — да намера мог првог текста није била да проблеме школских програма књижевности пренесе на терен размишљања о функционисању _ механизма крепрања ни усвајања. ових програма, или о компетенцији, стручној и законској, личности и институција које. се овим баве. Међутим, после свестранијег размишљања о комплексу проблема у вези са програмима литературе, " после писама Д. Стефановића и В. Станисављевића, унеколико. сам променио став. Изненадило ме је, наиме, поред осталог, што нисам — из мени доступних докумената и података — могао да утврдим да ли су ма кар наше најкомпетентније научне институције (катедре за књижевност, Институт за књижевност и уметност и др. учествовале У прављењу профила школских програма књижевности, или су макар консултоване о овом питању. Или се, можда, појединци још увек стављају у ситуацију да, верујем из најбоље камере, приме на себе превелики део одговорности за послове који нису само уско школска проблематика, већ темељни елементи културне политике»

Чедомир Мирковић

ДОК БУДЕ КРИТИЧКОГ ДУХА...

Маставак са 7, стране

— Писао сам је за љубитеље књижезности и уметности; за оне који воле и умеју да цене мисао им лепоту. Књига је, као што знате, написана 1950. у Јапану, где је доживела два издања на енглеском. Такође је преведена на јапански и сматра се веома корисном, чак су то мишљење делили и неки моји пријатељи у Енглеској који су били познати по томе што су модерну поезију приказивали чудном и изненађујућом, Додао сам н ново поглавље о критици, које ми је задало много муке, а свакако одузело више времена нето цела књига, То сам рекао и у предговору.

— Када бисте правили избор текстова из енглеске књижевности ХХ века или писали књигу сличну Ливисовој „Великој традицији“, који би писци ушли У ужи изборг

— 9 би у сваком, случају били такозвани модернисти (прћ тодегп5), они

' који су унели нешто ново у књижевност.

Што се тиче савременог. романа: Конрад, Џојс, Лоренс и Вирџинија Вулф, а У поезији: Хопкинс, Харди, Јентс и Треивз.

— Да се задржимо код Елиота. Да ли се после Рлиотове смрти изменио Ваш став према његовој поезији

“ својој поновној оцени Блнота (,„Т. 5. Ело: А Кеарртатва!", 1968) рекао да: „Можда постоје у наше доба. песнипи који су исто тако велики или још већи песници 04 Елиота, али нико друти нема ту сирову непосредност, нико друти не приказује људе и средину на тако сугестиван мачин_ као Елиот". Држао сам предавања о Елиотовој 10езији цео један семестар својим стулентима у Лестеру. Пракса је показала да је најбољи начин тумачења његових текстова гласно читање самих песама и давање објашњења У ВИдУ слободних

асоцијација.

Ду Пређимо са Елиота на модерни театар. Каква би била Ваша. оцена о савременим драматичарима2'

— Ја сам

добрих драмских писаца и комада, али у модеристински великог.

— Имамо добрих позоришних

ном театру нема ничег Тр авио. не би требало заборавити Шоа.

: медије идеја и Ватлкао представника комеду дове риљантне комедије _ манира. Ол савремених драматичара истакао бих Синга, О'Кесиа, Бекета, Пинтера, Осбор» на и Ардена.

__ Реците нам сада нешто о ситуанио ји у савременој критици. Који су ава ' чари највише допринели развоју Критине ке мисли у енглеској књижевности А.

века2

__ То си управо они које сте Ви одабрали за Вашу „Амтолотију молерне енглеске критике": Т. С. Елиот, А. Х. Лоу Фф. Р. Ливис, И. А. Ричардс и

о | Биљем Емпсон. Морате упознати мога пријатеља Виљема Емпсона. Он је замста

необичан и оригиналан човек.

—_ Чини ми се да је однос критике и књижевног дела, једна од Ваших основних преокупација. Шта је по _ Вашем мишљењу функција критике У модерном

друштву2

— Критика је моћ дискриминације. Понекад грешимо, али и то је доказ ла смо још живи. Када почнемо да реатујемо механички, да се препуштамо окодностима и да им допустимо да нас поразе, онда почињемо да умиремо. Ми смо данас принуђени да постављамо сложена питања. Ако не нађемо излаз из једне тешке људске ситуације онда се бар надамо напретку. Јер док, буде критичког духа биће и цивилизације и слободе миСАМ. Илеана Чура

најеминентнијих

СТАВОВИ

РЕМЕ _

ЕСТРАДЕ _

или о Пули после БИТЕФ-а

КАО ШТО ЈЕ на петоме БИТЕФ-у приказано неколико позоришних представа које не подлежу традиционалним театарским мерилима, јер доносе апсолутне иновације и у сценском и у драматуршком смислу“ (а такве су, свака на свој начин, биле представе _„Ваљаног ваљка“, „зЗартана“ или музички спектакл Пип Симонсове трупе „Учини то“) — тако је и на овогодишњем пулском фестивалу приказано неколико домаћих играних филмова који не подлежу традиционалним критичарским мерилима, јер доносе многе, садржинске и стилске иновације, негирајући дрско традицију и многа „правила“ филмске, режије и филмске драматургије. (то се, најпре, односи на филмове као што су „Улога моје породице у светској револуцији“, „Млад и здрав као ружа“, „Мистерије организма — МЕ“, па чак и на филмове као што су „Доручак са Баволом“, „Црно семе“ или „На кланцу“). ј

После БИТЕФ-а, дакле, имамо довољно повода да поново размишљамо о Пули, Јер, оно што се збива на плану драмског исказивања, било језиком театра било језиком филма, све чешће је у знаку неких сасвим слободних драматуршких форми које, нужно, захтевају и успостављање неких другачијих естетичких критеријума. Реч је, према томе, о једном глобалном кретању у пределима људског сензибилитета, које се исказује веома пластично поменутим драмским формама.

Свакако, најлакше је рећи (као што неки, уосталом, и чине), да представа Пип Симонсове трупе „Уради то“ и „није право позориште“, или да филм Бате Ченгића „Улога моје породице у светској револуцији“ ми „није прави филм“. Међутим, такав начин „одбране“ од „агресије“ нових драмских форми прилично је јалов — јер, Пип Симонсов спектакл јесте позориште, као што и Ченгићев спектакл јесте филм (а ако су, при том, изневерени неки наши утврђени естетички концепти о филму и о театру, то само значи да поменути спектакли подлежу неким другачијим естетичким мерилима, као што се својом природом упорно супротстављају неким старим естетичким мери лима). Превазилазећи наше сопствено сстетичко искуство, овакви нам спектакли нуде своје сопствено естетичко искуство као критеријум. Одатле м почињу неспоразуми — тј. наше „прихватање“ или наше „неприхватање“ поменутих дела (подстакнуто традиционалистичком навиком да се уметничка дела по сваку цену вреАнују, уместо настојањем савремених стваралаца да се у њиховим спектаклима само учествује). Традиционални критичар имао је могућност да остане „по страни“ (тј. да буде „објективни посматрач“ и „пресудитељ“) — савремени критичар, међутим, мора да се укључи „у игру" или да у њој уопште не учествује (више се од њега не очекује његов „одбјективни суд“, већ се очекује његово „субјективно учешће“)! Зато нас и БИТЕФ и Пула, посматрани у истом контексту, позивају не само на темељно преиспитивање критеријума, већ и на сагледавање неких нових феномена.

Изгледа да је за савремена драмска збивања (и на филмском екрану и на позоришној сцени) карактеристичан известан сстрадни дух. Многе представе БИТЕФ-а биле су, сасвим тенденциозно, направљене у томе духу, као што су у њему били направљени и најпровокативнији пулски филмови, По традиционадним мерилима, опет, естрада се третирала као „нижа“ драмска врста (а то је

МАРИАН ВЕНЦЕЛ; „ВЕНЕРА СА ТРЧКИМ НАКИТОМ"

оно што нас доводи у. сумњу Хад треба да се глобално определимо према -оваквим филмовима и комадима, који нас додуше прилично анимирају, али је очитледно да то постижу естрадним средствима и у естрадном маниру). Но, не погодује либаш такав естрадни манир оном деструктивном духу који упорно провејава из свих ових потхватар Није ли то свесно негирање сваке „велике уметности“, па и уметности уопште2 Није ли коначно, тај „естрадни манир“ само: саставни део погледа на свет аутора ових спектакуларних филмова и позоришних комада, у којима се све излаже подсмеху, пародији, негацији2 (Грађење нових светова, уосталом, подразумева рушење старих — а то се, овде, веома доследно збива, како у драматуршком тако и у морал ном смислу).

БИТЕФ, са својим „слободним формама“, претворио се у велики естрадни полигон: на њему су, изругујући нам се, музицирали чланови Пип Симонсовог јипи-ансамбла (а сасвим је свеједно да ли је представа „Уради то" била, при том нека врста анти-Вудстока, анти-„Косе“ или анти-мјузикла!), на њему су бројни глумачки ансамбли у представама „Зартана“ и „1789“-е играли, певали и гуталди ватру на једном разбијеном спенском тростору (замењујући традиционалну позоришну сцену низом естрадних платоа, на којима се могу одиграти поједине „ну. мере“ из спектакла!), а дисциплиновани извођачи представа „Ваљани ваљак“, Мутације“ и „Терминал“ приказивали су нам неку врсту телесне и гласовне акробатике (док се „драма“, и овога пута, распала на низ ефектних „нумера“, као што се и читава представа распала на колаж сцена повезаних једним глобалним метафоричким значењем!). Мада је реч о веома различитим представама, заснованим на веома различитим изражајним _— сред: ствима (музика, акробатика, пучки театар, циркус), естрада је њихов зајед зички именитељ (а циркуска разиграност „Зартана“, пучка распеваност ,1789"-е, акробатика „Ваљаног ваљка“, или „електричарска“ агресивност Пип ОСимонсове пред ставе „Уради то“ — све су то само различити облици једног изразито естралног схватања театра, па и самог живота!). У Пули смо, такође, видели доста фил мова _ прожетих сстрадним _ однео сом према филму и реалности. Није ли филм Бате Ченгића „Улога моје породице у светској револуцији" нека врста луцка стог политичког кабареа, у коме се излаже подсмеху један догматски пери од нашег послератног живота2 Није ли филм Душана Макавејева „Мистерије ортанизма — МЕ" нека врста тоталне зстраде, у којој се документарни Ђрагменти мешају са стилизованим фрагментима (а и једни и други одабрани су као „нумере“, по принципу „атрактивности")2 Није ли филм Јована Јовановића „Млад и здрав као ружа" нека врста провокативног хепенинга, у коме један гневни момак аранжира пред камером низ ефектних и шокантних призора» Не откривамо ли, коначно, елементе једног естрадног односа према реалности и према филмском медију чак и у оним делима која су знатно „класичније" конципирана — као што је, на пример, Голиков филм „Тко пјева зло не мисли" (у коме је све подређено једној, мало проаичној и мало идеализираној, оперетској стилизацији!), или као што је филм Ценевског „Црно семе" (који је направљен од низања ефектних „нумера" муче ња политичких затвореника на неком голом отоку! 2 Реч је, без икакве сумње, о веома различитим филмовима, али дух естраде доминантан је у свима њима.

Мместо „драмских јунака“ који постоје као целовите психолошке и емоционалне личности, ступили су на сцену „јунаци естраде“ чије су емоције и психологија неуловљиви. То су: акробате, илузионисти, гутачи ватре, клизачи по леду и жонглери, праћени дресираним животињама — медведима (,1789“-а), мајмунима („Зартан, невољени брат Тарзанов“), сло новима и лавовима („Улога моје породице м светској револуцији“). .

„Обичан човек“ који живи „свој живот“ устукнуо је пред „акробатом“ ко. ји приказује „своју вештину"!

Будући да је, својом кабаретском природом, априори критична и иронична према свему чега се дотакне (и према политици, и према сексу, и према моралу), оваква филмска и сценска естрада врло лако им промућурно из миче свакој критичности и ироничности према њој самој (тј. она спретно измиче сваком _поузданом — естетичко-критичком суду!). Претварајући „јунака“ у „акробату“, претварајући „живот“ у низ „нумера“, претварајући „вештину“ у „поруку“ — ова сестрада чини веома релатив ним и све судове о себи самој (било да су „позитивни“ или „негативни“), као што својим разноликим „атракцијама“ негира им свако априорно „идеолошко тумачење“.

Заиста, како бити „критичан“ према „вештинама тела и духа'2 Којим аргументима _ бранити _ своју _ „критичност“ пред сумњивом „вештином“> Човек, У крајњој мери, може да „прихвати“ или да „не прихвати“ такву врсту спектакла (позивајући се на свој укус, на свој сензибилитет или на свој морал) — али, при: том, он постаје све уверенији да је врео ме сстраде пољуљало све његове критеријуме и да је од њега самог нат равило „еквилибристу“ им „акробату“. Сва ки „наш став“, дакле, постао је само јел на „наша вештина“, па је његова врел ност исто тако релативна, као што је релативна и вредност оног естрадно интонираног филмског и позоришног прогосама којим се бавимо (у шта нас веома лепо, уверавају полемике које трају око БИТЕФ-а, као и полемике које се већ дуже времена воде око филма „Мистерије организма“).

Постоји само један ефикасан начин одбране: немојте купити улазницу! Али, у том случају: ко зна шта тиме пропуштате» Слободан Новаковић