Књижевне новине

пољ дртататтеттаитиаааатањатвиттааља— =———

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

| Настава

књижевности

и књижевни укуе

АВА ОСВРТА на гимназијски програм ставе српскохрватског језикау СР С бији објављена у „Књижевним новинама", (Че домир Мирковић: „Како се формира књижевни укус", 16. јул 1971. и Слободан Теодо. сић:, »О формирању књижевног укуса м ла дих", 16. август 1971) прикладан су повод да се покрене шира дискусија о проблему наставног програмирања митерарних. садржаја за омладину на средњем ступњу образовања и проблемима наставне регАизације тих садржаја. Међутим, како су се у поменутим написима појавиле извесне нејасности методолошке природе, шисац ових редова, прикључујући се дискусији, желео би да упозори на могућност погрешног приступа овом деликатном комплексном питању уколико би се неки хипотетични закључци Мирковића и Теолосића прихватили као тачни,

Чини нам се да би на самом почетку ове дискусије у принципу требало прецизно дефинисати неке елементарне појмове наставно— дидактичке и научноестетичке природе. То су, по нашем скромном мишљењу, историчност програма књижевности у средњим школама, дидактичност литерарних садржаја, методолошки приступ делу, адекватност наставних метода, естетска вредност програм:раних садржаја, појам савремености у Амтератури и појам књижевног укуса. Ми ћемо се задржати само на неким

проблемима,

Неоснована је тврдња да је садашњи програм књижевности за средње школе оптерећен историцизмом, па се, због тога, у нашим школама у настави књижевности „уче и многе безначајне чињенице'' — како непроверено тврди проф. Теодосић. Узмите коју год хоћете програмску јединицу па ћете се лако уверити у супротно. На пример, програм обавезује наставника да обради, између осталог, и романтизам као књижевни покрет у доба буржоаско—демократоких револумија У Европи. Иза тога су само наведена имема пинсаца и називи дела којима ће се представити европски романтизам, Сви програмирани писци имају живу уметничку вредност. Обим у коме ће се ученицима представити књижевно— историјски дстаљи као панорама романтичарског покрета искључиво је ствар развијености осећања мере н методичко—педагошке развијено“ сти наставника. Сем тога, програм „тако тезира писце да наглашено упозорава па опасност од историцизма бежећи од оно —бибунографских _ детарисања. Ако _ је Теодосићево тврђење 0, оптерећивању ученика „многим безначајним чињеницама" наставна пракса његове или неке друте њему познате школе, опда такву слабост не треба никако уписати у грех садашњем _ наставном програму. То. су слабости друге врсте.

Друго је питање да ли је _слеменат историчности апсолутно непотребан у настави књижевности. У овом тренутку, У низу слабости које оптерећују нашу Среању школу у целини, а гимназију нарочито, историчност наставног програма књижевиости је сасвим, сасвим нужна слабост. Ученик треба да стекне представу 0 "веома конкретним друштвено — историјским законитостима које одређују исто тако конкретне и законите токове уметности уопште па и књижевности. Сазнања ове врсте су неопходна компонента

опште . културе академски образованог грађанина. Додуше, историцизам у не

ставним предметима уметничке природе било је могуће избећи, али то се у нашим поратним условима није могло учинити, јер је проблем у принципу, прелазио а „вире компетенције комисије за нрасе наставног програма једног предмета. а

кав захват могућ је само у оном историј“

ском тренутку | | ПИТ ЈУ напетилуције “ целини. Јасније: о апсолутне | исрационализације наставе а потпуне дивергенције међу предмети: х годинама се код нас понавља ОИ ла ученик гимназије учи, рецимо, АРУ твено — историјске основе, кумаНАМ а ренесансе равно четири пута. М Пао књижевности, затим У настави МУЗ та па у настави“ ликовних уметности ИЕ крају!) и то у другом разреду 7= 54“ на рији!2! Будући дивергентан, ђ 53 ПОРЕ Аруте наставне предмете, и Тр КМ и ја жевности није могао да се ОрАрОрА а мената историчности, али их је

веома разумну меру.

наши паставни ПА О програмирани, онда би насинхроно конципирана са осталим | сродним „предметима, о. обухвати и оне садржаје који. с с ју и конкретне 'метничке по в : ; кад би наша средњошколске, пр тИРије обухватала и историју КУАЛУБ пик МЕ би постојала потреџа за. инг са Аржајима и У предметима. уметни Ко а рактера. У том случају, 8404 из им ти који се баве уметничким, с непосредно би се, 10 принципу К

је, наслањали на ре као компоненте историје, па Ом се претежно естетским

" Кад би корелативно _ става историје,

наст : ј опште им !: гационално

више могли да оаве проблемима. •

би темељитом паставе у целини и сврсрањем садржаја – по ације и корелације,

Наше је мишљење а

реорта! шзацијом сисходнијим ПОМ

ТЕ апионализ До. Хи ПрИНИИ И но могуће извести прошири

с А садржајима исто-

- Ма етаве иеторијћ ме у 4 Ра пМ пре, било могуће чак Па : 4: % ЈИ „ МУ 4 , У 7 И М | и етаВа књижевности Ма НОВИ па аено“ осту уграмира (У ипу + Теа МО Том случају не би осе десило

+ (АЛ =

и .

који представља ресекци- .

историја .

аву историје култу

да ученици првог разреда уче Дантеа ни Шекспира, ученици другог разреда уз Његоша — и Радичевића ни Милована Глишића, а ученици трећег разреда Џе:ра Кочића итд. Међутим, садашњи наставни програм, примајући на себе свој део слабости школског система у целини, из ражава га, поред осталог и на тај начин што наставу. књижевности организује на принимлу хоолологије. Друго је питање, да ли је уопште могуће књижевност за средњи _школаки узраст програмирати искључиво на принципу психофизичке могућности ученика. О томе овом приликом нећемо говорити.

Аксиолошки приступ проф. Теодосића програму књижевности и његова оцена њеног дидактичког значаја. су неприхва"љиви, јер се крећу искључво у оквирима утилитаристичке теорије. Проф. Теодосић повезује хетерогене елементе да би дошао Ао закључка да садашњи програм књижевности не формира савремени укус младих људи. Начин тђеговог закључивања је следећи: пошто је садашњи наставни трограм књижевности лесавремен, аутоматски принуђује наставника да у тумачењу примењује несавремене. методе, па самим тим није у стању да припреми ученике за живот, Та стара. крилатица о књижевности као школи живота често се код наших педакога своди на вулгарно подређивање литературе _ поједностављеним морализаторским и идеолошким постулатима, што се веома видно манифестује у настави методике матерњег језика. Чист сстетизам у настави књижевности је, разумљиво, утопија, али у третирању овог осетљивог питања треба имати на уму Бодлерову мисао да је песник умањио постеку снагу свога дела ако је ишао ма морални циљ, јер се поезија не може да изједначи са моралом и науком, па и наставник вулгаризује уметност ако У тумачењу дела неестетске циљеве стави изнад естетских.

стичким,,

Кој

ВОЈИСЛАВ СТАНИЋ; „СЕЋАЊЕ“ (УЉЕ), 1971 — ЕКСПОНАТ СА ИЗЛОЖБЕ ПОБ У

ћемо се ђазићи чим будемо покушали да, одредимо суштину појма савремености,

Занимљив је зато начин којим Мирковић утврђује и доказује да садашњи, по његовом схватању, несавремени тимназијски програм књижевности нужно формира и несавремени књижевни укус омладине. Његов полаз~

ни индикатор су подаци издавача и библиотека! Према тим показатељима, „интересовање за уметнички вредну литературу у нас је минимално", а то је по ње му зато што је садашњи наставни програм књижевности несавремен, пошто је више окренут традицији. По Мирковићевом схватању овај наставни програм је музејске вредности. Свој хипотетичан суд Мирковић је илустровао чињеницом да у гимназијском програму нема Ериха Коша, Миодрага Павловића, Александра Тишме, Мвана Лалића, Ворислава Пекића, Матије Бећковића, Боре Босића, Љубомира Симовића, Момчила Миланкова, Данила Киша и Борисава Радовића. Мирковић каже да је овде поменуо само најзначајније савремене писце чија дела нису присутна у естетском доживљају наших средњошколаца због чега је и њихов књижевни укус несавремен. И ако се сада вратимо на полазну Мирковићеву премису (наша чи талачка публика показује минимално интересовање за уметнички вредну литературу) произлази да је за то крив наставни програм, јер није савремен, чиме се, по тој логици, појам савремен идентификује са појмом уметнички вредан,

Не улазећи у оцену паше савремене литературе, а још мање поменутих писаца, морали бисмо претходио преџизније одредити појам савремености у уметности. По Мирковићевом схватању нашу савремену литературу чине писпи који су почели да стварају по ослобођењу. Међутим, појам савремености у уметности, па и у књижевности, знатно је шири од буквалног значења израза савремен и савременик и има не темпорално већ искључиво естетско значење.

Не чини нам се тачним мишљење да су садржаји књижевности у садашњем наставном програму такви да формирају толико сумњив књижевни укус нашег човека да се баш тај фактор — школа тако фрапантно показује чак и у статистичким инструментима издавачких кућа и библиотека. Чак и пе видим никакву наду да ће се формирати некакав битно дарукзаији књижевни укус ако у тај програм уђу писци које је поменуо Мирковић. _ Неоспорно је да поменути писци имају своју уметничку вредност, неоспорно је и то да би естетска осетљивост младог

ДЕЛИМА

ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ГАЛЕРИЈИ ДОМА ЈНА, ЈУНИ—СЕПТЕМБАР. 1971,

Професор Теодосић је начинио грубу грешку кад је програм књижевности као такар окривио за застарелост методског постушка., Он каже да „застарели садржаје условљавају и примену застарелих ме тода у настави књижевности" и тиме дис квалификује себе у овој дискусији, јер, прво, не разграничава научно-методолон“ ки приступ уметничком делу од наставне

· методе, 42, друго, наивно претпоставља да

савремен, литерарни садржај априори обезбеђује наставнику и савремен прпо туп. Такву произвољност морамо категорички да одбацимо. Могу се и у научном (критичарском) и у наставном (методичком) приступу веома старом делу (старом — по времену настанка) применити веома савремене методе, као што сеп савременом делу може прићи на веома традиционалан _ начин, Никад наставни програм не намеће, чак и пе сугерира наставнику ни научну ми наставну методу. То је ствар посебног вида стручне и педагошке развијености наставника.

Један од значајнијих проблема наставних програма уметничких предмета, па и књижевности, наравно, књижевности можда пре свих других, је његова савременост. У принципу ~ проблем су одлично поставили и Мирковић и проф. Теодосић: програм треба ла буде савремен ко-

лико је то могуће. Међутим, бојим се да.

човека добила још један тон У својој, надамо се, полифоној структури, али не бисмо могли да прихватимо Мирковићев, оцену 0'толикој застарелости програмом обухваћених писаца (,... али се морамо упитати, каже Мирковић, да ди књижерпост треба изједначити са музејом... ) да самим тим школа доводМ у питање књижевни укус наше омладине. Евидентно је да, према садашњем програму, наши средњошколци, уз корифеје светске лите ратуре, И бисере наше књижевне речи, уче и неке просечне књижевнике, ал" Мирковић и Теодосић не постављају проблем тако да од тога мноштва писаца наставни програм одабере. само, опо што је најлепије, нето све писце који нису наши савременици проглашавају антиквитетним, Међутим, ако би се књижевин УКУС формирао само на савременим делима, алл да се појам савремености схвати на на чин како то чине Мирковић и Теодосић, добио би се један веома, веома оштећен сепзибилитет. Управо зато што одувек и ум књижевности, као и у другим уметнослима, коегзистирају разнолике стилске вредности не тубећи од своје лепоте и онда кад изгубе атрибут савремености, схваћене па овај начин, развијен књижевни укус претпоставља пријемчивост за све вредности у свој њиховој разноли-

кости, Развијен сензибилитет за Шекспи-

| |

:

(

ра или Толстоја, уз пријемчивост те вро те за Камија или Фокнера, развијена способност за доживљавање лепоте у делу Стевана Сремца, Петра Кочића, Дучића, А, Босића, па и Миодрага Павловића, и Киша и Коша — то је управо прави књи: жевни укус. Појам развијености књижев“ ног укуса подразумева такву способност разумевања и доживљавања веома раз ноликих и облика и стилова књижевне уметности да он обухвата све од Хомера до наших дана. А такозвана најсавременија књижевност мора претходно да стекне оцену ширег круга критичара као потврду трајније вредности да би могла да уђе у наставни програм, јер наставни програм мора да разликује помодност од, савремености, ;

Да садашњи програм није музејски потврђује чињеница да је у њему више од половине литература ХХ века. Кљижевност ХХ века изучава се у Ши ТУ разреду, али и у првом је могуће радити теоријске појмове на илустрацијама из књижевности ХХ века, Сем тога, у лектири за Т разред налазимо Горког, Андрића, Маханла Лалића и Скендера Кулено“ вића. То је веома функционална корек“ тивна песничка материја уз народну, среАовековну и феудалну књижевност. Додуше, у другом разреду мање је тзв. корективне литерарне материје (само Хе: мингвеј), али ту се изучава литература. ХТХ века ни то само она која има живу књижевну вредност и која је, према томе, драгоцена за разноврстан књижевни укус,

Према томе, пије садашњи наставни програм књижевности атак на књижевни укус нашег грађанина нити ће тај укус бити бољи ако уместо Томаса Мана упесемо, рецимо, Борисава Џекића. Проблем који би био базичан у пашој дискусији о пајцелисходнијем програму — маставе књижевности требало би ла се тиче рсалног обима програмске грађе високе умстничке вредности различитих епоха, укљу“ чујући ту и савремену књижевност, да би се изградио свестрано развијен књи“ жевни укус.

Вукашин Станисављевић Београд, Рузвелтова 20

Седам напомена

Поводом писма В. Станисављевића

|. исам ни слутио да би мој чланак „Како се формира књижевни укус" („Књиженне новине" од 16. јули) могао изазвати толи о разповрена, п ододравајућа | петрпељива, усмена но писана реаговања. У том чадику ам изнео, неколико аргумената у прилог тези ла би детаљније упознавање средњошколаца са модерним књижевним лелима допринело, норед осталог, изграђивању књижевног укуса и трајинјих потреба за књигом, Узгред сам, се осбрнуо на само јелаг Вил нелостажика Салашњих _ паставних _ програма књижевности Полазећи ол става ла је формирање књижевног укуса и трајиијих потреба за путентич“ пим културним вредностима — као, уосталом, но олнос према националним културама — не само уско пелагошхки већ но шири куле турни по лруштвени проблем, поменуо сам мо“ у ћноск да се н на страницама „Књижевних вовита" чују века стручна мишљења о овој теми, Ма моје изненаћење, неки ол саставља“ ча тренутно важећих програма књижевности схватили су мој текст као неку врсту фронталног напала на њихову котцелимју култур“ ног континунтета и начина _ презентирања књижевности младима, Уместо пргументовапог чПалока о покренутој теми, они настоје ла У мом тексту, и у текстовима љули који сгичио мисле, пронађу евептуллне педослелности или пронавољности, претностављајући ваљла да бн лиеквалификовањем о пеколико критичких ставова. олблинли сваки разлог и сваку могућ“ мост критике.

После пнсма просветло“ саветника Л,. Стефеновића, у" прошлом броју „Књижевних но» вина", јавио се, ево, Вукашии Стапнслаљевић, опет јелан од састављача програма књижевпости. И он, да само узгрел напоменемо, кло и претходни полемичар, уопште пе помиње разлоге своје велике злинтересовапости за однос премда програмима књижевности, = Н разлоге своје жестине. Сматрајући мишљења В. Станисављевића _ врло занимљивим, због чињенице да су то мишљења човека који је учестволао У правтичиим посломима око структурирања | наставпих програма књижев“ ности _ за пашу — републику. | осећам _ се обавезним да скренем — пажњу — читалаца „Књижевних новина“ на неке начелне момен“ те у тексту „Пастава књижевности и књижев“ ин укус“ но на начит олпоса према супротним мапиљењима. Разумљиво да сам стављен У помало неугодну, ситулнију ла се можла по зивам на нешто од оногл што сам већ рекао, што бих хтео избегнем, или, што је још

"горе ла полемишем пи о питањима која врло

мало доприносе бољем расветљавању, и можда практичном решавању,“ значајних пробле. ма кумтуре. Настојаћу зато ла занемарим све опе Станисављевићеве ислослелности које су далеко и од најширег контекста онога чиме се мој први чланак бавио. Занемарићу, уз то, што В. С. попстовећује лва критичка присту“ па (мишљења професора Теодосића и моја) која, различитим _ пополима по аргументима, указују на потребу и могућпост другачије кон“ цепције програма књижевности, Такоће сам принуђен ла прећем преко Станисављевићеве понуде, па почетку, да се поволом два текста, од којих је јелаџ мој, покрене дискусија „о проблему наставног програмира. ња литерарних салржајазломладину на средњем ступњу образовања и: проблемима наставне реа. лизације тих салржаја", јер ми ова формулација пе омогућује ла булем сигуран о каквом је проблему у ствари реч,

Наставак на 9. страни

Чедомир Мирковић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У

па љљааљвнив а—