Књижевне новине

Милосав Славко Пешић

ЛИТУРГИЈА МИЛОСАВА ЗЛАТОУСТОГ

ЈОВАН ПРЕТЕЧА

предели јордана и тегобе неизвесних путовања

сад га у тишини зида манастирског мимоилазе док тужан и као замшшљен јутро неко сања каравани натоварени робом из мисира пролазе

смењују се годишња доба бледе успомене

и прашина све више прекрива тамни му лик кратковека искра кандила некад га помене док у несташној игри мине поред срца тик

дуготрајне хладне кише и прејарка лета наизменично му спирају лице и пеку ум док са дотрајалог зида зрачила је сета

тореше гореше тореше пустиња кара кум

предели јордана и тегобе неизвесних путовања сад за у тишини зида манастирског мимоилазе док тужан и као замшиљен јутро неко сања каравани натоварени робом из мисира пролазе

ПРОРОК ИЛИЈА

а олујне ноћи и на пророковом челу зру док звезде тамне и чубесни вирови муте с именом неба. последим калурероси мру љубећи петогласник којим се'зла слуте

у еванзгелију најотровније змије се легу пират с ликом ангела у оку скорпионе има. заштитник путника и чувар људи у збегу осмехује се само на мирис гарежи и дима

у сваком трену по једно лукавство кује уемртити тромом коња ил недужног себра мисао је о којој непрестано будан снује залишиљен на трону у одежди од сребра.

а олујне ноћи пи па пророковом челу зру док звезде тамне и чудесни вирови муте

с именом неба последњи калугероси мру љубећи петогласник којим се зла слуте СИМОНИДА

сад светом ко мирисним олтаром проноси очију твојих божански прах

ту амајлију љубави им смрти то време мртвих обузето видом

сулуди можда дервиш ил од братије прогнани испосник монах

док двери царске место погледом отворене стоје над јасним ти ридом

симонида чулна уснули сок биља тајно

освећење зида у златној одежди између земље и неба између хлеба ч вина предано најчистијом молитвом ране ти вида

на предивном лицу као на залуталом сунцу боје жрина

смерни јереј

БЕСЕДА умпо беседисмо данима као да свему дознасмо суштину знајући тшта је прошло мшшљасмо да знамо долазеће и никакво знамење слутње нам не потврди ил. одагна док се опомињасмо година ратова и тренутака љубави

умно беседисмо данима као да свему дознасмо суштину саму

пролазише тодине жао војске несите односећи све са собом

а ми псумергно путовасмо намотавајући повесма. дана и ништа нам не беше довољно ново ни довољно знано што не би могло на пут неизвесни заједно са нама

док пролазише тодине као војске болом овенчане умно беседисмо данима као да свему дознасмо суштину знајући шта је прошло мишљасмо да знамо долазеће пи никакво знамење слутње нам не потврди ил. одагна. док се опомињасмо тодина ратова и тренутака љубави.

мино беседисмо данима као да свему дознасмо суштину саму

ФРЕСКА ИЗ МИЛЕШЕВЕ

тле заспалих војника у кошуљама од панцира на христовом гробу од уморапод оружјем клекли. док срце им спава нека тајна вест егзерцира

у сну их мбре мртви које у походима су посекли

кад челенке би скинули тлаве им се распрсле од свега што учинише ни починути мирно не могу да ли су икад девојке које на путу побише васкрсле ил мртве плачу као док их обљубљиваше у логу

многи сањају своје љубе у хаљинама од свиле коју опљачкаше на путу од солуна до терусалима. не знајући да су се многе и са богаљима плодиле плакаху У сну милујући наказе у име оца и сина

тле заспалих војника у кошуљама од панцира на христовом гробу од уморатод оружјем клекли док сриг им спава нека, тајна вест егзерцира

“сну их мбре мртви које у походима су посекли

КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 8

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

жодир руку.

Вера. Благојевић

ПОКУШАВАЛА сам да разјасним своје последње сате пре сна. Са великим напором се присетих неког нејасног времена, које је трајало у одаји и довело ме у стање одсутности; у стање укочености тела и мисли, дубоко и нејасно стање непокрета; дуги сан који је завладао свим чулима. Ничега није било крај мене, јер ту, у тој замраченој одаји, као да нисам била ја, Само у углу на истој широкој постељи лежало је једно тело, моје сопствено тело, преобраћено у нечије друго, у сну туђе и непознато, непрепознатљиво у сенци, где се налазила постеља; бела постеља, по страни, у први мах неприметна; широка постеља која ме је у позне вреле сате магично привлачила и на коју бих обамрла напослетку клонула.

Бејах поново будна, додиривала сам образе, померала. полако одсутно тело, Осећала сам тусту скраму ноћи која

се увлачила кроз процеп између застора на прозору. Ваз-

дух је у соби био Лепљив; врела ноћ која је све палила,

завлачила се у одају м пламтела. Повлачила сам руком по постељи. Алан се припијао уз грубу тканину; била је топла, прегрејана — после дубоког сна. Са обе стране покрај мене ширила се врелина ланене плахте чије су се маљице припијале уз кожу.

Требало је устати и поћи око постеље, пажљиво заобићи предмете који су се у мраку само понегде светлуцали

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

као привиђења искрсла У сну и заостала за њим. И, такође, светлосне струје које су се јављале уоколо и у исти час губиле сједињујући се са мрким обрисима и сенкама предмета у одаји. Све се испред погледа повлачило и тонуло у ту густу скраму.

На једном зиду је био отвор; четвртаст прозор застрт тешком тканином, која је штитила одају од врелине и гушила сваки сјај и бљесак упијајући га у себе. Требало је достићи до тог прозора и широм. разгрнути застор. Напољу испред куће пружала се зелена чистина. Прозор је био окренут ка врту обраслом травом и дрвећем које је годинама из корења пуштало нове изданке. Беше то густа шума кроз коју се тешко промицало. |

Присетих се сјаја стабала који сам посматрала пре сна. Данима је владала јара, али онда поче нагли пљусак, Коре почеше да пуцкетају. Усред тог изненадног пљуска дрвеће се кидало, а гране растварале као црни цветови. Над лишћем се дизала пара; крошње су добијале мутни сјај. Оштре стабљике траве, умршене и скоро увеле, почеле су да се успињу. Ничега више нисам могла да се сетим сем те кише и наглог дизања густе паре која је обавијала предео.

Ако се дигнем ми допрем до окна, ако се загледам “ врт, у његове скривене делове, можда ће ми неки мали детаљ помоћи, можда сломљена грана, можда дрво под којим сам седела. Или клупа на којој је заостао неки мајушни предмет, већ пропао од кише. Нека мала ствар од које се никада нисам раздвајала. Узалуд сам се напрезала, у мислима пребројавала ствари, ниједан предмет који би ми могао нешто открити није долазио у моју свест. Онда. се, изненада, сасвим лако сетих сребрне кутијице коју сам данима носила са собом. Био је то дар који сам примила од мајке. Непрекидно сам је носила стегнуту У шаци, била је мала, готово минијатурна, могла сам је држати на длану и дуго посматрати њене _ савршене шаре, гранчице и цветове блато оцртане и украшене нијелом. Када би ме у часовима заноса неко затекао у тој безазленој игри, стезала бих кутијицу међу прсте и она је неприметно почивала скривена у мојој шаци. Супротно могућој

намени, у њеној унутрашњости је био сакупљен мирисни.

прах многих сасушених цветова и опојних стабљика биља.

Померих руку и завукох је под узглавље; ПОД њим као у малом топлом гнезду обраслом зеленом маховином напипах сребну кутијицу и стегох је међу прсте.

У том часу осетих лако гибање, занос у целом телу. Крај окна зид је полако пуцао и размицао се, растварао као застор који је неко лагано повлачио. Остадох без покрета; укочено сам гледала уски процеп који се јавио изненада као да је искрсао из дубине мене, из мог обамрлог тела, из дубоког мртвила. Као да је био процеп мојих уснулих мисли, мог одвајања из бесвести; одвајања из таме која. ме је држала стегнуту, Са меким зеленим светлом које је притицало у одају као да сам се и ја одвајала и дизала из попрскалих и искиданих нити беле тканине, Бејах загледана у светло које се множило пред мојим очима.

Кроз уски процеп видео се врт сав у густим сенкама. као вешто принета слика засењена нечијим телом које се све ближе примиче мојим очима. Мале зелене биљке нежно се померају, додирују ми лице, увећавају се, и слепљују са оком. Видим њихову прозрачну опну која штити сићушна унутршња зрнца што се светлуцају пливајући у зеленом соку. Опна их задржава да се не распу и не потеку низ моје лице, Изненада, моја рука се пружа, прсти се грчеви“ то шире и ја кидам те нежне стабљичице, оне прште око мене, течност се разлива. Обузима. ме несавладива жеља и

ја се наглим покретом завлачим међу то меко биље, цело тело ми урања у њега. Падам дубоко у тај зелени вир међу нежна телашца, која се обавијају око мене, кидају се и шкропе по мени лепљиви бледи сјај.

ћ обијаху се прашњави краци светла

Између стабала ; које је стизало из дубине, као да је извирало из самог

корења или земље. Загледах се У обасјан простор, у малу чистину на којој не беше стабала. Ту се налазила баштенска столица, исплетена од танког жутог прућа. Ивица наслона и подметач за руке беху лако истрошени и искрзани од употребе. У њој је отпочивало, у потпуној непомичности, једно тело. Опуштено и погрбљено тело, као да је неудобно смештено, као да је нагло застало у часу док је још тражило прави положај у коме ће се добро осећати. Или као да се спрема да оде, да устане и некуд пође, наједном заустављено у том необичном положају. На његовом крилу, на тканини одела, лежала је раскопљена књига чије су се странице лако покретале ношене струјом топлог ваздуха. Једна рука тог укоченог тела, висила је лако по страни низ плетену столицу, као да није била у дослуху ни са књигом ни са самим телом. Схватих да је рука нагло застала, у трену док је полазила да да неки знак, док се одвајала од тог тела, од тог плевеног жутог наслона, и хрлила некуда из целог тог простора, бежала са пропланка. |

Ова нестварна рука се полако спуштала на моје ли це, нежно га додиривала, облагала топлим миловањем. Растворене поре коже увлачиле су ту бледу светлост, те расточене прсте, Поре руке спајале су се са порама лица, бледило је упијало бледило. Прсти су се спуштали на капке и полако их превлачили преко влажних очних јабучица. Удисала сам и упијала прах који се осипао по мени, то разређено невидљиво ткиво руке, ту пенасту масу која се цаклила као мноштво истрганих цветних латица, дуго ношених великим ветром, а затим спуштених на моје очи. Тонула сам, не опирућих се, пропадала у дубину. У мојој свести се јављао и одмах нестајао обрис плетене столице, углачани прутићи што су се преплетени збијали један уз друти, док је та рука, готово без капи крви, падала са мог лица, са мојих капака. |

Лежала је опет одсутна, клонуда низ наслон. Бел танки прсти, међутим, уплитали су се са прућем, са белим стабљикама. У тами, у дубини простора, рука, прсти, и исплетено пруће умножавали су се и сплитали, а затим дизади са наслона столице. Пловили су ношени густим таласима, дубоко кроз шуму, на коју су диле кише и натапале дрвета. Све је пловило неповратно, даље и даље, истопљено у тој расточености, у сну који је односио им мене и ту

собу у потпун мрак.

Драго Стефановић-Мрас

ЖЕНСТВЕНА периферијска ноћ разапела је своју плаву звездану сукњу преко целог неба. То летње небо богато дубином и нежношћу... Дозволите ми да се избекељим на. ово небо. Јер шта сам ја: Један обичан периферијски зид,

накривљен, стар и попишан. Мени је остало још мало мал-

тера у животу и то мало малтера квасе ми сваку ноћ пси ин људи који замишљају да су ФА њих бољи. Периферија, пијанци ... пакосне бабе. Ипак је одвратно морати слушати како причају о побачају какве цурице. Неколико климавих зуба и много отрова. Одакле су чуле2 Да могу довикнуо бих: ЈА САМ ВИДЕО ЗАЧЕЋЕ. Стајали су наслоњени на мене око једанаест сати ноћу. Он је носио на себи мајицу кратких рукава, она лаку бледозелену хаљину стегнуту У струку. Груди су им се додиривале, грлиде, љубили су се дуто и уста нису скидали једно са. другог готово читав сат.

ного, зар нео Љубили су се ћутећке и ја сам скоро задремао. Продрма ме она крнтија, последњи трамвај који из Топчидера иде на починак у своју шталу. Гако ми се "разбио сану А ја и не волим много да спавам. Баш угодна ноћ, иста каква је сада, са овим небом... Нигде у близини паса, баба и пијанаца. Само њих двоје у мојој најцрњој сенци. Ц | АЕа то небо може да буде тако бедно ниско и мало, блатњаво ... Те ноћи било је бескрајно високо.

— Ја сам морала бити одавно код куће. .

— Топ мало остани. Кажи: игранка је дуже трајала.

— Види. Колико је небо, колико звезда.

— Ти Марице, имаш шеснаест година2

— Да, а ти2

— Напунио сам седамнаест прошлог месеца.

— Старији си значи годину дана од мене.

— Тако и треба.

— Зашто2 .

— Мушкарац мора увек бити старији од девојке.

— Гле, пала звезда.

— Још једна. Неко је побегао из затвора.

— Моја мајка ми је причала да је изнад куће пала звезда када је отац погинуо у заробљеништву.

Цурица се расплака. За погинулим оцем> Сумњам. Плакала је она да би је момак шапатом тешио и тешећи трлио. Љубав и сузе. Знам ја то. Некада сам и сам волед. У време док још нисам био накривљен и овако ужасно то. Уз мене је расла кајсија, грлила ме лети зеленим лишћем, а у пролеће засипала ружичастим латицама. Једне ратне зиме су је посекли и изгорелн. Гледао сам како се дим пење и нестаје. Отада сам овакав и мрзовољан. Па ипак, млади ми не сметају кад залутају под моју сенку. Младост није исто што и мудрост. Младост је старија. Мудрост наиђе касније. Па шта. њих двоје се, кажем, занело. Нису осећали влагу од киша им пишањка, нису примећивали моју ружноћу. Забапила је главу уназад. Очи су јој сјале, сјале, пуне звезда. Ноге јој нису осећале земљу. Уморна, повремено је хладила дланове додирујући ме. Били су сасвим сами, око њих је владало лето, био је ту и лак ноћни ваздух зрелих мириса... Нису више водили глупе људске разговоре. Она је савила руке високо горе, око његовог врата, једно колено је повукла навише, морала се пропињати, била је мала, а он се савијао ка њој. Сагињући главу гледао је мрке очи испуњене чудним мирним сјајем звезданих пламенова. И сам више није знао колико је пута пољубио њена уста. Питао сам се шта ће бити. Откривши њихову жељу, осетио сам је како се безгранично пење високо у небо избељено силним звездама. И из мог искуства (нисам га заборавио) знам ту луду и дивну величину жеље

што их је шибала летњим муњама пред празник млечног

пута. Погнули су се милујући косама лице, пољупци су изгубили нежност, ударац за ударцем натеклих усана скоро је болео и већ је цео простор од земље до неба био велики црвени пламен који је пробијао кроз њену лаку летњу хаљину и његову ознојену мајицу... Сав свет је изгорео У том пламену осим њих. Они су били његов несагорив део. Ја то знам, у мојој цигли има врло старе земље. И тада, кроз врући вихор грљења, кроз недовршену игру руку, усана, ноту. пред звезданим небом га је позвала:

— Дођи.

Рекла је доћи. Једну реч. Уздрхтао сам. Чудна је моћ речи која се говори хиљадама година гласом слутње љубави, бола и смрти. Знам ја то. У мојој цигли има доста отаре земље. Он је био сасвим уз њу, а она је ипак рекла: доби...

Смирили се. Његове усне су нежно лежале на њениу округлим. образима. Опет је мало плакала. И тако су, дуго њишући једно друто као да се успављују, стајали наслоњени на мене. Нису више помињали колико има сати, нису више осећали. Стајали су немо, одмарајући се, не гледајући затамњено небо, не схватајући долазак зоре иза леђа кућаи моју сасвим бледу сенку. Боље је да ћутим. Ја сам зид. Не знам и не верујем. Дозволите ми само да се избекељим на ово небо, на пијанце, псе и бабе. Шта има, то је моје право. Јер шта сам јаг Један стар, накривљен и попишан зид коме ово мало малтера што ми је остало у животу квасе ноћници јер такав је обичај.