Књижевне новине
су варијанти ло
чинити и“
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ.
ОТВОРЕНА ПИТАЊА
.
СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА (1)
Враћање Вуковим начелима и грађење нових мостова
ДОБРО ЈЕ што се последњих година. по. свећује више пажње Вуку Караџићу макар само кроз то ашшто се на саборима у Тршићу оживљава успомена на њега,
и.његово дело. Пошто је Вук пре свега
био лингвист, ваљало би да у овим суде боносним тренуцима наши лингвисти и писци покушају проучити у чему се састојала његова лингвистичка величина. Уместо оживљавања успомене на њега, требало би да оживимо језик наших народних песама, наших народних пословица, нашег Вука м његова превода „Новог завјета". Требало би да оживимо Вукова начела, његову синтаксу и стилистику, његове морфолошке спознаје, његове завете, у једну реч: дух и структуру његова језика. Како је наш савремени књижевни језик у знатној мери одступио: Од, многих Вукових начела, како је без чврсте норме и кодификације, без „опћените правилности“, о којој је он више пута говорио, вредело би погледати да ли је м-у којој мери могућ повратак тој „опћенитој правилности". "
_ Кад ово кажем, не мислим да језик ко. јим, на пример, пише академик Миханло Стевановић представља велику изневеру Вукових начела. Напротив, у много. је чему језик којим је писана његова досад најпотпунија српска нормативна граматика (две књиге под насловом „Савремени српскохрватски језик", Београд, Научно дело, 1964. и 1969) вуковски: и стилом, и конструкџијом реченице, и склоношћу к народним речима. Али када проф. Михаило Стевановић тврди „да се наш књижевни језик, све до данас, развија. по принципима Вуковим“ (из Речи унапред уз прву књигу споменуте граматике, с. 52—53), то би могло бити тачно само ако мисли на језик којим пише он и још покоји српски лингвист, а од савремених писаца Бранко Ћопић, на пример. Међутим, језик с београдске и србијанске штампе и публицистике, радија и телевизије, преводилачке литературе и школских уџбеника има мало везе с Вуковим језиком и мало везе с језиком 'и стилом самога проф. Михаила Стевановића, а'то су једини облици (боље рећи огранци) књижевног језика с којима се' сусреће
· огромна маса писмених и полуписмених
припадника нашег народа. Не знам ко је крив за такво стање
и зашто се нико не бори против њега,,
али наслућујем- да разлог томе може бити и то што наша књижевнојезичка норма допушта многа двојна и тројна решења и што многи наши граматичари сматрају да је њихов посао једино да региструју појаве у књижевном језику уместо да се боре за боља решења (кад има више могућности), за бољу реч, за лепшу реченицу, за бољи стил. А, као за инат, кад је више могућности, људи бирају гору. Тако се може поступати у књижевном језику с дугом традицијом, одавно учвршћеном нормом у свим битним питањима и одавно изграђеном културном физиономијом и књижевног језика и народа који се њиме служи. У језику, какав је наш, не верујем да Је то добра. политика. Нашем је језику потребна чвршћа норма и пуно лектора који би њоме овладали и примењивали је свагде где раде. А ми немамо ни довољно доктора, ни довољно стручних. Пре 2—3 године случајно сам поразтоварао, с једном новинарком „Вечерњих новости и питао је да ли тај лист има лектора. Она ми је одговорила да су та имали, али су та отпустили јер је то скупо, а осим тога новинари школовани и писмени људи“, па шта ће њима лектор. А-каквим су језиком писане наше новине, не
треба ни спомињати.
А то и на нормативна двојства, из кате су се изродиле многе хрватскоарле ске поларизације, позивају се они к ји је стало да се од једног језика по сва у цену направе два, и не само до тога, ве и до цепања књижевног језика српског би били сретни да се ус-
народа. Такви : а Тиан и прногорски књижевни језик. и војвођански, и босанскохерпетовачки. !0-
ворни језик Босне, осим што је ијекав-
ски го изговору, пун је и дроГИХ бл КЕ. ната запалне варијанте (у ствари, У ТОЈ бро олнеговани. многи елементи босанскота говорног језику ма да се њиме тамо не говори). па таква 3“ латања имају најчешће политички, ПРИ: вук. ВУС је јелном у своме Осел со јавио подуже писмо јелног свог топ, “ којем је речено: „Нека остано млека випа и екавица као симболн натионалне самобититпсти "хрватскога и па мај 5 рода!“ Како се овде “ Беогтаду 5 ; брита о језику брине, такви би симболи још могли постати и збиља. 5 "Наш олтовоо на све то не би смео б8ти никакво поритање права, НИ ЕРИ Ррање костова на ечи, никакво ежањ ол „боснизама" и „хрватизама“, Од колих то' мно се учвр' камо зато што, су , зр. стали 7 хбвате ижевном језику, а Панта те би биле и сопске. Неметмо бежати ни од речи које су Ули шке, Ол ТЗБ исолотизама, ако су творбен. метжведане и ко се У систем уклапају. пећ бло и Вуков Ол-
Унеђен сам да би то ОМо -: ве "ал би та било мећу живима, 169
зе' улазпао ктстове. није делио речи = пане анакће су. већ По ни колиро ст. ' потребне. рпавилме и 4 теттио па Во је им ковго гечи, а то бисмо МОТАТ га. Неки љули, који се,у ЛА бо разумеју, · виде опаснос
ком књ зечм не
вистику сла
у томе што се оживљавају старе речи. Ја мислим да би требало оживети сваку реч која није заслужила да умре. | Ево неких мојих предлога који, уверен сам, могу послужити постизању таквог циља и олакшати живот свим људима и народима, поготово у оним срединама у којима живе измешани. У свим овим деобама, У којима се (особито у нацнонално „чистим“ срединама) каткад живи и ужива у трагању за разликама и посебностима, заборавља се на оне који живе у мешаним крајевима. Ми Срби не смемо на то заборавити јер добар део нашет народа живи у мешаним срединама. Тај незабораз неће, ни у ком случају, штетити култури нашега књижевног језика. 5
Глас х писати свагле где му је по етимологији место |
- Познато је да овога гласа нема, тј. није га било, у многим народним говорима. Вук га није ни говорио ни писао до 1836. године. Те је године. наттао на њетов изговор у југозападној. Прној Кори, Боки Когорској и Дубровнику, па: та је отада: стално писао. Вук се обавезао на Бечком договору. (3. тачка) да ће се тај глас писати свагде тле му је по етимологији место. Не могу се овде упуштати- у то: како је дошло до тога. да се та · обавеза у. Србији прекзши, и то само у по~
јединим речима... Ево тих речи: сух, глух, ухо, кухати, духан, муха, буха, .леха,. протуха, пастух,
кихати и још неке. Од ових је. једино лаик ухо. још увек у живој говорној; и књижевној употреби у Србији. Занимљиво је да су се и у нас између два рата ови ликови могли наћи ну штампи, а још чешће у књигама. Занимљиво је да се н сада говори и пише сухомеснат ни кухиња, а не сувомеснат и кувиња (истина, 'често се говори кујна), и да су правдписом _· забрањени. ликови стреја и снаја, а кодифицирани само ликови стреха и снаха: Не знам због чета: су се наши лингвисти залагали. за ово двојство (и тројство), али знам која опасност данас из тога извире. Знам само да је то изневера Вукових обавеза, штетно нарушавање лексичког и фонетског система, и, наравно, прилика за оне који
мвале разлике и расколе да;гу тој љубави оуживају. Како: не: уживам у 'расколима,
поготову ако се они уносе и у народ којем припадам, мој је предлог да се с тиме прекине. Објаснимо ли народу да.се тиме враћамо завету нашег Вука, он ће то схватити и прихватити. То је, уосталом, питање које се може решити правописом, којим је већ решено питање стрехе и снахе. Ако то тако објаснимо и с таквом намером усвојимо, људи ће схватити да то није никакво попуштање и уступање, већ наша ствар, ствар нашег језика, а не неког туђег.
Тлаголе са суфиксима ·ирати, -исати и -овати свести на суфиксе -овати и -ирати
Највећи број глагола. који се данас у нашем језику завршавају овим суфиксима преузели смо од Немаца иако нису немачког порекла. У немачком тај суФфикс гласи ТЕКЕМ. Те су глаголе преузимали и преузели и сви други словенски језици, и сви су их, истини за вољу,
ита
кодифицирали боље од нас. Једини ми имамо то „тројство“. Да видимо како су други словенски народи поступили: :
РУСИ имају двојак суфикс -проват (комбинован) и -оват (словенски су фикс), али је много већи број глатола с првим суфиксом. Примери: организоватр, адресовате, изолировате, апелироватв.
"СЛОВЕНЦИ, ХРВАТИ, МАКЕДОНЦИ И БУГАРИ имају јединствено решење. Немачки суфикс Јегеп постао је -ирати. Наравно, македонски и бугарски језик немају инфинитива, али је то видљиво у друтим тлатолским облицима. Примери нису
ни потребни.
ЧЕСИ, СЛОВАЦИ И ПОЉАЦИ су такође постигли јединствено решење; у словенском суфиксу -оуа#(1), односно“ -омгаб.
Примери: чешки — органисовати, исо' ловати, адресовати, гпеловати; Е
словачки — огсаттомар, 1тојома!,. адгезоуа!, арејоуа!; пољски. — огватзохас, 12010мас, ад
гезолмас, арејомас.
Једино ми немамо ту система. Било је покушаја у нас поткрај прошлога столећа да се уведе само суфикс -овати, али није успео. Зашто је у књижевном језику дошло до продора м наставка -исати, иначе грчког порекла, није ми. сасвим јасно. Најторе је, ипак, што нема чврсте норме нити ју је могуће успоставити употребом свих трију суфикса., Стога. се може писати: паралисати и пара аизовати. сугерисати и сугерипати. Пише се: формирати али реформисати и трансформнисати, оперисати али кооперирати. питирати али репитовати. Тиме.нисмо обогатили језик, а допустили смо разлике за које се жудни хватају.
Пошто сам свестан емопионалних набоја, предложио бих ха се суфикс -овати заложи свагде тде се учврстио, а-да се суфикс сисати избаџши из књижевног језика и замени суфиксом -ирати. а кал је могуће суфиксом -овати. И ово сетпитање може реттити правописом, па ће време: учинити своје: р
Вошити семантичко разјелначавање кад је год могуће и потребно
Ни у једном језику нема, заправо, правих синонима, или их има јако мало. Када се они појаве, тада се врши семантичко (значењско) разједначавање. Тако се поступа у свим словенским језицима и у свим другим језипима. У нас има мало таквих напора, а требало би да их буде више. Граматичари и лектори могу у томе помоћи својим саветима. Ја сам се досетио неколиких примера, па их овле доносим с објатњењем у загради где ми се учини потребним. Ево тих примера: играти (рукомет): плесати (танго); одложити (померити у поостору, нпр. Књигу): одгодити (померити у времену, нпр, састанак); поручити (у вези с поруком) : наручити (у вези с наруџбом, нпр. пића); расположење (стање духа) : располагање (поседовање); непокретност (непомичност) : некретнипа (имање, кућа); лице (лео главе) : особа, чељаде; сазнање (обавештење лобивено Ода дђутих) : спознаја (унутрашње сазнање); сипати (тлећер, со) точити, лити; представа (поиредба) : предопба (као појам); укус (став према ·нечему) : окус (својство онога што се куша); топлота : топлина; течност (товорна особина) : текућина (вода и сл) ;: век (ауто разлобље)у : столеће (сто голина); сведочанство (доказни материјал) : сведоџба (диплома). :
Неке од речи што стоје на другом месту једва се икад појављују, премда се за сваку може наћи потврда у српској
СА: ИЗЛОЖЕВ У ДОМУ ЈНА У БЕОГРАДУ — ЈАНЕЗ БЕРНИК: СТОЛИЦА (1971)
књижевности. Неке се осећају као кроатизми, а да за то нема ваљана разлога. Има наравно и других могућности. Пало ми је у очи да професор Филолошког факултета: у Београду Душан. Пухало разликује савремен. од' сувременог и савременика од сувременика.
За њ су нпр. Вук и Његош сувременици, а Андрић и Крлежа савременици. Овим се разликовањем не би нашкодило култури језика, већ наттротив, обогатили бисмо је, а ослобос“-т љуле непотребних емоционалних наб
Бранислав Брборић
НАПОМЕНА РЕДАКПИЈЕ
Поводом написа проф. Брано ИЕ рића, објављеног у прошлом бро“ Анли смо више потписаних и нет ноХ чланака о неким питањима која '" с покренуо. Из његовог уводног писма, мећЂутим, види се да је њетов напис већи нето што је она; дед који је обтављен
у том „броју. Поред данашњег, његова разматрања. имаће, вероватно. 10:91 дет наставка. Тек тада ћемо почети са 06-
јављивањем написа који се односе на исте или сличне теме и проблеме, и то само оне који документовано и сажето (због отромне сарадње простор у листу за објављивање написа о овој теми мора да буде врло отраничен) пазмотрају пштања 0 тезику и око њета. Коо г раније; У: обзир за објављивање доћи ће само намиси уз које њихови писци буду тачно навели име и презиме, као и тачну адресу.
Бојан Јовановић
Праг
Оборисмо тополу А срце у њој Нетакнуто оста
Праг се од откуцаја Тог упорног клатна Угиба под нама
Његова ипгрипа Сваку реч наде У труљење гура
Под његовим гласом Наша малаксалост
У крајњу се извесност Губи
РОГОВИ
Пробућене Замршене муње
Трофеј су згубљене светлости
Чекамо сванућима
Звуци да се избистре
И пред природом се јави Безазлености знак
Велија згрушалог немира. На барут мирише
Наше је присуство Записано хицем
И у:нама се преображава Звучна безазленост јелена У небески вокал. Самртног крика
ИЗГНАНСТВО
У сунчевом тоболцу Искри се Устрељена зора
Спасена дивљач пјању Лак, је плен : у Мојих погледа
Бистри се њихов бег Од извора страха
А страх је бубвење Страх је нови дан
Наше изгнанство У нама Које се пени
КРИЖЕВННОВИНЕ 15