Књижевне новине
БРАНА ЦРНЧЕВИЋ
| сатира и поезија
Брана Црнчевић: „ДУНАВО“, „Просвета“, Београд, 1971.
ПОЈАМ сатиричне поезије садржи коб. ну противречност, која га готово онемогућује. Сатира је увек у односу према нечему спољашњем, памењена решавању практичних питања; песничко стварање је, пак, пре свега, унутрашњи и теоријски чин, писихолошко и естетско разрешење присног проблема. Рекло би се, отуда, ла је тешко спојити друштвену, политичку критику, осуду нарави и поступака, са затвореношћу система знакова који чини суштину посзије. Међутим, ако се поезија не може свести на друштвено ангажовану садржину, она је може обухватити; управо, као вина личног одношења према спољном свету, као својеврсна психолошка истина, та садржина може да постане доо уметничког система зпакова — сама поезија. Историја књижевности, додуше, бележи многе изданке такозване сатиричне књижевности, али су они чешће сатира нето ап поезија, пре одраз друштвене антажованости нето израз уметничке вредности, Само изузетно сатирична поезија "постаје права поезија, потврђујући тада истину коју је открио Шилер: да уметност може да преузме сваки садржај, али м сведочећи о томе да тај садржај мора да остане само претекст уметничког дела, које је последица начина одношења и непо"новљивог поступка, те представља Вишу синтезу.
Опењујући најновију књигу Бране Цричевића, збирку песама „Дунаво“, вага нагласити да она управо задовољава обе наведенс крајности, пе постајући, при томе, противречна: његова поезија је несумњиво сатирична и несумњиво — поезија. Стога се она мора и мерити двоструким арити-
ном свога одређетља.
Најупадљивија обележја Црнчевићеве сатире су горчина и непомирљивост. Пред нама се опртава ово наше доба, које не само што је потрошачко него је и усхићено тиме, које идеале замењује именима, а истину варком,. То уживање У безначају, та опијеност тренутком и безосећајност прел историјом, прећашњом и будућом, то уживање у пролазном и заљубљеност У сопствену лажну величину, смешна вера. да свет почиње од нас им са, у лава — гоне песника у очај и претварају његову поезију у вапај за изгубљеном људскошћу. Зато он има право да каже:
Дуго те, свете, не посматрам оком, крвотоком те гледам, видим крвотоком!
Грађанској храбрости да се не устукне пред истином, ма колико била непријатвна, придружује се гордост усамљеника. који зна да је у праву, као у песми „Птица“, ни бољој ни лошијој од осталих у овој ретко уједначеној збирци:
Лежи једно поље под црвеним маком, а: над пољем птица која пева сваком.
Птицо, луда птицо, над пољем над маком, убиће те злобан, појешће те лаком.
_ Гле, облаци поља и од сунца скрише, . лети птицо више, псвај птицо тишс.
_ Међутим, спољашње прилике, према. којима се песник односи сатирично, уносе и у његов унутрашњи свет немир и раскол, изазивају у трему трагично осећање безверја, мине та дубоко несрећним м пезадовољним самим собом. Спознајући сопствени лажан положај, изражен у стиховима
учите на мени како се не воли, ц како кад боли ни мало не боли,
песник као да понире У разтлобљен свет с оне стране стварности и ума:
У мојој души тадно, ледно безумље неко, непрегледно.
Тако Шрнчевићева сатира престаје да буде само сатира, превазилази свакидашњипу п постаје поезија стварнијег и приснијег, свеогшштег људског бола, претвара се у крик савременог човека.
са нама се завр- |:
Па ада а мапа ава
_лике као. што. савременог
"чин. производње,
КРИТИКА
Савладавши унутрашњу противречност књижевне врсте и изразивши свој и наш немир, Шрнчевић је саздао привидно јЕАноставан стил, не поштујући особито правила версификације, слободно се опходећи с метром им сликом, готово ограничен на сликовање суседних стихова и неравномеран ритам, рекло би се — немарну „фор му". Али као што је његова сатира. једино набко само сатира, тако се не треба заваравати ни једноставношћу површинског слоја његове поезије.
Предвиђањем симболичног значења 96чима, а нарочито образовањем необичних делотворвих језичких спретова, Цричевић. је остварио поезију парадокса хоја најбоље отеловљује суштинску мзнемиреност и сложеност. Великог искуства У области афоризма, он је и У 9801 књизи успешно применио то своје покуство. Афористичност и јесте једна. од главних мрта. његова. поступка: песнички исказ се затвара У шкрте формуле, као, на пример,
; - + с сви ми дугујемо себе некој деци, баве будимо потомци, да би били преци,
нам читава песма-афоризам:
Птице неће надживети лет, циљеви. ће надживети свет. И стотине и. хиљаде лета трулићемо у циљу, без света.
Те језгровите, сажете формуле, ти низови згуснутих исказа и симбола, спојени У меловит изражајно-представни систем. св " доче о врхунској кристализацији, која 1 сушта поезија. ;
Јован Јанићијевић
поредни« сатиричар на главном
колосеку_
Алек Марјано: „НЕНАРОДНИ ЗАПИСИ“, Задруга писаца, Београд, 1971.
ПОСЛЕ НЕКОЛИКО његових објављених књига и скоро двадесетогодишњет литерарно-публицистичког рада, неодољиво се намеће питање; коме је још потребна сатира. Алека Марјана; Јер, у протеклом пе рноду, ништа што би могло да се оквалификује као видно признање, не стоји У вези са овим именом. Све га је мимоишло сем јавне осуде. Стога, није нимало лако товорити о најновијој књизи овог писца уз терет околности да се чини да је реч о „споредном" (2!) писцу, иако је у пита њу — а са тиме ће се сложити сви онн који познају досадашњи опус овог аутора — његова најбоља књига. Па како је онда, у оваквој прилици, уопште могућно објективно судити о једном делуг Поменимо зато, тога ради, врло умесне опаске Ериха. Кошта, дате у предговору „Памфлета и пи: сама" Пол Луј Куријеа: „Савремена критичка есејистика по правилу бави се књижевмним делима, теоријом и праксом књижевног стваралаштва мното мање; књижевници је се тотово и не тичу — отприпотрошача ин пре. свега роба, много мање напроизвођач готово никако". Чини се да је, када се говори о литератури Алека Марјана, више него игде другдс, нужно не запоставити ниједан Од питираних аспеката у сагледавању неког од њетових дела. |
Они који буду читали „Ненародне за писе" (ако већ нису долазили с њима У додир преко страница „јежа" у којима су се прво појавили), морају се сложити, и поред све строгости, да су у контакту са једним од наших изузетних писаца са тиричарске оријентације. Реч је о комплетно формираној и изузетно аутентичној песничкој личности, (Изузетној по својој особеној антажованости на плану друштвене критике и својој безрезервној оданости функџији сатире, а м по својој јавној друштвеној функцији, која је после успешног дугогодишњег присуства У нашој литератури — равна нуди! Што је истински квалитет и шарм овог истински оданог сатиричара, који потпуно оправдава његову „споредност“ и лишава је пежоративног призвука.) Аутор „Ненаролних записа" нити је одвећ духовит, нити луцидан по сваку цену, он је једноставно искрен и неповодљив критичар, смео н запањујуће коректан, чиме неочекивано импонује, осваја читаоца и држи та осво“ јенот до последње странице. Није учињена. пи једна непотребна метафора и нема не јасних алузија. У питању су, по аутору, стварни руководиоци, очигледне заблуде, истински присутне контраверзе, заиста фалсификована. историја, стварни народни непријатељи итд. Књига је крцата неоспорним подацима, од којих је сваки понаособ довољан инспиративни фундус за прављење успешних метафора и алузија. Аутор као да за то није имао ни потребу ни намеру. Бавити се демистификацијом, основии је мовенс за настајање ове књиге, а. сама демистификација ауторов кредо м вера у насушну функцију сатире у овом друштвено-политичком тренутку.
ољном и расположеном аналитичару сасвим оправдано могу да окупирају паж њу изненадни и неоправдани , адови У
тересује"
овој књизи, који се манифестују У низу
Љ'
АЛЕК МАРЈАНО
олако створених доскочица, јевтиних што“ сова, кафанских цака и сл, Међутим, као да пи сами ти „лромашаји" имају своје месло и потпуно оправдање у контексту целе књиге. Изгледа да би најпогрешнији закључак био да је реч о ауторовом ману-
ризму. То би био погрешан закључак утоико пре што падови о којима је Реч
нису нефункпионални у књизи, већ као да су свесно припремљене постаје, одмаралишта, на којима писац застаје да ода:= не од терета претходног закључка до којег је дошао, подређујући и своју сопствену личност и ауторитет неодољивој потреби да се што јасније искаже, уз резерву да непожељног читаоца доведе у сумњу „да писац зна о чему говори". „Величанствени и менадмашни народе — обраћа се аутор на крају своје књиге — праштавај што те нисам више изрезилио, а нарочито не преко твојих највеличанственијих и најненал машнијих представника. Ја знам да је ова критика сувише мала за тебе тако великог, али нисам могао све рећи јер би се тада твоји представници грдно увредили у твоје име. Ако изрезилим њих, они би тада рекли да сам тиме увредпо и тебе, народе. Чак кад и ти изрезилиш своје представнике, они и тебе, народе, сврставају у ненародне елементе. То је само по себи толнко смешно, ненародни народе, да ни бољи хумориста Од мене не би могао да та начини смешнијим."
Са својих четрдесет и шест потлавља која врве од алармантних и логичних закључака, „Ненаролни записи" обухватају скоро оне. исте сфере друштвеног живота. које су окупирале и поменутог Пол—4Луја Куријеа пре сто педесет година. Стога пожЖеапмО овом нашем „споредном" сатиричару да буде свестан огромне могућности мекрене и бескомпромиспе сатиричне речи и да јој и даље буде исто тако одан, упркос томе што.то обично доноси и тешку судбину.
Душан Јагликин
Историја српске ћирилице _
Петар Борђић: „ИСТОРИЈА СРПСКЕ БИРИЛИЦЕ“, Завод за "издавање уџбеника СР Србије,
Београд, 1971.
„ИСТОРИЈА СРПСКЕ БИРИЛИЦЕ“ Петра Борђића представља оригинални покушај упоредног проучавања историје српског писма и српске писмености. Јер палеографско проучавање српских ћирилских рукописа у маломе је и слика вредновања старе српске књижевности. Полазећи са овог основног методолошког принципа, Борђић у својој студији излаже историју постанка и развоја ћирилице од најстаријих времена до Вукове реформе, историју гласовних вредности ћирилских слова, а то значи историју правописа, ми историју рукописне п штампане књиге са кратким прегледом свих српских писара и штампара, чија се делатност у средњем веку није одвајала од књижевне делатности.
Расправљајући о пореклу ћирилице и глагољице, Борђић је закључио, на основу записа попа Упира Миха из 1047, тодине, да је глагољица старија од ћирилице мн да се словенска писменост прво ширила у Великој Моравској на глагољици, а не “ Бугарској, како се у неким научним кру: товима тврди. Из Велике Моравске и Па ноније глатољица је пренета на Јадранско приморје и ту се, као писмо црквених књита католичког обреда, одржала кроз векове код Хрвата. На подручју право“ славне цркве преовладала је нешто мљађа ћирилица, мада се ту и тамо очувала и тлагољица, као, примера ради, у Марији мном јеванђељу. једном од најстаријих тла» тољских споменика, чији је писар био Ср“ бин, Ђорђић тачно запажа да је ћирилица настала У Бугарској из грчке унцијале. Замену глагољице у ћирилицу на Балкану Димитрије Хоматијан из ХИТ века приписује Клименту Охридском, а неки друти средњовековни извори преславском спин скопу Константину. Не одлучујући се ске-
плицитне ни за једног ни за другој, Бе» вић само кбенстатује да. је ћирилица на. стала у држави бугарског цара Симеона, што потврђују и најстарији ћирилски нат“ писи који су делимично м датирани по Ћи. зантијском рачунању времена, као Добру. папски у 942—943. пи Самуилов у 992—993.
"тодини. Из Бугарске ћирилица ЈЕ пренета.
у српске крајсве у доба или мешто пре цара Самуила и његових наследника.
Појаву српске редакције старослонен“ ског језика Борђић ставља у ХТ век, Пр. ве трагове српске редакције он налази У тлатољском Маријином јеванђељу из Х1 века. Но најстарији српски споменици пи | сани ћирилицом потичу из ХП века. Он: их доводи, у везу са појавом слова Њерв, као што су Мирослављево и Вуканоћо јеванђеме, Повеља Кулина бана, Немањина повеља манастиру Хиландару им неки мај старији српски натписи из Травуније и Захумља. У овим најстаријим споменидима писаним српском ћирилином налази. мо и имена наших првих писара (књижевника): Радоја, Глиторија и старпа Симе. она, Анализирајући сачуване рукописне књиге, службена акта и натписе, Ботђић је убедљиво доказао јединство језика, и писма у свим српским и суседним орла“ стима, тде ћирилица постаје веома важно спољно обележје једне
нове културе м једног новог литургијског језика, а затим и самосталне прквене организације и на ционалног идентитета.
Највећи део књиге Борђић је посветно палеографском материјалу са ужет српског подручја. Пратећи развој српске ћирилице у државној канцеларији Немањића и свим важнијим преписивачким центрима који су имали н који су одиграли значајну улоту на развој писмености м књижевности у средњовековној Србији, П. Борић нам у оквирима филолошке анализе излаже и историју писмености код Срба. Олтовор. на многа питања био би немогућ без доброг познавања како рукописне традици-
је тако и књижевне историје. У целини узев, Борђић је неизмерно увећао наша знања о разноликим чиниоцима који су били пресудни за ширење књижевности и писмености. Напоредо са овим, он нам доноси минијатурне портрете многих наших писара: Дабише, Антонија, Рајка, Арсенија, Драгослава и других, који су пре“ вођењем и преписивањем књига најзаслу_жнији за тиирење културе и писмености У средњовековној Србији. .
Указујући на посебне политичке, културне по верске прилике у средњовековној босанској држави, Борђић је убедљиво дДоказао да је у Босни све до пред крај ХУ века у рукописним књигама и диплома тичким слисима била у употреби устава српска ћирилица. Ограниченост књишке писмености, чији су главни и готово једини носиоци били „босански крстјани“, условила је застој у типолошком развоју, задржавајући старији облик српске ћири-
лице са краја ХИ века. Нешто више ори-.
тиналности Борђић налази у дипломатич“ ким списима који су настали на дворови ма босанских владара и обласних господара. Ту се развио брзописни тип ћирилице коју са српском ћирилицом с краја ХЏП века, и поред неких особености, спаја јелпа трафијска особина. Та сличност је управо толика да је 2». Стојановић, први издавач Мирослављевог јеванђеља, сматрао да се тај значајни споменик српске књижевности „држи у писму традиције 60санских богумилских споменика“,
Једно посебно поглавље Борђић је по. светио употреби и развоју српске ћирилице у крајевима изван српског матичног подручја, тле она никад није постала свеопште писмо, али где никад није ни пре стала да се употребљава. Он нам пружа обиље материјала из збирке Дубровачког архива, у којој налазимо и имена бројних дубровачких писара ћирилских текстова, који се у неким споменицима називају „српским дијацима“. Он се не задржава само на обавештењима о ћирилским текстовима м писарима, већ пажљивом филолошком авализом указује на језичко јединство дубровачких ћирилских споменика за неким рукописима са ужег српског под ручја који су писани јекавштином. Према запису на Молитвенику, првој дубровачкој књизи штампаној ћирилицом у Млецима 1512. заслугом дубровачког мештара Ратка Мицаловића, видимо да је она штампана Вирилицом им на српском језику (би Шмега е: зотате зегмјапо). Традиција о српском пореклу ћирилице била
је и у Далмацији и Славонији, иако се у.
овим областима срећемо са.неким повим регионалним словним облицима. Међу припадницима западног обреда ћирилица се увек сматрала српским писмом, како је, примера ради, забележено у Табли за депу (буквару) и Катихизису, тодине на српском језику (п дег Зути: 1асћеп Зргасће), како стоји на насловној страни,
Ћирилица је била званично писмо им на аворовима турских царева од Мурата Џ до Сулејмана П, а веште писаре за. српску ћирилицу имали су на својим дворовима и мађарски краљеви Матија Корвин и Ма. тија Запоља, албански владари Алексан. дар, Лека Аукађин, Иван Кастриот м Ђу, рађ Кастрнот Скендербст, као н бројни влашки кнезови,
Схватањем развоја писмености, као ни: за дела која, сврстана хронолошки, прел, стављају целовинте делове, једног историј. ског процеса који није био омеђен етнич. ким, верским или језичким границама, Борђић је на најсрећнији начин спојио палеографске и филолошке анализе са књи жевним тумачењима и историјским обја“ тшњењима, Он је на основу сачуване грађе убедљиво доказао језичко пи културно јеАапнство нашег народа м поред државних и конфесионалних траница које су та раз увајале м разједињавале. Зато ова студија. Петра Ђорђића далеко превазилази значе“ ње једног стручног приручника, намење: ног само лингвистима и палеотрафима.
Арагољуб Драгојловић
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
4
штампаним 156]..
|