Књижевне новине
МАЛИ ЕСЕЈИ. ~ 7
Реч са | па овога света
'0 поезији Радована Благојевића
СВАКА ПРАВА песничка реч морала би да нам докаже да је поезија срж живљења и оно најбоље што остаје од њега; да се сва лепота и сва топлина ЉУДСКИХ дана мора, неизбежно, испољити као поезија и, без остатка, прегворити у њу. Песничка реч, осим тога, мора нам доказати "да је поезија оно што је најдубље људско и што припада свима нама, без разлике; да смо сви у суштини песници, као што смо сви били деца, иако живот, најчешће, на суров начин изопачује ту истину:
Песници џп деца долазе као зеленило а одлазе са света неприметно.
Деца израстају у своја непријатеље,
а песицими У своју смрт.
Деца су сваком омиљени песници,
а месници су побијена. деца.
(„Цветање")
Дело Радована Благојевића — мада не увек, али веома често — показује како поетско осећање живљења, чувајући бистрину и топлину оних животних извора, из којих је поникло, избегавајући у свом преображају у песничку реч све што није сушта спонтаност и једноставност, постаје поезија, она неохватљива вредност без које је све лишено смисла, јер
Све што год очима видимо: | пије довољно да живимо
" („Трагичност")
Појавивии: се, као песник, још пре осамнаест година, са збиоком „Мртви го. лубови". Радован Благојевић је већ открио основне врлине свог песничког израза, а уједно п највећс опасности које су му претиле. Врлине су биле способност сажетог ни јелноставног изражавања, везаност за земљу из које је поникло његово осећање света, чисто и непосредно нНа-
| лахнуће, јасноћа и топлина израза. „Небо је плаво око испавано", писао је он. Ње-
| тове су песничке слике најбоље кад су
| лате брзим потезима, онакте какве нам лслазе у дух кал се препустимо, као сну,
| најприснијим успоменама:
|
Твоја ми љубав оста на срцу ко капи крви на снегу. Узалуд чекам осмехе твоје из капи да се излегу.
Опасности" 6, међутим, биле: распричаност, местимични падови у прозно товорење п пренатлашени осећај горчине због несклала између интимног сна и реалности, због чињенице да стварност углавном оповогава песникову лирску ВИзију света, а често и његов етички идеал. Навочпто је тл гторчина ДОШЛА ДО изпажаја у другој Блаатејсвићевој збирци (,„Човекова долина", 1956), где се повремено испољавала у нронији и сарказму, што је оштро одударало од "његовог основног Апрског налахнућа. Благојевић у то време лопг није био довољно свестан да баш чистотом, . непосредношћу по топлином своје песничке речи пружа најбољи одговор на све опо што није у складу са
његовим поетским доживљајем света, и да свака његова згуспутија метафора представља моћнију критику стварности
мето све песме у којима је експлицитно изражавао свој став „по пеким титањима". :
Ох „Човекове долине" до збирке „Са овога света" (19717. поошло је, међутим, петнаест тодина. Блатотевићев песнички мараз је за то време очиктласлно еволуирао, и то у повољном смислу, Његове врлине постале су изразитијес, а тегове мане су су великој мери избледеле. То је, У својој бити, остала „тиха" поезија, поезија лирских реминисценитта по носталгичних вбаћања неким изгубљеним изворима, »елана, јаче него икал. за оно исконско што мосимо у себи: љубав поема олрећеном та“, пејзажима п људима, према одреЊеној | грезници" живљења. _ Песничке
суике, симболи који нам саопштавају Ту.
љубав, снажниши су по згуснутији; па: и јелнаставттти, нето у ранијим Блатгојеве ћевим збиркама:
Бене крупне и пирне очи маме телена преко воде; као очи склопи, ноћ доведе. кад их отеори, ноћ оде!
(„Очи Маријине")
Скоро сасвим је тичезао разговорно+ прозанчни тон, а Блатојевићева тежња да „исправи“ свет, мада се ту ми тамо још увек појављује у „огољеном" виду, ипак је потпуније по дослелније инкорпорирана. у“ његов поетски језик. Стога се може рећи да ова збиока значи у Благојевићевом поетском. развоју. јелаи нов почетак, от-
' тадање новог пута на којем се пружату богате могућности, Можда ће, па крају тог пута, овај песник одговорити на питање које 12 у краткој песми „Трагичност" веома лооро поставио:
Све што год очима видимо: није довољно да живтмо од ствара сма сиромашнији.
Куда ли ми то одлазимо2
Никола Бертолино
14 КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ
(„Никал').
а етапи паљење ————————--——-————- по аљпапањ—
СА АДРИАНА МАРАЖ: ГАТВБИЦА (1971)
ИЗЛОЖБЕ У ДОМУ ЈНА У БЕОГРАДУ —
Глае из дубине живота
„АКО ЈЕ ПОЕЗИЈА у првом реду повјерење човјека у човјека, она је самим тим м повјерење човјека У хисторију. И повјерење хисторије, напокон, у себе саму — због човјека који јој је повјерен м ког јега није могла одњихати, како се показало, без вјере у људску ријеч, као што и трава не може расти без прољетног неба или дијете у зипци без мајчине пјесме". Ова песнилка максима Весне Парун, мислим, има пуну важност у мноим ситуацијама када је реч о значају песништва и поверењу у песника. Ако У поезији нема лажних осећања, онда те она, пре свега, веровање и у њу треба веровати као у праву реалност. То је 0сновно и од давнина познато мишљење и читалац та мора поштовати, као што и песник мора поштовати читаоца. У том узатамном поштовању и једног и другог, поезија добита. своју потпуну оправданост, јер је створена у славу човековог живота и живота уопште.
Поезија је недељиви део људске душе п људске егзистенције. Без ње би мало ко 'машао: оправдање за ; туге; за „своле поразе и победе. Отмда те поезија „будна и втерна попут малке": Она је реплиост у коју можемо ући умор. на, а изаћи раздрагани. Збот тота нитедна друга уметност. нема више оданиха од оних које има погзша. У песми ће чи талац препознати део себе и свог света; наћи ће мисао колу и он мисли, али коту 3602 оскудности маште. и језика илч печега другог није. умео исказати. Стварђност поезиле дале читаоцу веру у непролазну лепоту истине. Поезила кота пружа назначена задовољства никад се не за= дођавља; увек те пригутна у“ мислима, У стишма, на уснама. Тако она у читаону тиви свој трави. живот, тер песма 3заподаво и нема другог жизота. сем оног у души п.срцу читаоца свиклог да слуша дах збиље и ритам времена. Стихом, тим опотним и маћђијским плодом тато та подарују песнипи, читалал испуњава своју звучну дубину коту те живот за рачунп нечег трајног створио у .њему.
Кад читаочева потпошачка моћ, у односу на поезију, доживи кулминацију, она. се, ипак, некако обнавља, множи и дате „могућност да из памћења нестане само оно што је мање уверљиво у жи-
вотном смислу. Ма колико неки читалац“ знао стихове напамет, он их не заборав-
ља све. дотле док је увепен у њихову моћ м разлоге да му служе као верова-.
ње. Отуда и чињеница да после више 20- _ дина. п. деџенија човек памти песме које су га у младости училе о љубави, животу и истинама. Снага поезије велика те оно- |
лико колико је њен творац у могућности. да нас увери У оно што је стварност те20602 доживљаја који узимамо као про дужетак оивота у чијем колу итоамо. своју игру коту нам.те припода одреди-
ла тп обавезала нас да је проживимо. | х у у | (Извор и инспирацију те, и такве литературе +
разграничтвању |
Прави читалпц или слушалац поезије. никад неће побзокати у стватног пи лажно» песничкаћ осећања. ТАгтово мерило. пре свеза. лежи “томе што он у песми тоажи знакове живота. омттићене об кпљошти лажног стала: и издвата пх као бисерна места. А та места тедино могу, као за стуб, приковати читаочеву пажњу пи као на ланцу одљвести. га до иззаота са" жхога се месник напалао. Поезија кола не отвара пут чи= таочевом спин“, не поима се и поншитава и себе и .свога твориа. Песник тпећа да иде до сржи ствари и времена и да говоти 'из њихове унутпашњости. Спољни утисци, како мисле меки песници, пе чине садржај живота и убед. љивост коју оп' даје као кад долази из Рразгрнуте уттобе ствари и истопите. Глас из дубине те само онај који мами и опчињава, коти зове и поручуте, коти моказу1е и поо- | рокује. Сааштина осивота пи његових тринципа ните. дакле, у некаквом излоту, већ
у густини сржи коту ум песни
ка мора отктивати као што. топли пролећни ваздух п су ке отвптају пупољак. Моћ пес~
ника састоји се у томе што им машта. има ту способност да о гвему про говоћђе т:з српа п да наћу пут до читаочргегт геца.
Милорал Р. Блечић
своје радости .
Коме припада Доетојевеки
Наставак са 7. стране
[
Прво што је морала да учини и што је учинила совјетска достојевскологија лосле револуције, било је да одбаци идеалистичка и ми-
_ стичарска схватања коментатора стваралаштва Достојевскога, као што су В, В. Розанов, о Мерешковски, Вјачеслов Иваново и њи ма слични, Затим је прикупљел ј објављен знатан број до. револуције, непознатих „рукописних материјала. А у то су време Л. П. Гросман пи, нарочито, 6, В. Томашевеки створили научну основу за издавање дела Достојевско“ та, А. С. Долињин, Л, П. Гросман и Н. Ф, Бељчиков, основу за паучту обраду _ његове биографије, 5. М. Еигељгарт и М, М. Бахтин за анализу проблема његове естетике и постике, а 34 историјско-литерарпу обраду ства-
· ралаштва младог Достојевског то исто учини"ли су АИ. Белишка и В. В. Виноградов, Појавили су се тада такође врло интересантин текстови о појединим проблемима стваралаштва Достојевскога, чији су аутори били ЈН, Тијанов, А. Л, Слоњимски, А. Г. Цејтљина, А. И, Слафтимова, А. В. Луначарски ни др. Проблем демократизма Достојевскога, свеједно, тих година није решен, што је по мишље+ њу Фридлендера, имало за последицу да се истраживачи ове области 40-тих година колебају између неколиких, уз то погрешних, могућности за његово решење, Они су, наиме, настојали или да пдеје Достојевскога приближе идејама Бјељинскога, или су пак покуша“ вали ла основне идеје из Лењинових чланака о Толстоју механички примене на Достојевско га. То је, јасно, довело ло занемаривања суштинске разлике између демократизма Достојевскога и демократизма Толстоја п револу“ цпонарних демократа, „омемогућавајули, како каже Фридлендер, да се схвати нсторијска својеврсност тога посебног типа демократске свести, чији је носилац Опо Достојевски“. Супротно оваквим настојањима, 1. П. Гросман је Достојевскога помстовећизао с реакинонарним државним апаратом, у чему су га касније следили В. В, Јермилов и Д. И. Заславски,
Овакве и сличне омашке совјетска достојевскологија је прерасла тек 1950—60-тих година. „Ке понстовећујући демократизам До стојевскога с демократизмом Бјељинскога или Толстоја, наша наука је, каже Фридлендер, показала да код Достојевскога имамо посла с носноцем друкчијег, посебног типа демократске свести... М, без обзира на противречности које су му својствене, наслеђе Достојевскога припада живим, важним и вредним елементима културног наслеђа за демократску и социјалистичку културу наших дана, које ми морамо брижљиво и дубоко да изучавзмо У свој његовој непоновљивој својеврсности и величини да бисмо га избили из руку пред-
славника савременог антикомунизма и да, би. смо-та-ставили у (службу развоја социјалисти-“
ке“ "леолдвије и| културе“. што о от Стога су за њега м, вероватно, за целокуп“ ну совјетску званичну достојевскологију, неприхватљиви погледи и ставови какве, по његовим _ сопственим _ речима, у својој књизи „Личност Достојевскога“, износи и заступа Б. И. Бурсов или, рецимо. амерички слависта В, Терас у својој књизи „Млади Достојевски".
Бурсов је, ма основу бројних одломака из шишчеве _ кореспонденције п специјалних пздања о Достојевском, руских и страних, на основу разноврсних успомена његових савременика ин обилне критичке литературе, на основу анализа текстова Д. С. Мерешковскога, 1, Шестова, Н. О. Леског и другог „обилатог и доста често интересантног биографског мате ријала“, покушао да реконструише слику материјалне, бнографске личности Достојевскога. Све је то лепо и пптересантно, вели Фридлендер, али, унаточ свему, „није лако сложи-
само стога шта лик Достојевскога, који Бурсов у својој књизи нуди, није адекватан, што је основна мисао књиге о пенхолошком лвојништву аутора „Двојника" „заснозана на чисто психолошкој интерпретацији“ тога двојништва њего из једног другог, за Фридлендера, изгле| да много важнијег разлога. Наиме, на Западу, а нарочито у Сједињеним Америчким Др _ жавама, постоји и незадрживо се шири полу" булеварска н булеварска литература о Досто· јевском, која као да нема други циљ него да шири и лодгрева најразноврсније митове и летенде о „тамној страни“ личности Достојев"| скога, писца „грешника", коме је својствена _ У којој су „мрвице истине“ тако вешто укомпоноване с разним полуистинама и ненстина» ма да је обичном читаоцу, веома често, веома | тешко а понекад ин пнемогућно да их разлучи,
Фридлендер види у текстовима какви су, ре"цимо, мемоари ЈБубаве Фјодоровне Достојевски, кћери славног пиеца, или писмо Страхова Толстоју. о Достојевеком,) Бурсов не само ла | се не супротставља таквој литератури пего јој „чак „чини крупан уступак“. Еау Уз сва.признања која изриче, он у делини одбацује "концепцију 8. Тераса, Разлоге за прекоре које му. упућује, Фридлендер налази у томе што из његове књиге „Млади Достојевски“ произлази да; како каже, „Мостојевски, писап „Бедних људи“; мало пма везе с реалним, 'биографским _Фјолором · Михајлови“ чем Достојевским, а ликови и садржај његових дела с историјском реалношћу његове епохе“ у што Терасови ставови о лелима Достојевскога потврђују Малроову тезу, по хојој се велика уметност рађа низ већ: постојеће у“ уметности а не из живота. ; Стога, с лруге стране, Фридлендер, као пример за напредак совјетске достојевскологије, узима. књигу Ј. Ељеберга „Лењиново на» | слеће, живот и литература“, у којој овај До_ стојевскога „оправдава“ тиме што се „упла» _ шио противречности, распада света на људске · атоме“ у буржоаском друштву, а „једностра_ мост“ његових погледа на руски живот, коју _ нису избегли ни други велики писпи тога времена, објашњава тиме што је у то време „вео ма тешко било схватита како. самокретањем живота, из оних противречности које су му. чиле Достојевскога, може да се роли ново, ко.
у
даља надају диви аи
ти се с концепцијом рада Б. И. Бурсова“. Не.
| психологија човека из подземља, литература ·
у тиовека самоме себи
ава
истржите ситно сецканог
Мирољуб Тодоровић |
У свако доба дана и
ноћи чека вас топли
Мирољуб Тодоровић
мшрољуб тодоровић лови. голубове
на крововима сан франциска Ла а
нв ограничавајте нокрае издатака
на мирољуба. тодаровила ни мирољуб тодоровић вам поклања. цео свет користите изванредне могућности мирољуба тодоровића пе
никуд без мирољуба тодорозин за'потпалу ваше ватре мирољуб тодоровић, ваш пријатељ и саветодаван
> ћ мирољуб тодорови Ма тодоровића мирољуб тодоровић за јело . мирољуб тодоровић за индустрију мирољуб тодоровић за путеве анкетни: лист: а да ли сте чули за мирољуба тодоровића. да ли сте за употребљавали да ли сте задовољни мирољубом тодоровићем
да ли сте потенцијални купац
· мирољуба. тодоровића.
да ли: У вашој трговачкој мрежи,
има свежих мирољуба тодоровића мирољуб тодоровић по најсавремениј технолошком поступку
брз контакт итпотпун пословна успех са мирољубом тодоровићем
ускоро на тржишту нови супер мирољуб тодоровић.
награђујемо најбоље купце
наших мирољуба тодоровића. марољуб тодоровић. одтовара укусу милиона. потрошача,
и'ви треба да упознате
наше мирољубе тодоровиће
пробајте мирољуба. тодоровића
и бићете одушевљени
у свако доба дана и ноћи
чака вас топли мирољуб тодоровић
ШИРИМО СВОЈЕ МИРОЉУБЕ ТОДОРОВИЋЕ
нигде као овде нисам видео
толико мирољуба тодоровића
сваког јутра мирољуби тодоровићи упрежу осам црвених коња у кочију свако поподне мирољуби тодоровићи откуцавају тачно време
ноћас сам заспао у џепу од панталона свога мирољуба тодоровића
мирољуб тодоровић је позван
да буде у првим борбеним редовима неопходно је разликовати
шта је мирољуб тодоровић а шта није даља реорганизација мирољуба тодоровића „довешће до унутрашње стабилности мирољуб тодоровић не препушта 7795 7 човек са мирољубом тодоровићем не осећа се сам
јасно је да можемо бити потпуно задовољни мирољубом тодоровићем мирољуб тодоровић делује
као снажна интеграционе сила
типримо своје мирољубе тодоровиће
пау
МР
П УЗ д њу с птнај | ~ РА у о за њу 5
Ду ЈЕ ЈЕЛА У ЛЕ У пао (КА 5 |
та =
јим путевима идеје демократизма 1 социјали. зма мбгу да овладају масама, како ће то по моћи човеку да се избави од старога, овешталога“, Или, рецимо, кад говори о напретку мопографске литературе о Достојевскоме, опо пе: тиче књигу 8, Кирпотина „Разочарање п пал Родиона Раскољникова“, а главну вредност ове књиге и, уопште, свих радова овогз аутора, види у "томе што овај „даје критику егзистенцијализма и других њему блиских идеали“ стичких концепција стваралаштва Достојерснога, доказујући ла „Злочин и казна", као и друга лела Достојевскога, пису пројекција романсијерове „рањене" душе, већ комплексни олраз дубинских процеса лруштвеног !' идеолошког живота Русије у једном моменту оштре кризе њене напноналне историје“.
Овакво конфронтирање једне концепције у
| приступању стваралаштву Фјодора Михајло:
вича Достајевскога, па и кад је У литању соВјетска достојевскологија, само је једно од "могућних стања стварни, које се, као што смо рекли, понавља. У овом случају, међутим, оно се може сматрати извесним напретком у односу на стање које му је претходило, Јер п сам Фридлендер па јелном месту У тексту о коме је било речи каже да је „литање о месту Достојевскога У историји руске национал-
| пе културе и о значају његовог наслеђа за на-
ше време добило принципијелно решење „за" а ме „против“ и да је сада могућно да се приђе „дубљем прилазу и посебним, специјалним аспектима стваралаштва овога писца, његовим друштвеним и философским погледима, етич» КиМ и естетичким идеалима, типологији реализма Постојевскога, његовој поетици итд“,
Треба се надати, а сада су могућности за то веће него икад, да ће до тога им доћи.
Станојло Богдановић