Књижевне новине

| ,

"прошлост

за ен ЈЕ ТТ: · Зато се Кишни упушта у И превази-

ПОРТРЕТ

ходочашће прошлости

у

ОГЛЕД.О СТВАРАЛАШТВУ ДАНИЛА КИША

„ЗАОКУПЉА МЕ вечни проблем форме форме која би могла да УЧИНИ за | да изнесе Дело из о Ро да | е Дело изван домашаја мрака таштине, да та пребаци преко Лете забо. рава , пише Данило Киш у једном ка пениса и м свом

јистичком тексту, Ове његове речи не значе никакав површини и Нерсавнане иза505 реализму; оне изражавају – суштину Уишовог _приповедачког и романисијерског дела. Између његових теоријских Ба вова п његове стваралачке — активности постоји потпуна сагласност, Тешко бисмо могли наћи у нас писца који толико страсноп доследно као Киш напада реалис- | тичко сликање стварности, роман — фаоуду, „пресликавање провинцијских нарави, „натуралистичку примитиву“, ангажовану књижевност уопште, Непомпрљиви тон његове критике може да нас подстакне ин на противљење аргументима не увек чврсто заснованим и довољно убедљивим, али У овом тренутку је нешто друто важно: Кишова естетичко-критичка. мисао је веран израз његових стваралачких замисан н стога она има посебну важност за разумевање жњижевног света овог аутора,

Како остварити. аутономно значење м естеску вредност дела, како се домоћи форме, независне, чврсте, довољне себи и изнад свега лепе2 Како кроз писање продрети у загонетну густину живота и како стил поистоветити са истином2 Кишова истраживања су дубоко лична им истине до којих долази и које саопштава тичу се у почетку само њега, Форма за којом трага треба да донесе спас само њему: да би је пронашао, да би се, дакле, избавио, он се користи својим искуством, Тражење мдеалне форме је, у ствари, субјективна. пустоловина узнемиреног писца, измученог мислима 0 пролазности и смрти, поклоника прошлости, који, међутим, зна да те прошлости више нема и да је он остао сам усред пустоши, Киш ће покушати немогуће, зарониће у прошлост, у своју прошлост, међу мртве, не са жељом да реконструише тачан изглед несталих бића и пропалих ствари, већ да оживи њихову душу, да осети мирисе детињства и дечаштва, њихову интимну атмосферу, сакривени _ смисао некадашњег трајања, Бића које васкрсава на том ходочашћу, дечак Андреас Сам, његов отац Едуард Сам, мајка Марија, сестра Ана, госпоБица Риго, Јулија, рођаци, другови, крећу се пред нама у свечаној и мистичној атмосфери смрти, у тишини, То су крхке фивурф демному.„Љећ „дефинитивно „Уба“. шеедел улнузвременом, проображене, Дач." оложенихежелез клетопе“ на: неки начин мртве, које се-~ | ских веза, мистично јединство света, прићање "Андреаса Сама оживљава. Али суство једне више воље и једне свеобухније исто што и садашњост, ватне мисли у свој природној, пацио-

уверен да је поноре између | налној и људској шароликости, Одбивши п пекадашњег времена немо- да се потчини безличном поретку имена

залудно, Чежњиво тумарање по прошлости описано је на поетски начин у „Башти, пепелу“, Андреас Сам евоцира поднебље и драга бића детињства, Али оно о | чему он приповеда и сувише је густо и | неухватљиво да би могао наћи одговор

који ће га испунити задовољством, Све у овом делу остаје у: оквирима АвОСМИСленог трагања које се креће час једним, час другим правцем, које покушава да нађе упориште у лелујавом, хаотичном свету успомена, „7,

У телевизијској драми „Ноћ и. магла" Киш ће исказати релативистичко и песимистичко схватање живота на: много упрошћенији начин, Да ли је мала Јулија Сабо имала прћаст нос и плаву косу2 Јесу ли постојале две букве крај пасипа на реци2 Је ли Андреас Сам урезао своје име у кору једне од њих» Док Андреас потврдно одговара, госпођица Рито п њен муж поричу његове тврдње... На крају, сви долазе до закључка да су успомене „дим, пара, сан, магла — ништа", Кишов главни јунак никуд не доспева, ништа га не очекује на крају пута. Свестан тога да коначне истине и нема, бави се претпоставкама, формулише низ питања, износи своје недоумице и исповеда своја колебања, свој страх, несигурност, стрешњу, тугу и немоћ,

У књизи „Рави јади“ Данило Киш се, усвојивши метод лирског, импресионистичког стила приповедања, нашао на самој граници реалистичке веродостојности (чувајући се ипак да је никад не пређе), У једној од прича у овој књизи, која се зове „Из баршунастог албума", изнео је низ појединости из биографије свог двојника, виђених овог пута у реалистичкој оптици, Мали Андреас Сам, за време честих селидби у ратним годинама, брижљиво је чувао очеве фотографије и документа: преписе судских парница, решења о постављењу отпуснице душевне болнице у Ковину, Међу документима која је носио са собом најдражи му је био „Југословенски земаљски и интернационални кондуктер", чији је главни уредник био његово отац, Овај кондуктер ће, по признању Андреасовом, тј. ауторовом, „доживети своју поновну афирмацију и своју чудесну метаморфозу своје узашаштће у једној од мојих књига“. Сувопарни саобра

ћајни водич претвориће се (у „Башти, пепелу") у дебелу књигу са сличним насловом, али сасвим друкчије садржине, „Ред вожње" постаје. животно дело Едуарда | Сама. у коме. са] Жан да Т

Киш прича

садашњег и с и туће премостити, па отуда и збивања и и бројева, овај железнички службеник личности с .друте стране као да лебде жели да укине власт чињеница и здравог

филозофије,

која их чини нествар-

разума у име пантеистичке далеким им недохват- РЕРУМа У

у некој измаглици Аушевно оболели човек, измучен алкохо-

ним, расплинутим, у ним. Писац који говори о њима заиста је лом, преображава се у метафизичког бунњихов твораџ, Едуард Сам и остали мм“ товника, у митску фигуру која надвисукови који испуњавају детињство пишче је све остале личности и значајем, и завог двојника су пмагинарне _ творевине, гонетношћу, и визионарском снагом ми. Васкренут актом сећања, очев лик пос- сли Андреас Сам хоће да откријо иден-

- плану, у коорди- титет оца: је ли он био само психопата,

тоји на субјективном ТАЊА које У пишчева, односно Андреасова свест одређује, И остале, иначе мање важће дичмости, мада су вероватно за= мишљене према моделима из стварности, издигнуте су у „Башти, пепелу", зена нивоа реалнот · зоивања, Киш ПИЈА тренутка не жели да остави утисак Ар су јунаци његове прозе, У дрена а Едуарда Сам, реалистички рађени А КЕ Подручје његових лирских евокација. при а пада у знатно већој мери сфери имагиљ

г стварног, „истинитог

или теније у чијим су се поступцима и размишљањима мешале суманутост и оритиналностг Лик Едуарда Сама је у „Башти, пепелу" до краја проблематизован. Док та У раним јадима" видимо изван симболичМог контекста, као личност са одређеним карактерним особинама, у „Башти, пепеАу“ његово биће се умногостручава и ми заједно са Андреасом Самом, односно аутором, више нисмо у стању да га дофинишемо, Живот Едуарда Сама је тајна,

нарног но сфери > У У ; : баве а на плану имагинарног пр. узбудљива тајна коју је пемогуће на ра1 ју никаквог значаја. дионалан начин објаснити, Уместо тума-

затне анегдоте немај ватне анегдо „у трагање за свим

чењу, Киш прибетава вишезначној поетској свокацији, Историја „Едуарда Сама је „лишена земног“ : то је „густо; тешко ткање, материја сасвим непознате специфичне тежине", Све оне епизоде, веан јунак романа, о сестри, мајци, па мн ' о њему самом „обележене су земним знацима", припадају области реалног па с“ самим тим и мање значајне, Данило Киш гради роман „Башта, пепео" на контрасту „земног“ и „небеског начела, чињенице 'и симбола, јаве и узвишеног сна,

И „Мансарда" је испуњена пстом, афективно јако наглашеном одбојног према реалности, Киш је најпре . написао

тима пскуства КОЈ оним елементима пску ХК лазе биографске оквире и који могу а ти, шири општији значај п естетско =

жење,.

Прошлост је сачињена од низа испре-

ти рекиданих тренутака који Ра ле флектују кроз. мноштво Е иповедач Анка, Меланхолик, какав је ЕРИ и потреурвас Сам, опседнут Је ПР Ек претвобом да сваки садашњи трену отавај био ри у прошли јер; 48 би неки Мора. нај- (4 јединствен, лепом пепоновљив, МРРВ пре минути. Андреас Сам «6 ну – иза што само ту, ме

- >нама, по затрпава успоменама, -винама, може Њ ас“ УСао међу рушевинама, мож „Мансарду“, али понашање главног јуна зу њима, као За ди овај кошмарни | ка овог романа постаје много разумљитихо плакати. какав заједнички СМИСАО | вије ако дело посматрамо као меку врсту. | о ки се дисконтинуитет поједина наставка _ „Баште, пепела", М; из 1 тМ У 1 т

„Мансарде, који тражи идеалну љубав п који одбија сваки компромис са стварношћу: то је, у ствари, стасали Андреас Сам. Дечак је одрастао, али је задржао бодлесну „преосетљивост „лирску раздраженост“, склоност ка меланхоличним размишљањима и заљубљеност у снове, Не| кадашњи дечак из „Баште, пепела" и „Ра-

тренутака, живота надмишљу која би ода чнае је континуптетаг 44. 2 хрутим речима, постоји палаа Ка “а ТЕ та сећања и хоће Ма МЕ о о а већ класичног џурањаЗнаг нон ј и тражења апсолутних

них и одвојених владати једном : вала тријумф МАР

ња,у ПР Ра „У трагању за изгуб- | них јада" је на свој, детињи, начим по: а“ вредности МИРА здвршава се делом ко- | зивао неуротичну СКЛОНОСТ ка усамљениЗа јеои Вране ледње одговоре; „Поново | чком сањгрењу о далеким, немогућим и је садржи евом“ 1 поред _ извесних | измаштаним бићима и догађајима, Млади На НИ основу којих би се дало 85 трубадур из „Мансарде“ има веће животно елемената на“ Ланило Киш _ надахнуг | искуство обојено торчинсм. Он рационакаучити 48 Јекуством, чини нам се да лизује афективна стања Андреаса Сама Ана а пепела" иде другим путем, и, будући да је сваки дан који се рађа аутор » заШе, ова опседају толико су по за њега само ново разочарење и нова раУ сПОМОНе па јЕ па, он свет доживљава као неподношљиви

: и свом крајњем смислу Нер Истина зе није у стању да Е ак тражење неких

1 п 7 заувек саКрнве арети показује се као У- | ства и туге изгради филозофски став који апсолутних ВР карактерише крајњом непомирљиво-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

хаос и, што је још горе, као понижење, Он је већ у стању да од свог незадовољ-

чистотом као сифилисом", каже му џинич9 | ни, „земаљски“ оријентисани Јарап-Му-

азрази "помоћу ачких, друмских и брод-

· ДАНИЛО КИШ

дријаш, Младић истиче с пркосом своју приврженост сну и машти; одушевљава се егзотичним крајевима и уметношћу ослобођеном _ сваког описа н приче волп једну девојку као што верник обожава Богородицу; живи у једном необичном поткровљу да би се издвојио из гомиле, да-би се узвисио пи симболично и дословно.

У понашању овог младот човека (са којим се аутор декларативно поистовећује)- препознајемо исте оне тежње које су покретале ни остале Кишове _— личности, Едуард Сам је састављао „Ред вожње" као што су се писале пророчке књите, „опседнут својом визијом и на маргинама стварног живота"; а ево шта каже Андреас Сам о омиљеном предмету свог сањарења: „бисерне шкољке, – мулаткиње, корални спрудови, кокосов орах, етзотичне флоре и фауне, све су то биле 60ожанске творевине кројене по мери мога сна..." И неименовани јунак „Мансарде" бежи у сферу егзотике, јер је незадовољан устројством реалности, њеном ограниченошћу ми бесадржајношћу, _ Сви Кишови јунаци су меланхолици, сањари, бића предана романтичним илузијама, А онда кад увиде да су њихови снови о савршенству меостварљиви, они падају У очајање, Сваки компромис са животом је за њих доказ слома, Јунак „Мансарде" силази, на крају романа, међу обичан свет који станује испод њега, али ово помирење са свакидашњицом је препуно резигнације, |

Данило Киш верује у снагу имагинар-

ног које: ари иу материју. ве“ збива чу стварности, што |

"Све'бно што“

је и он сам преживео, има значаја само као градиво за естетско уобличење. духу бодлеровске и малармеовске естетике он настоји да живот потчини уметности, Као што су његови јунаци опседнути идеалом савршенства које није ништа друто до потпуна чистота осећања, тако и Киш тежи стварању чисте, беспрекорно писане прозе ослобођене свих социјалних проблема, Социјални проблеми су неизбежно за једног писца малармеовски оријентисаног лажни и мрски: Киш не крије презир према романима у којима се описују друштвени сукоби, Јунак _ „Мансарде“ се подсмева Јариу“ Мудријашу који пише социјално-реалистички роман са класичном радњом и назива та __фабуланом", За разлику од Јарца-Мудрташа Кишов двојник сања о делу без заплета, о чистом делу лишеном _ сваке предметности које _ ће се држати снагом стила, Овај стари флоберовски сан, данас поново оживљен, толико је близак п творшу „Мансарде".

Са укусом формираним на делима великих претеча симболизма и њихових следбеника, Киш схвата властити стваралачки чин као еминентно поетски. Њетово прозно дело треба посматрати у контексту оних настојања која су прозу, притиснуту реалистичким _ наслеђем желела да обнове ослањањем на лирску традицију проистеклу из Бодлера, Ова критичка свест о потреби мењања традиционадног израза, која истиче као позитиван пример модерну поезију пи прозу њој блиску, лако се уочава на многим кључ“ ним страницама Кишових књига, Аутор „Мансарде" припада оној врсти писаца који не желе да прикрију артистички карактер књижевног стваралаштва, чињенишу да је један роман, пре свега, производ кматуре, оствавење уеметности,

Не дешава се ретко да писци привржени оваквој естетици почну да пишу извештаченим стилом, Киш не пада у извештаченост, јер се надахњује својим трагичним искуством и не занемарује богатство својих доживљаја, својих болних сећања. Он остаје изнад свега песник који другује са мртвима на начин непосредан мн, поред све узлржаности и пиничности чак, потресан. Његова реченица, час сетна, час јетка, увек дотерана, подрхава од снажних откуцаја срца које је много патило Са изузетком романа |Псалам 44"; (који стоји некако по страни од тлавних пишчевих преокупација), сва Кишшова дела писана су под притиском те патње, годинама натомилаване, прожета су истим темама, симболима и идејама, За разлику од неких других писаца _ његове генерације, који иду из књите у књигу насумице, пише само једну књигу, Његове намере, методи и циљеви могу се критиковати са једног унапред заузетог критичног становишта које претпоставља естетизму такозвану ангажованост, али зко се непосредно суочимо. са прозама Данила Киша, осетићемо уживање и радост које само истинска дела уметности могу ла пруже,

Павле Зорић

Добрица. Ерић

Баладе слоба Д

ВИТКА БИЉКА ДИСАЊА

Сунце ми сише лице ко кап кише на врху витке биљке твог. дисања. Срећни спавачи никад не уснише оно што будан патник цветам сања.

Сва моја брда сад о теби ћуте стиснута небом у које оковах и ове мисли тобом покренуте у чаир у ком још не чобановах.

Преодавно се нисам насмешио

брату што љуби булке златоусне. Шта ли сам бЗиљан звездама згрешио да најсјајнију у мој атар спусте»

Крао сам росу просу и свицима

и тризо позлату с калипољског броша све док ти ниси с пуним ибрицима прекорачила плот мог трудног коша.

ЖИГ СЈАЈА

Крстине, златне цркве рахара Та спустих пред вас на шареницу срце ко Ђуле спало с кантара којим бог лета мери пшеницу.

То слово бајно овито тајном

коју и глуве урвине чушг

печи ме светлошћу краткотрајном под којом росне душе блеснуше.

Па кад већ трајем жигосан сјајем зашто да себе најлепшег кријем: Ја све признајем и ја се кајем што не дотакох тај сјај п прије.

Блажено семе што моје теме круниса класом милосних чини. Крстине, крстине — укрститс ме бар с њеном сенком на месечини!

ПРЕТВОРИТЕ МИ СРЦЕ ~ 4 У БЕЛУТАК 5

Претворите ми срце у белутак у златни орах с језгром леденицс и наћи ћете и ту један кутак где она клија ко зрнце пшенице.

Пено мог вина у жилама млина велико пшенично доба дани ложс: Године моје — сува боровина

на Ђурђевданској сатри њене коже.

Крај ње ми бива малчице таснили мутни видокруг тде мот жеивот тиња

"Кад њен лик заће најпесмокласнији

предеа биће безлична пустиња.

Заштитиће нас заједничко слозо од рђе која се хвата по видику. И смрт бих своју ноћас прстеново кад би ми дошла у њеном облику.

ЛАЕТЕБИ БИЛИМ ЛИВАДА

Све моје стазе које сам свио

у клупче — биће твоји Ђердани. Сваку бих воду пребродио

кад би ти била на другој страни.

Чим дан изустим и заустим

сан као плод што са неба пада.

ја ти пред бистру путању спустим летећи ћилим јунских ливада.

Сних туђ длан што се кришом брчкаше у итичјем млеку твоје пути

п моји се снови збрчкаше

као макови тек одшкринути

Ти залазиш све дубље и дубље у“ ову крв што ко раж пуцкета. И моје руке — две танке зубље пламте. на златној капији лета.

БАИСТАВЕ КАПИ

Хвала ти на дару. Опрости: звезде су нас земљи одале. Опрости и ове прозукле кости које су својс месо глодале.

Ко год ми сврати на конак сниће сунце у птичје перје скривено. И твоје венчано одело биће мојим мислима. прошивено.

Узалуд ће ми траве бајати

и суниокрети на коте личим: Сви жада зађу, ти ћеш стајати. у кругу што се не брише ничим.

Кад стресем са се блиставе капи ускршњег вина твојих година земља ће преда мном да разјапи безубе чељусти пукотина.

ТЕК ПАО С ВОБКЕ

Ја те не вичем, ја само мичем устима чија нема жећ злати врхове јадланова које дотичем прстима дугим и танким ко влати.

Тек пао с воћке коју сам брао

по дивној летњој непогоди

ни извор жедан не бих познао да не наслутим твој смех у води.

Било би лепше да си још трава тито се таласа по мом дисању. Овако нек ти бар моја глава. обасја име при крунисању.

Сад млади ветрови играју ује у дупљама где кампчке тисмо и свирале свих стабала брује то што корењу поверисмо.