Књижевне новине

Стефан Митровић

Тито као сан маслине

Кад плач закука очима мајке у дому кад срца расцвили до јецаја. камена, улази радост у твој дом и прозоре раствара, и пита да л јој је срце постало плач.

Погледа радост своје срце безмјерно

и плач у срцу, плач што ивили као птица.

И рече и срцу и дому, и рече вратима итрозорима, да неће плач да завлада одајама дома.

Тихо улази У сва расплакана срца и твоје срце, и живи у њима данима и. ноћима.

Живи кво клица под мразевима,

као сјенка планинске громаде у олуји.

Живи та радост, живи данима и мјесецима тихо као вид у сну, тихо као сат маслине. Живи сву годину дана, живи годинама тихо као вид у сну, тихо као сан маслина.

Пролазе године. Она држи у рукама .

растворене прозоре твоз расплаканог дома. И прођу године, а она полако запјева из српа кроз грло до свог живљења с плачем.

МОРЕ

Море се таласа кроз тебе, кроз твоје тишине, што их рађа твоја душа, кад сунце одлази, кад одједри од земље у велике даљине да поћ румепе зумбуле звијезда расивјета по небу

по дубинама свемира.

ноћи,

Море и твоја тишина. Твоја тишина улази У . море, У таласе дигнуте ка висини камене земље. Тлоја тишина, тишина твоје љубави. смирује то море широко, то море таласаво до дна, та дна тамна, те тамнине олуја.

Ноћ је, и море се стишава, и море постаје тихо, и таласа нема да удари о стијене на обали,

и олуја ил је заспала ил је умрла. на дну,

на тамном дну, гдје је камен сан звијезда, гдје звијезде "

м лице огледавају своје.

Море се настанило у теби, у твојим тишинама, и постало је тишина тито чује све звуке. Кроз тишпину крили један бијели галеб, лети над морским ширинама бијелим крилима и љепоту бјелине

даје тишини.

„4

БИЈЕЛА ПТИЦА

Дубоко у теби живи љепота,

љепота. земље са. врхунцима. ка. небу,

љепота сунца. са јутром у плоднику,

љепота бијеле птице што је мора прелетјела.

Дубоко У теби живи јаук из ланаца,

кад је тдрј отац тамновао у сужњици, кад су с“у твом очи боли леденом тамом, кад је бијела птица плакала на. решетци.

љепота у теби живи, да буде твоја рука, што маслине калеми на питомину.

Љепота у теби јест, да буде вид твојих очију за бијелу птицу над таласом мора.

Јаук из ланаца у теби живи, . да оков ишчезне, да та руке разлију. Јаук из ланаца у теби јест, .

да не би бијела птица У поноћи плакала.

ВЈЕЧНОСТ У ТЕБИ

Сунце на: пољима твоје душе расплакане засади зором бијеле љиљанг.

Љиљани не вену на пољима твоје душе,

и кад вену под мразом на обали мора,

и кад заплачу прије смрти под чемпресима.

Сунце на пољима твојг тужне душе засади прољећем плаве зумбуле,

Плави зумбули расту у љепоте

на пољима = ~

твоје душе,

и кад ти ножеви усмртења пријете грлу, кад те шибају по прсима у тамници, кад ратом ране тијело твоје,

кад ти разоре ратом вртове твоје.

~ ~ ~ 2 о е

У теби нема ни усмрћења, ни разарања,

у теби је све вјечно, као сунце над тобом, као звјездани бескрај у плавим моћима. Рођен си тако. Мајка те не роди само вису твоје планине,

она те роди

звјезданом бескрају.

У теби нема ни усмртења, ни. разарања, јер мајка те не роди да живиш само за обале земље,

она те роди да. живиш за разграналу бесконачност,

таје вјечност свјетли

из очију

звјезданих ноћију.

И зато каб вену бијели љиљани, нод мразевима на твојој обали, они не вену у твојој души бескрајној . са звјезданим бескрајем = д

у твом уму.

кода та.

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

_ РДЕЧИ БРЦИ ГОСПЕ

ФИЛОМЕНЕ

АХ, ФИЛОМЕНА, Филомена, како сам те водио. Данас ти то могу рећи, онда нисам смио или нисам знао. Но можда ме не би ни схватилатаква си била. Помислим понекад јеси ди ти уопће примјећивала колико сам се трудио да задобијем твоју љубав. Колико сам глупости, боже, починио еда бих ти се приближио, а ти си преко свега тако презирпо прелазила. Филомена, Филомена, како би нам живот био другачији да си ме вољела. На рукама бих те носио, куповао бих ти тропско воће које си вољела, за тебе бих крао, изнајмио бих ону малу собу поврх луке за коју си рекла да је најљепша у граду, купио бих ти малог леонбертера, на цуплу бих га хранио.

Ти и не знаш да још увијек чувам прамен твоје косе у оној кесици од змијске коже што си ми је дала. Ти се и не сјећаш кад су те шишали, а ја се добро сјећам.Ла два сам зуба изгубио кад су ме они хахари млатили док сам те бранио. И нисам плакао због зуба, нисам тебе ми, што ће ми зуби, нисам љепотан, плакао сам због тебе, нисам. могао гледати како се ваљају по теби, како ти парају хаљину, а ти шутиш. Барем да си плакала. А тек послије си заплакала кад су те ошишали. Нисам ти могао помоћи, па видјела си, стално су ме двојица држала. Двојицу сам уде. сио, али су послије они мене. Никад такове батине нисам добио ин нисам рекао да си ти крива ко што је она твоја Црнчина, она проклета кукавица, онај Слим казао. А ти си ипак њега вољела. Боже, што си на њему нашла, увијек сам се то питао, никако ми није било јасно, лијепо сам му рекас најприје да се макне, да те пусти на миру,

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

да си ти моја п.... и да ћу му онај разбојнички пљоснати нос натрљати да га мајка рођена тамо у Занзибару неће препознати кад се врати и ако се икад врати. А онда се он, жтољо жтољави, теби потужио, па си ти сама рекла да га не смијем ни пипнути и тако га нисам ни пипнуо. А вјеруј, нисам се бојао оне његове њам-њам братије, повјешо бих ја њих по стаблима ко павијане, него си ти рекла па га онда нисам дирао, а он је стално био под твојом сукњом и могла си видјети како је одмах клиспуо кад нас је та банда напала. Ја сам остао, Филомена, ја сам те бранио, два најљепша зуба сам изгубио и не би ми било жао да си барем тад видјела каква је оп кукавица, а ти си му опет повјеровала кад ти је лагао да је трчао по помоћ! Што нам је помогла та помоћ кад су дотрчали кад је већ све било готово и кад сам ја остао без зуба, а ти без косе. Хвала му лијепа на тој помоћи! Да нисам тад био онако пребијен, извадио бих му оба очњака као што ћу му их и извадити ако ме икад пут нанесе у Габон или Мауританију, гдје ли се већ сакрио. А теби сам све опростио и више се нг љутим на тебе. Само ми је жао, страшно ми је жао, чак сам једном и плакао, а ти п не знаш за то. Како Би и знала, била си пијана ко летва, ниси видјела ни два пр. ста испред носа, а да си и видјела као да би у ме гледала. Буљила би опет у Слима, у тог јазавчара и репоњу, матер му његову. А баш сам тад украо за те опу'велику рибу, паламиду и вино сам купио, могли смо је скухати на бродет, вино је било брачко, могли смо седам дана бити пијани,

1 је н јела. А украо сам је а ти ниси хтјела, ништа моје ниси хтјела А укр: 3 с леда, из а јапанске рибарнице, платио сам" три чаја стражару и дао му кутију „марлборо“-а, све због тебе и

због рибе. А теби се није кухало и баш си ту вечер хтјела ата удараљке. И то ти Слим у крв угурао, те удараљ-

ке и онај луђачки дрмогуз кад се више не зна тко с киме

плеше, тко кога за што држи и сви само криче ко огуље“

"ни крокодили. Није мени сметала зелена жаруља, ја под

носим све боје, они ме конобари такођер познају, пау сам два пута дао по Ае етану напокон сам доље и дрогу се није ишао. 3 . . КуронНо ан ЕТ Кар ЊЕ вечери, двије ноћи нисам спавао, купио сам ти био огрлицу од зларинских кораља, скупо сам је платио, а Слим је донио рум и, печену КОКСНЕН таРо се моја паламида усмрдила. Послије ју је појела газдарица и шепави Ноно и вино су ми полокали и ланцун су ми ис прљали и Ноно ми је разбио транзистор и МОН ко мачку, али што му можеш Кад одмах почне Себ . па псује таву у којој су се пржила муда светог сбасти јана и нож који је откинуо сисе светој Атати и све неке сличне побожне псовке па му човјек и да хоће, ништа не же. (а , Ј Ја МА нисам тебе волио што сп Словенка п што су Сло. ке биле ријетке. ћ Ли им Па и крије тебе сам спавао са Словенкама, с једном конобарицом у Постојни и с неком тоспојом на Бледу која је хтјела само неке перверзности, није богами то био раз: лог, стварно сам те волио. Да сам хтио попунити ЧИ нални репертоар спавао бих с Долорес, она је била пањолка и трчала је за мном ко луда, али ја нисам хтио. Иако нисам чак ни до данас спавао са Шпањолком, а ти знаш мене, такав сам човјек. Напросто је нисам пол: носио, а знам пуно њих који су за њом трчали, нека трче, слободно им било.

Хтио сам ти оне вечери након паламиде брак пону. дити. Слима бих избацио кроз врата, набио бих му ногу у гузицу да се два пута у зраку преврне док не слети низа стубе и затим бих ти прстен на руку ставио. Ме ан

То ти нисам рекао, Ренату сам платио да ми га из Вероне донесе, Био је прави, широки, нисам ти хтио турско злато даривати, знао сам да не подносиш Турке, да ти је отац тамо заглавио. И зато сам га и купио У Верони. Али та проклета кокош и тај проклети рум им тај нај проклетији Слим, Све су ми покварили, најљепшу вечеру моме животу ми је покварио тај љ~удождер им то сам, му запамтио. Ти не можеш схватити како сам мрзио онај дрмогуз, То ја не могу плесати, ја и нисам неки плесач, уосталом знаш и сама, плешем танго а и остале лагане плесове, али оно буги-вуги ми тако даље, то нећу. Јер сам човјек. И пуно сам попио. . |

Не знам који ме враг натјерао да пијем уегтошћ, ти барем знадеш да то никад нисам пио, али кад сам видио да га Слим наручује казао сам — ех, мајчин сине, пит ћу и ја па да видимо тко ће прије под стол! И попио сам двије боце, из оних великих чаша, с лимуном им са шећером, а он је попио само једину, али је већ био пијан ко гузица и очи су му биле крваве, једва је п говорио, а и мени се у глави мутило, већ нисам добро видио јесу Ам испред мене његове розе очи или твоји красни речи брци које сам толико волио. Можда сам те баш због њих волио, ти си била прва женска с брцима у моме животу и то још црвеним, пламтећим и љубио сам те што их ниси бријала ко што то друге чине, па брију и оне красне ллаке под пазухом и оне росне између ногу и оне смртоносне по ногама, глупаче. Напросто сам те обожавао, а Слима сам мрзио ужасно.

И рекао сам му тад, не знам јеси ли ти чула: „Слиме, јегуљо небеска, макни се да те моје очи више не гледају, макни се јетру ћу ти извадити, цуцки ће се хранити три дана.“ '

А око нас је сједила цијела његова братија, читаво племе и сви су окренули главе ко сунцокрети, а Слим се церио па ми је рекао: „А зафшто“, с оним његовим стравичним фш што није могао сломити између оних коњских жљова у тубици. „Што зашто“, рекао сам му „слоновути кост пољубим, то је моја женска, мичи се, одгмижи једном ријечју!“ | Ка

Опет се он нацерио — хи, хи — знаш ти њега како се церека: „Твоја женска, а ја кажем да је моја. Ево питај је, Филомена, чија си ти женска2 Јеси ли ти Слимова> А ти си промрмљала: „Слимова“, а уопште ниси знала што те пита. Па је онда рекао још: „Љуби свога Слима, Филомена“, па си га љубила у ону гадну њушку пијану, а он те пипао испод сукње им још је рекао: „Разшири ноте Филомена да види чија си ти женска“ и ти си их раширила.

Попио сам пола боце наискап ми дрмнуо му такву ша. марчину да сам помислио да сам му главу откинуо, а ње. му су само двије сузе фрцнуле и погледо ме ко змија, а знао је добро да су они његови разбојници око нас и да ће га бранити и да ћу ја грдне батине извући, али је исто тако знао да ћу му прије ја главу откинути комплетно с три пршљена одједном. Па је онда само просиктао: „Доље, Филомена! Под стол, нека види!“ — па те гурнуо под. стол тако да си пала, а била си пијана ко дева и онда ти гаје увалио и зарикао: „Сизши, сизши Филомена, нека види“а ја сам само кроз маглу видио твоје рдече брке како се мр-. дају и плакао сам, плакао сам ко мало дијете Филомена и моје су сузе падале у уегтошћ, а ти ништа ниси видјела, ти си била под столом, а ја сам плакао и полако пио им полако плакао и полако пио и кад сам попио онда сам исто тако полако извадио онај мој криви нож с главом Од јантара и забио му га крвнички у раме, а хтио сам у ср“ це него се у задњи час тргнуо и остао је сједити с ножем у рамену док му је крв сукљала из ране и падала по твојој коси а ти ништа ниси видјела, ти баш ништа ниси. видјела. А онда су одједном насрнули они његови уроЂеници као да су само на то чекали и један ме стегао за врат, али је мени нагло пред очима све било јасно, само су ми сузе текле па сам га срушно на стол и забио му палац у око, мислим да му је у хипу исцурило и другу сам Авојибу Амјевом руком закачио, једног у јабучицу, само је закркљао, а онда су они остали повадили ножеве, једап је имао, чини ми се, скоро неку сабљу, тако је велико сечиво било, па сам дохватио боцу и сломио јој дно од стол па сам се залетио међу њих, а ти знадеш како сам ја страушан кад сломим боцу па је ухватим за грлић. Лица сам им парао, а и они су мене два пута уболи, мислим да их ни врачеви нису тако истетовирали ко што сам их ја улесио те ноћи, а онда ми је одједном нешто страшно забљеснуло и послије тога се више не сјећам.

Филомена, Филомена, како сам те љубио, лијеву руку су ми сломили, три ребра су ми поломили, на лијево ухо више не чујем, о зубима да ти не говорим, још имам само умњаке, и кутњаке суми извадили, одлежао сам три мјесеца у осаници м још нешто у полицији, и у лудницу су ме слали, млатили су ме гаје су стигли и како су могли и што сам имао од свега,

Кад. сам изашао тебе није било, Слима није било, никог није било или то ја нисам био у том граду. Отишао сам на гробље, помислио сам да си можда умрла оне ноћи или од стида или у тучњави, да те нека боца случајно закачила или те неки мајмун залдавио, али ништа, нигдје твог гроба, нитко ми ништа није знао рећи. Тако сам те изгуоно, остала ми је ова кесица с твојом пламтећом косом и ништа више, Што да радим, ништа ми се не мили; Одавно се нисам потукао, жене не гањам, не занимају ме, пијем полако, радим у луци. Рука ми је зарасла, нож сам набавио, станујем КОД исте таздарише, добра ми је, воли паламиде, никад ми.о теби не товори, а ни ја јој не бих дао. Боље да шути, не зна она шта је то љубав. 15:

4

'