Књижевне новине

"вид, само пој

"одуе, могу пр ив]

" сти почео поново

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦА РЕВОЛУЦИЈЕ Револуција и књижевно

искуство

Фрагменти и напомене

ПОВОДОМ ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ УСТАНКА НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ. (1941—1971), У ОРГАНИ-

ЗАЦИЈИ

БОРБА И

УАРУЖЕЊА БОРАЦА НОР СР СРБИЈЕ И УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ, 1 БИЈЕ 5 5 1 И 2. ОКТОБРА, У ТИТОВОМ УЖИЦУ ОДРЖАВА СЕ СИМПОЗИЈУМ

„НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКА

РЕВОЛУЦИЈА - У ЛИТЕРАРНОМ СТВАРАЛАШТВУ". НА СИМПОЗИЈУМУ БЕ ГОВОРИТИ

НИЗ ИСТАКНУТИХ.) ПИСАЦА, УГЛАВНОМ УЧЕСНИКА РЕВОЛУЦИЈЕ, А УВОДНИ ГОВОР ЋЕ

ОДРЖАТИ МИЛОШ и. СОПСТВЕНОМ ИЗБОРУ,

... У појму почетка уочавамо још

један, плоднији. спољно и унутарње под“

једнако интензиван смисао: то је почетак новот духа у чијем знаку је, у по следње три деценије (1941—1971), настајала. и развијала се савремена српска књижевност и остале књижевности југосло„венских, народа.

ж .

„Почетак _ новог духа јесте — проАукт далекосежпног преокрета разноликих форми стварања, награда многоструко заплетеног пута и исто тако многоструког напора и труда".

(Т. В. Ф. Хегел у „Феноменологији духа“.)

% а

· Мадреалистички покрет и покрет социјалне литературе дали су (између два рата) моделе духа, додуше међусобно у извесним аспектима искључиве, али изванредно _вибрантне, инспиративне и делотворне на "широком простору књижевне п социјалне акције, Створивши, оснаживши тако тај контрастни појам револуционарног духа као амблем пи симбол, допринели су формирању п афирмацији конкретног духа револуције као историјске и социолошко-политичке категорије, м, затим, револуцпионађне духовности као драгоцене супстанце у којој експанзивна, радикална силовитост реколуцконарног духа, не губеЋи себе, добија уздржанију, непрагматичку, унутарње контемплативну и проблематску, поетску тензију.

Књижевност народноослободилачке бор-

: бе' и народне револуције у аналима књи-

жевне историје специфичан је п готово јединствен пример литерарне активности у временима сасвим некњижевним и тво рачком духу крајње несклоним и непоголним; та изузетност и специфичност још се убедљивије потврђује у снази инспиративног поетског, интелектуалног, моралног примера и утицаја. Поред тога, дакле, што негира стару изреку да у рату музе ћуте (ова је била нека храбра муза с митраљезом, пркосна али и прилично сирова), књижевност народноослободилачке борбе значила је практичну потврду ак

тивистичких идеја већине писаца са левог |

(предратног) књижевног фронта, она је, потом, дала извесну књижевну продукцију, прегршт стихова — поред друге масе исписаног папира -—, неколико делам мемоарских докумената које ни данас не заборављамо, и, напослетку, указала је на богатство грађе и проблематике које очекује писце кад се тој грађи, са већом стваралачком _ усредсређеношћу, _ поново буду хтели да врате.

Пвет им стег: поезија и акција, поезија у акцији, на попришту, књижевност на ветрометини историје.

етпоставке непосредно датеи А етине књижевна мисао у знатмом делу тадашње књижевности постепе. но туби своју слободу, иако се непрестано слободом надахњује и на слободу позива; књижевност се тако спушта на сасвим незавидну разину неке схематично разумске а формалне писмености. (А

пропагандне пи ; са и неписмености.) Изгледало а]

агикомично У све прилично трагикомично у претворној иаивности како је та много. опевана слобода, која је у својој концентрацији наступала тако етзалтирано фаЛ самодопадне

тисак натички, одавала У

поузданости, а била је у ствари само нека бесадржајна, празна слобода, само при-

ам себе саме а не _ спонтана сама слобода. Већи део тога што се о том појму м привиду писало им певало, све те тотово свете, идеалне суштине и слављене дивоте биле су разигране, крупне, свечане али пусте речи које, ; земено да загреју и поне-

н жива, дубока

су срца, но које ум остављају најчешће “ , џ 4 – Е незадовољеним и празним, ж Добре рђаве књиге": сачињене од

рђаво, непримерено упо-

брих намера и Аобрих намер ких средстава.

требљених уметнич ж

5 ; преломне, судбоносно

(Отада је (после пред „ СУ значајне 1948. тодине) развој књижевно( ( кас развој и напредоваободи, б истини. Био је то

= У СА ње свести о с 1 продорима и честим

развој са залетима )

БАНДИЋ,. ИЗ ЧИЈЕГ РЕФЕРАТА ДОНОСИМО ОДЛОМКЕ У ЊЕГОВОМ

ретардацијама, нимало спектакуларан ни лак, но који се, једном тако. страсно зачет и започет, више није могао спречити ни зауставити и који још ни издалека није завршен. Остатке и трагове стаљинистичке блокаде и разарања мишљења, као и свесни или несвесни, али ништа мање погубни, утилитаристички секуларизам који се био увукао и тровао, спутавао свест, није било могуће преко ноћ потиснути, Али је потискиван, Акценат се тих година тако, постепено али све

одређеније, преносио са револуцнио нарногт момента на књижевип моменат, то јест од — декларативне

књижевности револуције, односно о револупији, на стварно, иманентно револуционарну књижевност, од књижевности која служи револуцији на књижевност која се служи револуцијом као својом суштинском грађом, као уосталом и сваком лру том ктрађом, да би тако могла да буле праведна и одговорна ин према њој и према самој себи.

Слобода — или, по Марксу, „човеково осећање властите вредности" — има дубину само уколико је развијена у своје разлике. Развијеност разлика свела се КОд4 нас на елиминацију једностраних, идеолошки ултиматистичких постулација, али и на драгоцену спознају да свако апсолутизовање ограничава, да је тоталитарна апсолутизација било којег система кобна и неизоставна смрт истине.

ж Револуција није само једнодимензионална директивна визија, нити „инертно знање" и статично искуство, већ активитет који се обнавља и проширује у новим просторима и сазнањима, Она је антиципација свесног, слободног људског егзистирања им, по своме дубоком унутарњем

"бићу, не живи од тога да се само заноси

фразама о „измени свега што постоји" нето да буде свест која превладава своју парцијалну, практичну идеологичност, да враћа човека ономе што он суштински јесте, слободно биће и биће за слободу, да му укаже на видике за које он можда није знао, а не да га води за руку или да га креће у строју, да индигнацију и незадовољство постојећим стањем ствари не ублажава митском причом и схемом о срећној будућности, већ омогућавањем услова за слободан, стваралачки, унапреЂивалачки рад у садашњости.

Револуција као бескрајно комплексан инспиративни феномен надилази поје Аминачно или | колективно _ стваралачко стремљење као површну пригодност, про. стосрдачну добру вољу, спекулацију или пуку функцију тренутка. Тражи да буде откривена и спозната: да се њено зрачење, њена идеја подудари са уметниковом визијом.

ж “

Искуство наше савремене књижевности казује да је револуционарна. тема. могућа, етзистентна, уметнички оправдана

(сама

ТИТОВО УЖИЦЕ

6 зрЕ

Стеван ~

· Раичковић

Две птице нада мном круже ко пијане.

| _ М пустом ваздуху без иједне гране.

Мора да су пиле за ваздушним столом Испуњене плавим непознатим болом.

Да л то застадоше крај ваздушне клупе Да поделе ствари и да храброст скупез

И док сад одлазе свака своме крају: У мојој су песми скупа, а не знају.

ж ж

Мог живота ево понавља се прича; Тек што прође киша — сустиже ме цича.

Ах мнекако ипак успевам да склоним Своју голу главу пред овим, пред оним.

М склоништу, затим, лупам о зид главом: Где да склоним мисли и мој сан о плавом 2

На улици опет стојим усред тмуше И замишљам песму ко дом моје душе.

Личи ми на кулу, ту, на дохват вида, Окованих двери сред дебелог зида.

А пекад; на празну, отворену кућу,

Али сакривену негде у беспућу.

Спштоћи Ако се намрштиш, знај да је због тога ·

Промашено пола и живота мога.

Јо

се оправдала и потврдила), као и то да су револуција и књижевност самосталне категорије које су добиле на озбиљности п достојанству кад су престале да туторски, петерналистички полажу право једна на другу или на оно што им суштински не припада. Довољно им је: да слободно и равноправно коегзистирају, свака у својој истини,

Има разочараних искустава која у могућности односа револуције и књижевности, и у друге односе, сумњају или их обезвређују. То су оне егземпларно несрећне свести које у својим памфлетима и трактатима оспоравају управо оно што су они сами, директно или индиректно, стварали и чиме су манипулисали, Позитивно је што могу да се мењају, што су најзад, макар и после десет или двадесет година, у понечем дошли памети. Трагично је, међутим, то што смо, стварно или симболично, тодинама били у њиховим (или сличним) рукама, њихов објект, изложени

Ја не пишем ово за тебе пи њега Већ за оног што ће доћи после свега.

И у некој соби (поред хладне пећи) Шта ће после ових речи баш он рећи.

Он, што можда само једну мисо има, Да је сам и баш тад непотребан свима.

Због таквог тренутка твог о ја сам схвати Бдио једне давне ноћи, непознати.

но

њиховим доктринарним идејама, које они сада, после свега, одбацују, одбацујући с њима и суштину, прелазећи тако из крајности у крајност, искупљујући _ једну искључивост другом искључивошћу, замењујући стару патетику новом _патетиком, старе догме новим, помодним догмама око којих се онда заплићђу п расплићу игре и вежбе шупљег оштроумља нашег књижевно-филозофског малограђанства.

Преображаји револуционарног духаи његово тражење крепке, несентименталне, мисаоне духовности огледа се, између осталог, у једној веома маркантној појави у савременој књижевности која би се могла назвати тежњом ка перфектибилитету. То је један од типичних рефлекса револуционарног духа коме је кад је реч о истинском револуционарном духу — у његовој тотово пуританској, аскетској сржи да, мењајући све око себе, мења п себе, да се усавршава и стално унапређује, да буде беспрекоран и савршен, То је филозофско и етичко нагнуће чије су импликације и тенденције допрле м у сферу естетике. Револуционарни дух ту слободно кореспондира са естетским и артистичким духом: они се изједначују у високим, строгим захтевима које себи постављају. Пример за то су, поред других, верзије романа Михаила Лалића, трагање за уметничким савршенством које се У тим романима испољило.

. У Аалићевом књижевном делу н развоју унеколико је концентрисана и сажета поетика нашег _ данашњег _ књижевног времена, Припалајући покрету социјалне литературе, учествујући у народноослободилачкој борби, стварајући н сазревајући у послератним годинама проживео јемно-

та искушења, остао доследан себи, нашавши у револуцији подстрек и ПОАЛОГУ да крене ка самим врховима књижевне

уметности.

... Оно што је битно јесте то да свако буде чувар и творац, слободе у стваралачком заједништву са другим слободним, људима п да буде веран својој дубокој љулској сврси и унутарњој светлости свога бића — истини.

М. И. Бандић те

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

авенија ан љињ=