Књижевне новине
себеловољности, она је и
НАЈПРИМАРНИЈЕ: ЛИТЕРАТУРА
Маставак са 1. стране
осебујним остварењима која нису могла проћи незамјетно и која су за јавност значила прилично из ненађеље а и мзлажење БХ литературе из подређене јој улоге, улоге досуђена јој ко зна кад раније, из регионалне, прирепачке, улоге сиромашне молиље и роба ке у служби богатих метропол ских тетака. Усљед подређености њени писци су се осјећали потиснути, закинути, _ Нарочито, кад су свеци благо дијелили у облику разних путепествија, антологија
за домаћу по ипнострану _упорадбу, и сл, Данас кал је квалитет те · литературе у мајбољим својим
остварењима вупшекратно доказан, кад се више не може говорити о случајности, о трефу, враћање на старе реметтуре ин преживјеле флоскуле практичпо значи враћа ње на почетке кад је све што се овлје објављивало имало значај, Данас без крзмања можемо разлучити квалитет 04 неквалитета, особеност од сваштарства, дјело ол покушаја, остварења од половичности, ОА, полулитературе, ита, Више никакво мијешање доорог и лоштет нема оправдања. Селекџија је неопходна. И апсолутно повишен критериј. Прошло је вријеме примјељених, тзв. еду“ кативних критерија, гледања кроз прете, мо са, Критериј квалитета је једини ваљан критериј, естетички, литерарни. Свако натурање неких извањских мјерила за дштературу је непримјенљиво. Раслојавање, уз стално превазилажење. _ досегнутог, _ посљедично води и критичком раслојавању, разуђености _ стилова, – праваца, афинитета. Јединства не може бити. Модернији критички сензибилитет мн оваје осваја мјесто под сунцем, има већ пуно право грађанства. Та критика иманентно носи извјесна начела и захтјеве спрам литературе не бренујући никакве условности.
Другим ријечима, вко не желимо ла будемо провинцијални више него што још увијек јесмо, онда свако инсистирање на ујеначавању критерија и нивоа дјела ваља олбацити. Одабир је. неминован, А какав ћЋе он бити, зависни, паравно, од многокојечега, а највише од личности критнчара 1 његова метода. Свако инсистирање на реципроцитету У критици, мијешањем естетичких и пеких извањских принџипа, неохрживо је у литератури. Оно што је оправдан друштвени захтјев у културно националној равномјерној заступљености, у _књижевности, која почива на стваралачком чину, чиста је бесмислица. литератури је таленат адфа и омега! Добра воља ту не помаже! Таленат је ван свих рационалних разврставања! Постоји или не! Те критика, дабоме, ако не жели ла себе извевјери, мора - слушати свој нутарти глас као пајисправипјп, глас квалитета, особености, БХ литература се коначно изборпла за свој статус, бар практич но. Њој погодује отвореност, изложеност. _ Њене — специфичности више нико не доводи у сумњу, те ни њу саму, што не значи да је тиме она изузета Ода токова себи сролних литература, _ бар опог дијела који је одувијек те. жио да се инкорпорира у Јелну ол поменутих литература — српску илу" хрватску, но, тиме не доводећи у петање своју матичну етзистентност. Има то позитивног олјека и одраза и у пракси. Пре листајмо неке скорашње антолотије _ југословенске _ новеле и увјерићемо се да БХ литература, “ овом случају приповијетка, није као. раније игнорисапа, што пе значи да је избор можла најилеалнији, али то више није наша ствар. Јелан од доказа њене отворености а (без штете по њену доказану спепифичност и самобитност јесте и скоратиња двострука награла теснику Скендеру Кулеловиђу: 7-јулска СР Србије и 27лелска _ за _ животно — дјело СР БиХ.
Нема искључивања, потирања, антагопизма;: напротив, прожимање, улруживање, уз – слоболно оптзедјељење пислна, једина је могућа солушиа, Леро литература п ипаче“ по својој најинтимнијо! натави није склова затварању | своја, властита, национална у телнакој и истовременој тежњи да. буле оптттељулска. И бат је нотвише лптетатућа, полпђазумијевајући постолбепест им сва остале чињенипе, кал је у кзајњипм својим дометима пала свих батилера, лчтитетпонлана, | аттитовиштилама, М резултату упиверзална. А БХ литература, најбољим својим лјелима, поштујући њело са мобиће, перманентно тежи превазилажењу путем квалитета, путем резултатл колт ће бити доступан свима, Наппопалдно лиферениирана; п босанскехерпеговачка истовеемено, она је у својпм аутентичним тренупима ипак мајпримарније литература!
Ристо Трифковић
_ о КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ |
'
ВУК И КУЛТУРА.
Наставак са 1. стране
живота, да ће од малог пастирче“ та постати члан научних друшта« ва и академија наука у Европи, да "ће постати, и читава пола века. и више остати, најзначајнија и најкрупнија личност наше култу“ ре. Ако о томе није сневао, он је то остварио, А остварио је то зато што ни пред једним задатком који је развитак постављао није олетупио, нити је затајио пред питањима која је постављала исто“ рија. Стамена личност, уверен У исправност својих схватања, Вук је био и остао доследан себи, ономе што је мислио и ономе што је хтео.
Култура је по своме бићу <л0жена, — многолика, _ разноврсна. Право на културу има сваки ч0век и свако друштво као на један Од битних основа свога постојања и свога трајања. Вук је био тога аубоко свестан, па је тражио и нашао најбоље путеве ла своме народу омогући културни развитак у многим правцима, Нашао је решење за питање књижевног језика, за правопис који својим принципима привлачи и данас пажњу света и за многа друга Питања на која је требало одговорити, И те заслуге је историја записала поред. његовог имена, Ми знамо да заслуге великана временом добијају своје место у псторији, па, остајући заслуге, помало постају нешто што је дале“ ко, полузаборављено под прити“ ском савремености, нешто што зрачи светлошћу удаљених звезда које сјаје из великих даљина, 2ли не-греју. Вук је ушао у историју, аам није напустио нашу садашњост, Остао је присутан и данас, као што је био јуче.
Живот је, разуме се, отишао даље, али У свом развитку и току није оспорио Вукову визију културе: културе за свакога, културе за све.
Димитрије Вученов
Јанина
ЛА
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ БРАНКА ЦОНИЋА
ПОГРЕШНИ РАЗЛОЗИ...
Наставак са 1. стране
Њу осталог и на тај начин што су у тај просек ушли и високотиражни дневни листови (којима се неозбпљниост не може приписати) и, забавни, п хумористички, и локални, и фабрички, они окренути широкој публици као „Чик“, и оне други с релативно малим тиражима, као књижевни и културни недељници п петнаестодневни-
· ци. И када се све то сабере, по-
множи, одузме и подели, онда наша у свим анализама присутна претпоставка да један лист долази на четири становника, прилично пада у воду, Ако се има у виду да у развијенијим срединама један грађанин чита више од једних новина, онда се број од тих 22,6 читалаца на један примерак листа реално још више смањује, Уамимо да известан број листова одлази у различите документације у неколико примерака, да извесне листове наша новинско-издавачка предузећа продају и у иностранству и да извесне лмстове и у Југославији читају странци и да се мало листова у нашој земљи може похвалити ремитендом од испод 10 процената, која се, комерцијално толерише, онда нам и читав наш разговор о шунду, 0 томе да шунд треба опорезовати јер он гуши некакву добру књигу, изгледа прилично бесмислен и смешан. Одржано је море саветовања на различитим нивонма, савезним, републичким, градским, општинским, расправљали су о шунду педагози и средњошколци, савези женских друштава и удружења пријатеља деце, једном речи сви на високој пи-
рамиди прилично разгранате базе,
наших друштвених организација, све тамо до Социјалистичког савеза. Расправљало се о. једном проблему који је далеко од тога да буде прави и суштински проблем наше културе. Различите аналитичке групе пажљиво су читале забавну штампу, исецале ма. теријале и стављале их у фасцикле, анализирале садржину и суштину наслова, утрошили велику количину рада и материјала пред Једним такозваним масовним злом које је уколико је уопште зло далеко од тога да буде масовно. Можда притиснути тиме што су морални да читају само шунд, они су дошан до закључка да нико
сем шунда ништа и не чита. Уместо да се потраже разлози ма неком другом месту, они се упорно траже тамо где се не могу наћи и такозвана борба противу шунда остаје крајње неефикасна. Не неефикасна у једном административном Ссмисау, што нико забавну штампу чврстом руком не жели да уозбиљи, него у оном суштин« скијем што нико не.почиње због те борбе противу шунда да чита књиге, |
Једна позајмљена идеја примењена на нашу средину показује да се узроци траже па погрешном месту, Друга позајмљена идеја, а то је да телевизија одвлачи људе од књиге, показује се последњих неколико година прилично нетач“ ном, али се она још увек у раз личитим разговорима и дискусијама користи, УМ земљи која има не тако. мали проценат неписмепих, у којој се пишем чита на неких петнаестак језика, у КОЈОЈ тешко може да се говори 0 слободном времену људи који у средње развијеним земљама иначе представљају читалачку публику, телевизија је проглашена за некога ко одводи читаоце од књиге. Број телевизора како показују статистике далеко је од тога да
Југославија буде засићена телеви-
зијском мрежом. Чак и масовне организације, разни клубови, јеапнице Југословенске народне армије, студентски домови не корпсте у потпуности; збот различитог распореда рада у њиховим просторијама, пуне капацитете и пе прате. редовно све телевизиј. ске програме па је и ту број телевизијских гледалаца мањи_ но што изгледа, Како могу онда Бур душ им Читав живот за годину дана, разне емисије о којима се товори и које се допадају, али које нису на неком нарочитом артистичком нивоу да одвлаче пажњу од књиге када се догађа управо нешто супротног Почело је с Фокнером им „Аугим топлим летом“, а после тога су дошли на ред Форсајтови, наш „Чедомир Илић“ и амерички „Градић Пејтон“, И ако је веровати књижарима књиге које су се екранизовале за време док су трајале емисије продавале.су се боље нето обично, пако би тачнија реч била мање рђаво него досад. И тоне само „Чедомир Илић“, који је за маше прилике више него јевтимн, нето и „Градић Пејтон“ који је и за наше прилике, не материјалне, него са становишта владајуће цене књиге, више него скуп. Телевизија није код мас као, рецимо, у Француској или у Америци, јер ја не знам тачно из које је средине тај разлог о телевизији увезен и у којем је то социолошком часопису неки-маш треписивач то први. пут нашао, код нас одбила људе од књите нето им је чак књигу ла известан начин и при ближила.
Када се размишља о томе зашто књига код нас не иде, онда узроке за то треба тражити на другом месту. У овом напису ја сам, није моје да тврдим колико убедљиво, неке од поменутих узрока отклонио и два аргумента покушао да аспорим. У једном Арутом напису покушаћу да пађем неке разлоге које сам овде само узгред поменуо и који су по неком мом осећању ствари пре прави разлози нечитању,
Предраг Протић
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
ФЈОДОР а вски Научни еимпозијум о Фјодору
" Достојевеком.
5. септембра у БадЕмсу (Западна Немачка) одржан је ме. Ђународни | симпозијум поводом 150-тодишњице рођења _ Фјодора Достојевског. На симпозијуму је учествовало 58 истраживача живота и стваралаштва великог рус“ ког писца из 4 земаља, а Оило је прочитано 35 научних реферата, претежно о филозофском и естетском смислу његовог дела. Сва ова саопштења, као и диску. сије које су се о њима водиле, полвукли су светски значај и ак“ тисаност дела писца „Злочина и казне“ а „Нечистих сила“. Истакнуто је и то да Достојевски, као инсац и мислилац за чије је стваралаштво запнтересовано читаво човечанство, може да послужи као једна од основа за јачање културне сарадње међу многим народима света, Због тога су Учесници _ симпозијума _ створили „Међународно друштво за проучавање живота и стваралаштва Фјодора Достојевског“, написали и усвојили статут и изабрали из-
· вршни одбор друштва, у који је за председника изабран 0. Н. Нилсон са Стокхолмског универзитета, за потпредседнике ВБ. Гришин са Мелбурншког, М. Новиков са Букурештанског, Р, Џексон са Јелског и Р. Лаут са Минхенског универзитета, а за секретара Н. Натова са Вашингтонског универзитета, док су за чланове одбора изабрани представници 16 земаља Запала и Истока. Основни циљ друштва је да проштпрује и продубљује истраживање живота пи дела Достојевског по да развија плодне контакте између истражи вача разних земаља путем симпозијума и издавања научног билтена. Следећи састанак Друштва биће у августу — септембру 1973. или 1974, тодине,
Од:1. до
| | | |
|
„Антисалон“ ·
исколико ликовних
младих уметника,
Недавно _ су београдских
окупљених УМ „Групу 71" (Марина.
Абрамовић, Неша Парпповић, Раша Тодосијевић, Урком Гергељ, Зоран Поповић, Слободан Миливојевић—Ера и Евгенија Демнијевска) прокламовали, _ младалачки пркосно и завидпо " необавезно, своје ставове („схватања о 'ликовној уметности") као идеју ла се стварањем „антисалона" _ разбију „малограђанска схватања и мерила о сликарству". Реч је, дакако, о реакцији на традиционални Ок. тобарски_ салон, највећу ликовну манифестацију у Србији,
Наше симпатије за ове младе ствараоце не могу, на жалост, 10принети њиховој афирмацији (а “о то још мису успела њихова дела), упркос веровању да међу њима има озбиљних, потенцијално. крсативних личности.
уСелели бисмо, међутим, ла 0вом приликом вилимо како изглсда идеја о „антисалону“, односпо о новом концепту излагања као реакцији на. досадашњи систем организовања ове пзложос, у схватањима чланова „Групе 71".
По њиховом мишљењу, „збиља је дошло време да се у нашем лнковном животу нешто изменп. Ту промену наговештавају, по свему судећи, организовањем 1м3ложбе својих ралова У Талерији Студентског културног центра која ће се затим „проширити, на многе улице по граду". То ће, се, даље, развити као последица њихових убеђења: „Ми о ликовно! уметности имамо некопвенционална схватања м зато желимо да излажемо без жирија..." И то је, са торњим цитатом о „малограБанским схватањима", све, компастна естетика, целовито убећење чланова „Групе 71'. Довољно да полемика буде немогућа и сувишна. Па ипак, чини нам се да ће се чланови ове групе суочити, итекос свему, са још безброј жиприја, „малограђанских“ и малограђанских, са критеријумима које дефитишу појединци, стручрани и сами ствараопи, али ом са критеријумима које ће Асфинисати сама лела, њихова и АРУГИХ уметника, као резултат императива ла се дело „изнутра“ осветлап и осмисли У чврстом загрљалу времена. Сасвим је сигурно ла ће „промене у ликовном животу" бити изазване, између осталог, и -Но-
вим начином излагатља али 101 је ·
сигурније да ће _„малограђанска схватања" бпти превазиђена пре света делима аутентичних стваралама која ће се“цаметиути АРУштву као тасмитна потреба тткао снага НАГНОТУ друтитво немзбежно мора рачунати, Аномалије и пропусти, недоследности и мелораслости жирија још увек су секунларни у одпосу на навалу просека, којп упорно, из године у голу. ну, све гласније поставља захтеве друштву и уметности, витлајући заставама бројности и ме тако често параванима сталешких групација.
Не _ треба _ веровати, упркос свему, да ови млади уметнипи не анају да мелаља има и дице и наапчје. (С. Б.)
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
7 | = (7 ха (У
с“ јувк рт като
своје '