Књижевне новине

~ | | :

„Надреалнетичка“ фаза

Браннелава Нушића _

МАЛО ЈЕ ПОЗНАТО да наш велики комедиограф Бранислав Нушић, мада у основи резлист, има и надреалистичка дела. Истина, Нушићев надреализам није ни „чист“ ни јасно исказан, а ни много значајан. Па ипак, творац „Посланика" и „Покојника" је први наш драмски писап који је чинио покушаје надреалистичке комедије.

„Надреалистичку" фазу у Нушићевом ства ралаштву чине три позоришна дела — „Жена без срца", „Књига друга" ми, досад мало познат и необјављен, „Предговор“. Све три комелије готово су истовремено настале и при казиваке (1998—1931). Међутим, прве две имају више сличности међу собом, првенствело у тематици и фаталистичком трегману љулске судбине и човекове љубави, а „Предговор" је покушај психоаналитичког истицања значаја сексуплног живота и љубавних авантура пре брака.

У овим комелијама Нушић покушава да уђе у тајне људске психе на надреалистички начин, тј. он осветљава човекову душу и са њене подсвесне и ирационалне стране, Што је веома интересантно (и дотад нениспољено код Нушића), он описује догађаје који су не само фаталистички предодређени него и фатални по живот његових јунака. Тачније, „нечисте силе" доводе његове личности ло неприродних поступака или чак до друштвених преступа, Тако, на пример, један, лудо заљубљен, лекар у „Жени без српа" после смрти своје драгане узима њено срце и чува га у боци са шпиритусом да га оно увек подсећа на некадашње наклоности п клонућа. Слично је и у комедији „Књига друга“. У њој један глумаџ — слободно се може рећи, у наступу лудила — убија своју драгану јер је тако „записано" у књизи (другој) његовог живота. И у „Предговору“ је исто тако јелан човек лудо заљубљен, само се н та љубав јазља „неприродно" — тек онда _ кад га је драгана (жена) напустила. У свим овим делима се, дакле, описују лудовања и лудо рије ол љубави и због љубави, а све се то махом јавља из човекове полсвести ин порива, тамних и недовољно познатих страна његове природе.

Ипак, може се лако запазити и закључити ла Нушићев налреализам, наговештен и испољен у овим делима, није онај „прави“, а на» рочито му нелостаје симболика. Друкчије рецчено, надреалистичко _ код Нушића је само једна „варијанта“ · његовог реализма. Ако се још зна ла Нушић није био изврсни и изразити психолог, неће нам бити чудновато што су му ова дела само експерименти и „екскурзије“, какзе је он чинио и у ранијим периолима свога стваралаштва (покушај романтичне, грађанске, натуралистичке и симболистичке драме).

По свему судећи, Бушић није надреализам озбиљно схватио, те га није пи проучавао и упознавао, нити пак, као Марсел Ашар или Макс Фриш, тражио и трагао за узорима и изворима, Нушићева склоност и наклоњеност налреализму може се, према томе, тумачити само тиме што су и налреалисти жени и љу“ бави поклањали доста пажње и што су тој теми прилазили шире и друкчије него дотадањи и тадашњи писпи. Због тога код нашег великог комелнографа и „варијабилног" писца нећемо наћи онај прави и познати „исихички аутоматизам", по коме се надреалисти одмах познају и међу собом распознају, оно њихово измећу сна и јаве", па ни нејасноће у изразу. Једном речи, Нушића за надреализам везује само склоност ка натчулном и мистернозном, необичном и неуобичајеном. нагопском и полсвесном.

„Прелгозор“ је, како је стајало и ма позоришним плакатима, приликом првог (и јединог) извођења, комелија с тезом. Теза у овом делу је врло јасна и веома наглашена. Писац сам каже ла је тражио п трагао за оним што у браку „чини лисхармонију", Тј. за оним што „ублимје отровне: инјекције у његева фина. такозвана танкоћутна ткива". ИМ дошао је до закључка ла брак, „ма колико повољних услова имао за свој сентиментално„реални опстанак под звезлама и под маглама, не може никад,постићи праву хармонију без

јелне околвости“", а тла је ла мужеви (не и жене)“ — мопају имати пре брака пред говор (виле: Ћоанислап Нушић о свом

мозем Комллу — „Време“ од 8. септембра 1020) По Нуштићевим “схватањима брак је. пале, кђига која, као но У прлвој литератури, тпебау па пма прелговор.

Нуттићева теза о брачном препговору настала је. Кало што смо напоменули. пол утиитем Фпојлеовог учења по налреалистичких

остагпења То се мајбоље може да види ако мз комелија уповелио са – приповетком _ (из 1008 голинећ, памле такође мало познатом и

петтемпаном ~“ Нушићевим Сабраним делима, Прелговоп". на основу које је п настала, На»

„ме. Пешић је ол јелне У основи сентиментутие по ромтитичне приче _— која истиче пужпеаст згпљубљеностпи и по јаче љубави пте брака кло основ и прелуслов за спећу у брану — иплправио лело с тезом и оћилозебеким" учењем ла човек пре бпака. међа имати „лудих лама" и брачни „тренинг“, опнеспо пело ~“ коме се као првена нит пропалим схватање ла спаки човек У животу „је“ замттут морл бити луд: и ко.то „пије У млаазсти био, њега стиже лудост у старости". Аеа се, такле, у бпак ступи без прелговора,

амла се у“ њему јављају епизоле мн интермена. пзеан ло прамлатичних стена по лрамеских: су; чАба, па чак ом. ло местећних епилога. и трааеимнетака. ТИтавите, без предговора пврама би билл непотпуна и неприполпепптересантна, промашена

гири ч бедита на, јеплзестрана " п нестгећна. Своје схватање о нужности прелговора и о неминагности пћавих послелина у браку ако прелговора није било, или зко на време. није исписан, писап је инкарнисао у нсколико

уља __ПОННННИ Нен - НИТИ И Пви ПИ Вини ни Ји а И

ликова. У првом плану је стари нежења док“ тор Марић, који је, као слуге у ренесансним комедијама, покретач и носилац радње. Он, иако се под старост заљубљује, не мари за брак. Писаџ га, осим тога, користи и као „резонера" кроз чија уста казује своја схватања, размишљања и „филозофирања" о браку. Различите, пак, могућносли и варијанте исписивања и ненсписивања пред“ говора и „реализовања" брачне драме Нушић је описао у неколико брачних парова. Те који су на време (и онако како писац замишља)

написали и интензивно проживели свој пред-,

говор, па су у браку на свом месту " срећни, дао је у брачном пару Срећковић. Међутим, они који су без предговора, па због тога у Књизи праве ексцесе и екскурзије и претварају се у мучитеље и великомученике, писац је насликао у лику брачног пара Матић (и ово је презиме симболично јер је овај неверни муж на сваком кораку брако, ломства матиран ни малтретиран од своје горопадне жене). Но, у шентру пажње овом приликом су, поред Марића, они који нису на време написали предговор, па га морају да исписују прекидом _ брачне везе. Жртва таквог промашаја је млади супрг Јелић који је у браку с лепом и симпатичном женом, али са којом се сасвим случајно и без предговора оженио. Он се стално п ит а да ли воли своју жену. Но оног тренутка када га је његова млада супруга напустила, у његовом срцу се јавља љубав. Према томе, Јелић накнално (у браку) испи-

сује предговор, те његова брачна лрама има

само продужену 'експозицију. ;

Све у свему, пишчева је теза добро смиш“ љена и замишљена, Али, Нушић своје идеје није успео довољно уметнички да оживи и да их утка у радњу и ликове. Због тога „Предговор“ делује књишки, вештачки, мада писац и овом комедијом, као са „Путом око сзета", није имао већих литерарних претензија. х

По свим својим особинама „Прелговор“ је комад лаког жанра. Користећи нарочито неспоразуме и сукобе брачног пара Матић, писац је овде у ствари дао комедију интриге која може да разоноди и разгали, само не:и да „поучним" и „правим“ примером) каже и покаже нужност брачног предговора. Дело обилује водвиљским ситуацијама (кишобран као „симбол“ брачне везе прете-

рано је. експлоатисан), те садржина комедије.

ве одговара у потпуности основној идеји писна. Осим тога; „Предговор“ нема ни нарочито интересантан заплет, ни посебно наглашену радњу. Једном речи, лосад непозната и необјављена комедија „Предговор“ је нека врста „смеше“ и комбинације између драме и комедије, мелодраме и водвиља.

Још је интересантније да је Нушић у овом делу, као и у неким другим својим коме. дијама (у „Протекцији", на пример), напоредо дао трн „сижеа" — један је у брачним неразумевањима младих супружника Јелића, која се претварају у љубавну илилу, други је у брачној дисхармонији и љубавним елекурзијама Мате Матића, које се не могу зауставити у мирној брачној луци, а трећи у позној заљубљености старог нежење Марића, која има све услове и могућности да буде поговор. а не радња предговора. Сваки од ових „сижеа" даје комедији „Предговор“ посебне карактеристике — неразумевања и равнолушност младих супружника дају сентимен талну боју и обојеност и намећу мелодраматичност; стално кретање забрањеном стазом и скретање од праве брачне линије Мате Матића даје, пак, делу живописност и занимљивост али га одводи у буфонерију и лакрлију. Међутим, љубав старог нежење Марића, о којој се у комедији говори тек пред крај — а која је у ствари узрок свим овим „изрежираним" раставама и саставима младих супружника — могла је да бује централна тема, али је писаш од ове личности створио неку врсту луткарског глумца, који све конце држи у својим рукама само је „иза“ спене и 'у сенци догађаја.

Да је којим случајем љубавна — историја доктора Марића била главна и основна тема,

ВААДИМИР ЖЕДРИНСКИ; БРАНИСЛАВ НУШИЋ

„Предговор“ би можда носио име „Поговор“, комедија би највероватније била трагедија или озбиљна драма, али би тиме ово дело сигурно било очишћено од наталожених коквенпионалности и стереотипности, ин не само да би тема била потпуно адекватна идеји, него би отпале и понеке кловновске играрије и срачунато комедијашење. Имали бисмо, дакле, комад о правом предговору и о истин-

руским „лудовањима", која не знају ни за раз-

лике у годинама ни за филозофирања. Овако, и поред Нушићевог нерва и верва за комику и комично, „Предговор“ је, како је тачно рекао Милан Богдановић, више слика „ружних него комичних ствари".

Када је: „Предговор“ (1930. године) ириказан на позорници, много је критичких судова и осуда изречено о њему. Што је. још интересантније, талањи критичари нису уопште обраћали пажњу на речи писца (пре извоћења) да "овим делом „није имао велнких литерарних 'претензија“. Истицало: се, на пример, да Нушићев „Пут: око света", „Гос-

пођа министарка“ и „Предговор“ чине „три,

огромне мрље на страницама српске драме" (подвукас Д. В.), али'они. који су тако говорили (Душан Крунић и други) већ су давно заборављени а „мрље“ и да. нас углавном неизбрисиво стоје у "нашој литератури и на нашим позоришним сцепама.

Мада: се. слободно Може: рећи даје) коме-

вија „Предговор“ више плод и пранзвол тодоч =!

чевог искуства и уметниковог занатства него истинска инспирација и права: доживљеност, да је више црпљена из богатог резеркоара него из новог извора, тј. пре је из „магацина" него од магичне моћи Нушићевог духа и духовитости, — не може се прихватити (ни схватити чак!)“ толико игнорисање од стране тадашње критике нашег великог комедиографа и његовог „Предговора“. Ми сматрамо да ово дело није без вредности; по својим основним карактеристикама и значају најближе је „Обичном човеку". И поред сликања обичног. и свакидашњег,. она је необична -н неуобичајена за Нушића. Пре свега, она је слика наше г друштва и у њој је исмејан лажан и плицемеран црквени морал и грађански брак.

Нушић је „прешао“. преко свих оних пред- .

брачних „невиности“ и преко учења о сексуалном узлржавању и „светости“ брачне везе. И у овом делу писац показује да се брак, иако је најстарији облик љулског. удруживања, у капиталистичком друштву лако прегвара из бајке или приче у трагедију и драму, из сентименталног романа у. лакрдију,.из романтике у грдобу. И зато Нушић као лек свим оним, тако познатим, брачним троугловима, и четвороугловима и враћањима на группи брак, препоручује брачни „тренинг“ и „предговор“. Та је мисао за оно време била јеретичка (мада није проглашена за јерес), али је бела животна и истинита, савремена и актуелна не само за талашњи тренутак него и за давнашња и данашња времена. Због тога ово дело старог комедиографа и данас делује „освежавајуће" и младалачки. а

Драгољуб Влатковић

Г. МАНФИЛОВ: „КРОЗ ВАТРУ ПРОЛАЗА НЕМА" — СУДБИНЕ НЕКИХ ЉУДИ У ОГЊУ ТРАБАНСКОГ РАТА = (НЕДЕЉА НОВОГ СОВЈЕТСКОГ ФИЛМА) у

Миле Бискупљанин

Скице за аутобиографију

Око мене уско и широко Око мене плитко и дубоко Око мене радосно и тужно Око мене северно и тужно

Мутан Дунав и три Џрна мора Три Косова, пет Лелејских гора Сто година, хиљаду столећа

Једно добро на триста несрећа

Париз један, десе: Вахикана Триста мора и пет оксана

На југ један по триста севера Сто Хитлера на једног Хомера

Нож усташки и четничка кама Три Камбоџе, десет Вијетнама Сто Берија на три Јесењина Једно сунце, двеста помрчипа

Рајем дато, паклом одузето Све је свето и све ј2 проклето Чун ме кобни превезао преко Све је блиско и све је далеко

Мене кобне посестриме љубе

Аве Битафре, три Кине, пет Кубе Сто кобама, двеста голубова

Мре ми златно жито сред корова...

Рана сетво и касно листање

Три поноћи за једно раздање Сто невиних и двеста убица Један славуј на сто мртвих птица

Једном дато, сто пут одузето Десет зима а тек једно лето Клетво млада и проклетство старо Мој Сибиру и моја Сахаро

У ме тушта и тма коби легло

И уздање пред стрепњом побегло Ал' је зато мени друго дано Неречено чух, видех незнано

Кобни нолип моје срце стеже Па ми седма неба вазда беже Моју наду триста уза веже

На ме тама смртоносна леже

Мени сјаје угашене звезде

У мени се лед и очај гнезде Мноме тутње пакленске налезде Мноме кобни коњаници језде

То је мени ваљда судбом дано „Да знам сунце тамом обасјтано |Да се мрети ни.живети не да

| Разроко ме анђео срећа гледа...

Мноме плове неке црне лаће Мноме хује проклети оркани Мене ломе стрепња и безнаћђе Мене маме друми завејани

Мноме трату осеке м плиме Мноме студе неизмерне студи Мене секу непролазне зиме Мене зову неки гласи худи

Мноме плове тек магле и тмине Мноме бесне невидљива мора Мене ломе сунца из низине Мене зове нека тамна гора

Ја сам ватра ватром сажежена Ја сам кула вечно опседнута Шрном водом ада опкољена

И пустиња без сигурна пута

У мени се ноћ са даном рве У мени су јатањци и вуци

У мени се зло и добро крве и не слути добро рука руци

У мени су змије и штакори

У. мени су и звери и нтице Мноме отањ сверазорни гори Мноме хује тамне понорнице •

Не плаше ме ни глади, нит студи Ни смрт што се уоколо мота

Око живих и око живота

Ни нож мучки ударен у труди

Нити стрепим од бољке свићђепе Нит од омче сред вешала витки Да недужног стигне ме мач бритки Засужњеног да ме сољу репе

Јте ботим се ни ватре, нит воде е плаши ме ни лед, нит олуја Жећ пустињска, брзе пеке струја

Нити громи усред непотоде

Не бојим се ни мемле, нит мпака Тамничарског бича ил кундака Ла ме згоди из потаје тане Већ рањавот у тами апсане

Не бојим се да ми ломе кости

М не стпеним од непребол-ране М'рења 67307, смрти полагане... Мене друге плаше кодмулости;

— Све. се: бојим нећу издржати,

— Топвим путем право путовати,

— Нећу моћи или нећу знати,

— [лас заветни за себе. дозгати,

– 4 све стрепим да ћу забасати,

— На по путл зпувек остати.

— Пре одсудне битке се пзедати,

— Све се бојим — гтиг ће сустати...

НАИЖЕВНЕ НОВИНЕ