Књижевне новине
" поступак величанствен,
· шити твој храм".
" шћанства ВИДИ
· што је слободу ставио
ТУМИ — 150 Г | ДАТУМИ — 150 ТОДИНА ОД РОБЕЊА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ (1)
ТВОРАЦ „АЕГЕДЕ 0 ВЕЛИКОМ ИНКВИЗИТОРУ««
АКО СЕ изучавање дела Достој меда МЕТАЕНИЧнО као мучи етан а шшу планину света. онда би тум ње „Легевде о великом И о а нквизитору" би. ло освајање њеног нај Пн стрменијег Тај врх је вечито у облацима, А у» аса јасно сагледати. После сваког тумачења, САР сумрак Тиме сви потврђује дубина, тИЧН 1 ове етни' ј тојевскот. На Шаљући рукопис пет
„пете књиге Карамазова" редакцији „Руског весника" Достојевски је писао о „Легенди": „Ово поглавље је по мом мишљењу кулминати вна тачка романа". И одиста у „Летенди" је суштина поруке романа, ауторова кон~
„Браће
цепција човека и историје, е : " ражава пе а нак а бди уметникове визија света, Због оваквог по. Ложаја у структури романа, око „Легенде се групишту све књиге и поглавља, У њој се пресецају сви планови деда, јед= ном речи цело приповедање романа има функцију аргументације за и против теза' изложених у „Легенди". Она: органски израста из „Буне"; „Житије Старца Зоси» ; „поглавље „Кошмар Ивана Карамазова такође откривају своју дубинску мотивацију . тек у спрегу са „Легендом" и „Буном". Најдубље осветљавање сваког поглавља зависи од светлости осталих. Тако се четири фундаменталне главе. романа, контроверзно постављене, држе јединству, као и сва противречја света.
По суштини својој, „Легенда“ је много плана песничка слика и њено значење зависи од гспекта из кога је испитујемо. Отуда на разним дубинама текст „Легенде" открива различита сазнања и не даје исте поруке. У тој вишезначности и јесте њена трајна вредност и актуелност. Из богатства њене философско-етичке проблематике узимамо за ову прилику самој једно питање, истина нај“ битније, — проблем хлеба и слободе.
· Дек је поглавље „Буна" полемика атеисте Ивана Карамазова са теолошком концепцијом света, „Легенда“ је спор унутар хришћанства: кардинал штанске пркве, Велики Инквизитор, полемише са Хри стом. Одмах да кажемо: у Ивановој пое+ ми Христос је књижевни лик као и Ин квизитор.
Указујући на узроке неуспеха ортодок“ снег хришћанства, Инквизитор, У ствари, настоји да оправда ревизију јеванБељских принципа, коју је извршила црква, По његовом мишљењу, Христос је погрешио што је дошао у свет само са поруком слободе, која се у очима смртних
· људи не може по вредности мерити са, Судебом. Зато му је дух сумње „4
ен жамење у хлебове, и тада би
за чим потрчало човечанетво као ста-
»" ~ : “да, захвална. и посалино". Христос че ОА-
бацио савет са мотивацијом да „човек не живи само од хлеба“. Демон је предложио Христу да учини чудо, зато што чудо има велику моћ над људском душом. Чудом би не само лакше убедио људе да. поверују у његову проповед, већ би их спасао од муке сумњи и колебања у дилеми избора. Најзад, саветовао му је да „узме мач царски“ и влада земљом. Христос је одбацио сва три предлога, јер није хтео да утиче на човека ни хле ом, ни чудом, ни ауторитетом власти. Хтео је да се људи слободно определе за њетову проповед. Само у томе је видео потврау вредности своје истине и, поруке: „Хоћу да вас учиним слободним“. Инквизитор признаје да је Христов али Мита иди у њему фаталну грешку која је ус“ Па неизбежни пораз, Он не опонира тезн да човек не живи само Од хлеба, али истиче очевиднију истину да човек не живи и без хлеба: „Знаш ли да ће у име тог хлеба устати против тебе дух земаљски и судариће се са тобом и победиће» те и сви ће поћи за ЊИМ... Знаш ди ти да ће проћи векови и човечанство устима своје премудрости и науке прокламовати да нема преступа, па према томе 1 храни па. онда тражи Од њих врлину, ето шта ће бити написано на застави коју ће подићи против тебе п која ће сру-
кле, узрок пораза хри“ неправедно Христовој за човека, у томе изнад хлеба и зине се ишао са еџдом вуклидовског рУАПн ата, по коме слобода чи Ма вотна неопходност равна хлебу. уз о Ник је обавезан атрибут „насушни као у
хлеб. Промашај у оцени вредности пак | слебоде условио је још нео 4 по самим тим и кривицу: А стио јединствену прилику да подари Мур неспохојном духу човековом, моји вечно трага за апсолутном врелнош у у Е се ноклоћио. Хрнетос је морао знати за 3 својство људског. је есеје хлеб за такву ИЕ Јер нема ништа неопколније Е Пе Њу Ми по у ЗА Мали ит Рели. Око хлеба мегао
ихватили. Ок је чјединити човечанство и тако утолити иеконеку чежњу :
емлеког реда за свеопштим уједињењем.
Инквизитор,
оцени значаја хлеба
Најзад, Христос је пе-
грана пита пе словом ада баку 775 солутно позитивну да се слобола
вила две чињенице; тово, ,
анчнести може изметнути У
самовољу ин, да слобода може.
дивилуализма, И Це намеће обавезу. |
ет човеку постати та вецењ дале шта је до-
а сам и стално .
604; а тта зло, шта 12 пуно ват Ни. по, да бива и да олтовара Ва суд а каћа и миттта није било за ка и Како. ске дриптво неполиотљитије Фд 6 научи де" -- твели Ииквизнтор. Ако у Мочиј те “ изабраника". и буду МОТАМ А ,
ојој би
предлагао
,
|
чних смртника,
несу бреме' слободе, милиони обичних смртника то неће моћи издржати и пожелеће да своју слободу замене за прописана правила, За закон. :
Црква је извршила ревизију им прихватила све што је Христос одбацио: и3вршила је понорну рају вредности и хлеб ставила. изнад слободе. Ограничила. је човекову вољу и хлебом, и чудом, и ауторитетом власти. Инквизитор брани ревизију јенанђељских принципа са два аргумента: фактором бројева и својим охватањем човекове природе. Црква се определила за интересе милиона оби уместо за хиљаде изабраника. Одрекла се високих етичких захтева да би нејаки човек могао Лакше живети. м
У највећем броју “досадашњих тумачења. „Легенде“, Инквизитор се обично третира Као ренегат. Међутим, „Легенду" је далеко природније посматрати као законити сукоб двеју фаза у развитку хриш“ ћанства; фазе — када се тек рођена идеја, о једнакости људској борила голорука и снатом прогоњене истине мамила дух људски, и фазе када је идеја постала институција и почела ауторитетом власти да влада људима. Црква је проповед Христову, то јест дефинисање идеала, заменила догмом. Уместо да проповеда, почела је да заповеда. Идеју су заклонили и потиснули прагматизам и канон. |
Али третман проблема, хлеба. и слободе органски је зависан од концепције људског бића. „Легенда“, у суштини, и јесте кон фронтација двају схватања људске личности. Инквизитор полази од човекапри роде, отуда је за њега индивилуализам најбитнија. компонента људска, хлеб нај неоспорнија вредност, а љубав према, дру= тима — „немогуће чудо на земљи". Због урођеног егоизма, човек никада не може праведно поделити оно, што има. Човек је слаб и не може носити бреме слободе, а истовремено опседнут је страшћу да све доживи и да све свим наслади, зато и про кламује девизу: „Све је дозвољено". „Кунем ти се човек је слабији створен него што си ти о њему мислио, Може ли он извршити оно што и ти2.,, И шта је крива слаба душа што није кадра да прими такав страшан дар... Човек је слаб и подао". По 'Инквизиторовом мишљењу човек се пре страхом од казне може приволети алтруизму, него слоболним опредељењем. Зато он не скрива, уверење да се људско друштво не може замислити без принуде,
Ииквизиторови приговори указују да Христова концепција није апсолутна исти. на о човеку, зато имају вредност коректива. Јер ако се усвоји Христова порука голапсолутној слободи човековој, шта да у жтем- случају раде људи опредељени за добро и лепоту, чак ако су и апсолутна ве-
"Ћина, са апсолутном мањином која може
изабрати зло и подлостг Ову дилему оснажује ауторово уверење да зло у животу није само последица одређених друштвених односа, већ и коефицијенат човекове природе. У миленијумима људске историје промениле су се мноте формације друшр твених односа, са својим варијантама и фазама, али ни једна није укинула зао као чин људски и друштвену појаву. Шта дакле, да ради апсолутна већина опредељених за добро, са појединцима који изаберу зло, на шта они, по принципу Христове слободе, имају правог Хоће ли чекати да им зло огади или их умудри, или ће се одлучити да примене средства принуде; У ствари, приншип апсолутне слободе у оба случаја трпи пораз, У првом случају — зло добија значај аргумента да може бити привлачније. за човека него добро (јер су се људи определили за њега, а имали су могућност да изаберу добво). Поред тога избор зла сведочи о негативном К јенту у ЉУд ској природи, на шта је Инквизитор укаљзивао, У друтом случају принпип доживљава пођаз зато што примена принуде укила слободу.
Христова теза изазива још једну дилему: ако је слобода апсолутна позитивна вредност, зашто не 'поститне апсолутно прихватање, као хлеб, као страст живље. ња, као љубав трема жени Сви побројани елементи поређења су из сфере етзистенпијалне неопходности. Слобода, значи, није потреба тог рела. Олавле следи закључак: нринпип апсолутне слободе, ма како био лаекав атрибут за афирмацију љулске лепоте, не може рачунати на апсолутно тонхватање, а и минимално неусвајање уши приниит, Отуда се Миквизиторова теза о неопходности поинуда ме мора сматвати
чином злот деспота. Нити патиичку мисао
Мванопу: тле поставити тванину вољи човекавој ла се на би изметнула у самовољу, треба 'третибати као утбелу људског достојанетва, Дакле, Инквизатом ]је релативно у траву, кло што пи Христос не даје атеолутну истину о човеку.
| Резенујући у духу Мванете тезе: „Лоути имкала не може схватити како 'а патим, зато што је он доџти, а не ја", Инквивитор је изпео закључак даје сама трипода осулила човека на имливилуализам. Са тлелтита биолоткот аитрополотизма то је тамно, али нелоетатак Инквизитовове ментеттије је у тема што занематле Љћактођ мистерије у феномену мозек. Тер човек 18 поћењем упоћен да живи оу људеке! зајелноти, а вама та чињенитта искључије мегућиост живљења по законима инетинкта и егонизма. Етичке норме су на» стале у птопесу човековог на уоастања анималног) маслеба у себи. Отуда мо рални закон издваја човека из царетва природе више не-
.', ,
ПБИНЕВНЕНОВИНЕ
МЕ
И НЦ –
Ф, М. ДОСТОЈЕВСКИ (1860)
го рад. ИМ слобода такође представља феномен историје, Јер у природи нема слободе избора, већ се све покорава нагону одржања и продужења врсте. Зато у природи нема ни одговорности: „У шуми лута страшни и свирепи медвед, који низашта није крив" — пише Достојевски. Слобода избора п јесте човекова привиле• тија и бреме. Разум је човека уздигао до свести о свету и о себи у свету, а савест та обавезала да одговара за сваки поступак. Само се човек опредељује у свакој животној дилеми. Он има да бира између максимума природе и минимума човечности, и максимума човечности и минимума анималности. Само се преко чо века врши дијалектички предаз из царства нужнести У паретво слободе |||
Сме ди, међутим, слобода бити схваћена као човекова могућност да задовољи све своје жеље2 Јер он може пожелети и да пороби другог и да га понизи. Ако је слобода апсолутна, онда је све дозвољено. А ако човек све дозволи себи, онда ће бити најмање човек. Ту се слобода. додирује са аморализмом, а то доводи у питање и њену сврсисходност и њену вредност, Остаје, дакле, дилема; шта је прави смисао Христове поруке: „Хоћу да вас учиним слободним". Неоспоран је једино закључак да од две конфронтиране концепције људске природе, нијелна није апсолутна истива о човеку; држећи се на окупу као поларитети, обе заједно омеђавају амплитуду на којој осцилира људска природа У смеру зла и порока и у смеру добра и лепоте. У овом најдубљем хоризонту „Легенде" откривамо сазнање до су за Достојевског телесност и духовност равнозначне човекове сфере и једина његова стварност
КОМЕ ПРИПАДА
СТОПЕДЕСЕТА, годишњица рођења једнога од највећих писаца свих времена, Фјодора Михајловича Достојевског, може, поред осталога, да потврди једну општу истину: време“ на се мењају, велика уметност остаје. Нарочи“ то су карактеристичне и илустративне, у том смислу, акције, везане за ову прославу, у ње“ говој домовини, у Совјетском Савезу, И по броју, и по карактеру, и по садржају свом, оне су, просто речено, импозантне. Те акције не доказују само нешто што је одавно доказано, величину и значај дела Достојевског, већ откривају, свакако, п понешто ново о њему и, о друге стране, откривају, у много ве» Кој, мери, однос његових сународника према њему, однос, који је веома комплексан и контрадикторан још од појаве „Бедних људи“, то јест, откако је Достојенски закорачно па руску и светску књижевну позорницу. Епизоде са Бјељинеким, Њекрасовим, Шчедривом, Љеековим и другим његовим савременицима, ве“ роватно стога што су старијег датума, па су
Х
и "више проучаване, нешто су познатије па и
охватљивије код нас, :
Совјетски период, и сам по себи веома комплексан и оптерећен најразновренијом проблематиком, као да. грубо речено, представља извесну репризу судбине великог писца: делимично прихваћен 1920—30-тих година, потпуно одбачен 40-тих, он је 50-60-тих година, на одређени начин, био поново „рехабилитован“ и прихваћен од совјетеке критике п књижевне
науке као једна од најзначајнијих појава кул-~
турног и духовног живота нације и државе,
" Наб светска величина првога реда. Овај однос
према њему је сличан чак 'и по 'лрироди и степену својатања писца „Злочина н казне“ који
"се у њему испољава, Текућа књижевна крити"Ка пи наука, слично атенстима, хришћанским
тенетима, _ славјанофилима, западофилима, и другим идволешким, етичким, еететучким 1 фи-
пића кали
а а
од које није ништа, отућђено. Смисао комфликта Инквизитор — реке јесте симболика вечног сукоба. трбуха и духа, откако је „дивља и зла животиња“ двоношца постала, човек, Тај спор је трајна људска судбина. Међутим, хлеб који у „Легенди" симболизује историјску нужност, није цела судбина људска на земљи. Човек мора да савладава нужност на путу ка идеалу. Без обзира што је идеал формулисан саобразно људској чежњи за свеопштом хармонијом, па према томе далек Од стварности, он је неопходан човеку као заштита од дДОминације хлеба. Човек је најубедљивије доказивао своју вредност у оним тренуцима историје када је жртвовао хлеб ради „немогућег чуда на земљи". МИ да човек не би стајао уз себичност и блато, мора да тори далека знезла идеала, Јер одсуство идеала само по себи пружало би шансе људској слабости да се утврди на телесности и егонзму, као на темељу. Лепота илеала ће пружити снази човековој шансу да се потврди. Вредност се не може афирмисати у прихватању неопходности хлеба, већ м одрицању од хлеба. Инквизитор и сам предвиђа да ће завлалати светом онај ко умири неспокојни дух човеков. А умириће га кала му открије неоспорну вредност “ којој је смисао живота. Јер „ако не зна. зашто живи, човек неће пристати да живи па макар био окружен самим хлебовима". Инквизитор дакле саути да у хлебу не може бити смисао живљења, иако је примарна неопходност. А одавде није далеко до Христове Тезе: Не живи човек само од хлеба. Велики дијалектичар Достотевски показује како се супротности додирују. '
Према томе, није умесно питање које су постављали мноти књижевни историчари и критичари: уз кога је Достојевски, уз Христа или уз Инквизитора2 Само постављање питања упрошћава однос аутора према јунаку. У ствари, као творац Достојевски је и иза и изнад обојице. Сагледавии страхотну дубину људскости, он је најдоследније указао на сложеност, ширину и мутантност човекову, И у тој ширини Христос и Инквизитор равноправно, дефинишу феномен човека — као резултанту природе и истобије, Ово. сједињавање антиномија, по мом мм тиљењу, симболизује Христов пољубац Инквизитору. То загонетно целивање није толико опроштај апостати, или израз саосеЋања патнику за душевну муку над проблемима света, већ, пре свега, признање да „једна истина — није истина", да тек сливање тезе и антитезе даје универзалну истину. Оваквим тумачењем пољупца успоставља се склад између „Легенде“ и мисли Миће Карамазова.о страхотној ширини човековој у којој се супротне обале састају и сва противречја коегзистирају.
„Легенда. се може тумачити и као визија судбине сваке идеје. Идејни програм се, природно, ствара пре реализације и у околностима ван. искуства. Пракса мењћутим оперише само конкретним фактима. Под. утицајем отпора традиције, несхватања, негативних коефицијената људских, програм се удаљава од предвиђеног,. 360 много чега превиђеног. Отуда у току друљ. штвеног развитка оснивач постаје за следбенике — сметња. „Зашто си дошао да нам сметаш'' пита Инквизитор Христа. Њихов сусрет за Достојевског значи онај неизбежни тренутак када институпионализована идеја почиње да зазире од идеје-програма. Маса у Севиљи се одмакла од Христа и допустила Инквизитору да та ухапси, Нико се не само није супротстатио, већ није ни замолио да то не чини. Овом сликом аутор сутерира мисао да је идеја-власт у домену свакодневног живота увек јача ол идеје-идеала. Али истовремено је јасно да ће људи увек више волети оног кога се не боје и када се покоравају оном кога се плаше, У томе је израз и њихове слабости и њихове лепоте које носе у себи. У ствари, свако добија што заслужује: Инквизитор-покорност, а Христос — љубав.
Милосав Бабовић
ОСТОЈЕВСКИ
лосафским групацијама у прошлости, својатају га сада готово без икаквог остатка, не дозвољавајући могућност да било ко други У његовом уметничком штиву нађе потврду 1 инспирацију за своја одређења и критеријуме.
Један од најкарактеристичнијих примера у том смислу, који се, управо поводом стопедесетогодишњице рођења творџа „Браће Карамазових“, појавио у претпоследњем броју (3) за ову годину ауторитативног лењинградског књижевног часописа „Рускаја литература“, напис Г. М, Фридлендера, под доста претенциозним насловом „Наука о Достојевском данас“, сасвим јасно о томе говори, Аутор овога текста, наиме, покушава да постојећи научни материјал разврста на прихватљив ни неприхватљив за савремену совјетску лостојевскологију, ла одреди њене задатке и да покаже њен напредак за последње две деценије, Дужи пут научне идентификације овог писца него што је то био случај са, рецимо, Пушкином, _ Гогољем
"пли Толстојем, аутор објашњава тиме шта је
његово дело „једно од најконтрадикторнијих п најкемплекенијих за научно тумачење“. То своје објашњење он образлаже на примеру »демократизма“ Доестојевскога. Демократизам Бјељинекога, Чернишевекога, Њекрасова Или Шчедрина, на пример, био је, по његовим речима, совјетској књижевној науци јасан непосредно после Октобарске револуције, Лли писити код којих се манифестације лемократизма јављају у „сложенијој, посрелнијој _ форми“, поготову Мостојевеки, „из чијер су дела непријатељи вонијализма... црпли у прошлости па и данас настављају да црпу аргументе за борбу против прогресивне, напредне мисли“, остали су доста дуго спорни.
Маставах на 14. страни
Станојло Богдановић
јин ан а