Књижевне новине
ЕСЕЈ
МЕРЕЊЕ БЕЗ МЕРИЛА
ји
Књижевна критика и криза вредности
1
У од по ЧЕТКА нашег века до данас, историја српске књижевне критике описала | кривуљу успона и пада, Кулминантну и ку успона оличавају Боглан Поповић и Је. ван Скерлић. На полазној. тачки тог лазног кретања, критичар је био нека 54 ста иследника или полицајца који вреба језичке, стилске и остале прекршаје спи: сатеља; онда је полицајац „аванзовао" судију који се убрзо прометнуо У ено. давца књижевности и уметности. Његов нал, међутим, почео је већ у раздобљу између два рата, да би кричитара и критику у наше време довео на оптуженичку клупу. „Критика је сада „каменована" противречним оптужбама које по њој пљуиште одасвул, са стране писаца и стваралаца као и са стране идеолога и политичара. Они први је оптужују да игнорише прелдмет критичког просуђивања, то јест унутаоњу, о: орену приролу уметничког чина. Та оптужба је прештирока, чак и неотрани: чена, "јер концепт уметности (по Морису 'Вајцу ијошнеким америчким естетичарима) сачињава отворен појам или каталог неиспопних, нетредвиАљивих квалитета; Са супротне позиците, илеолози и политичари октивљуту критику да туби и оупти Нопхолномерило просућивања, садржано у важећем систему естетских и осталих вредно. сти.
ије тешко схватити да се ове две врсте оптужби косе јелна с другом, — али обе подједнако „косе“ и онемогућују саму критику. Оне је излажу увакосној ватри. Гурају је у једну кризу која је паралише. Према томе, у драми књижевне контике,
протатонисти нису сами критичари, нето
илеодози и стваозони уметничке културе. Сходно том „паралоксу“, ове две катето" рије биле би криве за кризу о колој ле реч; М, као што се често летава, прави кривац пројитпира и пребацује властиту кривицу на своју жртву, у овом саучату — "на латепаону критику која, тако, постаје објект једног незналачкот, неправеднет и погубнот „критиковања“. Остаје да са гашаитпа жгтнтите описане кризе.
· По свој прилици, оно се јавља у мери а“ књижевне критике, што значи —- у систему вредности коме се саображава дата култупа, па и књижевно-коитичка опена. У тој тачки се срећу марксист Стефеа Мозетеку ом пемаркстет Рене Велек. Разматратући тооблем „објективности естетског сула", Моравски примећује ла примазан значај за ту облективност има ак-
сполашка саставнита сила (па тек онла ње-
гова логичка структура). На странама свог "дела Критички појмови, Велек фозмулише поставку да се студија књи" жевности не бави чињенипама него врел“ ностима: отуда он закључује да се књижевна историја не разликује од критике. Иетина, драму књижевне критике не побуђује само криза естетских воеаности, већ и такозвано одумирање уметности: Морпурго — Таљабуе држи да 1е ово оду= мипање натлаље олмакло “ савременом сли карству које би, стога, лавало критетитим за птопену клизе у“ литератури, музиши, ненмарству.. Па ипак, тешко 1е отети се отиску да ситуатију књижевно-контичкот сућења драматизује, на првом месту, котза његовог мерила, то ће рећи. — криза нормативних илеја или врелности, Јер, ма каква била нека ствао — лака или тешка, крупна или ситна, оваква мли онаква, она се не може вагати; ако је вата поремећена и уништена. А „вага" данас ните У реду, Другим речима, у кризи су идеолоје или вредности, Џиал, У ова врлаа је опптепризната, али на Њена на разне начине које је услов а, 1 ост п двосмислеуглавном, њена мнотолик она се вили као анта
ност. Веома често, као тонизам између важећих воедности им по
стојеће стварности. За СИ а ле смелот мислиопа и писма ке ке, ова! критичан аптатонизам ата 57 непрекилном, не е пазе не "са данашњом уметафизиком. која прописује норме, те самим Ман мтиљава модерну пивилизацију. Ма тој техниши_ својствена 12 НОТЕ ба експепиментапија кота “ве ИН в ја у патање ове несме и предНОИ, Пе и сам смисао наше ки ое. ид: мито ОС ове после: > - ; а се. ха ла мпогосмисленост зе. нњ шта доуто до онаа мбивал енитја на коју је алулирао још. Маркс, к тИчУЛА позитиван економски учина Е 2 75 негативних чинилапа Лаа што, МИ Бе. н сличве врсте кри! хла. Лем је с амбиваленпију запазио чак и „У 1010 лао сфевиговле, млаво РОЗТА МЕТ оне су „одвећ успетине" У прибављању | о зато оче бззо пере Ц а5 за и: так« се њихов максималан зпех ИЗОБЛЕ | х самострона вање.. Очитаване, ; СРНА вредност носи У сеобом солет ве 1 , а. ова потоња рађа нове врау акеноматилектика ровапи“ у самом стим. ма Ват акспома, илеала или
у“ ке, у сРлКОМ систем а нођмп Она изазува кризу унутар В
рене илеолотије, вдла и песагласност ове
а о 3
а не. престаје илеологтје са КУЛТУРОМ која Н ла се ствара.
укључује и
Илеолошка ; а ктижерио критичког метил ко а рматитиа није ритта друго О пакра илеја и умет-
плеја с уметности.
де ка вичка чиљенипа и о 45 бео једна друтој; самим 77 | у
криза
КЊИЖЕНЕНОННЕ 3
кризу.
ту који
критичко вредновање или повратника: тада се и уметност и идеологија претвара: ју у оптужбу против критике коју су баш оне онемогућиле својим међусобним непријатељством. . ;
2
Зауставимо се на идеологији. Она запада у кризу стога што у себи гомила најраз новрсније, најзамршеније противречности које заташкава уместо да их разрешава. У капитализму, на пример, економска норма конкуренције искључује моралну норму хришћанске „љубави“, али се обе на: мећу човеку као облитатни модели понашања. Стегнута клештима ових контраликторних норми које не могу да се ускладе, јеминка 'е гупана у психичку коизу, У стање неуоотичке личности. Таква про тивречја покрећу нормалну еволупи ју ртелности, — која се посувзећа у окснолошку кризу тек кад изостане дилалектичко разрешавање тих контрадикција. Да би избегла овакво разрешавање, а да би се ипак искобељала из кризе својих вредности, уздрмана илеологија прибегава или догматизацији или дезидеолотизацији. Друкчијг речено, она се окреће или фетишизму вредности или вредносном инихилизму. У првом случају, вред-
СРЕЋНО ВРЕМЕ КАДА НИСМО ПОДАЕГАЛИ НАМЕТНУТИМ КРИТЕРИЈУМИМА |
ности се хипертрофирају, у другоме сеатрофирају. Када се лепо, добро и остале вредности хипертрофирају до размера фетиша. или светиње, онда он:испаравају у чистом иљеа лу који остаје туб стварном људском бићу Каласе исте вредности атрофирају, оне бивају сведене на голи факат који је такође ратчовечен, пошто је изједначен статомом, каменом, машином или звездом.
„Академски фетишизам тику да књижевно дело цени као пуку „љуску. фетишизсване вредности, па било да се под овом разуме један идеал, или аксиом, или принџип, или.модел, или ма шта слично томе. У том случају, критичар се тек узгред осврће на језичку матер ју у којој је писац стеловио нормативан идеал лепоте, добра, родољубља, и тако да: ље. Такав критичар подлеже дотматизму, без обзира на то да ли за критеријум узи“ ма естетичку, или политичку, или редити озну, или неку другу догму, Овај догматизам, међутим, начелно се разликује Од ћењеуновог изворлог појма партијности. Мада није марксист, италијански естети“ чае Мозпутто-Та мабуе је проттиетвао приметио да навељени појам не означава пол“ ррговање уметничког чика одрећеној по литичкој догми, већ његову паотититапију у једном дијалектичком тоталите сједињује културу и политику, идеал и факат, врелност и стварност. Овако схваћена паотитност лефинитте, У СУП тини, сваку воредвост кота и није ништа дрото нето човеков афтомативан (дам. негативан) став према стварима, а пототову према својим _матертјалним и 'луховним производима
У! танчен у меркантилизованој „масовној култури", воезносни нихилизам окоене фетиттизапиту наглавце, али је не укида, већ је допуњава — „отприлике — она» ко како се допуњавају негативан и позитиван пол, Игноотттући сваки илеал који осмишљава уметничко дело, критички нихилизам се интересује једино за вербалну грађу, боју. или неку другу материју у којој дело налази своје биће и постојање. Он извлачи уметност из димензије врелности, да би је у целини ситуирао у раван стварности гле се известан кип (на пример) изпавилва са стеаом или биљком. Због тога, један савремени немачки естетичар назвао је уместност „ко-реалитетом“, М ствари. ом је тиме рекао да уметност не оваплоћује
приморава кри-
– пи аљевараљњљ=.
чикакав идеал који би јој давао посебно значење; она је егзистенцијални факат који се не да вредновати нити упоређивати са неким идеалним „моделом“,
Књижевно-критичко мерило је погоЊено у „живац“ овим распадом категорије вредности на бестелесни идеал и на Факат без значења, Дијагнозу тота распада имала би да установи филозофија, заправо теорија вредности, Али, мисао о кризи вредности била је захваћена кризом филозофске мисли, коју је изазвао спор око литања да ли се вредност уопште подаје истинитом сазнању.
На тлу грађанског духа, ОВО спорно питање представља вододелницу између идеалистичке аксиологије и „фФундаменталне онтологије“. _ Марксист _ Стефан Моравски дао је потврдан одговор на постављено питање, доказујући могућност да се вредност уметничког дела подвргне објективном опису, а не само свођењу на: не-естетске елементе, – Идеалистичка
аксиолотија такође се била утемељила у:
разматраној могућности, па је на том темељу изгралила поједина адекватна сазнања, између осталог — и сазнање о куатурним добрима као објектима у којима се опредмећују одговарајуће вредности, Међутим, она је конструисала извесну надградњу која се неминовно рушти, будући да не одговара — приказаном темељу, Како изгледа, таква надградња врхуни поставком да стварност · остаје непотпуна док јој вредност не да одређЂени смисао, :
На рушевинама Винделбандове и Рикертове аксиологије, Хајдетер је" саздао своју " „фундаменталну онтологију" која одбацује категорију вредности, па и могућност њеног истинитог сазнања, · По« врх свега, Хајдегер пориче чак и саму хуманитост, замењујући је егзистенцијом, По њему, човек није ништа друго до неопходан пролазни мелијум у којем биће долази до сопственог „расветљења". Хајдегеров егзистенцијализам се стапа са својим антиподом — са неопозитивизмом који такође _ искључује. могућност истинитог сазнања о вредностима. Пошто су се ова два екстрема додирнула, у тачки њиховог додира затворио се круг буржоаске аксиолошке мисли,
Средиште _ опртаног круга изгледа фиксирано у проблему естетске вредности, дакле — у проблему од најнепосреднијег, најбитнијег значаја за књижевнокритичка мерила, Према извесним америчким сопиолозима, означена вредност као „стандарда укуса и лепоте" била би посредник између техничких им етичких норми, Све три врсте норми налажу Одређене дужности, — али све дужности нису повезане са одтоварајућим санкцијама (које традиционална мисао обележава као казне и награде). Естетска вредност импаиковада би дужност без санкције,
Ако је то тако, онда би она била антиципирани модел свих норми у бескласном друштву, Јер, по Мареку Фрицханду, Маркс је претпостављао да ће људско понашање у комунизму бити регулисано и мерено управо таквим нормама без санкције, С обзиром на то, Горки је био заиста далековид, кад је у естетиџи видео „етику будућности“, На имплицитан начин, Горкијево виђење у битној мери проширује компетенцију и важност уметничке критике, Оно наговештава да ће се њен садашњи пад преокренути У нов успон и препород.
Први зраци овог препорода помолили су се на хоризонту марксистичке филозофије (коју данас оботаћује и поткрепљује научно-техничка револуција, а нарочито кибернетика), Ти зраци еманирају, поглавито, из Марксовог концепта самоделатности који обухвата језгру вредности, па и суштину књижевно-критичког мерила, Очевидно, уметнички чин је чист или врхунски облик човекове самоделатности, — У. коју, сходно. Марксовој прогнози, тежи да се преобрази сав људски Рад.
„Душа“. један „енергичан принцип",
је Маркс налазио у комунизму. у може увидети да овакав принцип спаја
исте самоделатности био би какав
идеју; с енергијом, а тај спој остварује се: у: акшији, управо у њеном процесу,
којим се принцип · делања сједињује с његовим резултатом, Имајући на уму овај процес као критеријум вредности, маркеист се начелно одваја од Ренеа Велека. који је књижевну творевину одвојио Од њеног творша; исто тако, марксист ме може пристати на одељивање те творевине. од процеса стваралаштва из којег она резултује.
У ствари, марксистичка „аксиоматика" описује аксиоме човекове _ стваралачке араматике. а не само структуру или архитектуру готове творевине, Њен стожер је концепт | самолелатности _ који превазилази _ класичну _ категорију врелности, Он _ упућује књижевну критику на то да вредност дела мери 'ауторовим самолелатним актом. Ова врелност била би сразмерна интензитету И 40-
! мету тог ослободилачког акта,
"Овакав чин, дпет, није сводљив ни на. небески идеал ни на тоиземни факат; укидајући _ њихово мећусобно _отубење, он савлађује кризу. вредности, што значи по кризи књижевно-коитичкогт критеријума, У својству таквог мерила. исти чин се поклапа са предметом књижевно-критичке оцене, У њему, лакле. идеологија као мерило поклапа се са уметношћо као предметом просубивања,
во, дијалектичко поклапање,. књижевна критика престаје да буде жртва непријатељства' између идеологије и уметности, Она постаје чинилац који их спријатељује. У
| Радојица. Таутовић
Лако се.
Уколико изражава и потврђује то жи-_
Милан Младеновић
Кружење сђеша
Г
Семенка наде песмом надахнута
Надахњује песму сазрева у стих Путеви у мене враћају се с пута И лукава песма римом чека њих.
Чудесни одсјај из дубоког неба . Чудесне ватре упитан •је плам | Простор ван мене моју главу вреба И тајну света ја удишем сам;
Неука ватро, трајање те заме Пепео те саже, прослави те дим
У тражењу смисла корење те пламе И ја те у песми сажаљевам с њим,
Јер чему напор да се вечност схвати Беспућу да се врати смисла прам2
Ја прошлост неба никад нећу знати А. своју немоћ без напора знам.
Семенка наде песмом надахнута Надахњује песму сазрева у стих Путеви у мене враћају се с пута И лукава месма римом чека њих.
1
Прерано навијен по сату свемира Прерано самлех ватру разумех ивет Прерано песму научих да речи бира Прерано схвативши вечност осудих свет.
Свакога тренутка отољен пред собом Наднесен над понор неизбежног зла Пролазим. У чежњи за вечитим тробом Где корење свему нови облик да.
Остварен мржњом подземља и неба Одлуком корења протеран у дан
Вратићу се сажет у колевку хлеба
Да подмладим биљке осмишљењу стран.
И ничег нема јер снева таштина
У мојој глави будућност се слама Све што смо хтели појела је тмина Јер све што сневамо остаје у нама.
Прерано навијен по сату свемира
Прерано самлех ватру разумех ивет Прерана песму научих да речи бира Прерано схвативши вечност осудих свгт.
Ш
Алт зрно живота што ми вечност даде Да зрну простора будем само трун Сазре у сазнање светлије од -наде: Смисао је празан бесмисао пун.
Но тајне везе што простор и време Истоветни вечно скривају од нас Нејасношћу речи објасниће семе Немоћи моје да им видим стас.
Јер мишљах досад како време тече Ја — џунгле вечности неприметна влат Ал' простор — то је непокрет што пече А време — кретање побегло у сат.
Постоји само простор — вечито стање У речи време потрешан смисао ври Судбина сата открива ми сазнање
Да време стоји а да течемо ми
Јер зрна: живота што ми вечност даде Да зрну простора будем само трун Сазре у сазнање светлије од наде: Смисао је празан бесмисао пун.
ТУ
Охолост наша остајс у цвату Измишљамо време оптимизму лек Трајање своје препуштамо сату
У заблуди кружној да прове нам век.
Живимо стога! Прогледеће нада! Слепило ума не омета вид!
Нек киша сумње беспомоћно пада За нашу жудњу не постоји зид!
А круг лепоте смрти се удвата:
Ватра трајања нагиет појешће свој сет Само је простор вечан оп свг ствата А све што помне миви за сооћ сто
Пудесни одсјај с пебп као Зогопи
1 кад Земљом јекне смути зов Неки ће космос ново атоме ла створи И светом ће се чути тепат нов.
А: охолост наша остте У твату Излатпшљамо време оптимизму лек Тпајање своје препуштамо сату
И. заблуда кружном позе нем аск.
САМОРАВЂАЊЕ
Вађут у Ништа да ппорегтп топонима Еденског мита у разблудни свест Сазпи у мирис самосхватицот ктина Ма сушно титп матицтених пнма Истра) у“ бозу да слоне мом лет
Серхппог ватри У пођучу дпуо Кинтафом немним трепотоди моћ Ропац немоћи стишај у грудима. Лалеком звезеом што нам чежњу плоди . Авет блаженства пресели у ноћ.
Ррма ће с тмином свитање да роди Глетију бића испредену њим.
Веруј у Ништа склоном непогоди, Из које схватање ка вечности води ћорсокак ватре прерасто у дим.