Књижевне новине

| структура,

Наставак са 4. стране

њетово време не згази идеале за. које се борило и одгурне их у апстрактно удаљену будућност. Тако ангажован став налазимо у самом дну побуда из којих су рођени заљућени текстови „Великог спремања", треће књиге сатира Владе Булатовића Виба. Иза опорог Вибовог причања о тврдовратој ни повлашћеној бирократији иза скицираних ликова грлатих протагониста квазипрогреса који „понављају пароле које су биле тачне јучг, а које су изгубиле сваки смисао данас" (Лењин: „О паролама"), иза свих, оскудно фабулираних, тема о паутарховском пеглању историје и промућурно уновченим идеалима, запажа се ненатруњено пишчево уверење да снови револуције не могу бити засенчени тиме што су их појединци заменили за. потребе парвенијског менталитета.

Основни мисаони став „Великог спремања“, из кога је Виб развијао главне правце свог тематског одбира, супротставља се парадоксима савременог живота мудрим уверењем да је дијалектика друштвеног развитка најважнија историјска катеторија, и исказује се етиком пишчевог незадовољства временом које често умност револуције замењује за безумље прагматизма: „Неке револуције гутају своју децу, а опет нека деца гутају своју револуцију". Откривајући норме понашања данашњег човека у оквирима изграђених механизама који коче личну свесну позицију субјекта у корист социјално аутоматизованог теста, не би ли објективизирао, па тако и етички проценио отуђену свест човекову, Виб није за стожерну вертикалу својих сатира одабрао власт, већ новопроизведеног човека данашњице коме „душа прелази из ствари у ствар", и око њега зденуо најважнију проблематику савременог живота. Он.та-прати у, најразличитијим варијантама.понашања, разлаже по вампирени (буржоаски менталитет који стабилизује нове форме да би дириговао туђим животима, н забринуто констатује бројне компромисе свести и савести, остварене кроз умножене облике адаптације.

Литерарна мотивација тако обрађених тема тражила је, наравно, пространију транспозицију. Теме „Великог спремања. имају, пак, нешто збијенити композициони вид од оних у претходним Вибовим књитама: њихово приповедно језгро углавном се задржава у оквиру сатиричног повода приче, без проширивања помоћу обраде литерарних повода фабуле. Писац се никада не вара у одмеравању важности језгра, али га мотивише с кратке дистанце, најчешће спедствима директног казивања, прецизно Ффиксирајући основну опсервацију, и рефлекситу на рачун изналажења разуђених чиме донекле смањује ширину приповедачке транспозипије тема У корист непосредног есејистичког маркирања њиховог језгра (на пример. У „Клањању“ и „Митиљењу с машнипом , а и другде).

Као и павије, сатирична басна је п овој кризи натвећи књижевни домет; њена посебно оритинална вредност је У непосредности и актџелности, она је увек пуна вибовски добро темпираног смеха, много торчег нето У „Будилнику", много увређенијег нето у „Мењачници идеала", Булатовић је писап без компоомиса, убеђен У Се ва но корисност сатире и смеха, али ВАН : ном његов подсмех постаје све хлалнит

све тратичнији У осећању живота. И мада

очитлелно смањеног лирског Не Ба смех непрекидно представља хра ма племенит отпор Моби ка Мили ав разни а ЋЕ шет времена поотив 5 ( вилуално и друтттвено разобрученог о штања, отпор који људски ДУХ У поема свим ари ЕН Е неопходан => ење ш потчињавање. је неотг о натпој књижевности, већ и нашим

нађавима. ' К Милутин Срећкови

с

ган И

лева

' ваној путописној

КРИТИКА

':

~ ;

+ ВЛАДА МИРОСЛАВ БУЛАТОВИЋ ТОСИЋ ВИБ ВИШЊИЋ

Нови

домет српске прозе

Мирослав Јосић Вишњић: „ЧЕШКА ШКОЛА“, „Просвета“, Београд, 1971.

„ЧЕШКА ШКОЛА" је обимом налик овећој приповетки, али је поетском потпуношћу близу једном нарочитом типу модерног романа, а В , међутим, био је зле среће да га, уз приповедаче као што су Михаиловић, Стевановић и Савић, броје у некакав нови, ггуби реализам за који се ванредно кратковидо каже да је фасциниран ружним и провинцијским одломцима живота.

Истини за вољу, странице „Чешке школе" прожете су жељом да се у при поведању документаристички користе непреображени „одломци“ стварности. Јосић Вишњић не само што смешта збивања у својој прози у историјски и географски сужене оквире (у једно месташце у Бач. кој, ових последњих година) нето помиње 'и користи као вид своје фикције сву силу ствари које се лако могу идентификовати у стварности: од наслова књижевних часописа и имена из књижевне и политичке историје, до назива београдских јавних установа или, чак, данашњег изгледа же лезничких карата: Поврх свега, аутор се сам, под својим именом, често једначи са извориштем нарације, са казивачем „Чешке школе". .

Али, уочивши ову прту Вишњићеве прозе тешко да смо уочили оно што је у њој битно, пи што је обезбедило не мали домашај „Чешке школе". Штавише, посматрана као реалистичка прича, „Чешка школа! се распада на низове заморно пре цизних описа локалног значаја, затим на причу-сећање о лепршавом | младалачком пријатељству неколико девојака и млади. ћа, већином несвршених београдских студената са знатним литерарним амбиција. ма, и најпосле на неколико догађаја који би требало да унесу у ово сећање трагичке акценте.

Има много разлога, међутим, за помисао да су памере Јосића Вишњића биле много крупније, и да их је он овде умно. томе остварио. |

Као и већина нових српских приповедача, Јосић Вишњић користи елементе не преображене стварности тако да они по стају функција једне уметничке замисли чија · конструктивна обележја ваља тражашти изван односа уметничке фикције и реалности. )

Аутор „Чешке школе", на пример, вео. ма спретно рукује различитим обрасцима прозног уметничког говора, различитим при поведачким стилизацијама, и заправо, виђена у целини, ова проза је успела да У своја двадесет и два кратка одељка ис користи запањујуће много „техника, од исповедне варације у првом лицу једнине и множине, до тзв. објективног представљања, од епистоларног обраћања до до кументаристичког набрајања“ ;

Прве странице „Чешке школе" спретно користе конвенционални облик увода: на њима се старинским реторичким начином одређује круг главних и споредних лица и наговештава извесна „мрачна прича · Не што од старе и опробане приповедачке технике присутно је и даље, у развијању фабуларне нити из почетног наговештаја, Мада каже да се жури да што пре стигне до најважнијег момента „мрачне приче, наратор „Чешке. школе“ ово једнако од лаже, уносећи мноштво хронолошки неу ређених епизода које, у једном, спречавају откриће оног момента, а, у другом, чи. не га све занимљивијим. Спољни композициони оквир „Чешке школе" такође је изведен као у литератури позната схема; као затварање круга у свим тачкама Ли чни тон с почетка, који износи тобожње

азлоте приповедања, јавља се и на крају, у истом руху, аштајући се од лица и средине о којима се приповедало.

Постепеност у приближавању „најважнијем делу мрачне приче" праћена ] постепеношћу у вођењу тона приповеда ња. Одмах иза увода Јосић Вишњић при. поведа о месту својих збивања у стилизо-

форми, са становишта.

каквог „обичног путника" који стиже у

Бачку железничком пругом Београд Провалије. Стилизација се, затим, мада је привидно задржана, нарушава прича њем о ономе што се већ не би морало дешавати „обичном путнику". У личном тону, чије се извориште с помера у разна лица, у првих десетак одељака „Чешке школе" приповеда се о карактеристичним странама војвођанског амбијента. Али, 0вакво приповедање о мирној _равничарској свакодневици пресецано је наговештајима све. озбиљнијим, док се у тринаестом одељку не исприповеда о томе како је главно лице у збивањима у „Чешкој школи" погинуло у сасвим бесмисленој кафанској тучи. Сви следећи одељци, до последњег који понавља слику железничке станице са почетка, постепено се удаљавају од епизоде убиства и обележени су као сећање на овај догађај и на. убијеног. Тринаести одељак је, отуд, среди. ште фабуларног склопа „Чешке школе", а његов положај у целини ове прозе значајан је и по томе што се овде понављају главне црте Вишњићевог приповедања привидно лако и реалистичко причање о свакодневним стварима, испуњено описи ма и поређењима, развија се ка неочекиваном кулминационом догађају, који је утолико ефектнији, уколико се накнадно испоставља да је потајно, а сигурно припреман: Овакав положај тринаесте епизоде у равни фабуле условио је у „Чешкој школи" сложену конструкцију у виду концентричних кругова који се шире од средишње епизоде као од жиже, или својеврсног модела целе приче

У Вишњићевом приповедању посебно важну улогу врше описне секвенце са ра звијеним поређењима. Богата и одиста раз новрсна поређења у описима у „Чешкој школи“ не настоје да реалистички одреде предмете, него истражују поетску, че. сто у самом језику откривену могућност спајања раздвојених, или чак противних ствари и искустава.

Тако се образује у равни Вишњићевог језика посебан тематски слој, друкчији од оног који омогућује језик реалистичке прозе. Док, наиме, у традиционалној реалистичкој прози описи и поређења, буду ћи да су строго у функцији психолошког подтекста, затварају свет реалистич. ког приповедања, у приповедању као што је Вишњићево описи, и поређења у њима, имају управо супротну улогу. Они, у ствари, отварају свет ове прозе м помажу писцу да у реалистичком смислу независно од сиромашне фабуле смести збивања у бескрајност природног и хуманог контекста. Вишњић приповеда тако да из сваке тачке своје фабуле може зракасто да крене у било којем правцу, што значи да се у самом уметничком поступку у „Чешкој школи" наговештава поетски значајна тема баш у ономе што би се могло учинити сасвим локално и безначајно. Тематски слој у „Чешкој школи", 06разован у описима и поређењима, обележен је наглашавањем извесне радосне пунокрвности равничарског живота, поетичне повезаности биљног, животињског и људског света у сваком тренутку постојања у тој Бачкој која одиста почиње пред читаоцем да „све више расплиће своју плетеницу биљака и светлости".

Међутим, прави смисао овог тематског слоја може се наслутити тек када га до ведемо у везу са фабуларном окосницом приповедања. Овде, како смо рекли, у сре дишту је трагичан догађај: бесмислена смрт бића које је за казивача „Чешке школе! . оваплоћење _ вредности живота, Ову смрт, пак, Вишњићево приповедање открива како однекуд нужно долази из самог средишта онако занесено описиване равничарске свакодневице, као нелрепознатљив, али свеприсутан чинилац људ ске судбине. У овоме, опет, језичке пи стил ске компоненте Вишњићевог приповедања

" имају пресудну и испољену улогу. Сама

могућност, наиме, да се за тело убијеног пријатеља каже да је било „црвено као шипак, модро као божур", а да се њего.

„ва крв по земљи разлива „као топла смо

ла" п мирише „на босиљак и мајчину ду. шицу" — У склопу Вишњићевог поступка постаје својеврсна тема, претвара се у „поруку“, подарује причи одређену миса ону носивост.

Приповедање, тако, као да најпре ства. ра неку завесу од слика животне бујно сти да би, постепено разгрћући ову заве су, наједном открило тежак и суров ис ход. Али, ова два момента у Вишњићевом приповедању се не искључују, они тре пере и одблескују се Један у другом, 1 пружају овом приповедачу прилику да убедљиво наслика „пакао у зрну жита како је једном усхтео, и, такође, да испуни „основни задатак прозе", који је себи једном поставио: „стварати мисли гледајући свет око себе". Његово приповедање заиста се претвара у напор да се маштом

савладају тратичне околности живота, да се уметношћу укроти навала очајања

„Чешка школа" далеко је од каквог грубог реализма везаног за делиће неког провинцијског искуства. У њој се, у при чи о Бачкој, и о бесмисленој, а нужној смрти приповедачу најдражег пријатеља Љубомира Љубе Канта, заиста гради слика „извесне распетости између бића и ништавила, ведрине и олује“ — слика у: ниверзалног значаја.

И ако није успео да сагради баш „дво. рац симбола и психологије“ (о чему сне. ва његов Љуба Кант), будући кадшто наметљив у својој жељи да истиче симбомичан положај неких својих прозних слика, или да мудрује о књижевности, Миро. слав Јосић Вишњић сигурно је успео да створи свој приповедачки свет у којем има, ако је допуштено поређење, нечега од дражесно безазлене прецизности тзв, наивних сликара, али и нечега од оног блеска живота што купа Реноарове призоре. Створивши своју мисао о противречно. стима људског живота, Јосић Вишњић је у српску приповедачку уметност увео нове тонове који ће овде, сва је прилика, дуго звучати.

Љубиша Јеремић

Роман као одгонетање живота

Војислав Максимовић: „ЗАВОДИШТА“, „Свјетлост“, Сарајево, 1971.

РОМАНСИЈЕРСКИ ПРВЕНАЦ Војислава Максимовића карактеришу два метода стварања подједнако присутна у савременом роману: један је традиционални, реалистички, а други, без сумње значајнији, показује модеран приступ у транспо. зицији обухваћене грађе, у коме романсијер ничим није спутан у бројним асоцијацијама, дигресијама и мешању рационалног и ирационалног.

Радња романа је динамизирана честом сменом планова приповедања и романси. јерским поступком који омогућава често померање оријентационог центра приповелања. Посебно се истиче и несвакидашње свеж језик, његова сочност, богатство и лнричност. А стил романа одликују кондензовани језик и разноврсност, нарочито у погледу карактеризације бројних ли кова. у Уђ

И када је видна историјска димензија, у непрекидном смењивању времена и догађаја у роману, и када је једини садр. жај романа исповест јунака романа, н када се појави животна историја са романтичарским призвуком (Ханина судбина, на пример), н када се психолошки истанчано показују младалачки немири, романсијер са осећањем мере води радњу у нове токове, скраћује их или обнавља, једном речју -— влада романескном материјом (то је нарочито видно у два основна наративна тока: Вука Маглића и Адама Маглића).

Од три симетрична поглавља („Ријека", „Сунце", „Вјетар") најуспелије је друго. У њему је успешно дат локални колорит амбијента који још пема свог романсијера. Симболика је па тим местима згуснута, а на широком плану показује се однос природе п људске природе и даје известан број универзалних истина. Природне лепоте Дрине, око које се одиграва читава радња, нису само статичан оквир него и динамизирани пејзаж помоћу кога се уактше одгонетају трајне загонетке.

Посебан је однос романсијера према времену. Прошлост је у највишем степену осавремењена тако да „Заводишта" прел стављају у потпупости роман из савременог живота. У њему се, кроз сукобе и многа _ тралиционална _ оптерећења, најчешће говори о хуманизму и алијенацији људске природе. Животна историја једног региона и неколико личности није дата хронолошки, али је представљена целови то. Романсилер није само сведок времена и објективни посматрач него и активни учесник и носилап радње у роману,

Наративна бујица тече спонтано. На појединим местима видни су извори на којима се напајао, али је и порел тих местимичних параталела Максимовић у. метпички самосвојан и аутохтон. Главна премиса оомана лежи у тражењу оло. нетки живота, тратању за смислом живо. та који је неухватљив и који, као неко митеско зло, растрже главног тунака. То је нит која прожима сву грађу романа и чини је јединственом. Тратање за птипом Гагул, односно сукоб спољњет и унутрашњег у личности послужило је вомансијеру као могућност засвођивања лука романа.

„Заводишта" су динамичан, лиричан, младалачки топао роман, који показује сложеност живота у региону кој У нашим представама егзистира у упроттћо. ним представама. Романсијео помера гра: нице тих прелстава, показује 1едан меоби. чан свет и отктива многа његова превира. ња. То је роман у коме се местимично могу наћи п невештине, али је ситурно аутентичан и вредан четаочеве пажње.

Радомир Ивановић

»

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5.