Књижевне новине

За

п против

Света Лукић: „РУСКА КЊИЖЕВНОСТ У СОЦИЈАЛИЗМУ“, „Нолит“, Београд, 1971.

СВЕТА ЛУКИЋ је познат нашој јавности као естетичар и књижевни критичар заинтересован за модерна истраживања у поменутим областима: Његови афинитетл су вредни пажње јер су углавном упућепи мање испитаним подручјима; једно од таквих подручја је и послеоктобарска руска литература, коју Лукић прати и ана дизује више од десет година. „Руска кљњижевност у социјализму“ је његов покушај да своја истраживања обелодани на ни воу књите.

Очигледна су два циља која је радећи па овој књизи Лукић себи поставио. Први — да књига делује занимљиво, компонована готово као роман о авантури руских писаца лосле Октобра, слично његовој претходној књизи о послератној југословенској литератури. И други — да се по каже како су ауторова интересовања за ово подручје од самих почетака била дефинисана и изграђена, што се изразило у околности да је Аукић у књигу унео готово све што је о савременој руској ли: тератури написао. Овај други пиљ је од редио и склоп књиге: она се састоји од Лукићених старих есеја писаних разним поводима, пи нечег налик на везивни текст,

чији је задатак да материју поменутих е.

сеја повеже. у целину, остварујући утисак и о целини интересовања.

Морамо констатовати да Лукић упра. во са овим другим циљем своје књиге ни: је успео. Најбоље у њој јесу анализе по јединих дела, појединих писаца, појединих проблема; у овом погледу заслужују пажњу текстови о „Заштитној повељи" Бориса Пастернака, о „Колој години" Бориса Пиљњака, о роману „Доктор Живаго" и проблему теорије социјалистич: ког реализма (који је Лукић посебно проучавао у оквиру својих општих интересовања за марксистичку естетику). У гра: ницама _ осредњости крећу се Лукићеви текстови о постстаљинским кретањима почев од проблематике савремене совјетске драме до случаја Солжењицина. У принципу не задовољавају ауторове ам биције да се представи као историчар модерне руске литературе п њеног свеу. купног израза.

Покушајмо да аргументујемо последњо примедбу: Као многи наши писци, од По пе и Булатовића до Киша и Чинга, и Лукић је доживео опседнутост феноменом послеоктобарске руске литературе. Свет Бабеља, Пиљњака, Ољеше био је за њега откриће када га је упознао средином педесетих тодина; тај свег је противречио сивилу м јаловости ере социјалистичког реализма тридесетих година, и Лукић није могао да се одупре опасном првом утиску о једном сјају који је порекла нака . зна теорија. Речју, Лукић је у својим ис траживањима остао на нивоу ране фасцинације: сва његова интересовања била су посвећена двадесетим годинама као првој читалачкој љубави у којој није било ни места ни страсти за наредне испитивачке подвите. Такав Лукићев поглед, који је до пре неколико толина био интересантан, данас је превазиђен; најновија истраживања показују да су тридесете године, пе рпод мпвовске литерарне – самоодбране пред налетом нормативне естетике, биле не мање занимљиве од двадесетих година мн да су њихови домети, закључно с „Мајстором п Маргаритом" Михаила Булгако: ва, у претходници светске литературе на: шег времена. Ако се овоме дода околност да је ми у познавању најбољег из двадесе тих година Лукић остао претежно чита. лаш, бива јасно због чега „Руска књижевност у социјализму“ није књига са најсавременијом аналитичком апаратуром.

Истини за вољу, представљајући руске двадесете године, Лукић је учинио напор да ангажује разноврсна гледишта у придог својим тврђењима — од компендијума Глеба Струвеа, Марка Слоњима, Ед; варда Брауна и Виторија Страде до мице љења Александра Флакера и Вјачеслава Полонског. Међутим, Лукић се позива на њих као на признате ауторитете у моде!ној русистици, губећи из вида да су, пр во, ставови Струвеа и Слоњима, изграђеип пре жице деценија, анахронични. да се, Аруго, на пресек Полонског посвећен антератури двадесетих година без неопходне дистанце данас више пе можемо ослонити и, треће, да поглед Флакера, на руску послеоктобарску ситуацију није де финисан само ставовима из предговора

слећи да су они на пристојном

КРИТИКА |

|

СВЕТА АУКИЋ

ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА

књизи манифеста и програма двадесетих година, будући да се овај вредни русиста. итекако ангажује на упознавању управо загонетки тридесетих година, посебно у стваралаштву „оберпута".

С друге стране, Лукић чини непријалне грешке и у представљању познатог материјала. Има их чисто техничких, начињених услед нехата или: непознавања предмета- Рецимо, Шмељов је код њега Хмељов, Петар Коган (или Кохан) — Пјер Кохан, Еманунил Казакевич — Едуард Ка. закевич; за А. Лежњева се каже да после Стаљинове смрти није прештампаван (мада је 1966. године објављена његова жњита „Пушкинова проза"), „Проневеритељи“ Катајева су означени као почетак совјетске сатире (а шта је с једночинком Горког „Радник Словотјоков“, с драмом „Мај муни долазе" и прозом Лава Лунца, с Николајем Ердманом, Михаилом Булгаковом, Венијамином Каверином и друтима2), при чему је Катајев однекуд уведен У круг „Серапнонове браће", уз потрешну примедбу да је Петров псеудоним његовог брата Ивана (који, узгред буди речено, постоји, али као писац из круга „Превоја"), Каверинова књига „Сликар је непознат" (боље: „Аутор — непознат") пред ставља се као дело о коме данас нема помена чак ни у „Књижевној енциклопеди“ ји" (вако је поново објављено 1964 го дине, у другој књизи Каверинових сабраних дела), итд.

Други тип грешака у Лукићевој књизи настаје као последица његовог заустављеног погледа на руску _литерарну продукцију после Октобра. По њему, есејистичка проза Пастернаковот типа није обнављана после 1931. тодине, пако је њено

присуство потврђено у последњим књигама В: Катајева и наслеђу К. Паустовског;

исто" тако, твратседа је у ери' социјалистичког реализма дошло до ташења. фан тастичне линије (што је последица непознавања Булгакова и у новије доба објављеног _ паслеђа – Всеволода Иванова), да тридесете године у целини нису дале дело изузетније вредности (а шта је са остварењима Андреја Платонова, „обериута" или поменутим романом Булгакова, да не товоримо о „Тихом Дону" п „Животу Клима Самгина"2): Лукић очигледно не познаје дела Платонова и Булгакова, кад тврди да су она „ипак умереније модеона и прихватљивија за СССР данас". Неке констатације из ове књиге су једноставно сумњиве или пак нејасне: Рецимо, не можемо се поуздати у олако изречену мисао да у време превласти социјалистичког реализма „нису главне наде полагане у бивше сапутнике", будући да су познате позиције које у организацији совјетског литерарног живота имају бивши „серапионовци" Феђин и Тихонов. Још је неоал: товорније пласирана констатација. којом се литератури на нивоу серијске производ, ње у овом периоду даје универзални зна: чај; чини се да на овај начин Лукић по кушава да сакрије одсуство детаљнијег познавања ствари, Понеко Лукићево твр. ћђење једноставно изненади, поготово ако се имају на уму његови афинитети; тако су неразумљиви позитивна оцена књиге И. Гринберга о руској поезији, признање тротомној „Историји руске совјетске литературе“ као „најобјективнијем и најком петентнијем компендијуму", често лаковерно баратање совјетским изворима, који се никако не могу сматрати аџтентич" ном основом за разматрање проблематике која Лукића занима

Књига која има амбиције да представи целину руске литерарне продукције у распону од педесет година морала би да поседује потпуни аксиолошки критеријум. Из описаних разлога, као и услед одсуства моле потпуније анализе руске совјетске поезије, Лукићева књига не нуди овај кри теријум. Пре десетак година овакве књите су још имале сврху, јер је изучавање њиховог предмета тек почињало, Данас о не не задовољавају, чак и кад би биле ос лобођене материјалних грешака ми прои» вољности. Лукић је очигледно пџожурно са објављивањем резултата својих праћења руске послеоктобарске продукције, ми научном нивоу; показало се, међутим, да је тема далеко: обимнија него што је, он пре» постављао пи да се без накнадних пстра; живања не може одржавати корак у сав ременом третирању ове области русистике, Лукић је, као познати естетичар и критичар, имао права да своје палазе о совјетској литератури објави, али је за жаљење што је брзоплетошћу п нестрпљивошћу испустио шансу: с његовим способностима за анализу, уз озбиљније познавање материје, могло се постићи дал ко више Поготово тто су наша русис тичка изучавања на завидном нивоу и што управо наши русисти имају прилику да понуде потребну и очекивану књиту ВР хунских истраживања у овој захвалној области

Миливоје Јовановић

»

Поуздани критички судови Предраг Палавестра:

„ТОКОВИ ТРАДИЦИЈЕ“, Матица српска, Нови Сад, 1971.

ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА је помало нео бична личност за наш данашњи култури и књижевни тренутак. Оп се с подједнаком страшћу, доследношћу ш постојаношћу бави и текућом критиком и књижевном историјом, у знатној мери премошћујући _ својом _ делатношћу _ имагпнарну траничну линију између ове две дисциплине; дајући, током времена све вишг, текстовима о:невим књигама и димензију књижевногисторијскот контекста, а одузи: мајући књижевно-асторијским студијама. и огледима ону, у нас врло честу, академичну сувоћу. У време кад српска књижевна критика настоји да надвлада стварне или привидне кризе, а кад је у књижевној историји све привлачнија и пдодотворнија тзв. специјализсвана. усме реност и култ доследности једној методи, овај књижевни посленик угерава да без

многостраности и. синтеза нема крупних Мујобља си, кавижевне љиритике | КнороВновтИо зјол наљето. ||

тослова НЕ онису Надин ћ ниестраност · интересовања „и; усмере-

ност ка ширим; синтезама. у праћењу то. |.

кова. традиције и књижевних континуитета Палавестра демонстрира и у најновијој књиза, која је у ствари четврта књига „Књижевних тема". Десет књижевно-историјских текстова из „Токова традиције", публикованих раније у часописима, разно“ врени су по предмету интересовања, по камени и по критачкој зпаратури и пок зују књижевног историчара отвореног за разноврсне појаве и струјања, који књиљ жевним феноменима никад не прилази са предубеђењем и не сматра да је било која тема у толиксј мери простудирана да пе би пружала могућности за откривање но. зих момената и за одређивање нових уг: лова посматрања.

Он уме да оживи културну и друштвену атмосферу раздобља, као рецимо у Ава прва текста („Српски књижевни часопи“ си у Босни и Херцеговини под аустро. угарском окупацијом“ и „Приповедачки круг мостарске Зоре“), који су, поред осталог, и својеврсно виђење српске књи жевности на почетку нашег века кроз особену босанско херцеговачку културну климу и интелектуалну атмосферу. Кроз бројне познате напоре_ или данас више или мање заборављене личности, Палавестра оживљава у овим текстовима им про метејске тренутке српске националне све. сти рефлектоване у сфери књижевног живота. У текстовима о Кочићу и Ранко. вићу Палавестра уверљиво показује да се модерним приступом праћењу токова тра диције врло много новог може рећи и о писцима и делима за које нам понекад изгледа да их је и школска критика са свих страна осветлила. Он запажа низ компонената које су дескриптивно-интер' претативној по социсолошкој крилици изми“ цалн из вида, а посебно је занимљиво како се модерном применом видова биографске и психолошке методе у српској реалистич кој традицији откривају нови елементи и односи. Огледи о. Димитрију Митринови ћу и. Милошу Видаковићу џредстављају синтезу · дугогодишњег интересовања ја књижевност "Младе Босне. Писани студио.

ТЕМЕ +

ј КИ ђ а

|

4 о Ши ит и А КИ

|

"Ујевића садржи луцидна запажања.

зно, обухватно и критички, без апологет;

"ског топа, ови огледи, очигледно, пред:

„стављају део напора за реафирмацију две изузетне фигуре у српској култури. На дахжнути есеј о исповедној поезији па песмиковом животу и 0 исповедним мо 'ментима у поезији; док је, 1 тиирој књи жевној публици већ познат, врло обухва. тан и прегледан тецст о српској и УВА“ ској псезији ХХ века писан са потреоним обазривостима које иропстичу из разуме. вања за тешкоће то ствара форма жтрел: говора за хронолошки зборник. Од великог је значаја околност да. се У ођој књизи. опширно товори 'о четири књижевна критичара, с тим што се о АВС јини "великих (у текстовима „Скерлићева. "улога у разпоју српске критике и „сум рак импресионистичке критике; Милан Богдановић") дају посебно успели синтетични судове и низ тачних, оригиналних и пових опаски, За Палавестру је писање о критичарима мото више пето само ~ бављење _књижевчолисторијским _ темама. Наиме, за разлику од већине критичара своје генерације -—- од којих се, да напоменемо, и они пајистрајнији одричу активног и јавног бављења критиком и повлаче у спокојство катедара или у нео. бавезно критичко делање по издавачким саветима — Палавестра је један од ретких који се без бојазни и са успехом баве критиком _ критичара, непрекидно тиме проверавајући, поред осталог, и сопствена · критичарска начела по многострукост фу иклпеје књижевне критике, с Палавестра је изузетна личност крите-

чара и књижевног ист оричара и по сноме

што бисмо, широко и уопштено моглн

назвати сопственим стилом. Тај сопствени стил не састоји се само у многостраности интересовања, отворености и пријемчиво“ ти за новрске књижевне појаве и спо206 ПИ ие комбиновања различитих метода; нити само у смислу

анализа им само У израженој рационалности духа, трезвено“ сти. и логичности развијања идеја и ком. поновања; чити само у ерудицији и акри.

собности ·примењивања и

провицљивих нити

за прожимање поузданих синтетизирања;

бичности. Палавестра је особен и по из»

грађеној елоквенцији, у оном позитивном, виду који делимичго познајемо у српској критичарској и есејистичкој традимији; по садржајној реченици која се врло че сто проширује у апозитивски део, и по ситуоној логици излагања, логици која п уверава у судове и остаје“ отворена за путева до су

проверавање исправности

дова. Чедомир Мирковић

Снага

а "храброг. |

отпора

Влада Булатовић Вид: „ВЕЛИКО СПРЕМАЊЕ“, „Просвета, Београд, 1971.

НЕПРЕСТАНО | ПЕРЗИСТИРАЊЕ

утилитарност третирају

укаже на потиснуту људскост. отна

опредељење диктирано свесним и савесним

избором бића, чиме се проблем хуманис-

тичког става литературе поставља у први ред. Сваком правом људском избору има» нентно је, пак, непрекидно усмеравање би ћа у правцу сталних аксиолошких провера, а личности које не успевају да проштире хуманистички аспект живота, кратковиде за мноштво понуђених животних перопектива, могу једино да бране уско под» ручје неразвијених пројекција људскости и тим упорније и бескрупулозније обезбеЂују своје присуство у времену, које се супротставља свако! вољи окренутој универзалним вредностима,

Писац сатире принуђен је да штити достојанство идеала од духовно инертних сиха, да развезује омчу слободи митљења, снова и живљења, да буди неосвешћено а трпеће мноштво, да разара оветшталу ствајрмост п антипипира нова трабења. Он је освешћење етичких, духовних и друштвених потреба у постојећој стварности, креативни субјект који естетским смислом даје себи примат протеста међу савремечитима, Сатирична реч је, лакле, изазов друтугту како би се успаваној свести омогућило да ноплови из мотвог мора историлске усТАЛАЛАСТИ, израстао из типпчевог страха да Наставак ма 5. страни

КЊИНЕВНЕНОВЕ 4

људске глупости и њено све опасније активираље развили су у литератури обиље могућности да се означе и осуде они садржаји друш.твеног и индивидуалног живота који се од оштре сатиричне речи бране позивањем на неопходност једном освојене праксе, чију као историјску нужност, Али немоћ окоштале свести, сапете прагматизмом и неспособне за ведичанствене подвиге умствености, на жалост, постаје друштвена. моћ за себе, скраћујући динију хоризонта ин обилно хранећи мрак у Да иленИм, пред, матицама живота зазеблим душама које од момента не виде вечност, приморане на извитоперену лотику свакодневног истрајавања. Зато су грабљивост и разобручени нагони, поли. тичко слепило и полтронство, распродаја туђе савести и интелектуално непоштење итд, одувек били захвалан материјал писну да насанка стање первертованог духа и

ситуација човекова, која се

рогати не бира, мора се свешћу и савеш. | у обликовати и осмишљавати, те се стога

сатирична литература залаже за људско.

равници